Beograd 2005. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku, veliki format (24×34 cm), 206 strana. Knjiga je odlično očuvana. U Zemun dolaze oni koji vole malo staro, malo sporo, malo široko, malo malo, malo uzbrdo — nizbrdo, pa niz reku (pa uz nju), oni koji vole ušuškano i malo tesno, intimno, ali — pardon! — kulturno i, posebno, oni koji vole od svega toga (i još koje čega) pomalo, i malo više. Zemunci, pak, sve to (i još mnogo toga, što baš ne može da stane u reči) vole mnogo. I zato, verovatno, nikad ne odlaze iz Zemuna. Čak ni kada odu. A šta je zapravo Zemun, teško da iko može da opiše. Ipak, svako ko ga voli, složiće se da je više od grada — Zemun je atmosfera! To je mutni, vlažni, duboki miris Dunava i njegovih obala u rano proleće, za prvih iole toplijih dana i večeri (posebno večeri, kada se nebom pretapa prolećna i zimska svetlost); miris koji je toliko širok da se čini da ga pluća šetača po Keju, uz svu radost prvih nežnih lisnih izdanaka na drveću kraj reke, prosto neće moći da prime; miris koji u sećanje dovlači slike brodova i šajki koji su vekovima ranije pristajali u luku i donosili brodare, mornare i trgovce sa raznih strana i blago mnogo, u „srebrobogati” Zemun; prolećni miris plodne i obećavajuće vlage koja ne taži, već podstiče žeđ za životom. Zemun je pogled, mahom sa Gardoša i ka Gardošu u jesen odmaklu, ali ne i poznu, u neki zlatni dan, koji je prethodno oprala kiša. Dodirujući opeke Kule ili oštrinu ostatka bedema oko nje, damar potresa trk keltskih i rimskih vojnika, galop turske i austrijske konjice, otekuju zveket kopalja i sablji, puščani i topovski plotuni, struje vekovi, a pogled osvaja pitominu krovova kuća pod bregom i oštrinu crkvenih tornjeva, širinu Dunava i uzanost uličica, rumenilo gradskog parka i Ratnog ostrva i urbano sivilo XX veka. I pucaju vidici. I mnogo smo jaki. Ali možda u isto vreme, samo sa druge strane, neki zamišljeni alas ponovo gleda svoj Zemun. Dunav ga njija... I cela slika pred njim je tako mala. Ceo grad izgleda kao jedno ostrvce, čupavo od krovova i krošnji, čvrsto zauzdano najvišim bregom i Kulom na vrhu. I riba koju izvadi iz vode veća je od nje, kad je podigne naspram. I pita se opet — kud stade sve to tu, i vreme, i vekovi, i narodi, i vere, ijezici, i običaji, i stihovi, i tuge, i radosti...I čisto mu dođe da nekako zagrli to malo pred sobom. A lepo, najlepše... I poželi — i sam mali — da se što pre vrati tamo, zauzimajući svoje mesto.

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

kao na slikama na jednom mestu podvučen tekst ne smeta ništa uredno je Četvrti memorijal Save Šumanovića 1972. Аутор Šumanović, Sava, 1896-1942 = Шумановић, Сава, 1896-1942 Аутор Меморијал Саве Шумановића (4 ; 1972 ; Шид) Наслов Sava Šumanović vaš savremenik : oktobar 72 : [Četvrti memorijal Save Šumanovića] / [koncepcija izložbe Lazar Trifunović] Врста грађе књига Језик српски Година 1972 Издавање и производња [Šid : Galerija Save Šumanovića], 1972 (Beograd : Škola za industrijsko oblikovanje) Физички опис [18] str. : ilustr. ; format kataloga 32 cm Остали аутори Трифуновић, Лазар Knjižni blok 16 x 16 cm. Предметне одреднице Шумановић, Сава, 1896-1942 – Изложбени каталози Меморијал Саве Шумановића (1972 ; Шид) – Изложбени каталози koncepcija izložbe Lazar Trifunović Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Sremska Mitrovica, 30. avgust 1942) je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz proteste ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[1], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[1], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Dela Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu.[2] U njoj se nalazi više od 400 dela, od kojih 350 ulja na platnu, crteži, pasteli i dokumentacija.[2] Pijana lađa (akt, Šid 1927) Doručak na travi (pejzaž, Šid) Mrtva priroda sa flašama (1926), u vlasništvu banjalučke Zbirke „Terzić“, a čuva se u depou Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banjoj Luci.[2] Luksemburški park (Pariz) Crveni ćilim (Pariz) Most na Seni (Pariz) Jutro (Pariz 1929) Šidijanke (ciklus pejzaža, Šid) Kraj šumarka, (akt, Šid 1935)[3] Beračice (ciklus nastao pred smrt) tags: istorija srpskog slikarstva srpsko slikarstvo xx veka savremeno srpsko slikarstvo moderno ... katalog katalozi save šumanovića ... kubizam avangarda moderno ... moderna ... mile grozdanić dizajn kataloga 1972 mangelos dimitrije bašičević ...

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji / Ljubica Miljković Beograd 2007. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format ( 29 cm), 416 strana. Napomena: knjiga je odlično očuvana (kao nova) . Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

DRAGIŠA MILOSAVLJEVIĆ OSAĆANI - nasleđe generacijskog iskustva Fotografije - Dragiša Milosavljević, Radovan Vujović Ilustracje - Savo Derikonjić, Zoran Petrović, Ranko Findrik, Muhamed Kadić, Ljubiša Đenić Rujanski Izdavač - Narodni muzej, Užice; Javna ustanova Nacionalni park `Drina`, Srebrenica Godina - 2019 364 strana 24x25 cm ISBN - 978-86-80880-15-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodne napomene OSAĆANI I FENOMEN GRADITELJSKOG POZIVA VELIKE PORODIČNE ZAJEDNICE I POZIV GRADITELJA NASLEĐE GENERACIJSKOG ISKUSTVA Priroda i okruženje - gradnja i materijali Kuća - arhetipski pojam Osat, Osaćani i osađanke - poreklo i obrasci Krovovi kao simboli osaćanskog graditeljstva Simboli i dekoracija (ukrašavanje) Tradicija i pripovest – običaji i verovanja Učenje - prenos znanja sa generacije na generaciju ORNAMENTIKA NADGROBNIH SPOMENIKA I CRKVE BRVNARE U SRBIJI Stećci, nasleđe i istorijski izvori Osaćani i crkve brvnare u Srbiji Ornamenti stećaka i crkve brvnare Ornamentalna dekoracija na pojedinim crkvama brvnarama Miličinica i Takovo Dub, Brezna i Seča Reka Jarmenovci i Pavlovac ALAT I POMOĆNA SREDSTVA NEIMARA IZ OSATA Standardni alati osaćanskih neimara Alati i pomoćna sredstva lokalnog karaktera Merni instrumenti Zaključne napomene Osat People and the Heritage of Many Generations Literatura Registar imena Registar geografskih naziva i toponima O autoru `O knjizi su govorili direktor Narodne biblioteke iz Užica Anđa Bijelić, direktor Narodnog muzeja Užice Slavica Stefanović i autor knjige, koji se nekoliko decenija bavio terenskim i drugim istraživanjima o osaćanskom neimarstvu, čiji je rezultat ova knjiga. Suizdavači knjige su Narodni muzej Užice i Nacionalni park `Drina` iz Srebrenice. Bijelićeva je rekla da je riječ o stručnoj knjizi koja je veoma čitka i sadrži mnogo zanimljivih priča i legendi. Ona je ukazala da se generacijsko neimarsko ili banjačko iskustvo u Osatu prenosilo i mlađi su učili od starijih i nastavljali dunđersku tradiciju koja je imala posebnu etiku i estetiku, kao i govor koji se sastojao od oko 300 riječi, što je bilo dovoljno banjacima da se sporazumiju međusobno, snađu i riješe određene probleme za koje drugi nisu trebali da znaju. - To je taj njihov muški, dunđerski, neimarski ili banjački jezik koji im je olakšavao međusobnu komunikaciju i tajnost sporazumijevanja - istakla je Bijelićeva i naglasila da se graditeljska kultura u Osatu /istočni dio opštine Srebrenica/ prenosila `sa koljena na koljeno` i da je ponos svakog neimara bio da iznjedri dobrog nasljednika i nije bilo ljubomore pri izučavanju neimarskog zanata. Stefanovićeva je rekla da je autor decenijama istraživao fenomen Osaćana i da ova monografija sadrži mnogo stručnih i dokumentarnih podataka, ali posebna njena vrijednost su iznesene legende i usmena kazivanja neimara koji su pečalbarili u toku građevinske sezone, a u zimskim mjesecima kod svojih kuća prepričavali doživljaje i razne dogodovštine na koje su nailazili prilikom gradnje i odnosu sa ljudima u pečalbi, a posebno sa gazdama i njihovim porodicama. - To su divno ispričane i dočarane priče, dosjetke i iskustva koja ovu knjigu čine izuzetno zanimljivom, kao i graditeljska tradicija područja Osata - istakla je Stefanovićeva. Uz napomenu da su Osaćani gradili kuće, crkve, džamije i druge objekte od drveta jedinstvenih oblika svojim specifičnim stilom gradnje i izgledom krovova i da su to uvijek bili objekti za nekoliko generacija, Stefanovićeva je ukazala da su to bile veoma kvalitetne građevine. Prema njenim riječima, Osaćani su obnavljali Srbiju od kraja 18. do skoro polovine 20. vijeka i uprkos ratovima i modernizaciji u Srbiji još postoji veliki broj autentičnih objekata koje su oni gradili. Autor monografije Drgiša Milosavljević rekao je da su Osaćani tradicionalni neimari, virtuozi, majstori u graditeljstvu i da su oni u velikoj mjeri obnavljali Srbiju nakon buna i ratova i po njima je i nastala sintagma `kuća osaćanka`, koja predstavlja drvenu kuću specifičnog oblika na kamenim temeljima. - Posebno su zanimljive priče neimara, dunđera ili pečalbara. Legende, pripovesti, doživljaji i iskustva, snalažljivost i oštroumnost su krasili graditelje koji su u najtežim trenucima svojim internim `osaćanskim govorom` podizali moral i raspoloženje na gradilištima. Graditeljska tradicija predstavlja značajan dio kulture ovog područja koja je vezivala narod i graditelje - rekao je Milosavljević. On je istakao da posebnu draž ovoj knjizi daju priče. - Zimi se nije moglo raditi, ali su pečalbari imali o čemu pričati u njihovim selima čekajući novu sezonu i odlazak od kuća, a to je zaista bogata i zanimljiva usmena baština - naveo je Milosavljević. (rtrs)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Radomir Raco Božić Gođevci Južni Sloveni Karađorđe Petrović Ratko Malešević Goran Marković Milan Milićević Miloš Obrenović Jovo Divljaka Mihajlović Mućo Pol Oliver Ljubomir Pavlović Ignjat Petrović Stariji Plinije Srbi Mitar Stanojević Turci Hasanović Jovan Cvijić Abudlići Bajina Bašta Bakići Balkan Beograd Boljevići Bosna I Hercegovina Bradići Bratunac Brezna Bujakovići Valjevo Velika Birtanija Višegrad Vraneševići Gaj Gornji Milanovac Grujičići Drina Dub Dubrovnik Dunav Đurđevac Evropa Živovići Zarožje Zvornik Zlatibor Jadar Jugoslavija Kalimanići Kosovo Kostolomci Kragujevac Krivaja Krnići Ljubovija Milići Miličinica Osat Okletac Perućac Petriča Podrinje Popovići Primorje Radijevići Gornji Rudnik Rusija Sava Seča Reka Skelani Stanatovići Takovo Toplica Travnik Užice Ukrajina Fakovići Han Pijesak Crvica Crna Gora Džimrije Šumadija

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Knjiga je odlično očuvana (utisak je da je nekorišćena) sem što zaštitni omot ima žutu fleku i zalepljen je za zadnju koricu. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Nova, tvrd povez sa omotom, šiveno. Zora svega – nova povijest čovječanstva Autori David Graeber, David Wengrow Opis Naši su daleki predci iz naraštaja u naraštaj prikazivani kao primitivni i djetinjasti – ili slobodni i podjednako nevini ili nasilni i ratoborni. Govori nam se da se civilizacija može postići samo žrtvovanjem tih izvornih sloboda ili kroćenjem naših nižih instinkta. David Graeber i David Wengrow pokazuju kako su takve teorije prvi put nastale u 18. stoljeću kao konzervativna reakcija na moćne kritike europskog društva koje su postavili izvorni promatrači i intelektualci. Ponovno razmatranje te dijalektike ima zapanjujuće implikacije za naš način razumijevanja ljudske povijesti danas uključujući podrijetlo poljoprivrede, vlasništva, gradova, demokracije, ropstva i same civilizacije. Oslanjajući se na revolucionarna istraživanja arheologije i antropologije, autori ilustriraju kako povijest postaje znatno zanimljivije mjesto kad naučimo kako se osloboditi vlastitih konceptualnih okova i postanemo svjesni stvarnosti. Ako ljudi nisu proveli 95 posto svoje evolucije u malim skupinama lovaca i skupljača, što su radili tijekom cijelog tog razdoblja? Ako poljoprivreda i gradovi nisu značili uranjanje u hijerarhiju i dominaciju, do kakve su ih vrste društvenih i ekonomskih organizacija doveli? Odgovori su često neočekivani i sugeriraju da se tijek ljudske povijesti može smatrati manje nepokolebljivim i otvorenim za igru, nadu i mogućnosti nego što obično pretpostavljamo. Zora svega temeljito preinačuje naše razumijevanje ljudske prošlosti i potiče nas da zamislimo nove oblike slobode, nove načine organiziranja društva. Ovo je monumentalna knjiga s impresivnim intelektualnim rasponom, napisana zahvaljujući znatiželji, moralnim uvjerenjima i vjeri u snagu izravne akcije. O autorima: DAVID GRAEBER bio je profesor antropologije na London School of Economics i autor knjiga Debt: The First 5,000 Years i Bullshit Jobs: A Theory te surađivao s časopisima Harper’s Magazine, The Guardian i The Baffler. Bio je nadaleko poznati i priznati mislilac i aktivist, a njegovi rani napori u Parku Zuccotti uči¬nili su Occupy Wall Street pokretom koji je definirao jedno razdoblje. Preminuo je 2. rujna 2020. godine. DAVID WENGROW profesor je komparativne arheologije na Institutu za arheologiju Sveučilišnog koledža London te je bio gostujući profesor na New York Universityju. Autor je nekoliko knjiga, uključujući What Makes Civilization?, a provodi arheološka istraživanja na različitim područjima Afrike i Bliskog istoka. „Fascinantno istraživanje koje nas navodi da ponovno razmislimo o prirodi ljudskih sposobnosti te o ponosnim trenutcima vlastite povijesti i našim interakcijama s kulturama i zaboravljenim intelektualcima autohtonih društava. Izazovno djelo koje prosvjetljuje!” - Noam Chomsky S engleskoga preveli: Katarina i Ivan Ott Šifra 062316 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 608 Godina izdanja 2023 ISBN 978-953-0-62316-3 Format 15.5 x 23.5

Julius Wiedemann - Illustration Now! Taschen, 2009 447 str. meki povez stanje: vrlo dobro The latest volume Illustration Now! presents a dazzling selection of groundbreaking work by 150 of the world`s most exciting illustrators. A fascinating mix of established master draftsmen and neophytes, working in a vast range of techniques, Illustration Now! Vol. 3 features illustrators from 30 countries, including information about their career paths, and lists of selected exhibitions. Also included is an introduction by specialist Steven Heller on current trends in the field. This book is perfect for graphic artists, creative professionals and illustration students, as well as anyone with an appreciation for draftsmanship and visual language. Table Of Contents Forward Introduction Adam Nik Ainley Douglas Alves Matei Apostolescu Pedro Avella Justin Bartlett Laurent Bazart Drew Beckmeyer Eduardo Bertone Blanquet R.O. Blechman Cathie Bleck Paul Blow Darren Booth Syd Brak Steve Brodner Brosmind Daniel Bueno Mitchy Bwoy Dave Calver Stephen Campbell Vevilia Carlstedt Esther Casas Roura Guilaumit Castagne Seounghyon Cho Ief Claessen Alejandro Colucci Alexandra Compain-Tissier James Cooper Etienne Delessert Jean-Philippe Delhomme Isabelle Dervaux David Despau Nick Dewar Nicholas Di Genova Mark Dickson Glauco Diogenes Veronique Dorey Valero Doval Christina Drejenstam Robin Eley Enkeling Randall Enos Erotic Dragon Pier Fichefeux Finger Industries Vince Fraser Owen Freeman Sean Freeman Miriam Frei Hope Gangloff Theo Gennitsakis Michael Gillette Carlo Giovani Stephane Goddard Good Wives and Warriors Rodney Alan Greenblat Sophie Griotto Robert Grossman Lisa Grue Santiago Guerrero Jon Han Jonny Hannah Tony Healey David Heatley Julia Sonmi Hegland Regina Heinlein Ryan Heshka Tiago Hoistel Seonna Hong Brian Hubble Rian Hughes Interact Creative Josie Jammet Mireia Juarez Noriega David Juniper Kako Jorn Kaspuhl Ian Kim Jonathan Klassen Koa Viktor Koen Ilana Kohn Signy Kolbeinsdottir Ronald Kurniawan Julien Langendorff Lapin Pablo Lobato Edna Lopes Ross Macdonald Emily Mackey Sara Antoinette Martin Francisco Martins Maxwell David Mclimans Gildo Medina Flavio Melchiorre Kenzo Minami Kari Moden My Dead Pony Fumi Nakamura Barbara Nessim Franziska Neubert Pawel Nolbert Oh Yeah Studio Patricio Oliver Onesidezero Mia Marie Overgaard Pietari Posti Ulla Puggard Cedric Quissola Natalie Ratkovski Rocco Andre Rosler Sonia Roy Loic Sattler Matthias Schardt Jason Seiler Natsko Seki Koren Shadmi Christiano Siqueira Elwood H. Smith Nina Soentgerath Kyung Soon Park Dugald Stermer Frank Stockton Barron Storey Studio Qube Sugar Power Takeshi Sharon Tancredi Jay Taklor Team Hawaii Mike Terry Alex Trochut Fuco Ueda Amanda Visell Marco Wagner Silke Werzinger Phil Wheeler Nick White Autumn Whitehurst Steve Wilson Jasper Wong Wilfrid Wood Matthew Woodson Yiorgos Yiacos Damyeong Yoo-Hartlaub Jaime Zollars Acknowledgments Graphic Design, Ilustracija, Dizajn, 3836514877

