ТАГАНРОГ, РОДИНА ЧЕХОВА Tekst: Александр Степанович Дымов Foto: В. И. Панова Izdavač: Советская Россия, Москва 1978. Mek povez, 36 stranica, 18x22cm Dobro očuvano - Taganrog, rodno mesto Čehova, katalog - Na koricama: Музей Домик Чехова, Аллея парка III2

Stanje kao na slikama.. Valovitost prvih listova u gornjem delu sa jedva primetnim flekama .. Unutra očuvana. Kolor fotografije . 224 strane

Canada; Alberta, Rocky Mountains, Banff National Park, Post Hotel with Mt Temple Dimenzija rama 40 x 30 cm. Dimenzija fotografije 40 x 22 cm.

USA; Hawaii, Maui, Iao Needle in Kepaniwai County Park Fotografie: R,, Dirschert Dimenzija rama 40 x 30 cm. Dimenzija fotografije 40 x 22 cm.

South America, Chile, Lauca National Park, Parinacota Volcano Fotografie: Jaime Plaza von Roon Dimenzija rama 40 x 30 cm Dimenzija fotografije 40 x 22 cm. Pozadina fotografije je promenljiva kategorija i stvar kupca ... :)

BUDVANSKA PRIČA : 30 KOLOR FOTOGRAFIJA : SA JEDNE STRANE 30 NAJZANIMLJIVIJIH LOKACIJA U STAROM GRADU BUDVE I OKRUŽENJU A SA DRUGE LOKALNI MITOVI, LEGENDE, PRIČE NA SRPSKOM, RUSKOM I ENGLESKOM JEZIKU - SVE SMEŠTENO U TVRDOJ KARTONSKOJ KUTIJI - BUDVA 1. `BUDVANSKA PLESAČICA` ILI `BALERINA` 2. PLAŽA `MOGREN` 3. BRDO SPAS 4. PLAŽA `RIČARDOVA GLAVA` 5. TRG SLIKARA 6. STARORIMSKI HIPOKAUST 7. RIMSKA NEKROPOLA 8. PORTO DI TERRA FERMA 9. ARHITEKTURA STAROG GRADA 10. ANTIČKI PILONO 11. RIMSKI ŽRTVENIK 12. PJACETO VILLA URBANA 13. MUZEJ GRADA BUDVE 14. TRG OD CRKAVA 15. CRKVA SVETOG IVANA KRSTITELJA 16. IKONA `BUDVANSKA GOSPA` 17. RANOHRIŠĆANSKA BAZILIKA 18. CRKVA SVETE TROJICE 19. IKONOSTAS U CRKVI SVETE TROJICE 20. CRKVA SANTA MARIA IN PUNTA 21. CRKVA SVETOG SAVE OSVEĆENOG 22. CITADELA 23. ZIDINE STARG GRADA 24. OSTRVO SVETI NIKOLA 25. TRG PALMI 26. MODERNA GALERIJA 27. SPOMEN DOM `STEFAN MITROV LJUBIŠA` 28. TRG OD GVOZDENIH VRATA 29. KULA GRADENIGO 30. GRADSKI PARK