Prenosim tekst Politike iz 2016., pošto je umetnik umro. ,,Verovatno najznačajniji vajar ovog dela Evrope Tome Serafimovski, redovni član makedonske Akademije nauka i umetnosti, inostrani član SANU i CANU kao i član Svetske akademije umetnosti i nauka iz SAD, preminuo je 3. marta u Skoplju. „Pridružiću se Medakoviću, Srbinoviću i brojnim drugim prijateljima na nebu. Nedostaju mi” – govorio je. Rođen je 1935. godine u Zubovcu kod Gostivara. Na likovnoj akademiji u Zagrebu diplomirao je 1963. godine, u klasi Antuna Augustinčića. Kao stipendista francuske vlade tri godine je proveo u Parizu, između ostalog i kao saradnik Alicije Penalbe, najznačajnije evropske vajarke tog doba. Njegov stvaralački opus obuhvata više od 550 skulptura, od kojih je 40 monumentalnih. Njegova dela nalaze se ne samo u zemljama bivše Jugoslavije, nego i u kolekcijama Bakingemske palate, Vatikana, Berluskoni u Rimu, fondacije Kiril i Metodij u Sofiji, Udruženju književnika Francuske i brojnim drugim. Učestvovao je na oko 300 grupnih i 40 samostalnih izložbi u zemlji i svetu. „Zlatni suncokret” Igoru Marojeviću za zbirku priča „Granična stanja” Beogradu je poklonio spomenik Ćirilu i Metodiju u parku kod Vukovog spomenika, a tu su i portreti Mije Aleksića u foajeu Narodnog pozorišta i Đure Jakšića u Skadarliji, kao i donacija SANU. Zahvalan Matici srpskoj za knjigu o njegovim spomenicima, Novom Sadu je poklonio idejno rešenje spomenika Vuku Karadžiću. Ova ideja, na žalost, nije realizovana. RTS je emitovao zapaženi TV feljton o njegovom umetničkom opusu, a umetnička galerija RTS bogatija je za bronzanu skulpturu Ćirila i Metodija koja krasi hol ispred kulturne redakcije RTS. Svoj patriotizam ovekovečio je spomenikom pesniku Slavku Janevskom, na koji je urezao njegovu pesmu o Makedoniji: „Troška zemlja, kapka vode, parče nebo”... U sukob sa aktuelnim vlastima došao je zbog odbijanja da se stavi na čelo projekta, vrednog više miliona evra, da svojim skulpturama „potvrdi” vezu današnje sa antičkom Makedonijom. „U toj prevari neću da učestvujem” odgovorio je. Za taj stav „nagrađen” je tragikomičnom lustracijom. Duboko smo mu zahvalni što je naše živote obogatio lepotom svog stvaralaštva i lepotom svog neponovljivog duha.` Knjige su: 1. Monografija Tome Serafimovski 1987. (sadrži posvetu umetnika) 2. Mali katalog/monografija 1987. 3. Katalog izložbe u Salonu MANU 1989. 4. Pamflet MANU Tome Serafimovski 1990. 5. Velika Monografija Serafimovski 2000. (sadrži posvetu umetnika) 6. Serafimovski - Skulpture i crteži - izdanje SANU 2002. (sadrži posvetu umetnika) 7. Katalog izložbe Galerija - Atelje Serafim Tvrd povez. Zaštitni omot. Godina izdanja: 1987-2002. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Ukoričena u tvrd zeleni povez Antikvarna knjiga iz 1939. Dr Milan Marinović Unutra dobro očuvana Mape na rasklapanje Šumarstvo je grana privrede koja se bavi podizanjem, gajenjem i korišćenjem šuma.[1] Između ostalog podrazumeva i upravljanje šumskim prostranstvom posebnih namena.[2] Ova grana obuhvata gajenje i sakupljanje šumskih proizvoda (drvo, smola, kora, plodovi), zatim obradu šumskog zemljišta, kao i delatnost ostalih namena šumskih prostranstava (zaštita, rekreacija i dr).[3] Šumarstvo se bavi teorijom i praksom rasta šuma i njihovim sastavom. To je primijenjena naučna disciplina koja se u konačnici bazira na više prirodnih i društvenih nauka.[4][5] Šumska prostranstva od posebnog prirodnog značaja su najčešće pod zaštitom države u obliku rezervata ili parka prirode i nacionalnog parka. Direktna baza šumarstva su prirodne nauke, koje se bave zakonitostima koje utiču na rast i razvoj pojedinačnih stabala i šume kao biološke jedinice, jer rast zavisi od lokalnog tla i klime, ali i od konkurentskog odnosa s drugim rastinjem, i međuodnosima sa životinjama, insektima i drugim organizmimaa, koji mogu biti korisni ili destruktivni.[5] Efikasna šumarska praksa zahteva poznavanje disciplina kao što je ekologija, fiziologija bilja, entomologija i pedologija, uz dužnu pažnju prema ekonomskim i biološkim aspektima šumarstva. [5] Implicitni cilj šumarstva je da se šume učine korisnim za što veći broj ljudi. Karakteristike[uredi | uredi izvor] Šumari se drže koncepta održive eksploatacije, kako bi poverenu šumu mogli trajno iskorištavati, najčešće je moguće poseći skromne količine stabala svake godine, koja su stradala što zbog, bolesti, udara groma ili nekih drugih razloga. Važan element šumarstva je rotacija, to je vreme koje je potrebno da bi neka vrsta stabla izrasla, nekima je potrebno malo, a nekima puno godina, a to zavisi i od kraja u kom rastu. Tako su na primer rotacioni periodi u suptropskim krajevima puno kraći. Tamo je stablu ogrevnog drva - leuceni potrebno samo sedam godina da izraste do komercijalne veličine, eukaliptusu deset a borovima namenjenim za proizvodnju celuloze dvadeset.[5] Tako da se u tim krajevima održiva eksploatacija može u teoriji dobiti jednostavnom metodom da se svake godine može iseći, ali i ponovo zasaditi 1 / 10 eukaliptusove šume.[5] S druge strane rotacioni period za šumu namenjenu celulozi u severnoj Evropi i Severnoj Americi produžava se na 50 godina. Mekim drvima za papir često je potrebno i do 100 godina da izrastu do ekonomski isplative veličine, a rotacioni period za širokolisna stabla, kao što je hrast i bukva u srednjoj Evropi, može se produžiti do 200 godina.[5] Za vreme tog vrlo dugog perioda može se godišnje poseći samo mali deo stabala, a ostatak se čuva da izraste do svoje prave veličine. Šumari planiraju svoju aktivnost (seču i obnovu) na duge vremenske staze, u skladu sa životnim vekom svojih obnovljivih useva. Šumarska praksa se deli u tri područja: metode reprodukcije, povremenu seču i zaštitu.[5] U svakoj šumi kad dođe zato vreme potrebno je poseći stara stabla i zameniti ih novim sadnicama. Sam čin zamene starih stabala, bilo prirodnim ili veštačkim načinom, zove se regeneracija ili reprodukcija.[5] Period regeneracije (obnove) počinje od pripremnih mera, a završava tek kad su se mlada stabla prihvate u zadovoljavajućim količinama i potpuno prilagode novoj okolini. Rotacija je period tokom kojeg se dopušta rast samo jednoj generaciji stabala.[5] Povremena seča vrši se tokom celog perioda reprodukcije šume, ta seča ili proređivanje vrši se da se uredi i poboljša njen rast i nema efekta na obnovu šumskog fonda, a njom se ipak postižu i neki financijski efekti.[5] Povremena seča je usmerena pre svega na kontrolu rasta, od gustine do selekcije stabala za daljnji rast. Pritom se vodi računa da se taj teren zaštiti od požara (useci), insekata, gljivica, životinja i atmosferskih nedaća.[5] Regeneracija šuma, vrši se na dva načina: prirodnim ili veštačkim načinom. Prirodna regeneracija šuma je lakša metoda, ali može biti spora i nepravilna. Ta metoda se može primenjivati samo u onim šumama, u kojima već otpre rastu iste vrste drveća. Za razliku od nje veštačka regeneracija traži više truda, ali je brža i dugoročno isplativija, jer dopušta uvođenje novih (ili boljih) vrsti od postojećih.[5] Prirodna regeneracija[uredi | uredi izvor] Jedna od metoda je seča pojedinačnih stabala koja su izrasla do komercijalne veličine (koji put i više njih). Na taj način nastane čistina, na kom iz semena susednih stabala može izniknuti novo. Najbolji primeri takvog načina regeneracije mogu se vidjeti po padinama švajcarskih planina, gde bi seča većeg broja stabala mogla dovesti do nagle erozije i lavina.[5] Alternativna metoda prirodne regeneracije svodi se na postupak u kom se seku delovi šume, a ne pojedinačna stabla. Jedan vrlo efikasan način primenjuje se po šumama duglazije duž kanadsko - američke pacifičke obale. Tamo moćne mašine rezači, vođeni kablovima saseku celu parcelu. Okolna šuma služi tom terenu kao zaštita i izvor semena, koje vetar razbaca po ledini i tako izniknu nova stabla. Nakon tog se na isti način obradi susedni teren, i tako se nakon nekoliko godina kompletno obnovi šuma.[5] Slični sistemi seče većih površina u kvadratima ili krugovima, primenjuju se i u Francuskoj i Nemačkoj.[5] Veštačka regeneracija[uredi | uredi izvor] Veštačka regeneracija (obnova) postiže se sadnjom sadnica (najčešći način) ili direktnom sadnjom semena. Direktno sađenje je rezervirano za udaljene ili nepristupačne terene gde sadnja sadnica nije isplativa. Nekoliko vrsta drveća, kao što je topola i vrba, mogu se veštački razmnožiti iz reznica. Većina plantažnih šuma po Severnoj Americi sastoji se od četinara, naročito bora, smreke i duglazija, jer se uspešno presađuju i donose visoki prinos. Isto tako u novije vreme je porastao broj tropskih plantažnih šuma tvrdih drva kao što je eukaliptus, ali i skupih drva umerenog pojasa.[5] Veštačka regeneracija nudi veću lepezu mogućnosti od prirodne regeneracije da se izmeni genetska struktura nasada. Najvažnija odluka kod veštačke regeneracije je izbor vrste koja će se koristiti za novi nasad. Izabrana vrsta treba se prilagoditi terenu na koji će biti zasađena. Najuspešnije se mogu uvesti one vrste koje rastu na istoj geografskoj širini i na sličnom položaju na kontinentu iz kog su uzete. Na primer brojni četinari sa zapadnih obala Severne Amerike bile su uspešno presađene na istim geografskim širinama po zapadnoj Evropi.[5] Drvna industrija brojnih zemalja Južne hemisfere zavisi od borova presađenih sa sličnih lokaliteta na jugu Severne Amerike.[5] Kako postoje brojne vrste semena različitog kvaliteta, ali i potražnja za superiornim genotipom, pojavile su se semenske plantaže, po kojima se uzgajaju odabrana stabla vrhunskih genetskih karakteristika, koje daju velike količine semena. Većina semenskih vrsta može se skladištiti u hladnjacima na temperaturama blizu smrzavanja i po nekoliko godina, bez gubitka kvaliteta. Dok je neke vrste potrebno nakratko spremiti u hladnjak da bi proklijale.[5] Direktna setva semena skupljenog po šumi ili na otvorenom zemljištu nije uobičajena praksa, jer šumsko semenje jedu miševi, veverice, ptice pa je često zaraženo. Sadnice se zbog tog uzgajaju u šumskim rasadnicima, koji pružaju najveću moguću zaštitu. Te sadnice gotovo uvek kliju iz semena, iako ima i onih koje rastu iz reznica ali samo kod nekih vrsta. Sadnice zasađene u zemlji sade se po uzdignutim humkama, da bi se lakše iskopale i očuvao koren. Veliku prednost imaju sadnice izniknule u lončanicama, jer imaju potpuno očuvano korenje spremno za presađivanje. Da bi se poboljšao njigov rast dodaju im se mikroorganizmi koji stvore mikorizu simbiotski odnos sa korenjem i tako poboljšaju njegovu hranjivost. Dok se selektivnom primenom herbicida sprečava nastanak bolesti.[5] Brojne sadnice su pogodne za sadnju na terenu već nakon nekoliko meseci rasta u lončanici ili nakon jedne do dve godine rasta u zemlji. Sporo rastuće vrste presađuju se ručno ili mašinski u periodu hibernacije. Mašinski način je vrlo efikasan, jer jedna mašina i četiri radnika mogu presaditi od 30,000 do 40,000 sadnica na dan.[5] U pripremi za sadnju na terenu hibernirane sadnice se ručno iskapaju iz tla - tako da im se što manje ošteti koren. Nakon tog ih je najbolje staviti u hladnjak, ali ih se može uskladištiti do proleća i tako da ih im se koren prekrije rahlom vlažnom zemljom, i da budu na hladnom[5] Uzgoj sadnica u lončanicama potisnuo je u dobroj meri ostale metode, jer se one lakše transportiraju u istim posudama u kojima su i uzgajene. Ta metoda, koja se inače tradicionalno koristila u tropima ili u suvim i vrućim krajevima, postala je glavni način proizvodnje sadnica u Kanadi, Skandinaviji i delovima kontinentalne Evrope, Japanu i Kini.[5] Sadnja sadnica je jedna od najskupljih investicija u podizanju šuma. Uspeh čitavog postupka cirkularne obnove najčešće određuje ispravnost donesenih odluka o sadnji. Te odluke se odnose na izbor sadnica, gustinu sadnje, korištenje mešovitih sadnica, sezonu sadnje, pripremu terena pre sadnje i metod sadnje. U umerenom klimatskom pojasu sadnja se obično provodi od kraja zime do kasnog proleća, ali je danas korištenjem sadnica iz lončanica moguće saditi i početkom leta, pa i ranu jesen.[5] Ukoliko je tlo ravno - prednost ima mehanička sadnja, jer se mašinom koja iskapa rupe može u jednom danu zasaditi od 8,000 do 10,000 sadnica. Na strmim padinama, kamenjaru, ili na tlu u kom ima panjeva, sadnja obavlja ručno, od iskapanja do postavljanja i zasipanja sadnice.[5] Tokom sledeće sezone rasta, a ponekad i dve-tri godine nakon toga, uništavanje korova može biti presudno za opstanak zasađenih sadnica. Korov se uklanja ručno srpovima ili motikama ili nekim drugim mehaničkim sredstvima - košenjem. Herbicidi nude efikasniji način zaštite, ali mogu i naštetiti sadnicama. U pojedinim zemljama se niže grane mladih četinara i nekih vrlo vrednih tvrdih lišćara podrezuju da bi stablo izraslo što pravilnije, a i zbog tog da se omogući pristup mladicama.[5] Sve do 20. veka šumari bi se obično zadovoljili tlom kakvo bi zatekli, na mestu koje treba pošumiti. Pa bi na neplodnom tlu zasadili agresivne vrste drva, bez obzira na njihovu malu tržišnu vrednost i niži prinos u biljnoj masi. Danas je razvoj savremene mehanizacije uz rast znanja o ishrani biljaka i hemijskom sastavu tla, omogućio šumarima da bitno poboljšaju tlo na kojem sade, poput farmera. Mehanička drenaža, iskopavanje kanala pomoću traktora, danas je uobičajena po tresetnim močvarama Evrope, naročito u Finskoj. Oranje olakšava prodor vazduha i vode do korenja stabla, ali i čisti korov i smanjuje opasnost od požara.[5] Danas se sredstva šumarske politike dele se na restriktivna i poticajna. Najvažniji instrument šumarske politike je zakon o šumama, čija se biti svodi na restriktivnost, zabrana krčenja, paljenja i neplanske seče. Tim zakonom se propisuju načini na koje se šuma sme eksploatisati, kako se isečena drva smeju izvlačiti, sve do poreznih obaveza vlasnika šuma.[3] Podsticajne mere šumarske politike se manje više svode na porezne olakšice, koje imaju za cilj uzgoj šuma učiniti profitabilnijim vlasnicima šuma.[3] Vidi još[uredi | uredi izvor] Privreda Lov Ribolov Arboretum Arborikultura Tags: Šumarstvo šume srbije jugoslavije drveće ekologija

BOTANIKUM Dobro došli u Botanikum. Ovaj muzej je uvek otvoren. U njegovoj neobičnoj zbirci predstavljene su najrazličitije biljke, od sićušnih algi do neverovatnih biljaka mesožderki. Tu su i gljive i lišajevi prekrasnih boja. Saznajte kako su biljke evoluirale i zadivljujuće se prilagođavale radi opstanka. Uđite i istražite biljno carstvo u svoj njegovoj raskoši. Zamislite kada biste mogli da lutate livadama, šumama, tropskim prašumamam i cvetnim proplancima širom sveta. Pomislite kako bi bilo da možete videte egzotične, najlepše i najčudnije biljke, sve odjednom. Jeste li se ikada zapitali šta se sve može videti kada biste dobili priliku da se vratite kroz vreme, do početka života na Zemlji? Sve to možete na stranicama Botanikuma - raskošno ilustrovane knjige, štampane na vrhunskom papiru sa luksuznim povezom. Obiđite galerije ovog jedinstvenog muzeja i saznaćete da su biljke prisutne na Zemlji milionima godina, duže od nas. Otkrijte biljke koje su se menjale tokom vremena i one koje su ostale skoro iste. Prošetajte kroz naše izložbe i pronađite mnoštvo različitih životnih formi biljaka. Gledajte pažljivo – ponešto od onoga što ćete videte možete pronaći i u bašti ili u parku. Mnoge biljke iz naših galerija nalaze se i u kredencu u kuhinji – jeste li znali da vrste iz familije trava jedemo gotovo svakog dana? Pročitaćete zadivljujuća naučna objašnjenja, na primer, zašto su jedne biljke zelene a druge nisu; kako neke biljke žive u vodi, a neke vise u vazduhu i ne dodiruju tlo uopšte. Ili kako se određene biljke hrane mesom. Biljke formiraju neke od najvećih, najmanjih i najmirišljavijih oblika života na Zemlji. Uđite u Botanikum i otkrijte neobično i čudesno carstvo biljaka, u svoj njegovoj blještavoj, iznenađujućoj raskoši. Izdavač Data Status Broj stranica 96 Format i dimenzije 280 x 380 mm, tvrd povez, zlatotisk ANIMALIJUM Dobro došli u Animalijum. Ovaj muzej je uvek otvoren. Njegova zadivljujuća zbirka, koju čini više od 160 vrsta životinja, namenjena je posetiocima svih uzrasta. Saznajte kako su životinje evoluirale, zavirite u laboratoriju za disekciju i otkrijte raznovrsnost staništa na Zemlji… Uđite i istražite carstvo životinja u svoj njegovoj raskoši. Ovaj muzej je drugačiji od svih u kojima ste bili do sada. Nalazi se između dve korice knjige, vrhunski je odštampan na najluksuznijem papiru, sa fantastičnim umetničkim ilustracijama. Otvoren je 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, ponosi se jedinstvenom zbirkom najneobičnijih bića i besprekornim i fascinantno detaljnim eksponatima. Animalijum je kreiran i napravljen tako da traje večno, kao svaki muzej. Prošetajte kroz stranice muzeja kako biste obišli sve njegove galerije i pročitali priču o životu na Zemlji. Svako poglavlje vodi u poseban deo muzeja, posvećen nekoj grupi životinja, poput gmizavaca, ptica ili sisara. Životinjske vrste poređane su tako da ilustruju proces evolucije i pokažu kako se životinjsko carstvo razvijalo tokom vremena. Primetićete da drvo života raste i grana se počev od jednostavnih morskih sunđera, do bujnog i raznovrsnog sveta složenih životinja, obuhvatajući sve veće grupe koje danas žive na Zemlji. Predlažemo da zastanete kod svakog eksponata. U nekim prostorijama nalaze se međusobno srodne vrste, pa zato obratite pažnju na njihove sličnosti i pročitajte tekst kako biste otkrili nešto više o tome. Druge prostorije pružaju mogućnost da zavirite u laboratorije za disekciju i tamo proučavate skelete i unutrašnje organe životinja. Dok prolazite kroz sale ovog jedinstvenog muzeja, obratite pažnju na terarijume i akvarijume i proučavajte prikaze staništa koji se nalaze u njima. Primetićete da se različiti ekosistemi razvijaju u različitim klimatskim pojasevima i naučićete kako su vrste evoluirale tokom miliona godina da bi se savršeno prilagodile uslovima u životnoj sredini. Ovo je jedini muzej u kom su se našle i drevne i savremene, i ogromne i malene, i opasne i ugrožene životinje, i to sve između korica knjige. Zato zakoračite u Animalijum i upoznajte životinjsko carstvo u svoj njegovoj raskoši. Izdavač Data Status Broj stranica 96 Format i dimenzije 280 x 380mm, tvrd povez