Vojo Dimitrijević - Smiljka Šinik Izdavač: Umjetnička galerija BiH, Sarajevo 1970; tvrd povez sa omotom, strana 176, bogato ilustrovana, 26cm, veoma lepo očuvana knjiga sa pečatima otpisa na nekoliko mesta. O knjizi Vojo Dimitrijević je rođen u Sarajevu, gdje je završio osnovno i srednje obrazovanje. Tokom srednje škole, Dimitrijević je pokazao izniman talent za slikarstvo, pa je učestvujući na izložbi đaćkih radova u Pragu, i osvajajući prvu nagradu, definisao svoj životni put. Nakon završetka gimnazije, odlazi u Beograd gdje studira slikarstvo, a nakon toga kao mlad i perspektivan slikar, dobija mogućnost da u Parizu provede godinu dana na usavršavanju. Dolaskom u Pariz, mentor mu je bio poznati francuski slikar Andre Lot. Prva samostalna izložba Voje Dimitrijevića je bila 1933. godine u Beogradu. Tih godina, Dimitrijević se u svojim djelima bazirao na socijalne tematike. Njegove slike iz ovog perioda su prikazivale gradsku sirotinju, i njen život. Dimitrijevićeve slike, su nastajale pod uticajem raznih slikarskih pravaca. Između ostalog pravci koji su imali uticaj na Dimitrijevićev rad su: fovizam, nadrealizam i ekspresionizam, a na posljetku i apstraktno slikarstvo, ali u mnogim djelima ostaje vjeran realizmu. Njegov umjetnički izražaj razvijao se od socijalno angažovanog slikarstva, preko geometrijske apstrakcije, pa sve do konceptualnih slikarskih praksi. Već kao formiran umjetnik, koji je iza sebe imao uspješne izložbe, a pred sobom svijetlu budućnost, sa dvadeset osam godine ponovo odlazi u Pariz, gdje pod uticajem Građanskog rata i Pikasovog rada, stvara jedno od svojih najznačajnijih djela, Španija, 1937. U isto vrijeme nastaje i jednako poznato djelo Sjećanje na moju zemlju Bosnu. U Parizu se zadržao dvije godine, i sa novostečenim umjećem i znnjem, vraća se u svoj grad gdje polovinom 1939. godine s kolegama i istomišljenicima osniva Umjetničko društvo Kolegijum Artistikum. Godine 1939. građani Sarajeva su imali priliku da pogledaju prvu samostalnu izložbu Voje Dimitrijevića, najznačajnijeg slikara ovog grada.[1] Učestvovao je i u Drugom svjetskom ratu, kada radi na propagandnim projektima. U prvim godinama nakon rata, Vojo slika teme rata i poslijeratne obnove, te osniva prvu Umjetničku školu i Udruženje likovnih umjetnika. Više puta je biran za predsjednika Udruženja likovnih umjetnika BiH, a postao je i član Akademije nauka i umjetnosti BiH. Nakon završetka Drugog svjetskog rata, najznačajniji projekti Voje Dimitrijevića, koji su obilježili kako njegov rad, tako i sam grad Sarajevo su velika kompozicija za spomen sobu Mladoj Bosni, kao i model za stope Gavrila Principa, koje će biti utisnute u betonu kao spomenik Sarajevskom atentatu, te velike kompozicije u kafani Park i u Fabrici duvana Sarajevo. U godinama nakon rata nastaju i djela Sarajevo u kiši i Jablanovi, kao i njegove velike kompozicije Katastrofa i Život. xxxxxxxxxxxxxxxxx 21d10m19y