Odlično stanje Skulpture na otvorenom / Sculture all`aperto. Muzej savremene umetnosti, Beograd, 6. jun–septembar; Villa Comunale, Milano, 27. oktobar–decembar 1973 Beograd Milan RETKO! ... Olga Jevrić Oto Logo Sime Vulas Branko Ružić Franc Rotar ... Igino Balderi Gio Pomodoro ... Olga Jančić (Bitolj, 1. februar 1929 — Beograd, 26. oktobar 2012) bila je srpska vajarka. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jančić sa roditeljima 1930. dolazi u Beograd gde pohađa osnovnu školu (1936-1940) i IV žensku gimnaziju (1940-1945). Godine 1945. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića a posle završenih studija od 1950. do 1954. je na specijalizaciji u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Od 1948. godine učestvuje na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održala je 1959. godine u Beogrady Jedan je od osnivača grupe „Prostor 8“ 1957. godine. Gradu Beogradu 1993. godine predaje lagat od devedeset skulptura koji se danas čuva u Kući legata. Preminula je 26. oktobra 2012. godine u 83. godini života u Beorgadu. Umetnost[uredi | uredi izvor] Jezgro oblika II, 1969-1970, Park skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Skulptorska umetnost Olge Jančić postavljeno je još u samom početku stvaralaštva na stabilnim osnova pretklasične i klasične evropske umetnosti, koliko i na postulatima visokog modernizma odakle je ona izgradila jedan autentični plastički svet jedinstven u srpskom i jugoslovenskom vajarstvu. Bilo da se iražavala u punoj, voluminoznoj formi ili u reljefima, ona je istraživala elementarnu suštinu ikoničke predstave ostavljajući posmatračima dovoljno prostora da njene radove upotpune vlastitom percepcijom i imaginacijom. Za Olgu Jančić skulptorsko delo je bilo mesto na kome je od arhetipova pravila monumentalnu magijsku predstavu, katkada izobličavajući njen smisao, katkada i samim nazivom radova upućujući posmatrača ka jasnom zapažanju ili različitim asocijacijama od erotskog do narativnog, od izgleda tektonskih masa do pseudofigurativnih kompozicija. Dva su materijala u kome ona stvara: kamen (katkada mermer) i bronza, i u oba slučaja trag i potez njene ruke bilo da kleše ili da oblikuje gipsanu masu, vodili su ka izazivanju mentalnih i vizulenih senzacija koja pokreću i zadovoljavaju estetske potrebe gledalaca. Od pedesetih godina prošlog veka Olga Jančić je davala puni doprinos onome što je u kritici nazvano savremenost u likovnim umetnostima i sa svojim delima ona je ravnopravno stajala sa istovremenim slikarstvom koje je bilo ispirisano istim kreativnim motivima koji su proizašli iz te epohe. Nagrade[uredi | uredi izvor] 1959. Nagrada za skulpturu na I međunarodnom bijenalu mladih, Pariz 1960. Nagrada za skulpturu na I bijenalu mladih, Rijeka 1961. Nagrada za skulpturu na IV mediteranskom bijenalu, Aleksandrija 1961. Nagrada za skulpturu na I trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1973. Nagrada za skulturu na I jugoslovenskom bijenalu male plastike, Murska Sobota 1977. Nagrada „Politike“ iz Fonda Vladislav Ribnika, Beograd 1977. Nagrada ULUS-a na izložbi Prostor `77, Beograd 1984. Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, Beograd 1987. Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu, Beograd 1995. Nagrada za skulpturu na II bijenalu crteža i male plastike, Beograd Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1959 Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1960 Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Engleska) 1964 Salon Moderne galerije, Beograd Olga Jančić, Forma (1990), Narodni muzej Kraljevo 1975 Galerie Heritage, Toronto 1977 Galerija Doma JNA, Beograd, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Narodni muzej, Labin, Izložbeni salon, Pula 1982 Atrijum, Križanke, Ljubljana, Galerija Forum, Zagreb, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1987 Muzej savremene umetnosti, retrospektivna izložba, Beograd 1991 Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd, Gradska galerija, Užice 1992 Gospodar-Vasin konak, Kraljevo 1994 Galerie du Centre Culturel Yougoslave, Paris 1997 Umetnička galerija, Kruševac, Galerija ULUS, Beograd 1998 Galerija Cepter, Beograd, Savremena galerija umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin 2005 Muzej 25. maj, retrospektivna izložba, Beograd 2007 Umetnička galerija HAOS, Crteži i mala , Beograd 2018 Kuća legata, Legat Olge Jančić, Beograd Skulpture u slobodnom prostoru[uredi | uredi izvor] Botanička bašta u Vankuveru, Skulptura `Plod VIa` 1957. Kompozicija, kamen, Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad 1963. Materinstvo III, kamen, Portorož 1965. Zatvoren oblik III, mermer, Vrnjačka Banja 1969. — 1970. Jezgro oblika II, mermer, Park skulpture, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Jezgro oblika VI, mermer, Aranđelovac 1975. Plod VIa, mermer, Vandusenova botanička bašta, Vankuver 1977. Labinski sklop, kamen, Park skulptura, Labin 1977. Veliki trinom, mermer, Savski kej, Beograd 1984. Hiljadudevetstoosamdesetpeta, bronza, Kraljevo Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] Knjige i studije 1955 Oto Bihalji Merin, La Sculpture Yougoslave du vingtième siècle, pp. 3-24, Jugoslavija, Beograd 1959 Michele Seuphor, La sculpture de ce siècle, pp. 177, 284, Griffon, Neuchatel 1960 Dictionnaire de la sculpture moderne, Fernand Hazan, Paris, Robert Maillard, London 1961 Lexicon der Modernen Plastik, pp. 149, Deutsche Buch-Gemeinschaft, Berlin, Darmschadt, Wien 1961 Miodrag Kolarić, Novija jugoslovenska skulptura, Jugoslavija, Beograd 1964 Miodrag B. Protić, Savremenici II, pp. 260-263, Nolit, Beograd 1964 Herbert Read, A Concise History of Modern Sculpture, p.p. 191, 308, Thames and Hudson, London 1966 Herbert Rid, Istorija moderne skulpture, pp. 191, 332, Jugoslavija, Beograd 1970 Nouveau dictionnaire de la sculpture moderne, pp. 144, Fernand Hazan, Paris 1970 Lazar Trifunović, Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, april-jun, pp. 5-38, Beograd 1971 Katarina Ambrozić, Moderna umetnost u Jugoslaviji, Opšta enciklopedija Larousse, knj. 1, pp. 860-870, Vuk Karadžić, Beograd 1972 Michel Ragon, L`art Abstrait, II, pp. 230, Maeght, Paris 1974 Michel Ragon, L`art Abstrait, IV, pp. 244, Maeght, Paris 1974 Phaidon Dictionary of twentieth-century Art, pp. 178, London 1982 Miodrag B. Protić, Skulptura HH veka, Jugoslavija, Beograd, Spektar, Zagreb, Prva književna komuna, Mostar Monografije i predgovori kataloga 1959 Katarina Ambrozić, Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1959 Katarina Ambrozić, Prvi Bijenale u Parizu, Muzej moderne umetnosti grada Pariza, Pariz 1962 Miodrag B. Protić, XXXI Biennale Internayionale d`arte, Venecija 1964 Katarina Ambrozić, Salon Moderne galerije, Beograd 1970 Ješa Denegri, Skulptura, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1975 Miodrag B. Protić, Jugoslovenska skulptura 1870-1950, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Moma Pavlović, Narodni muzej, Labin 1982 Zoran Pavlović, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1983 Jovan Despotović, Jugoslovenska skulptura posle 1950, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1987 Marija Pušić, Skulpture Olge Jančić, retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1991 Zoran Gluščević, Galerija Kulturnog centra, Beograd 1994 Irina Subotić, Galerija Jugoslovenskog kulturnog centra, Pariz 1997 Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, Clio, Beograd 1998 Mileta Prodanović, Galerija Cepter, Beograd 2004 Irina Subotić, Galerija Cepter - deset godina postojanja 1994-2004, Galerija Cepter, Beograd 2005. Grupa autora, Olga Jančić, retrospektivna izložba, Muzej 25. maj, Beograd Kritike i prikazi 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih likovnih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1954 Miodrag B. Protić, Izložba saradnika Tome Rosandića, Književne novine, 25. mart, Beograd 1954 Mića Popović, Izložba saradnika Majstorske radionice Tome Rosandića, NIN, 4. april, Beograd 1957 Pavle Vasić, Savremena srpska skulptura, Politika, 20. januar, Beograd 1957 Rade Predić, Refleksija o jednoj umetnici, Vidici, V, januar-februar, pp. 24-25, Beograd 1959 Pavle Vasić, Skulptura Olge Jančić, Politika, 23. mart, Beograd 1959 Miodrag B. Protić, Skulptura Olge Jančić, NIN, 29. mart, Beograd 1961 Oto Bihalji Merin, Naše moderno vajarstvo, Politika, 18. juni, Beograd 1964 Đorđe Kadijević, Olga Jančić, NIN, 19. januar, Beograd 1964 Dragoslav Đorđević, Intimni život forme, Borba, 22. januar, Beograd 1965 Zoran Pavlović, Olga Jančić, Umetnost, br. 1, januar-mart, pp. 105, Beograd 1965 Lazar Trifunović, Savremena jugoslovenska likovna umetnost, Međunarodna politika, 1. novembar, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Umetnost, br. 52-53, mart-jun, pp. 22-45, Beograd 1977 Slobodan Ristić, Nezavidan položaj savremene beogradske skulpture, Politika, 27. avgust, Beograd 1987 Zoran Markuš, Vitalnost kao umetnost, Politika, 27. mart, Beograd 1987 Jovan Despotović, Odnos skulpture prema okolini, Jedinstvo, Priština 1991 Ljubiša Simović, Olga Jančić, Likovni život, maj-juni, pp. 2, Beograd 1998 Jovan Despotović, Olga Jančić, reljefi, skulpturem crteži. Autentični svet modernizma, Danas, 24. mart, Beograd Literatura[uredi | uredi izvor] 1976. U zenitu savremene umetnosti (Henri Mur), Borba, 28. februar, Beograd 1986. On nas je probudio (na vest o smrti Henrija Mura), Borba, 2. septembar, Beograd 1992. Protiv „fiktivnih“ muzeja, Politika, 23. janura, Beograd 1993. Intelektualac u smutnom vremenu (glas bez dobrodošlice), Politika, 25. janusr, Beograd 1993. Umetnost mirnog življenja (razglednica iz Pariza), Politika, 18. septembar, Beograd Olga Jevrić (Beograd, 29. septembar 1922 — Beograd, 10. februar 2014) bila je srpska vajarka, redovni član SANU. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić je rođena u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog društva i majke Ane.[1] Deda po ocu bio je sveštenik i prevodilac Damjan Jevrić. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara 1946, a na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića 1948, gde je i magistrirala 1949. Prvi put izlaže na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti i VII izložbi ULUS-a 1947. Godine 1949. upisuje Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izabrana za dopisnog člana SANU 1977, a 1983. za redovnog člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU. Od 1981. godine počinje u SANU rad na naučnom projektu Rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić se pojavljuje u vreme koje je veoma burno i okrenuto novim vrednostima, neposredno nakon II svetskog rata. U promenama koje su se dogodile u likovnim umetnostima u Jugoslaviji posle 1950. godina, kada se ona oslobodila državne estetike socijalističkog realizma, Olga Jevrić je od sredine te decenije dala značajan doprinos za nastajanje modernog i savremenog izraza u skulptorskom stvaralaštvu. Izložba Olge Jevrić „Prostorne kompozicije“, održana u galeriji ULUS 1957. godine, snažno je odjeknula na likovnoj sceni. Ova izložba okarakterisala je Olgu Jevrić kao vajara koja je na smeo i radikalan način, prva među jugoslovenskim i srpskim skulptorima, prekinula tradiciju predstavljanja stvarnosti, okrenuvši se samoj suštini skulpture u kojoj je videla podsticaj za sopstveno delovanje i formiranje jedinstvenog umetničkog izraza. Godine 1958. Olga Jevrić izlaže na XXIX Venecijanskom Bijenalu kada je zapaža i strana likovna kritika. Gotovo šest decenija dugim prisustvom na našoj likovnoj sceni, skulptorski opus Olge Jevrić izdvaja se autentičnim modernizmom. Njene skulpture poseduju univerzalna formalna i metaforička značenja izražena ekspresivnim i senzibilnim jezikom, pri čemu je ona stvorila originalnu, čisto likovnu formu pročišćenu do apstraktnog, univerzalnog oblika. Postoji Legat Olge Jevrić u SANU. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1957 Galerija ULUS, Beograd 1959 Galleria Notizie, Torino 1960 Galerija Srema, Sremska Mitrovica 1962 Drian Galleries, London 1964 Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1965 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1981 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd 1988 Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1989 Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrov“, Pančevo 1993 Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“, Novi Sad 1999 Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2001 Galerija SANU, Beograd, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, Galerija „Platoneum“, Novi Sad 2008 Galerija likovne umetnosti-poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 2012 Kuća legata, Beograd 2014 Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad 2016 Henri Mur Institut[2], Lids 2019 PEER galerija[3], London 2019 Narodni muzej Kraljevo, Kraljevo 2022 Galerija SANU, Beograd[4] Nagrade (izbor)[uredi | uredi izvor] 1961 Nagrada za dostignuća u skulpturi iz Fonda Vladislav Ribnikar, Politika, Beograd, Nagrada za skulpturu na I jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1967 Nagrada za skulpturu na III jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1969 Nagrada za skulpturu na X oktobarskom salonu, Beograd 1979 Sedmojulska nagrada SR Srbije za životno delo, Beograd 1990 Nagrada autoru čije je delo od trajne vrednosti u srpskoj kulturi, Jesenja izložba ULUS-a, Beograd 1993 Specijalna nagrada na VII Pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, Pančevo 2001 Nagrada Vukove zadužbine, Beograd 2013 Nagrada Sava Šumanović, Novi Sad 2013 Nagrada Grada Beograda za likovno i primenjeno stvaralaštvo, vizuelne i proširene medije, Beograd Reference[uredi | uredi izvor] ^ Olga Jevrić - sitna žena velikih skulptura („Večernje novosti“, 4. novembar 2015) ^ Olga Jevrić `Predlozi za spomenike` - Henri Mur Institut u Lidsu [mrtva veza] ^ Olga Jevrić `Skulpture` - PEER Gallery ^ „Izložba „Olga Jevrić – Kompozicija i struktura””. SANU. Pristupljeno 10. 10. 2022. Literatura[uredi | uredi izvor] Ješa Denegri, Skulptor Olga Jevrić, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1981 (pred. kat.) Ješa Denegri, Olga Jevrić, Topy i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2005 Izvori[uredi | uredi izvor] Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd Dictionnaire de la sculpture moderne, Hazan, Pariz, 1960 Dictionary of Modern Sculpture, Metheuen and CO LTD, London, 1962 Enciklopedija likovnih umjetnosti, III, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964 Sculpture index, vol. I, The Scare-Crow press inc, Metuchen, Njujork, 1970 Opšta enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd, 1971 Evropski umetnostno zgodovinski leksikon, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1971 Dictionary of Twentieth Century Art, Phaideon, London, Njujork, 1973 Dictionnaire des peintres, sculpteures, dessinateurs et graveures, tom. 6, Jacobs-Loyer, Librairie gründ, Pariz, 1976 Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, II izd. 1968, III izd. 1978 Moderna skulptura jugoslovenska umetnost xx veka skulptori jugoslovenski umetnici u svetu izlozbe u italiji katalog katalozi avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Iz uvodnog teksta: Muzejska izložba Etnografskog muzeja u Zagrebu, koju objašnjuje ovaj tumač, u prvom je svom obliku postavljena još god. 1951., a zatim u nekoliko navrata nadopunjavana, te je godine 1955. postigla tako definitivno rješenje, da je se može smatrati stalnom kroz izvjesno vrijeme toliko, koliko se uopće izlaganje malog dijela muzejskog inventara smatra stalnim. Iz sadržaja: - Ponutrica kuće iz sela Deščevec kraj Zagreba. - Ponutrica kuće iz sela Rinkovec, Hrvatsko Zagorje. - Ponutrica kuće iz sela Drnje u Podravini. - Ponutrica kuće iz Istre - Nošnja Sunje kraj Siska. - Nošnja Posavine. - Nošnja sela Peroj. - Prijeklad iz Istre - Nošnja otoka Krka. - Oružje. - Gusle. - Tkanice, pregače, torbe. ... Marijana Gušić je etnologinja i muzeologinja koja je zajedno sa svojim partnerom i suprugom, Branimirom Gušićem, otorinolaringologom i nastavnikom na Medicinskom fakultetu, pasioniranim planinarom i alpinistom, od svoje 16. godine obilazila najviše i najnepristupačnije planine Balkana. Zajedno su ostavili iznimno vrijedno nasljeđe u polju antropogeografije, koja danas donosi bitne informacije i u području geoekologije. Rođena je u Zagrebu 18. veljače 1901. godine kao Marijana von Heneberg. U Zagrebu je završila licej, a potom položila ispit zrelosti u klasičnoj gimnaziji 1919. godine. Na Filozofskom fakultetu studirala je povijest, geografiju i slavistiku, a diplomirala je povijest i geografiju 1924. godine. Naslov njenog diplomskog rada bio je “Etnografski prikaz Medvednice”, a obranjen je u okviru antropogeografskog kolegija Milana Šenoe (interesantno je da je prva knjiga njenog supruga upravo Medvednica – planinarski vodič). Prvo je radila kao gimnazijska predmetna učiteljica i suplentica u Sušaku, kao mlađa kolegica Vladimira Nazora, od 1924. do 1927. godine. Već tada je, kao što navodi Čulinović Konstantinović, za vrijeme školskih praznika poduzimala terenska istraživanja. Marijana i Branimir Gušić stupili su u brak 1926. godine. U to vrijeme osniva se i katedra etnologije na Filozofskom fakultetu, a bračni par Gušić, u svom mansardnom stanu u zgradi današnje Traumatološke bolnice u Zagrebu, kontinuirano jednom tjedno vodi rasprave s osnivačem katedre Milovanom Gavazzijem te povjesničarima Mihom Baradom i Stjepanom Gunjačom. Gušić je postala članicom Hrvatskoga planinarskog društva 1919. godine pa je i jedna od osnivačica njegove podružnice “Sljeme” (1925. godine ta podružnica je postala Hrvatski turistički klub “Sljeme”). Planinarila je Gorskim kotarom, slovenskim Alpama i Dinaridima, a prva je žena iz Hrvatske koja se penjala Sjevernom triglavskom stijenom (1922). Sa suprugom je poduzimala uspone na Durmitor (Bezimeni vrh u Bobotovu kuku, Prutaš, Gruda) i Prokletijama (Bjelič). Držala je planinarska predavanja u zemlji i inozemstvu, pisala planinarske putopise (Hrvatski planinar, 1922–23, 1928; Priroda, 1924; Naše planine, 1960) te na hrvatski prevela vodič Rudolfa Badjure Na Triglav (Ljubljana, 1922). Hrvatsko planinarsko društvo “Sljeme” imalo je 1920-ih i 30-ih godina svoju kino-amatersku sekciju. Tako su Branimir i Marijana, uz pomoć bečkog snimatelja Karla Koraneka, u ljeto 1931. godine snimili svoj planinarski pothvat – put od Zagreba, kroz crnogorske vrleti i prašume, sve do vrha Durmitora. Putem su bilježili život u crnogorskim planinskim selima. Radi se o najranijem doprinosu suvremenoj discipline vizualne antropologije u domaćem kontekstu. Film Durmitor bio je laboratorijski obrađen u Beču i naknadno ozvučen snimkama s gramofonskih ploča, pa se kao planinarski zvučni film prikazivao u kinematografima. Povjesničar filma Vjekoslav Majcen navodi da je film izazvao veliku pozornost javnosti. Osim u Zagrebu, film je prikazan u Ljubljani, Cetinju, Beogradu, Beču, Münchenu, Pragu, Bratislavi i Zürichu. Majcen također navodi da je negativ filma i jedna kopija ostala u vlasništvu snimatelja Koraneka, ali su propali tijekom Drugog svjetskog rata. Druga kopija, u vlasništvu obitelji Gušić, preživjela je rat i ponovno je pronađena 1972. godine, kada joj se gubi trag. Povjesničar filma Dejan Kosanović ponovo ju je locirao u depou Jugoslavenske kinoteke u Beogradu, te je u suradnji s Hrvatskim filmskim savezom predstavio film zagrebačkoj publici 2012. godine u Kinu Tuškanac. Od 1927. do 1940. Gušić je je radila kao profesorica u Zagrebu, kada je na vlastiti zahtjev umirovljena. Na početku rata pridružila se Narodno-oslobodilačkom pokretu (NOP) kao pozadinska pripadnica. Uhićena je 1942. i 1943. deportirana u Beč, gdje joj je suprug bio interniran (Branimir Gušić bio je osnivač prve ćelije NOP-a na Medicinskom fakultetu, uhapšen je 1942., a nakon 11 mjeseci tamnovanja otpremljen na prisilni rad). Nakon Drugog svjetskog rata Gušić je imenovana ravnateljicom Etnografskog muzeja, a svoju poziciju nije doživjela kao tek birokratsku. Već u nastupnom predavanju održanom 30.3.1946. godine inzistira na proučavanju socijalnih struktura, fonografskom i fotografskom bilježenju na terenu, te drugim suvremenim etnografskim metodama. Vođenje muzeja nakon rata nipošto nije bio lagan posao: trebalo je obnoviti stalni postav jer su izlošci iz starog postava tijekom Drugog svjetskog rata bili sklonjeni na sigurno. Uz stručni rad u muzeju, drugi važan zadatak bio je intenzivirati terenska istraživanja i otkup građe. Gušić je zajedno sa suradnicima napravila važan koncepcijski pomak u muzejskom postavu. Naime, izložena građa po prvi je put svrstana prema obilježjima etnografskih kulturnih zona: panonskoj, dinarskoj i jadranskoj, unutar kojih su posebno obrađene pojedine teme. S druge strane, poboljšao se i likovni pristup muzejskom postavu, pa se izložbeni prostor oslobodio nagomilanih istovrsnih predmeta. Na stubištu su postavljene plitke vitrine u kojima su izložene pojedine teme iz područja obrta i narodne umjetnosti (npr. vez i čipka, šarane tikvice, pisanice i sl.). Rad na postavu tekao je etapno, tako su radovi na prvom katu završeni 1955., što je i vrijeme kada Gušić dovršava jedan od svojih kapitalnih doprinosa djelatnosti Etnografskog muzeja – Tumač izložene građe. Na 196 stranica teksta s 46 crno-bijelih fotografija Gušić je iznijela znanstvenu obradu izložbenih cjelina koja i dan-danas predstavlja svojevrsni pregled materijalne kulture hrvatske etnografije te ostaje nezaobilaznom literaturom svakog etnologa. Iako je materijalna kultura bila u žiži njenog interesa, obrađivala je brojne običaje i iz socijalnog i pravnog rakursa. Pod njenim ravnanjem Etnografski muzej imao je funkciju matične službe za ostale muzeje u Hrvatskoj, pa se tako, zahvaljujući njenom angažmanu a uz pomoć drugih stručnjaka, realiziraju stalni postavi i općenito organizira rad mnogih lokalnih i zavičajnih muzeja ili zbirki (npr. u Dubrovniku, Đakovu, Čazmi, Kutini, Jastrebarskom, Ozlju i Zadru). Naročito je zanimljiv njen rad u Kumrovcu, prije svega na osmišljavanju biografskog odjela i rukovođenju Memorijalnim muzejom maršala Tita, a potom i poticanju širenja projekta zaštite etnografske baštine tog kraja osnivanjem prvog etno-muzeja na otvorenom Staro selo – Kumrovec. Ideja da se jezgra kumrovečkog naselja obuhvati mjerama spomeničke zaštite seže u 1947. godinu, kada se Gušić intenzivno bavila Hrvatskim zagorjem i napisala studiju o Kumrovcu kojoj je rodna kuća Josipa Broza bila u središtu. Upravo Gušić je uredila kućni ambijent obitelji Broz te tako oblikovala mitologiju kolektivnog imaginarija o Titovom odrastanju. Iz izvještaja koje je slala Savjetu za prosvjetu, nauku i kulturu NR Hrvatske 1952. godine te Savjetu memorijalnog muzeja iz 1956. godine razvidno je da Gušić uočava vrijednost takvog parka i kao turističke atrakcije (što je danas posvema zanemareno, iako bi se iz brojnosti posjeta Kući cvijeća u Beogradu moglo pretpostaviti da bi i Kumrovec danas mogao biti unosan turistički lokalitet). Njen višedesetljetni naporni rad urodio je (danas devastiranim) plodom kada je kumrovečka stara jezgra, kao zaštićena ruralna cjelina, uvrštena u Registar spomenika kulture prve kategorije, a 1978. godine Kumrovec je proglašen memorijalnim prirodnim spomenikom i zaštićen kao Spomen-park Kumrovec. Marijana Gušić je, prema sporazumu koji je sklopila s Izvršnim vijećem Sabora SR Hrvatske, obnašala honorarno (s obzirom da je već bila ravnateljica Etnografskog muzeja) dužnost i ravnateljice Memorijalnog muzeja u Kumrovcu od 1958. do 1963. godine. Zahvaljujući njenim naporima, 1973. godine usvojen je i Projekt Donja Kupčina, iz čega je proizašao istoimeni Zavičajni muzej. Već u svom referatu iz 1951. godine pod naslovom Zadaci naše etnologije, iznesenom na Kongresu etnologa, Gušić iznosi kako je „rad istraživača išao uz konkvistadora i trgovca“, uočavajući tako kolonijalnu prirodu geneze discipline. Smatrala je da suvremena etnologija prestaje biti tek „formalističko posmatranje nižih naroda, a postaje jedna od disciplina opsežnog područja humaniora“ (Čulinović-Konstantinović). Paralelno s radom u Muzeju, Gušić je odista intenzivirala i terenska istraživanja, pa su tako u cilju skupljanja podataka i otkupa građe istraženi brojni lokaliteti u Istri (gdje je provela prva terenska istraživanja odmah nakon rata, tada još pod upravom saveznika), Hrvatskom zagorju, Međimurju i Slavoniji. Njezin “Etnografski prikaz Pive i Drobnjaka” iz 1930. godine je studija koja je “po načinu obrade jedan sasvim originalan rad, napisan bez tada uobičajenih šablona zagrebačke ili beogradske etnografske škole” (Marković). U radu „Osnovni problem u etnografiji Međimurja” iz 1957. godine spaja antropogeografiju i geoprostorna obilježja područja s analizom oblika naselja, iz čega kasnije proizlazi i njen interes za ambijentalnu zaštitu. Rad iz 1967. godine pod nazivom „Etnička grupa Bezjaci“ rasprava je koja „na inovativan način primjenjuje dotada neprimijenjene metodologije prilaženja etnološkim problemima sa stanovišta najšireg znanstvenog kompleksa” (Marković). Drugim riječima, Gušić etnološkim problemima prilazi interdisciplinarno, što je, smatram, glavni ključ suvremenog kulturno-antropološkog pristupa. Od 1949. godine Marijana Gušić bila je suradnicom Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Odboru za narodni život i običaje; od 1963. do 1974. vodila je i Etnološki zavod Akademije, a bila je i članicom Društva za proučavanje i unapređenje pomorstva Jugoslavije od 1962. do 1981. godine. Njen pedagoški doprinos tim institucijama, odnosno izobrazba mlađih kolega, poznat je u stručnim krugovima i zabilježen u osvrtima; odgojila je generacije etnologa i antropogeografa. Bila je i počasnom članicom Austrijskoga etnografskog društva. Njen interes za tekstil bio je ujedno i otkrivanje (nevidljivog) ženskog rada – npr. iznošenje na vidjelo najranijeg poznatog pučkog tekstila koji je služio ženama u Boki Kotorskoj od XVI. do XVIII. stoljeća, te ujedno doprinos likovnom vrednovanju folklora. Uočavala je i bilježila uplive mode na pučki kostim. Marijana Gušić umrla je 6. veljače 1987. u Zagrebu. Svoju interdisciplinarnost i polivalentnost znanstvenog pristupa sama je autoironično zvala sos koji se zove kultura (Čulinović-Konstantinović). Njena ostavština – osobni i radni dokumenti, rukopisi radova, kataloga, recenzija i predavanja, terenske zabilješke, dnevnički zapisi i korespondencija – čuva se u Hrvatskom državnom arhivu. No, Čulinović-Konstantinović ističe kako je u poodmakloj dobi, ogorčena odnosom spram svog rada (kako kaže Čulinović-Konstantinović, “Tomu je vjerojatno bila podloga odnos prema ženi koja je uvijek branila svoje mišljenje”), svoju fotodokumentaciju i biblioteku ostavila institucijama van Hrvatske. Kao što je povodom 70-godina rođenja zaključio geograf Mirko Marković, Marijana Gušić je bila “etnološki stručnjak, koja je kod nas prva počela upotrebljavati i prezentirati etnografski materijal kao kulturno-historijsku građu, kao specifični dokument svoga vremena, pomoću kojeg se može, na jedan dosada kod nas još nepoznat način, osvijetliti život naših bezimenih slojeva naroda kroz višestoljetni vremenski raspon”. U epohi opće falsifikacije povijesti i negiranja postojanja višestoljetnih veza južnoslavenskih naroda i narodnosti, to je svakako doprinos vrijedan pažnje. Gušić, Marijana, hrvatska etnologinja i planinarka (Zagreb, 18. II. 1901 – Zagreb, 6. II. 1987). Ravnateljica Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1946–65) i Etnografskoga zavoda JAZU (1963–75). Pripremila novu koncepciju stalnoga postava zagrebačkoga muzeja (1951), o tome objavila svoje glavno djelo Tumač izložene građe Etnografskog muzeja u Zagrebu (1955). Priredila zapažene izložbe u domovini i inozemstvu te etnografske postave u nekoliko hrvatskih muzeja. Bavila se ambijentalnom zaštitom kulturnih dobara, potaknula osnivanje etnoparka Staro selo u Kumrovcu. Objavila mnogobrojne studije o nošnjama, pučkome tekstilu (čipka, vez), različitim pojavama iz materijalne kulture (pisanice, votivi, pastirske drvene čaše, maske i dr.) i nekim običajima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac pohaban ostalo u dobrom stanju! Retko u ponudi! Birds of the Caribbean – January 1, 1961 by Robert Porter Allen Robert Porter Allen (24. aprila 1905 u Južnom Villiamsportu, Pensilvanija - 28. juna 1963) bio je američki ornitolog i ekolog. Svetsku pažnju je privukao za svoje spasilačke operacije velikog (Grus Americana) By the 1880s, the slaughter of decoratively plumed birds in the United States had reached a new peak. Avid hunter and Forest and Stream editor George Bird Grinnell was disgusted by the carnage taking place across the nation. Inspired by bird painter John James Audubon, Grinnell formed the Audubon Society, dedicated to wild bird conservation, in 1886. At the time, even many ornithologists ran afoul of the society’s mission for killing birds to study their cadavers. Riding the wave of righteous reform during the Progressive Era, Audubon soon expanded beyond subscribers to Forest and Stream as members formed state chapters across the country. In 1905, the national umbrella organization for the state chapters was formed. The society collected a significant endowment by 1906 and worked diligently to establish bird sanctuaries and bird protection laws. It is no accident that so many birds had become endangered in the United States by the twentieth century. Large plumes from birds had become à la mode in women’s fashion, fetching prices that were impossible for hunters and poachers to ignore. States across the U.S. had classified many birds as “vermin” and even offered bounties for each one killed. The state of Alaska paid bounties on bald eagles until 1957 and the numbers of the national bird dipped to dangerous levels. Some men thought they had the wisdom to classify animals according to their desirability or beauty without realizing that all species are intimately connected in ways that might not seem obvious. Humankind’s profound ignorance can only be diminished by research and education, so it is important to recognize the pioneers who engaged in these activities when few others would. Robert Porter Allen is one such pioneer who deserves recognition from new generations of scientists and citizens concerned about the environment. As part of the trailblazing work of the National Audubon Society, Allen’s work can help us gain a better understanding of how to successfully study nature and how the smallest ecological details can have large-scale consequences for all living things. Born in 1905, Robert Porter Allen’s love of the outdoors began at an early age during his childhood adventures around Pennsylvania’s Bald Eagle Mountain. His high school biology teacher suggested that he join the Junior Audubon Club, which connected Allen to a network of established ornithologists who would shape his career in the following years. Allen went on to study at Lafayette College in Easton, PA, and was later encouraged by noted ornithologist and artist Louis Fuertes to transfer to Cornell University to continue his education. Hardship within Allen’s family led him to travel the world during a stint in the Merchant Marine. Returning to New York in 1929, Allen’s contacts from the Junior Audubon Club helped him to procure a position as a library cataloguer at the Audubon House. He was quickly promoted to Audubon librarian, but proved himself most useful in the field, brimming with tenacity and imagination. `Lines Written in a Hide,` an original composition by Robert Porter Allen. From the Robert Porter Allen Audubon Collection, Box 2 Folder 25. In 1931, Allen volunteered to conduct the study of the black-backed gull colony on the coast of Maine. The secrets to the survival of endangered birds depended upon a better understanding of the environmental factors that led the decline of the species. While the culprit was usually human activity, many declines in bird species could be traced to loss of habitat, in addition to poachers and profits. Allen’s effectiveness as a field researcher soon caught the attention of national Audubon Chief Executive Officer John Baker. Re-energized by Baker’s leadership, the Audubon Society began publishing field guides to raise revenue. The Audubon guides have since become definitive sources of information for scholars and casual birders alike. He also made the preservation of endangered wildlife a priority, as well as placing an emphasis on scientific field work. Robert Porter Allen, who had no patience for the stultifying confines of the classroom or laboratory, was not an obvious first choice to lead such a research effort. A bit of a wild man himself, Allen compensated for any shortcomings in his formal education with an almost fanatical willingness to endure harsh conditions and a dedication to studying live wild birds in the field instead of dissecting cadavers. Allen proved himself as a field researcher when he completed an in-depth study of the black-crowned night-heron colony on Long Island. Allen’s potential and dedication were rewarded that year when he was appointed to Tavernier, Florida to study losses in the roseate spoonbill population. Tavernier, FL and the Roseate Spoonbill While he found managing bird sanctuaries rewarding, Allen’s true calling was field research, something Baker apparently recognized from the start. Therefore, when he needed to find a researcher to look into the endangered roseate spoonbill, Baker knew just who to ask. With its beautiful pink plumage, the roseate spoonbill had borne the brunt of the onslaught. Baker and others understood that in order to save endangered birds from extinction, Audubon would have to bring more resources to bear than wardens and sanctuaries. The critical situation called for careful study of the living birds in the wild. Allen established the Audubon’s research station on Tavernier. Pages from Allen`s Spoonbill Field Notes. From the Robert Porter Allen Audubon Collection, Box 17 Folder 20 (left) and Box 18 Folder 15 (right). Allen’s attention to detail yielded important insights. After the United States entered World War II, Allen joined the military from 1941 until 1946. Allen immortalized his research in the book “The Flame Birds,” published in 1947. The Whooping Crane After the war, Allen threw himself back to conservation work and ornithology. In 1946, he helped establish the Everglades National Park, a huge conservation victory in a state that had been a poor custodian of its natural resources. In August 1946, Allen was chosen for an important new assignment.