JOVAN SOLDATOVIĆ - SKULPTURA 1942-1984 Potpis autora (videti na slikama) Izdavač: Galerija savremene likovne umetnosti, NOVI SAD Godina izdanja: 1985. Broj strana: Povez: mek Format: 24X21cm ilustrovana-skulpurama umetnika Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Korice iskrzane, unutrašnjost u jako dobrom stanju. JOVAN SOLDATOVIĆ (1920. -2005.) Jovan Soldatović (Čerević, 26. novembar 1920. – Novi Sad, 7. oktobar 2005.) je bio jugoslovenski i srpski vajar i skulptor Rođen je 26. novembra 1920. godine u Čereviću. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1948. godine, a zatim je neko vreme bio saradnik Majstorske radionice Tome Rosandića. Prvi put je izlagao 1949. godine. Imao je više samostalnih izložbi u Beogradu i Novom Sadu. Učestvovao je na brojnim skupnim izložbama Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, Međunarodnom bijenalu skulpture na otvorenom u Antverpenu, Oktobarskom salonu u Beogradu, Salonu u Rijeci, Trijenalu u Beogradu, te na više reprezentativnih izložbi savremene jugoslovenske umetnosti u Briselu, Parizu i drugde. Bio je pripadnik likovne grupe „Prostor 8“. Bavio se pedagoškim radom i delovao kao profesor na slikarskom odseku Više pedagoške škole u Novom Sadu. Autor je brojnih skulptura i spomenika. Neka od njegovih dela su: Spomenik „Streljanim rodoljubima“, Žabalj 1962. Spomenik žrtvama racije „Porodica“, Novi Sad 1971. Spomenik žrtvama racije, Čurug Spomenik deci-žrtvama racije „Majka i dete“, Čurug Spomen-park Sremski front Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih vajara koji je ceo svoj stvaralački opus od preko stotinu postavljenih skulptura i spomen obeležja, posvetio borbi za mir i humanizaciju života na ovoj planeti. Soldatović je sad već davnih pedesetih godina bio jedan od pionira u pretvaranju Petrovaradinske tvrđave iz fortifikacijskog objekta u bastion kulture i umetnosti, koji je zahvaljujući umetnicima koji su na njoj stvarali poslednjih decenija to i bio. Uvek angažovan i čovek koji je uvek reagovao na društvena dešavanja u svetu, u godini prava čoveka 1968. god. pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i tadašnjeg generalnog sekretara U Tanta, u prilog povelji Ujedinjenih nacija u borbi za prava svih naroda i pojedinaca, velikom izložbom na Petrovaradinskoj tvrđavi, na kojoj je dominirala skulptura (figura sa mrtvim detetom - visine 10 m) Soldatović je osudio zločin atomske kataklizme u Hirošimi i Nagasakiju. 1972. god. preplavio je tvrđavu skulpturama ljudskih lobanja u umetničkoj akciji i opomeni »Dođe li rat, odoše ljudi«. Sva nastojanja ovog izuzetno plodnog i angažovanog umetnika da se mračni delovi istorije preobraze u opšti ljudski humanizam, ovih dana demantovana su najstrašnijim razaranjima superiorne ratne tehnologije. Reagujući na ovu opštu tragediju Soldatović je na ruinama starog petrovaradinskog mosta ponovo postavio svoje skulpture sa apelom na ljudski razum i savest, da se rat odmah prekine. Iako odvojen od svog ateljea na drugoj strani Dunava Soldatović ovim umetničkim činom poručuje da ljudski duh i humana težnja premošćuje sve reke koje nas dele i da čovečanstvo može da opstane samo u miru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasični, najprodavaniji priručnik za fotografe, više od 600 zasebnih unosa ilustrovanih sa 1.250 fotografija, dijagrama i grafikona pokrivaju čitav niz tema, od izbora kamere do čuvanja gotovih otisaka. Džon Hedžko (24. mart 1932 — 3. jun 2010) je bio britanski fotograf, profesor fotografije na londonskom Kraljevskom koledžu umetnosti (RCA) i autor fotografske publicistike. Poreklo i profesionalna karijera Otac Džona Hedžkoa, Vilijam, radio je kao bankar u Aziji i služio je kao vatrogasac u Londonu tokom Drugog svetskog rata. Za to vreme Džon je evakuisan da živi sa tetkom u Gulvalu, selu blizu Penzansa u jugoistočnom Kornvolu, gde je pohađao lokalnu školu. Na svoj 14. rođendan, Džon je od oca dobio prvu kameru i postavio mračnu komoru u garaži roditeljske kuće. Hedgecoe je služio vojni rok u Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu (RAF), gde je imao zadatak da napravi fotografije iz vazduha razaranja izazvanih vazdušnim bombama tokom rata. 1957. Hedgecoe se upisao na Guildford School of Art. Iste godine Hedgecoe je počeo da prodaje svoje radove fotografskim časopisima i časopisima kao što su Amateur Photographer i Kueen, kasnije Sundai Times i Observer između ostalih, pokrivajući širok spektar fotografskih tema kao što su arhitektura, pejzaž, moda i portret. Posebno su bili poznati njegovi portreti britanskih ličnosti. Do sredine 1960-ih, Hedgecoe je između ostalih fotografisao bivšeg britanskog premijera Ser Vinstona Čerčila, slikara Frensisa Bejkona i umetnike Dejvida Hoknija, Džona Betjemana i Pitera Blejka. Njegove fotografije engleskog vajara Henrija Mura pokazale su se posebno uspešnim, a Hedgecoe prikazuje umetnika kako radi u svom ateljeu i okružen njegovim skulpturama i radnim materijalima. Serija slika je predstavljena na brojnim izložbama i dovela je do objavljivanja nekoliko knjiga o Muru.[1] 1965. Hedgecoe je prihvatio poziv londonske umetničke škole Roial College of Art (RCA). Tu je postavio katedru za fotografiju, gde je od 1975. godine postao profesor. Godine 1976. objavio je svoju prvu teorijsku knjigu o fotografiji i fotografskim tehnikama (The Book of Photographi; dt: Simpli photographing), koja se od mnogih drugih foto udžbenika tog vremena razlikovala po brojnim štampanim fotografijama. Tokom svog života, Hedgecoe je objavio više od 30 drugih udžbenika fotografije, koji su zajedno imali tiraž od preko devet miliona.[2] Hedgecoe je živeo u Oknead Hallu u Norfolku do svoje smrti. Dvorana i njen park su sada popularna prilika za fotografisanje venčanih parova.[3] `Brend mašina` Godine 1966. Hedgecoe je dobio zadatak da napravi profilnu fotografiju kraljice Elizabete II, koju je vajar Arnold Machin (1911–1999) koristio kao jedan od šablona za reljef, koji je Hedgecoe snimio na crnoj pozadini. Reprodukcija ove fotografije kao motiva marke postala je skoro sveprisutna u engleskom govornom području kao „Machin Stamp“. Sa više od 200 milijardi primeraka na poštanskim markama Engleske i Komonvelta, Hedgecoeova slika se smatra najrepliciranijom fotografijom na svetu.[4][5] Hedgecoe je zaslužan za njegovo učešće u slici tek na prelazu milenijuma, nakon što je dobio pravnu bitku sa Kraljevskom poštom. U početku su pogrešno naveli engleskog fotografa Lorda Snoudona kao autora. 2007. godine, na 40. godišnjicu njegovog originalnog objavljivanja, specijalnim izdanjem odao je počast Hedgecoeovom doprinosu radu tako što ga je imenovao kao fotografa slike...