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Priredio Slavko Timotijević, Autori tekstova: Slavko Timotijević, Vujica Rešin Tucić, Slobodan Tišma, Stevan Vukajlović, Sava Stepanov i Nenad Milošević, Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine - Novi Sad, 2015. god. Tvrd povez, 26,5X22,5 cm. 185 str. Kunstdruk, ilustrovano Dei Leči - Radovi 1957/1965 Objavljena monografija o dvojcu „Dei leči”, koji je pre pola veka performansima zabavljao Novosađane, a američki umetnički časopis objavio je njihov portfolio na šest strana. Po dvorištima, trgovima, parkovima i rečnim obalama Novog Sada, još pre pola veka, između 1957. i 1965, gimnazijalci Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac izvodili su svoje akcije, hepeninge i performanse, praveći parodije na malograđanski duh i spasavajući prolaznike od uštogljenosti i dosade. Filmofili, odrasli na stripu i rokenrolu - mladi i buntovni, mangupčići s kipućom željom da se pobune, da šokiraju i da ne pristanu, bili su u stalnoj potrazi za nekom frkom, zbrkom i igrom. Snimali su filmove i fotografije koje je časopis „Art in America” objavio na čak šest strana, a kad su se ove preteče novosadske konceptualne umetnosti malo uozbiljile, počeli su da pišu poeziju i da privlače pažnju svojim izložbama. Alergični na sivilo i jednoobraznost, delovali su na periferiji umetničkog sistema, jer su institucije za njih geto, zatvoren za duh ove urbane gerile. Dragoljub i Bora, koji su se pojavili pre evropskih performera Džilberta i Džordža, u oneobičavanju svakodnevnih situacija videli su pribežište slobode. A ako bi usred njihovih akcija naišao policajac, uzvikivali bi „Dei leči”, a potom i svoj dvojac prozvali tako, što na šatrovačkom znači „ide čile”, čilac, stariji čovek da razjuri omladinu. Priču za naš list počinje Bora Vitorac (76): „Obojica smo bili slabijeg materijalnog stanja, i umesto da odemo na umetnost, završili smo poljoprivredni fakultet. Mene privlači periferija grada, gde nalazim drugare, igranke, ali i tuče, i u jednoj zadobijam povredu, zbog koje sam oslobođen vojske. Radio sam i kao tapkaroš, drugovao i sa nosačima sa železničke stanice. Otac mi dopada zatvora zbog verbalnog delikta i govora protiv komunista, a ja ću kasnije praviti svoje neke verbalne kalambure.” „Inspirisani nemim komedijama, u filmu ’Protrčavanje’ snimili smo kako četvoronoške prelazimo prometnu raskrsnicu. Fotografija ’Spomenik’ je parodija na spomenike dizane bez jasnog povoda, a ispod postamenta montirali smo slavinu iz koje curi voda, da detronizuje uvaženu figuru sa spomenika. Zabeležili smo i kako na pijaci jedemo burek. Bunili smo se protiv onih koji žele da nahrane narod sa nekakvim iluzijama”, seća se Bora Vitorac, poznat po izložbama rađenim hemijskom olovkom i naliv-perom. Tek od 2007. „Dei leči” prave svoje izložbe u Novom Sadu, Bečeju, Beogradu, Zrenjaninu, Nišu. Istoričar umetnosti Slavko Timotijević pravi monografiju „Dei leči”, u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, koja je predstavljena nedavno u Domu kulture „Studentski grad”, a Nenad Milošević snima o njima film. Bilo je to doba kada dvojac auto-stopom ide iz Novog Sada do Kinoteke. Otkrivaju dadaiste, Džojsa, stari džez koji je za njih tera inkognita. Znali su za Armstronga, Benija Gudmana i Glena Milera, ali ne i za Kinga Olivera, Badija Boldena, Besi Smit. „Saznajemo za Ma Rejni, a njenu stvar ’Misery blues’ i danas kad slušam obuzme me ushićenje. Dok slušate Vilija Džonsona i Lemona Džefersona kao da ste negde bosi na prašini, a kad Ledbeli svira na gitari na 12 žica, to je neverovatan doživljaj, maltene kao orgulje”, opisuje Pavlov. Naš sagovornik je osmislio svoje izložbe sa biljnim pigmentima, nazvavši ih florelima. Kaže da su pravili i slike – omaže dragim likovima, komičarima iz nemih filmova: Basteru Kitonu koji nije koristio mimiku, osnovno oruđe glumca u nemom filmu, nego je imao kameno lice i pogled kao jedino izražajno sredstvo. Fotografija „Četkar” inspirisana je Gručom Marksom; vole i komičare prvih zvučnih filmova, koji su zadržali tu burlesknost. I u vojsci je Pavlov snimao fotografije, na kojim je nosio čaplinovske brkove, a osmelio se i na performans. Prvi – u Opatiji u luna-parku, gde se publika valjala od smeha. Govorilo se da ruši ugled armije, ali kapetan je video da je bezazlen i da se samo ludira. „Drugi sam izveo na vojnoj vežbi u Učki, na ivici šume. Prvi sam se probudio i izveo rimejk scene iz filma ’Sedam samuraja’, gde samuraj sam vežba odbranu za napad s leđa, uz onaj njihov krik. Kapetan je mislio da sam skrenuo... Jednom je Tristan Cara rekao: ’Umetnost je privatna stvar. Umetnik stvara sam za sebe.’ I mi smo bili apsolutno slobodni u svojim svetovima koji su nedodirljivi”, ističe Pavlov. Njegove prve pesme izlaze 1966. u „Poljima”, a poslednja zbirka „Dunavska”, u izdanju „Prometeja”, 2010. posvećena je Novom Sadu. Iz te zbirke, pesmičurak „Ledara” kaže: „Spokojan, pun neostvarenih želja, prolazim kraj ledare”. A pesma „Pred raspust” glasi: „Nagli dolazak leta, glas nastavnika dobija boju, kakotanja.” „U časopisu ’Sport i svet’, izlazio je kurs za jogu, sa opisima vežbi. U gimnaziji otkrivam neverovatan polet za te vežbe koje su mi dale smirenost i entuzijazam za raznorazne akcije”, ističe Pavlov. Ovaj inženjer voćarstva i vinogradarstva ovako je maštao o životu: zaposliće se u Sremu, na nekom imanju. Neće da ide traktorom i mopedima, to mu je bezveze, već će da uzjaše konja kroz plantažni breskvik. „Breskve su procvetale, pčelice zuje, ja jašem, dolazim kući, puštam Baha i slikam. Na fakultetu su me zanimale genetika i organska hemija, koje su povezane sa suštinskim stvarima tela i života, tako da ni to nije u koliziji sa umetnošću. Možda bih bio umetnik – vuk samotnjak, ali završio sam kao berzanski agent. Od nečeg se moralo živeti. Život je pun iznenađenja!” U časopisu „Art in America”, skulptori Vejd Saunders i Ana Rošet zapisali su: „Mesec jul 2009. proveli smo boraveći kao artists-in-residence u severnoj Srbiji. Tamo smo upoznali Boru Vitorca i zapanjili se kada smo pregledali katalog iz 2007. sa izložbama fotografija koje su sačinili on i njegov drug od detinjstva Dragoljub Pavlov. Mi smo izdvojili svoje favorite među više od 40 njihovih fotografija. Na jednoj, pod nazivom ’Manifest’ (1957), u tamno odeven mladić sa štrikanom kapom iz male beležnice čita momku koji stoji pred zidom vezanih ruku i sa povezom preko očiju. Ta scena mogla se odigrati bilo gde, bilo kad, a momci se igraju u doba rata, kao uvod u pogubljenje. Danas se može tumačiti kao jezgrovita predigra jugoslovenskog krvavog raspleta. Prestali su da fotografišu i ove slike ostale su tajna do 2007. Negativi razvijeni u kućnoj radinosti, nestali su. Većina fotografija predstavlja unikate. Nijedna nije retuširana. Prikazi stoje mirno i divno.” Politika Četvrtak, 24.03.2016.

kao na slikama Irske narodne priče i bajke Vilijam Batler Jejts (engl. William Butler Yeats; Dablin, 13. jun 1865 — Mentona, 28. januar 1939), bio je irski pesnik i dramski pisac, najznačajnija ličnost irskog nacionalnog preporoda, jedan od osnivača i upravnik narodnog pozorišta. Učestvovao u javnom političkom životu i bio senator od 1922. do 1928. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1923. godine. Vilijam Batler Jejts Životopis[uredi | uredi izvor] Vilijam Batler Jejts rođen je 13. juna 1865. u Dublinu u Irskoj.[1] Njegov otac Džon Batler Jejts (1839–1922) bio je slikar, i potomak Džervisa Jejtsa, vilijaskog vojnika, trgovca platnom i poznatog slikara, koji je umro 1712.[2] Bendžamin Jejts, Džervisov unuk i Vilijamov pradeda, oženio se 1773. godine[3] sa Meri Batler[4] iz vlastelinske porodice u okrugu Kilder.[5] Nakon venčanja zadržali su ime Batler. Marija je bila iz porodice Butlera iz Najama Govrana, koja potiče od vanbračnog brata 8. grofa Ormonda.[6] Porodica Jejts se 1867. privremeno seli u London, tačnije u Bedford Park. Jejts leta provodi u Sligou, rodnom mestu njegove majke, grofoviji na zapadnoj obali Irske, koja će sa svojim krajolikom, folklorom i starim legendama ostaviti dubok pečat na njegovim delima. Dom u kojem je V. Jejts odrastao bio je obelježen umetnošću, te je njegov brat Džek postao cenjeni slikar, a sestre Elizabet i Suzan Meru su se bavile primenjenom umetnošću. Godine 1877. Vilijam se upisuje u školu Godolfin koju pohađa 4 godine. Jejts se svojim školskim uspesima nije preterano isticao. Jeacovi se potkraj 1880. godine, iz financijski razloga, vraćaju u Dablin, izpočetka živeći u centru grada, a kasnije se sele u predgrađe Hovt. U oktobru 1881. Jejts nastavlja svoje školovanje u Erasmus Smit srednjoj školi u Dublinu, koju pohađa do novembra 1883. godine. Atelje njegovog oca bio je blizu te škole; V. Jejts je tu mnogo boravio i upoznao mnoge Dablinske umetnike. Godine Jejtsovog sazrevanja u pretežno katoličkoj Irskoj u kojoj se budio irski nacionalizam obeležene su njegovom pripadnošću protestantskoj zajednici - njegova je porodica dapače spadala u red privilegirane zajednice protestanatske gospode koja je upravljala Irskom od 18. veka - tzv. Protestantska nadmoć. Od 1884. do 1886. god. Jejts pohađa Metropolitansku školu umetnosti (današnji Nacionalnio koledž umetnosti i dizajna) u Dablinu, gde upoznaje Džeordža Rasela. Od svoje 17 godine Jejts piše: iskušava se u pisanju poema i drama koje se još ne odlikuju osobitom literarnom vrednošću. Godne 1885. mu je u Dublinski univerzitetski pregled objavljeno prvo značajnije delo The Island of Statues, pripovetka fantastikne tematike (o vilama i čarobnjacima). Godine 1886. njegov otac finansira štampanje 100 primeraka njegove prve samostalne knjige (knjižice) Mosada: A Dramatic Poem. Mladi Jejts je 1885. godine učestvuje u osnivanju Dablinskog hermetičkog reda, čiji se članovi interesiraju za magiju. U narednim godinama se duboko upustio u tada pomodnu teozofiju. Godine 1887. porodica se ponovo seli u London; i tamo će Vilijam Jejts ući u društvo mladih umetnika koji se zanimaju za ezoteriju, te 1890. godine i formalno postaje član okultnog Hermetičkog reda zlatne zore. Godine 1889. objavljuje zbirku The Wanderings of Oisin and Other Poems (1889); i nadalje se bavi mitskom tematikom vezanom za irsku narodnu mitologiju. Godine 1891. Jejts odlazi u Irsku zaprositi 25-godišnju Mod Gon, mladu slikarku i vatrenu irsku nacionaliskinju koju je upoznao dve godine ranije i u koju se bio snažno zaljubio: ona odbija njegovu prosidbu. Jejts ostaje nesretno zaljubljen, te ponavlja neuspešne prosidbe 1899, 1900. i 1901. Naposletku 1903. godine Mod Gon se udala za drugog; javno je izražavao (čak u pesmama) svoje nezadovoljstvo njenim izborom - udala se za poznatog irskog nacionalistu Majora Džona Makbrajda, koji je usto bio katolik, te je i Mod prešla na katoličanstvo. Tek će 1908. godine, nakon što se Mod rastavila od supruga, Jejts moći da konzumira svoju dugotrajnu strast, ta ga po njegovim rečima „tragedija seksualnog odnosa” sa svojom dugogodišnjom nesretnom ljubavi zapravo zbunila i njihova veza se odatle nije razvila. Godine 1896, Jejts ulazi u krug dame Izabele Gregori, važne Irske kulturne radnice koja se bavi folklorom i dramom; ona će svoju ljubav prema Irskoj uspeti da na kraju ipak podstakne u pravcu nacionalizma. S njenim krugom od 1899. godine deluje u Irskom literarnom teatru, koji deluje do 1901. godine nastojeći da u Irskoj prenese manir avangardnog teatra iz Francuske. Nakon financijskog neuspeha Irskog literarnog teatra, pripadnici grupe osnivaju uspešniji Abi teatar (koji do danas deluje pod imenom Irsko nacionalno pozorište); Jejts je s tim krugom aktivno sarađivao do kraja života. Godine 1902. učestvuje u osnivanju Dun Emer Press, izdavačke kuće koja će pod vođstvom njegovih sestara do 1946. godine štampati preko 70 knjiga irskih autora, od toga 48 Jejtsovih. Godine 1909. Jejts upoznaje velikog američkog pesnika Ezru Paunda: putovao je u London kako bi upoznao tog „jedinog pesnika vrednoga pažljivog proučavanja”, kako je sam rekao. Od 1909. do 1916. godine njih su dvojica zajedno zimovali u kućici u Saseksu (jedan dan puta od Londona), Jejts je nominalno bio sekretar starijem Poundu. Prijateljstvo je počelo blediti kada je 1916. godine Pound uredio da se neke Jejtsove pjesme objave u američkom magazinu Poetry, ali uz znatne Poundove promene koje Jejts nije bio odobrio. Te iste godine, u svojoj 51. godini, Jejts se odlučio da se oženi i ima decu. Odlučuje da po zadnji put zaprosi Mod Gon, čiji je muž Džon Makbrajd upravo te godine pogubljen zbog učestvovanja u irskom Uskršnjem ustanku. Nakon što ga Gon opet odbija (izgleda da je prosidba dugogodišnje nesretne ljubavi ionako bila više formalne prirode i ponuđena s manjkom osećaja, uz razne uslove), Jejts nudi brak 25-godišnjoj Džordžiji Hajd Lis (1892–1968). Nakon prosidbe u septembru, venčanje je usledilo već u oktobru 1916. godine. Usprkos razlici u godinama i Jejtsovoj inicijalnoj zbunjenosti (imao je grižnju savesti zbog ulaska u brak), brak je bio uspešan, te je par imao i dvoje dece. Jejts je svoju suprugu ubrzo uveo u ezoterijske prakse, te su u saradnji razvili jedan ezoterijski filozofski sistem, i istorije: Džordžija je služila kao medijum za „automatsko pisanje”, kojim je komunicirala razne „poruke duhovnih vodiča”. Ubrzo nakon okončanja Irskog rata na nezavisnost (1919-1921), Jejts je u decembru 1922. godine prihvatio imenovanje za senatora, dužnost u Senatu, tu dužnost obavlja 6 godina. Godine 1923. Jejts je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za veliki doprinos Irskoj literaturi i kulturi generalno gde je „njegova uvek inspirisana poezija u visoko umetničkoj formi dala izraz duhu čitave nacije”. Nagrada je predstavljala i ohrabrenje Irskoj, koja je nedugo pre uspela da zadobije neovisnost; sam Jejts je toga bio svestan, te je svoju nagradu nastojao da koristi za promovisanje Irskog nacionalnog ugleda i ponosa. Nakon nagrade je prodaja Jejtsovih dela na čitavom engleskom govornom području još više porasla. U zadnjim godinama svog života je Jejts, kao javni intelektualac, upućivao kritiku socijalno konzervativnom vodstvu mlade irske države, zalažući se za liberalnije ustrojstvo društva. Međutim nije puno verovao u demokratiju, te je iskazivao simpatije prema aristokratskoj formi države. Ostavši do kraja života aktivni autor, te borivši se sa starošću jednim stavom kojega je nazivao „drugi pubertet” (što je uključivao oživljeni interes za erotiku), umro je 28. janurara 1939. godine (u 73 godini života) u Francuskoj, u Hôtel Idéal Séjour u gradu Mentonu. Od svoje supruge je zahtevao diskretan pogreb u mestu smrti, kako bi ga se nakon godinu dana - nakon što novinari zaborave na njegovu smrt - bez pompe preneli u irski Sligo, mesto njegovog djetinjstva. Tek nakon rata, 1948. godine, ta je Jejtsova želja i ispunjena. Njegov grob se nalazi u Drumklifu, grofovija Sligo. Prenos tela izveden je irskom korvetom LÉ Macha; aktivnosti prenosa tela nadzirao je lično irski ministar spoljašnjeih poslova Sin Makbrajd - inače sin Mod Gon Makbrajd, koju je Jejts više puta prosio. Na grobu stoji epitaf s rečima iz „Under Ben Bulben”, једне од његових задњих поема. irska književnost narodna usmena

FUDBAL U CRNOJ GORI do 1941.godine Dr Novak S.Jovanović TVRD povez....ILUSTROVANA..1989.god....CETINJE...180.strana...24.cm...Pobjeda TITOGRAD ------------------------------------- Lovćen je prvi i najstariji fudbalski klub u Crnoj Gori – osnivač fudbalskog sporta u Crnoj Gori. Osnovan je u junu 1913. godine. Osnivači kluba su bili braća Luka i Milo Milunović, kasnije poznati slikar. Suosnivači kluba su: Mijat Bastać, Blažo Gvozdenović, Momir Glomazić, Radovan Dožić, Mihailo – Mišo Dragović, Lazar Zlatičanin, Jefto Jaković, Aleksa Leko Markuš, Vojislav Pekić, Đuro Pilet, Dušan Popović, Jakov – Jašo Radonjić, Milo Seferović, Đuro Spasić, Kosta Ćufka i Marko Cvjetković. Prvi predsjednik i kapiten kluba bio je Luka Milunović. Rođen je na Cetinju 1896. godine, a umro u Milanu 1918. Školovao se na Cetinju, na koledžu Fumagalli (Monca) i Ekonomskom liceju u Milanu. Učesnik je Prvog balkanskog i Prvog svjetskog rata. Padom Crne Gore 1916. odlazi u egzil. Prvi internacionalni fudbalski meč Lovćen je odigrao je 1914. godine protiv Odre de bataglie militaire Francaisse. Najistaknutiji fudbaleri prve generacije ( 1913 – 1919 ) bili su Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić. Lovćen je bio zabranjen 1936. godine zbog naprednih antirežimskih ideja i progresivnog djelovanja u sportu i društvu. Lovćen je do Drugog svjetskog rata bio pet puta prvak Crne Gore: 1927, 1928, 1929, 1934. i 1935. kao prvak Župe. Pobjednik je Zetskih Olimpijada dva puta. Druge olimpijade 1926. i treće olimpijade 1927. godine. Bio je prvak Cetinja sedam puta od 1929. do 1935. godine. Da li se fudbal igrao na Cetinju i prije formiranja Fudbalskog kluba Lovćen? Pomenuti norveški putopisac Henrih Angel poslije povratka u svoju domovinu objavio je putopis Kroz Crnu Goru na skijama. U njoj navodi da su njegovi prijatelji u Crnoj Gori dobri u igri loptom, ali ne kaže da li je riječ o tenisu ili nogometu. Logična je pretpostavka da je fudbal stigao na Cetinje prije nego što su ga donijeli braća Milunovići. Prema nezvaničnim podacima, prvu loptu, početkom XX vijeka, donio je u Crnu Goru Mihailo Vuković, za čije se ime vezuje početak igranja fudbala u Beranama. Mihailo Vuković je sin vojvode Gavra Vukovića, poznatog crnogorskog diplomate. ------------ U knjizi Novak Jovanović navodi da mu je Boro Šoć, dugogodišnji urednik Pobjedine sportske rubrike, rekao, pozivajući se na Marka Cvjetkovića, jednog od suosnivača Lovćena, da je prvi klub na Cetinju osnovan dvije godine ranije, tj. 1911. godine, iako je zvanično prihvaćeno da je Lovćen osnovan 1913. godine. Međutim, ostaje da se ispita da li je tada osnovan Crnogorac, koji je, prema novinskim izvještajima, za 1941. godinu pripremao proslavu – trideset godina postojanja. U crnogorskoj međuratnoj štampi navodi se da se fudbal na Cetinju igrao prije 1913. godine. Pominje se 1910. godina. List Zetski glasnik, koji je izlazio na Cetinju, kao službeni organ Zetske banovine, od 1930. godine, u broju 102. od 1932. godine, između ostalog, piše: ,,U Crnoj Gori se počinje igrati fudbal u isto vrijeme kada i u ostalim našim pokrajina, a to je još od 1910. godine. Sve od toga doba do danas, Crnogorci su uspješno reprezentovali naš fudbal, kako u unutrašnjosti tako i van granica naše države”. Prva pravila fudbalske igre, kako piše Novak Jovanović, donio je iz Čehoslovačke Jašo Radonjić. On je tamo izučavao zanat. Lovćen nije imao svoje prostorije. Sjednice su se držale, prema sjećanju Koste Ćufke, pod vedrim nebom, a utakmice su igrane na livadi Pod jasikama, ispod Orlovog krša, na prostoru gdje se danas nalazi Ljetnja pozornica na Cetinju. Pomoć Lovćenu dali su i Labud Kusovac i Boško Radanović, studenti prava, koji su se školovali u Francuskoj. Oni su se tamo upoznali sa pravilima fudbalske igre i svoja znanja prenosili su mladim cetinjskim fudbalerima. Uz to, Radanović je donio fudbalsku loptu, što u to vrijeme nije bila beznačajna pomoć. ----------------------- Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić....Balšić (Podgorica), Crnogorac (Cetinje), Lovćen (Cetinje), Budućnost (Podgorica) i Arsenal (Tivat)..... Fudbal je rano počeo da se igra i u Pljevljima, gradu koji je početkom XX vijeka bio ekonomski i kulturni centar Sandžaka. List Pljevaljski fudbal (1920-1980), koji je štampan povodom 60. godišnjice igranja fudbala u Pljevljima, navodi da se tu fudbal igrao od 1920. godine. U uvodnom tekstu Ponosni na pređeni put navodi se podatak da je prvu fudbalsku loptu u Pljevlja donio 1908. godine Filip Đurašković. On se školovao u Parizu i tamo zavolio fudbal. Nastojao je da ,,po uzoru na ona mjesta u kojima je bio razvijen fudbal” I sam doprinese razvijanju sporta u mjestu u kojem je službovao. No, njegova nastojanja nisu dala željene rezultate. Nova igra nije uhvatila u Pljevljima dublje korijene. ---------------- Sport se u Crnoj Gori aktivno i organizovano razvija posljednjih decenija XIX vijeka. Tome su posebno doprinijele strane diplomate dolaskom u crnogorsku prijestonicu Cetinje. U krugu njihovih poslanstava grade se tereni za tenis i golf. Ti sportovi upražnjavaju se i u parku kraljevskog dvora. U najstarije sportove u Crnoj Gori spada streljaštvo. Prva takmičenja održana su na Cetinju 1886. godine. Početkom XX vijeka u Crnu Goru vraćaju se učenici i studenti iz razvijenih evropskih zemalja i sa njima ,,dolaze” novi do tada nepriznati ili malo poznati sportovi. Oni donose i prve fudbalske lopte i od tada u Crnoj Gori počinje fudbalska igra. Norveški putopisac Henrih Angel donosi prve skije u Crnu Goru i nakon toga osnivaju se prve smučarske organizacije. Angel je prvi put boravio na Cetinju 1893. godine. Cetinje 1906. godine dobija teniski i golf klub. Godinu ranije osnovan je Biciklistički klub. Za ozbiljnije razvijanje sporta nije bilo novca, a tada se smatralo da bavljenje sportom ne priliči – ozbiljnim ljudima. ,,Često se javno istupalo protiv bavljenja sportom. U listu Crna Gora iz 1922. godine objavljen je komentar pod naslovom Fudbal i kino. U njemu se kaže da od fudbala i kina treba odvraćati omladinu, jer im to može donijeti samo zlo, ili, u najmanju ruku, štetu. Nije ovo bilo, razumije se, vladajuće mišljenje, ali jeste dosta prisutno i dosta rasprostranjeno”, piše dr Novak Jovanović u knjizi Fudbal u Crnoj Gori do 1941. godine, koja nam je poslužila kao osnovni izvor podataka za ovaj feljton. Lovćen je prvi i najstariji fudbalski klub u Crnoj Gori – osnivač fudbalskog sporta u Crnoj Gori. Osnovan je u junu 1913. godine. Osnivači kluba su bili braća Luka i Milo Milunović, kasnije poznati slikar. Suosnivači kluba su: Mijat Bastać, Blažo Gvozdenović, Momir Glomazić, Radovan Dožić, Mihailo – Mišo Dragović, Lazar Zlatičanin, Jefto Jaković, Aleksa Leko Markuš, Vojislav Pekić, Đuro Pilet, Dušan Popović, Jakov – Jašo Radonjić, Milo Seferović, Đuro Spasić, Kosta Ćufka i Marko Cvjetković. Prvi predsjednik i kapiten kluba bio je Luka Milunović. Rođen je na Cetinju 1896. godine, a umro u Milanu 1918. Školovao se na Cetinju, na koledžu Fumagalli (Monca) i Ekonomskom liceju u Milanu. Učesnik je Prvog balkanskog i Prvog svjetskog rata. Padom Crne Gore 1916. odlazi u egzil. Prvi internacionalni fudbalski meč Lovćen je odigrao je 1914. godine protiv Odre de bataglie militaire Francaisse. Najistaknutiji fudbaleri prve generacije ( 1913 – 1919 ) bili su Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić. Lovćen je bio zabranjen 1936. godine zbog naprednih antirežimskih ideja i progresivnog djelovanja u sportu i društvu. Lovćen je do Drugog svjetskog rata bio pet puta prvak Crne Gore: 1927, 1928, 1929, 1934. i 1935. kao prvak Župe. Pobjednik je Zetskih Olimpijada dva puta. Druge olimpijade 1926. i treće olimpijade 1927. godine. Bio je prvak Cetinja sedam puta od 1929. do 1935. godine. Da li se fudbal igrao na Cetinju i prije formiranja Fudbalskog kluba Lovćen? Pomenuti norveški putopisac Henrih Angel poslije povratka u svoju domovinu objavio je putopis Kroz Crnu Goru na skijama. U njoj navodi da su njegovi prijatelji u Crnoj Gori dobri u igri loptom, ali ne kaže da li je riječ o tenisu ili nogometu. Logična je pretpostavka da je fudbal stigao na Cetinje prije nego što su ga donijeli braća Milunovići. Prema nezvaničnim podacima, prvu loptu, početkom XX vijeka, donio je u Crnu Goru Mihailo Vuković, za čije se ime vezuje početak igranja fudbala u Beranama. Mihailo Vuković je sin vojvode Gavra Vukovića, poznatog crnogorskog diplomate. U pomenutoj knjizi Novak Jovanović navodi da mu je Boro Šoć, dugogodišnji urednik Pobjedine sportske rubrike, rekao, pozivajući se na Marka Cvjetkovića, jednog od suosnivača Lovćena, da je prvi klub na Cetinju osnovan dvije godine ranije, tj. 1911. godine, iako je zvanično prihvaćeno da je Lovćen osnovan 1913. godine. Međutim, ostaje da se ispita da li je tada osnovan Crnogorac, koji je, prema novinskim izvještajima, za 1941. godinu pripremao proslavu – trideset godina postojanja. U crnogorskoj međuratnoj štampi navodi se da se fudbal na Cetinju igrao prije 1913. godine. Pominje se 1910. godina. List Zetski glasnik, koji je izlazio na Cetinju, kao službeni organ Zetske banovine, od 1930. godine, u broju 102. od 1932. godine, između ostalog, piše: ,,U Crnoj Gori se počinje igrati fudbal u isto vrijeme kada i u ostalim našim pokrajina, a to je još od 1910. godine. Sve od toga doba do danas, Crnogorci su uspješno reprezentovali naš fudbal, kako u unutrašnjosti tako i van granica naše države”. Prva pravila fudbalske igre, kako piše Novak Jovanović, donio je iz Čehoslovačke Jašo Radonjić. On je tamo izučavao zanat. Lovćen nije imao svoje prostorije. Sjednice su se držale, prema sjećanju Koste Ćufke, pod vedrim nebom, a utakmice su igrane na livadi Pod jasikama, ispod Orlovog krša, na prostoru gdje se danas nalazi Ljetnja pozornica na Cetinju. Pomoć Lovćenu dali su i Labud Kusovac i Boško Radanović, studenti prava, koji su se školovali u Francuskoj. Oni su se tamo upoznali sa pravilima fudbalske igre i svoja znanja prenosili su mladim cetinjskim fudbalerima. Uz to, Radanović je donio fudbalsku loptu, što u to vrijeme nije bila beznačajna pomoć. Fudbal je rano počeo da se igra i u Pljevljima, gradu koji je početkom XX vijeka bio ekonomski i kulturni centar Sandžaka. List Pljevaljski fudbal (1920-1980), koji je štampan povodom 60. godišnjice igranja fudbala u Pljevljima, navodi da se tu fudbal igrao od 1920. godine. U uvodnom tekstu Ponosni na pređeni put navodi se podatak da je prvu fudbalsku loptu u Pljevlja donio 1908. godine Filip Đurašković. On se školovao u Parizu i tamo zavolio fudbal. Nastojao je da ,,po uzoru na ona mjesta u kojima je bio razvijen fudbal” I sam doprinese razvijanju sporta u mjestu u kojem je službovao. No, njegova nastojanja nisu dala željene rezultate. Nova igra nije uhvatila u Pljevljima dublje korijene. Od Cetinjskog podsaveza do FSCG Fudbalski savez Crne Gore osnovan je 8. marta 1931. godine na Cetinju, pod imenom Cetinjski nogometni podsavez. Funkcionisao je u okviru Jugoslovenskog nogometnog saveza. Pored cetinjskog, postojalo je još deset podsaveza, sa sjedištima u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici, Zagrebu, Splitu, Osijeku, Sarajevu, Skoplju i Ljubljani. Prvi predsjednik Cetinjskog nogometnog podsaveza bio je profesor Nikola Latković. Na području današnje Crne Gore do 1941. godine evidentirano je 105 fudbalskih klubova. Mnogi su bili kratkog vijeka, lako su nastajali, a brzo se gasili. Od 1925. godine, kada su počela prva takmičenja (do 1930. godine u okviru Splitskog nogometnog podsaveza, a od 1931. u okviru Cetinjskog nogometnog podsaveza), prvaci su bili Balšić (Podgorica), Crnogorac (Cetinje), Lovćen (Cetinje), Budućnost (Podgorica) i Arsenal (Tivat). Poslije Drugog svjetskog rata, 5. avgusta 1945. godine, formiran je Fudbalski odbor u okviru Fiskulturno-sportskog odbora Crne Gore, a 1946. godine organizovano je prvo prvenstvo Crne Gore u kome su učestvovala četiri kluba – Budućnost, Lovćen, Sutjeska i Arsenal. Fudbalski odbor prerastao je u Fudbalski savez Crne Gore na osnivačkoj Skupštini koja je održana 6. decembra 1948. godine u Titogradu. FSCG je od tada do 28. juna 2006. godine funkcionisao kao dio Fudbalskih saveza SFRJ, SRJ i SCG. Od 28. juna FSCG je samostalna fudbalska organizacija. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- M

Odlično očuvano! Retko u ponudi! Autor - osoba Bulić, Frane, 1846-1934 = Bulić, Frane, 1846-1934 Naslov Izabrani spisi / Frane Bulić ; [izbor i redakcija Nenad Cambi] Vrsta građe godišnjak Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : Književni krug, 1984 Fizički opis 649 str., [38] str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Cambi, Nenad Zbirka Splitski književni krug. Moderna ; ǂknj. ǂ4 Napomene Str. 629-642: Pogovor / N. C. [Nenad Cambi] Bibliografske bilješke iza svakog poglavlja. Predmetne odrednice Bulić, Frane, 1846-1934 IZABRANI SPISI DON FRANE BULIĆA Frane Bulić: Izabrani spisi, Književni krug, Split, 1984. Dragi Džimbeg Tijekom 1984, u povodu 50. obljetnice smrti don Frane Bulića, uz svečane akademije, komemoracije i znanstvene skupove u čast ovog našeg zaslužnog arheologa i uglednog svećenika, izašle su i tri knjige, koje su sa svoje strane pridonijele trajnoj prezentaciji i afirmaciji Bulića i njegova djela. To su don Franini Izabrani spisi (Književni krug), Korespondencija – Correspondance Frane Bulié-FIippolyte Delehaye (Crkva u svijetu) i Don Frane Bulić. Katalog izložbe (Arheološki muzej u Splitu). Ovdje ćemo ukratko predstaviti Izabrane spise. Priredio ih je prof. dr. Nenad Cambi, izdao Splitski književni krug. Tako se ova važna kulturna ustanova pridružila općoj proslavi đon Frane i u skladu sa svojim programom rada prezentirala don Franu i njegovo djelo kroz njegovu pisanu riječ. Izdanje je stručno uređeno i tehnički skladno opremljeno. Opsežno je. Obuhvaća 650 stranica pisanog teksta s nekoliko ilustracija i 30-ak stranica likovnih priloga, slika važnih arheoloških i kulturnih spomenika na slikovnom papiru. Predstavljeni su tako, uz don Franine rasprave i stručna izlaganja, i značajniji izlošci koje je on otkrio ili se s njima posebno zanimao, kao i likovne rekonstrukcije i tlocrti nekih objekata na kojima je radio ili ih sam otkrio. U ovom su izdanju uvrštene – kao predgovor i pogovor- dvije Cambijeve studije о Buliću i njegovu djelu, s kratkim ocjenama u Pogovoru o don Fra- ninim tezama i arheološko-povijesnim interpretacijama. Jedna i druga zaslužuju posebnu pažnju kad je riječ о informativnom i kritičkom prezentiranju i vrednovanju Bulića kao znanstvenika, arheologa i povjesnika. Daju, kako ćemo još vidjeti, stručnu ocjenu Bulićevih pothvata i üspjeha s današnjeg stajališta. Izabrani spisi su, kao što i sam naslov upućuje, izbor iz golemog don Franina djela. Kao i svaki izbor, tako i ovaj osvjetljuje svoga autora, ali nipošto ne iscrpljuje i ne prezentira čitavo njegovo djelo. Ipak, očito, priređivač je uspio naći ključ koji mu je pomogao da dovoljno snažno zahvati u Bulićeve radove i metodu te da primjereno predoči glavninu autorovih preokupacija i način razmišljanja i rada. Izabrani spisi približuju Bulića suvremenom čitatelju i omogućuju mu sintetičan uvid u stručna izlaganja i složene interpretacije arheoloških podataka i povijesnih fakata. U izbor je uvršteno 27 Bulićevih rasprava, većeg ili manjeg opsega, pisanih u različitim razdobljima autorova života, na hrvatskom i talijanskom jeziku. Talijanski su tekstovi opravdano tiskani samo u hrvatskom prijevodu. Jer, don Frane ih je pisao talijanski samo zato da bi bili dostupni širim znanstvenim krugovima. Danas su, eto, zahvaljujući ovomu izdanju, pristupačni i našoj široj javnosti. Prema ocjeni prof. Cambija, uvršteni radovi osvjetljuju 10 znanstvenih područja s kojima se Bulić bavio: metodologiju arheološke znanosti, topografiju, povijest, hagiografiju i crkvenu povijest, antičku arheologiju, epigrafiju, numizmatiku, starokršćansku arheologiju, ranosrednjovjekovnu arheologiju i zaštitu spomenika kulture. Izbor je morao ostati izbor: nije moglo sve ući i predstaviti čitava don Franu; ali ono što je ušlo dovoljno jasno ilustrira njegov rad i znanstvenu metodologiju. Među uvrštenim radovima na prvom mjestu stoji Bulićevo predavanje prilikom promocije u počasnog doktora filozofije na Zagrebačkom sveučilištu о metodama i ciljevima arheologije. Sam naslov otkriva važnost priloga. U njemu je počasni doktor Zagrebačkog sveučilišta izložio znanstvena načela i humane ciljeve arheološke znanosti, važnost arheologije za povijest i kulturu jednog naroda. Na diletantsku primjedbu: „iz kamena ništa nego kamen“ – Bulić je znanstveno i logično odgovorio: „iz kamena povijest, i naša hrvatska povijest“! (str. 67). Slijede prilozi iz starije povijesti i klasične arheologije: о Dioklecijanu, о godini razorenja Salone, о kršćanskim mučenicima, Venaciju, Kaju, itd. Miješaju se i isprepliću studije о Dioklecijanovoj palači, mramornim sarkofazima, kipovima rimskih božanstava, о različitim starokršćanskim i starohrvatskim natpisima i nakitima; о lokalitetima i kulturno-povijesnim spomenicima, itd. Bulićeve su rasprave odreda interdisciplinarne. Zadiru u složena arheološko-historijska i sakralno-kulturološka područja. Buliću je sve važno, indika¬tivno. On izvlači podatke i zaključke iz epigrafskih, numizmatičkih, toponimijskih i općih društvenih odrednica i naznaka. Raspolaže brojnim podacima i istodobno se vješto koristi slutnjom znanstvenika koji iz nekoliko detalja stvara jasan pogled i sintezu. Postavke su mu i interpretacije redovito čvrste, znanstveno utemeljene ili vizionarski snažne. Na njima gradi i pretpostavke, u slučaju nedostatka dokaza. Vrijeme je – nova; otkrića i svestraniji pristupi – kritički pristupilo i don Frani. Neke su mu se teze doista potvrdile, druge su doživjele stanovite izmjene ili su sasvim odbačene. Neke su opet bivale zapostavljene da bi ponovno, zahvaljujući „sretnom mašklinu“, bile potvrđene. Tako npr. pretpostavka о židovskoj općini i groblju u staroj Saloni. Naravno, povijesne su sinteze i usporedna kritika išle dalje od Bulićeva razdoblja. Stoga je razumljivo da su neki don Franini rezultati i interpretacije doživjeli svoje ispravke. „Međutim“, piše Cambi, „unatoč akribičnosti i autoritetu kritičara, među kojima je bilo mnogih i vrlo istaknutih istraživača i izvan naše zemlje, Bulićeva je osnovna misao i teza zahvaljujući njegovu vrlo istančanom instinktu i analitičnosti ipak ponovno isplivavala na površinu i vraćala u život njegove postavke“ (str. 632). Književni krug je – zaključimo – predstavio autentičnog Bulića u njegovoj riječi i stilu, s njegovim tekstovima. A priređivač je u svojim spomenutim radnjama iscrpno informirao о don Franinu djelu i životu te kritično ocjenio Bulićev doprinos arheološkoj znanosti, njegove postavke i metodologiju rada. U uvodnom prilogu (str. 7–52) prof. Cambi zahvaća u cjelokupno don Franino djelo. U 11 odjeljaka izlaže ukratko i kritički sumira Bulićev razvojni puti angažman i znanstvene uspjehe. Čitatelj se u zgusnutom iskazu susreće s đon Franom arheologom i kulturnim djelatnikom, humanistom i svećenikovi; istraživačem, sakupljačem i konzervatorom arheoloških spomenika, organizatorom i piscem, interpretatorom vlastitih otkrića, epigrafičarom, muzeologom, biblio¬filom, promicateljem znanstvenih metoda i neumornim poslenikom u istraživanju klasične, starokršćanske i srednjovjekovne hrvatske povijesne stvarnosti i kulture. Autor se vješto dotiče i drugih aspekata don Franina angažmana i rada: njegova rodoljublja i društveno-političkih, odnosno humanih i duhovnih opredjeljenja. U Pogovoru se (str. 629—642), kako smo napomenuli, kritički osvrće na Bulićeve teze i stručna izlaganja, u prvom redu na ona koja se nalaze u uvrštenim raspravama u ovom izdanju. Vjerujemo da će Izabrani spisi ostati trajnim svjedočanstvom i reprezentativnim izborom. Pridonijet će uprisutnjenju Bulića i njegova djela u ovom času i budućem vremenu. Na svoj način osvjetljuju i potvrđuju razložitost proslava i simpozija koje smo povodom 50. obljetnice don Franine smrti pripremili i održali u čast ovóg našeg zaslužnog znanstvenika, kulturnog radnika i uzorna svećenika. Bulić, Frane, hrvatski arheolog, epigrafičar, povjesničar i konzervator starina (Vranjic kraj Splita, 4. X. 1846 – Zagreb, 29. VII. 1934). Teologiju studirao u Zadru, klasičnu filologiju i klasičnu arheologiju u Beču (1869–73). Djelovao kao svećenik od 1869. Epigrafiku usavršavao u Beču (1877–78). Po povratku u domovinu postao je kotarskim školskim nadzornikom u Zadru i konzervatorom Središnjeg povjereništva za historijske spomenike zadarskog i benkovačkog okružja; od 1883. ravnatelj klasične gimnazije i Arheološkog muzeja u Splitu te konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za srednju, a 1912–25. za cijelu Dalmaciju. Zbog hrvatskoga djelovanja austrijske su ga vlasti umirovile 1896; zadržao je mjesto konzervatora i ravnatelja muzeja. Djelovao je i politički (zastupnik u Dalmatinskom saboru u Zadru i Carevinskom vijeću u Beču). Glavna su mu istraživanja antičkih i ranokršćanskih spomenika u Solinu. Istraživao je povijest salonitanske crkve i njezinu hagiografiju, dokazao da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba. Dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače. Godine 1894. organizirao I. međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu. U Rižinicama je otkrio (1891) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira; istraživao je crkvu sv. Marte u Bijaćima. Na Otoku u Solinu otkrio (1898) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis, a također je otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana, koje su bile mauzoleji hrvatskih vladara. U Splitu je 1894. utemeljio društvo „Bihać“. Autor je više samostalnih djela: Dva sarkofaga Ivana Ravenjanina i Lovre Dalmatinca, spljetskih nadbiskupa (1882), Hrvatski spomenici u kninskoj okolici… (1888), Razvoj arheoloških istraživanja i nauka u Dalmaciji kroz zadnji milenij (1925) i dr.; u koautorstvu: Kronotaksa solinskih biskupa (s J. Bervaldijem, 1912), Palača cara Dioklecijana u Splitu (s Lj. Karamanom, 1927), Stopama hrvatskih narodnih vladara (s L. Katićem, 1929). Od 1883. surađivao na ediciji Corpus inscriptionum Latinarum. Mnogobrojne priloge tiskao u Bulletinu (od 1920. Vjesnik), kojemu je bio urednik i vlasnik od 1888. Bio je član mnogih akademija, znanstvenih ustanova i arheoloških društava. Prigodom 75. obljetnice života posvećen mu je zbornik Strena Buliciana (1924). U Zagrebu mu je (1935) podignut spomenik (djelo F. Kršinića). Don Frane Bulić, ugledni hrvatski arheolog, povjesničar, konzervator starina i povjesničar umjetnosti, rođen je 4. listopada 1846. godine u Vranjicu kraj Splita. Studij teologije polazio je u Zadru. Nakon završene teologije i svećeničkog ređenja 1869. završio je na bečkom sveučilištu studij klasične filologije i arheologije. Kao školovani arheolog postao je upraviteljem arheološkog muzeja u Splitu, a 1878. povjerena mu je i dužnost konzervatora nadležnog za očuvanje kulturno-povijesnih starina na području cijele Dalmacije. Biran je za zastupnika splitske općine u Dalmatinski sabor i za zastupnika Dalmacije u carevinskom vijeću u Beču, gdje se zalagao za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom. Iz političkog života se povukao u vrijeme Kraljevine Jugoslavije, nakon proglašenja šestosječanjske diktature kralja Aleksandra 1929. godine. Svojim arheološkim otkrićima dao je najveći doprinos upoznavanju ranokršćanske i starohrvatske povijesti na području Dalmacije. Vodio je arheološka iskapanja na mnogim dalmatinskim mjestima, osobito u Solinu. Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije iz Valerijanova ili Aurelijanova doba te Dujam iz Dioklecijanova doba. 1891. godine otkrio je u Rižinicama kraj Solina kameni ulomak s natpisom kneza Trpimira, a 1898. godine i znameniti sarkofag kraljice Jelene iz 976. godine. Bulić je sa suradnicima uspio sastaviti krhotine natpisa sa sarkofaga i odgonetnuti tekst koji povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. Za radova na Gospinom otoku u Solinu, Bulić je otkrio i temelje crkve Svete Marije i crkve Svetog Stjepana u kojoj su bili pokopani članovi hrvatske vladarske kuće. U Splitu je 1894. godine don Frane Bulić osnovao društvo „Bihać“ za proučavanje povijesti iz doba hrvatskih narodnih vladara. Svojim ugledom najviše je pridonio održavanju prvog svjetskog kongresa kršćanske arheologije u Splitu i Solinu 1894. godine. Bio je cijenjeni član brojnih domaćih i svjetskih akademija i arheoloških društava. Objavio je niz članaka i knjiga, a najznačajniji su: „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici uz ostale suvremene dalmatinske iz doba narodne hrvatske dinastije“, „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ i „Stopama hrvatskih narodnih vladara“. Od 1884. bio je urednik arheološkog časopisa Bullettino di archeologia e storia dalmata, između 1888. i 1925. njegov vlasnik, a 1920. na njegovu inicijativu promijenio je ime u Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. Djela „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici, uz ostale suvremene dalmatinske, iz dobe narodne hrvatske dinastije“ 1888. Zagreb „Crkvica sv. Petra u Priku kod Omiša“ 1923. Split „Krunidbena bazilika kralja Zvonimira usred Gradine u Solinu“ 1925. Sarajevo „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ 1927. Zagreb „Stopama hrvatskih narodnih vladara“ 1928. Zagreb Frane Bulić rođen je 4. listopada 1846. kao drugo od osmero djece u obitelji Ivana Bulića i Kate rođ. Grubić. Rođen je u Vranjicu s pogledom na ruševine Salone.Prvo obrazovanje stekao je u Višoj osnovnoj školi pri zavodu Priko u Omišu (Scuola elementare maggiore presso il Collegio di Priko in Almissa) u koju je upisan 31. siječnja 1854. U popisu predmeta koje su učenici prvog razreda učili na prvom mjestu bio je talijanski jezik, onda hrvatski, pa računanje napamet i na kraju lijepo pisanje. Dalje se školuje u Splitu (gimnazija; prima kleričko ruho; biskupsko sjemenište) i Zadru (završava bogoslovne nauke 1869). Zaređen je 14. 2. 1869, a mladu je misu služio 30. 10. u Vranjicu. Godine 1869. odlazi u Beč gdje sluša slavistiku kod Tomaša Mikloušića, no ubrzo se posvećuje klasičnoj filologiji i klasičnoj arheologiji na poticaj slavnog njemačkog arheologa Alexandera Conzea. Na groblju kršćanskih mučenika na Manastirinama Luka Gašpić, vlasnik zemljišta, pronašao je 1860. dva sarkofaga. Na jednome je reljefni prikaz mita o Hipolitu i Fedri, a na drugome Dobroga pastira. Gašpić ih je prodao splitskom odvjetniku dr. Šimunu Rossignoliju. Alexander Conze 1871. stiže u Split da bi pregledao starine. Čuvši za nalaz dvaju sarkofaga, odlazi u Solin. Da bi se nalazi otkupili od novoga vlasnika i da bi se premjestili u splitski muzej Conze će razgovarati s utjecajnim ljudima i osigurati premiještanije dragocjenih sarkofaga. O tome je napisao i rad Drei Sarkophage aus Salone koji je izlagao 1872. na Akademiji znanosti u Beču. Tako Conze upoznaje Bulića te ga poziva k sebi na studij arheologije. Završivši studij arheologije u Beču 1873. vraća su u Dalmaciju, gdje zapravo i nema radnoga mjesta za školovanog arheologa. Zaposlit će se u Splitu i Dubrovniku kao nastavnik.Na godinu dana, u ljeto 1877, odlazi u Beč učiti epigrafiku na odjelu što ga je osnovao Otto Hirschfeld. Iako je učenik najboljih europskih arheologa i epigrafičara, vrativši se u Dalmaciju ne može se zaposliti u splitskom ili zadarskom muzeju (na tim su mjestima radili ljubitelji arheologije) tako da se zapošljava na radno mjesto ravnatelja splitske gimnazije te kotarskog nadzornikaza pučke škole zadarskog i benkovačkog okruga. Tada će u uredsko dopisivanje umjesto talijanskog uvesti hrvatski kao službeni jezik. Isto će učiniti i u splitskoj gimnaziji. Omogućuje otvaranje sedam novih škola. Pamte ga kao strog i pravednog odgojitelja, poticao je učenike primjerima velikana iz povijesti, najgori prijestupi za njega su bili lijenost i neistina. Zbog političkih odluka i tumačenja njegova djelovanja kao urotnika koji odgaja revolucionarnu mladež, 1896. bit će umirovljen i više neće raditi u školstvu. U duhu narodne poslovice Gdje život zatvori vrata, Bog otvara prozor Frane Bulić će se od tada više angažirati u području koje je diplomirao. Tada već radi na mjestima konzervatora antičkih spomenika zadarskog i benkovačkog okružja (1880) i ravnatelja Arheološkog muzeja u Splitu (1883), a od 1912. postaje i konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za cijelu Dalmaciju do 1925.Došavši na mjesto ravnatelja Arheološkog muzeja preuzima upravu nad salonitanskim iskopavanjima i konzervatorstvo za prvi i drugi odjel (što znači za prapovijest i antiku, te srednjovjekovno graditeljstvo, kiparstvo, slikarstvo, grafiku do kraja 18. st.). Prihvatit će se i uređivanja arheološkog glasnika Bullettino di storia e archeologia dalmata(glasilo Arheološkog muzeja u Splitu osnovano 1878.; od 1920. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku)u kojem su se objavljivali članci o arheološkim nalazima, razne arheološke vijesti, rasprave. Bulićje1879. u njemu počeo objavljivati svoje tekstove (i doživljavati napade protivnika hrvatstva), zatim će postati suurednik (s J. Alačevićem), a od 1888. urednik i vlasnik sve do 1925.Većina tekstova koja su u Bullettinu objavljena su njegova, uz činjenicu da je 44 godine pisao za taj glasnik. Ravnatelj muzeja i konzervator je do 1926. kada je protiv svoje volje umirovljen i ostavljen kao počasni ravnatelj i konzervator. No i kada službeno prestane obnašati dužnosti, Bulić će da kraja života raditi na „svojim“ područjima: arheologija, školstvo, pisanje znanstvenih radova, aktivni sudionik kulturnih i javnih događanja. Umrijet će u zagrebačkoj bolnici u 87. godini života. Sprovodne obrede uz splitskog biskupa Kvirina Klementa Bonefačića vodio je tadašnji zagrebački nadbiskup koadjutor Alojzije Stepinac. „Dan prije, pohodiše ga u zagrebačkoj bolnici ‘Rebro’, kamo je iz Splita došao radi oper­acije bubrega, dr. Antun Bauer, nadbiskup zagrebački i dr. Alojzije Stepinac, nadbiskup-koadjutor. Na odlasku im don Frane reče: ‘Nemojte mi zaboraviti na poučavanje kršćanske arheologije! Nastojte oduševiti za to naše svećenike!`” (…) (iz kronike Zagrebačke nadbiskupije (Dnevnik I, str. 28–30; zapis A. Stepinca): „Posmrtne počasti Monsinjoru Buliću izgledale su meni zapravo ne toliko kaojedan žaloban sprovod, nego kao jedna velika narodna manifestacija. Kad sam tamo u Manastirinama, nad grobovima starokršćanskih mučenika promatrao silan narod, u živom komešanju, činilo mi se, kao da sam na jednom velikom proštenju. Jer, don Frane Bulić ispunio je pune dane ljudskoga života i njegovo djelovanje bilo je od tolikog značenja, da je pogreb i mogao biti više jedna velika priredba posmrtnog priznanja, nego li žalobne svečanosti.“ (…) „31. VII. Dođoh na sprovod đon Frane Bulića. Cijeli Split bio je na nogama da mu iskaže zadnju počast. Zaista se ri­jetko viđaju ovakvi sprovodi. I ja sam govorio na sprovodu o Frani Buliću kao karakteru i učenjaku. Govor su u Za­grebu zaplijenili. Dr. Berkovića, liječnika u Splitu, kaznili su zbog govora s 5.000 dinara globe. To je eto sloboda u Jugoslaviji.” (Sluga Božji Alojzije Stepinac, god 1 (1994), br. 4) Salona Salona je bila antička luka plemena Delmata, a osvajanjem Rimljana postala je metropola rimske provincije Dalmacije.Dolaskom kršćanstva u te krajeve, Salona postaje i središte biskupije. Prodorom barbara u 7. stoljeću Salona je osvojena i porušena. Dakle, u svojoj je bogatoj prošlosti bila kulturni, trgovački, politički centar, te crkveno središte, a sve je to ostalo zapisano (saxaloquuntur, kamenje govori) u njezinim ostacima. Don Bulić je bio prvi koji je stručno i sistematski istraživao Salonu. Otkrio je starokršćansko groblje (kopao ga je od 1883. do 1890.) u Manastirinama s mnoštvom sarkofaga (i natpisa koje je dešifrirao, protumačio i objavio u Bulletinu, a iz Bulletina su uvršteni u Corpus inscriptionum latinarum pruske akademije). Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije te Dujam iz Dioklecijanova doba. Istražio je drugo starokršćanko groblje u Marusincu s bazilikom sv. Anastazija. Zatim gradski crkveni centar Salone: Basilica urbana velika gradska bazilika te Honorijeva bazilika, krstionice, oratoriji, biskupski stan, mozaici.Pred I. svjetski rad započinje rad na novom nalazištu Kapljuč koji će se, zbog rata, dovršiti 1924. uz pomoć danskih istraživača). Istražio je Hortus Metrodori, nekropolu, više termi, amfiteatar (oko 17.000 gledatelja), teatar s hramom, gradska utvrđenja s vratima, putovima i mostovima. Pretpostavlja se da je Salona u vrijeme Dioklecijana imala oko 60.000 stanovnika. Osim složenošću poslova iskapanja i konzerviranja nalaza, don Bulić se bavio jednako zahtjevnom organizacijom i realizacijom otkupa zemljišta u Saloni koja su bila u privatnom vlasništvu a na kojima su nalazi bili zakopani. Neka od don Bulićevih postignuća Frane Bulić radio je kao istraživač, konzervator, epigraf te pisac stručnih i popularnih radova. Putovao je po znamenitim arheološkim nalazištima Grčke, Male Azije, Sirije, Palestine i Egipta te surađivao s cijenjenim stručnjacima toga područja A. Conzeom, O. Benndorfom i O. Hirschfeldom te istaknutim suvremenicima Th. Mommsenom, G. B. de Rossijem, G. Gattijem, H. Delehayeom, L. Duchesneom, J. Zeillerom. Bio je vrstan epigraf. U jednom se tekstu ne može nabrojiti čime se sve bavio, koliko je kilometara napravio, koliko sati proveo u zahtjevnom radu, koliko je kamenja prevrnuo i nalaza iskopao, konzervirao ili dokumentirao, u čemu se sve angažirao i s koliko se ljudi susreo.Osim toga, još uvijek, ne postoji popis i opis Bulićeva rada. Izdvojit ćemo samo neka njegova otkrića i postignuća: dokazao je da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba (što je izazvalo burnu reakciju javnosti) dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače godine 1894. (20–23. 8) organizirao je Prvi međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu privukavši najistaknutije europske stručnjake; Kongres je održan na visokom znanstvenom i kulturnom nivo; njegove su rezolucije obišle arheološki svijet te su se primjenjivale. u Rižinicama je otkrio (1891.) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira. Jedan je zemljoradnik našao odlomak s natpisom pro duceTrepim(ero) i donio Frani Buliću. Na tom je mjestu don Frane započeo iskapanja i 1895. otkrivena je malena crkva (16×7,5 metara) i samostan. Crkva je tipično samostanska: više prostora za redovnike nego za vjernike. Po nađenim ulomcima Bulić je rekonstruirao veći natpis: „Za kneza Trpimira prikažite Kristu molitvu u strahopoštovanju prignuvši glavu”. Na zapadnoj strani crkve sačuvali su se zidovi samostana, a otkriveno je i groblje. To su ostaci samostana i crkve benediktinaca koje je Trpimir doveo u Hrvatsku. na Otoku u Solinu otkrio je (1898.) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis.“Očevidac don Lovre Katić taj događaj ovako opisuje: ‘Na žarkom kolovoškom suncu kopali su radnici, a djeca čuvši od don Frane da je tu pokopana neka kraljica, željno očekivala nekakva čudesa i upravo smetala radnicima zalazeći u rov. Među djecom bio sam i ja. Dne 28. kolovoza oko 11 sati nađena su prva slova slavnog natpisa hrvatske kraljice Jelene. Vrlo dobro se sjećam kako je don Frane držao ulomak kamena na kojem su se sačuvala tri slova HEL i razdragan tumačio nam da je to ime hrvatske kraljice.’ „Od devedeset komadića don Frane Bulić je rekonstruirao tekst: U OVOM GROBU POČIVA SLAVNA JELENA. ONA JE BILA ŽENA KRALJA MIHAJLA, A MAJKA KRALJA STJEPANA, I VLADALA JE KRALJEVSTVOM. PREMINULA JE U MIRU 8. LISTOPADA. OVDJE JE BILA SAHRANJENA 976. GODINE OD UTJELOVLJENA GOSPODNJEG 4. INDIKCIJE, 5. MJESEČEVOG CIKLA, 17. EPAKTE, 5. SUNČEVA CIKLA, 5. DANA KOJI PADA SA 6. ZA ŽIVOTA MAJKOM KRALJEVSTVA POSTADE I MAJKOM SIROTA I ZAŠTITNICOM UDOVICA. OVAMO POGLEDAJ ČOVJEČE PA RECI: BOŽE, SMILUJ JOJ SE DUŠI. Taj tekst povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana u kojoj su bili pokopaničlanovi hrvatske vladarske kuće u Splitu je 1894. utemeljio društvo »Bihać«s namjerom da istražuje hrvatsku povijest, posebno arheološke spomenike u srednjoj Dalmaciji iz razdoblja hrvatskih narodnih vladara istraživao je crkvu sv. Martina u Trogiru; sv. Petar u Mirima, sv. Kuzma i Damjan u Gomilici;sv. Martin, Sustipan i Sutrojica u Splitu; sv. Petar i sv. Stjepan u Selu; sv. Petar u Priku otkrio starokršćansko groblje u Vranjicu kod lokaliteta Crikvine, s crkvom sv. Petra u Klapavicama kod Klisa otkopao je starokršćanski samostan, a u Grohotama na Šolti starokršćansku baziliku njegovom zauzetošću nastale su publikacije poput Forschungenin Salona i Recherches a Salone u kojima su surađivali arheolozi, povjesničari umjetnosti i arhitekti svjetskoga glasa (W. Gerber, F. Weilbach, J. Brøndsted, R. Egger, E. Dyggve i dr.) sastavio je kronotaksu salonitanskih biskupa i mučenika i objavio je s J. Bervaldijem u knjizi Kronotaksa solinskih biskupa uz dodatak spljetskih nadbiskupa pokreće gradnju nove zgrade arheološkog muzeja u Splitu, pribavlja mu stručnu biblioteku, osuvremenjuje način rada muzeja, detaljno popisuje zbirke godine 1929. osnovao Zakladu don Frane Bulića sastavio je popis svih benediktinskih samostana koji su postojali u Dalmaciji. Daj još dvije ovce U blizini Salone Frane Bulić dao je izgraditi kuću s pomoćnim objektima koju je nazvao Tuskulum – po vili govornika Cicerona (Tusculanum). Tusculum je bio antički grad u kojem su Rimljani zbog ugodne klime gradili vile. Kao opći pojam tusculum (tuskulum) upotrebljava se u značenju mirna i udobna boravišta daleko od gradske buke i vreve. U arheološkim iskapanjima u Tusculumu sudjelovao je i, još kao student, Ruđer Bošković. Zgrada je sagrađena 1898. za potrebe arheologa i njihova istraživačkoga rada te za posjetitelje Salone. Naime, do tada se u Salonu dolazilo teško prohodnim stazama, alat i hrana nosili su se na magarcima, za ljetne žege nije bilo nikakva zaklona za radnike, posjetitelji su bili prepušteni sami sebi. U takvim je prilikama 14 godina radio i Bulić. Budući da su poslovi bili sve opsežniji a posjetitelji Salone sve ugledniji, don Frane je započeo gradnju kuće koja bi bila svojevrsni centar u kojem bi se dalje obrađivali, popisivali i crtali nalazi, gdje bi se krijepili i educirali posjetitelji, te družili zaljubljenici starina. Za graditelje je Bulić zaposlio domaće ljude, siromašne težake. Također su sve radove(zidarske, tesarske, kovačke) izvodili solinski ili splitski majstori. Za unutrašnje dekoracije – oslikavanje soba – angažirao je slikara dominikanca Vicka Draganju. On je tzv. gostinjsku sobu u prizemlju oslikao u pompejskom stilu, a u biblioteci je naslikao sv. Venancija (kopija mozaika iz Lateranske kapele u Rimu gdje su preneseni svečevi posmrtni ostaci). Don Bulić dao je sagraditi i kuću za čuvara, staju za svog konja Parvulusa, zgradu za alate, vanjski zahod za posjetitelje. Zgrada je ukrašena kapitelima, natpisima i stupovima većinom fragmentima sa starog zvonika splitske katedrale – originalna kombinacija stambeno-radne zgrade i rimske vile rustike. Dao je prokrčiti pristupne ceste oko Tuskuluma, zasađuje ružmarin oko kojeg se skupljaju pčele, pa don Bulić naručuje od Namjesništva u Zadru da mu besplatno pošalju 15-20 košnica (dobiva 10), a čuvara iskopina Antuna Žižića šalje na tečaj za pčelara. Da bi oplemenio okoliš, a i pčelama osigurao raznovrsnu pašu, od Namjesništva naručuje 200 sadnica voćaka. Zasadio je i borove, razna stabla, vinograd, razno cvijeće, povrće. Na kraju traži da mu daruju i dvije ovce najbolje pasmine za mlijeko i vunu – dobiva dvije bergamske ovce koje su se smjestile uz Bulićeva konja i kravu čuvara Žižića. Hit u Tuluskumu bili su jelovnici pisani na latinskom, npr. onaj koji je i isklesan na zidu gostinjske sobe: U Solinu „Kod dobrog pastira“ čuvar iskopina nudi: najbolje solinsko vino, bijelo, crveno ili crno, koje nije iskvarila ljudska zloća Bosansko piće od ječma Vrlo zdravu vodu rijeke Jadro Vodu Matonijevog izvora Solinski pršut Viške slane ribe Jaja svježa, meko ili tvrdo kuhana Svježi solinski maslac dalmatinski ili helvetski sir Dvopek ili domaći kruh Kravlje mlijeko, splitski prošek Med koji proizvode tuskulanske pčele Piće od arabskog boba Smokve, grožđe, kruške, jabuke, dinje sa solinskog polja (ljeti i u jesen). Jelovnici su posjetiteljima bili zanimljivi i kao besplatni suveniri pa su brzo nestajalo te su nadoknađivani novima. U Tuskulumu su se prodavale dopisnice i marke , a posjetitelji su svoje pozdrave iz Salone ubacivali u kameni poštanski sandučić. Don Bulić organizirao je da poštar tri puta tjedno dolazi u Tuskulum po poštu, također je uspio uvesti telefonsku liniju i osigurati da čuvar iskopina dobije dozvolu za nošenje oružja budući da se Tuskulum tada nalazio na osami. Oko Tuskuluma bio je lijepo uređen vrt s česmom iz koje je kroz usta kamene lavlje glave tekla svježa voda, maštoviti putokazi su posjetitelje upućivali da idu dublje u vrt gdje je bio kameni stol i nekoliko kamenih stolaca. Tuskulum je imao bogatu biblioteku koja je po Bulićevoj želji trebala ostati u Tuskulumu, ali su knjige počele nestajati 60-ih godina prošlog stoljeća pa su premještene u Arheološki muzej. Na velikom stolu Bulić je izlagao arheološke publikacije da bi omogućio posjetiteljima informacije iz arheologije. Tu je ugošćivao i poznate i nepoznate osobe, školarce, ekskurzije, putnike-namjernike… tumačeći im povijest Salone. Danas je Tuskulum daleko od negdašnja sjaja. Celebrityji u Saloni Početkom 20. stoljeća salonske iskopine postale su hit mjesto za mnoge: od grofova, nadvojvoda, prinčeva, princeza, namjesnika, ministara, barunica, biskupa, profesora, studenata do raznih društava i organiziranih skupina. Neki od tadašnjih celebrityja koji su posjetili Salonu bili su: princ Filip Koburg - Gotha sa sinom; nadvojvoda Albrecht sa sinom; nadvojvoda Karlo Stjepan austrijski; Marija Josefa, nadvojvotkinja, majka cara Karla; princ Ivan Juraj Saksonski; austrijski prestolonasljednik Karlo sa ženom Zitom; francuski ministar Poincare; crnogorski princ Mirko sa suprugom Jelenom, biskup Strossmayer, francuska grofica Eugenija, supruga Napoleona III., Bernard Shaw, Agatha Christie, arheolozi, povjesničari, povjesničari umjetnosti: Mommsen, Evans, Eger… Don Frane rado im je pokazivao nalazište i pripovijedao o salonitanskoj prošlosti, a o tome postoje i kratki filmski zapisi. Don Bulićeva pisma Don Frane bio je u staloj vezi s brojnim ustanovama, kulturnim krugovima, znanstvenicima i poznatim ličnostima u zemlji i svijetu. Centralnom bogoslovnom sjemeništu ostavit će 27 svezaka kronološki svrstanih od 1880. do 1934. Salone Christiane – Questio de Martyribus Salonitanis. U njima se nalazi oko 1200 pisama, dopisnica, razglednica i brzojava koji dokazuju Bulićevu povezanost s oko 160 poznatih ličnosti. Dio se korespondencije čuva u splitskom muzeju i tadašnjem konzervatorskom zavodu. Piše na hrvatskom (i strancima koji znaju hrvatski), njemačkom, francuskom, talijanskom i latinskom jeziku. Dopisivao se s apsolutnim autoritetom kršćanske arheologije Giovannijem Batistom de Rossijem. Njihova se korespondencija čuva u Vatikanskoj biblioteci i Arheološkom muzeju u Splitu. Korespondencija s belgijskim isusovcem, bolandistom, hagiografom Hippolytom Delehayeom objavljena je 1984. Zatim s J. Zeillerom, G. Morinom i mnogim drugima koja čeka neke nove „epistolarne“ istraživače. Neka od Bulićevih priznanja, članstava, odlikovanja Don Frane Bulić pripada našim najistaknutijim predstavnicima klasične, kršćanske i hrvatske arheologije. Nitko poslije Bulića nije otkrio arheološke lokalitete takve važnosti. Već je za života primio mnoga odlikovanja, priznanja i članstva u domaćim i svjetskim institucijama (Njemačke, Belgije, Češke, Petrograda, Odese, Portugala, Francuske, Praga, Londona…). Trojica pape dodijelila su mu odlikovanja (komornik u ljubičastom, protonotario apostolico ad instarpartiei pantiumi spomen-medalja za dijamantni pir svećeništva), Zagrebačko sveučilište dodijelilo mu je počasni doktorat filozofije (3. 12. 1921),bio je član Matice hrvatske, JAZU-a, francuske akademije znanosti i umjetnosti, počasni građanin Zagreba, a društvo Hrvatska žena podiglo mu je spomenik (1935) u Zagrebu ispred Hrvatskog državnog arhiva, rad Frane Kršinića – Bulić je prikazan stojeći držeći fragment natpisa kneza Trpimira. U vrtu splitskog Arheološkog muzeja nalazi se njegova bista, rad Ivana Meštrovića. Nadbiskupsko sjemenište u Splitu, Park skulptura Sveučilišta u Splitu i još neke institucije imaju njegove biste. U čast njegova 75. rođendana tiskan je zbornik Strena Bulicana (735 stranica, 98 učenjaka). Njegov se lik nalazi na poštanskoj marki u povodu 150. obljetnice njegova rođenja. Njegov je portret na lancu rektora Sveučilišta u Zagrebu (među 14 odabranih hrvatskih velikana). MG16 (N)