Autor - osoba Read, Herbert, 1893-1968 = Rid, Herbert, 1893-1968 Naslov Henry Moore : studija o životu i delu / Herbert Read ; [prevod Ivan V. Lalić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski, srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1970 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 284 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 (Karton s omotom) Napomene Beleške u tekstu: str. 263-264 Odabrana bibliografija: str. 265-266 Spisak ilustracija: str. 267-281 Registar. Predmetne odrednice Mur, Henri, 1898-1986 Henri Mur (engl. Henry Moore; Kaslford, 30. jul 1898 – Mač Hedam, 31. avgust 1986) je bio britanski vajar. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima, kao što su zgrada UNESKO u Parizu i centar „Linkoln“ u Njujorku. Rodio se kao sedmo od osmoro dece u porodici rudara. Otac mu je bio ubeđeni socijalista. Iz Prvog svetskog rata se vratio kao invalid usled trovanja bojnim otrovima. Posle rata je studirao i putovao po Francuskoj, Italiji i Španiji. Krajem 19. veka Kaslford u Jorkširu nalikovao je drugim industrijskim gradovima u Engleskoj tog vremena: imao je rudnik, grnčarske radionice, istovetne kuće u nizu. Opšte sivilo ublažavalo je postojanje biblioteke, javnog parka i pijace. Na prvi pogled život je proticao mirno, ali u pozadini su organizovani brojni štrajkovi: svesni značaja i opasnosti svog poziva, rudari su pokušavali da poboljšaju uslove rada i plate. U toj sredini, 30. jula 1898. godine, u mnogočlanoj porodici rodio se Henri Mur. Kao sedmo od osmoro dece, odrastao je uz veliku ljubav bližnjih i nije primećivao da mu išta u skromnom domu nedostaje. Od malena je slušao očeve poučne priče: o pradedi koji je zbog gladi i prenaseljenosti morao da napusti Irsku, teškom poslu rudara, lepoti učenja i muzike. U kući od crvenih opeka, jednoj u nizu istih, porodica Mur imala je dnevni boravak, kuhinju i kupatilo u prizemlju, dve spavaće sobe na spratu i izlaz u zadnje dvorište. Sve je odzvanjalo od dečje graje, ali se poštovala reč starijih. Po povratku s posla otac je najpre sedao u kadu da opere čađ sa sebe, a nakon kraćeg odmora hvatao knjigu u ruke. Pomagao je Henriju da reši zadatke iz matematike i čita Šekspira, ali je i sam učio. Sa setom se sećao svog dečaštva, kada je morao da zarađuje plašenjem vrana na njivi. Zbog iskustva siromaštva, u pripravnosti je čuvao zanat obućara, kojim se bavio tokom štrajkova u rudniku. Za svoju dušu svirao je violinu, čime je unosio dobro raspoloženje među ukućane. Ko je pored predivne muzike mario što će nekad za obrok, umesto celog, dobiti pola kuvanog jajeta? Radost i tuga Svestan nedostataka sviranja po sluhu, otac je Henrija upisao u muzičku školu, na odsek violine. Međutim, ništa nije teklo po planu: đak se žalio da ne može da podnese škripu koju neveštim rukovanjem proizvodi na instrumentu i bol u zglobu šake. Kada je dva puta pao na ispitu, ispisali su ga sa nastave. Od tada je imao više vremena za igru, što je koristio koliko god je mogao. Zimi se duže zadržavao u toploj sobi (ugalj su dobijali besplatno), ali leti gotovo nije ulazio u kuću. S ostalom decom jurcao je po okolnim ulicama, dvorištima i livadama, čas vadio iz džepa klikere, a čas klis. Pošto je za igru klisa valjalo napraviti odgovarajući oblik drveta, za deljanje je koristio nožić. U tim početničkim vajarskim koracima uživao je više nego u samoj igri! Dok je s drugovima lutao poljima tragao je za gnezdima, poljskim cvećem, ali i glinom za grnčariju. Čim bi se snabdeo materijalom, krenuo je da veoma vešto vaja figure i razne igračke. Pomišljao je koliko je srećan što mu roditelji nisu bogati, jer bi u tom slučaju boravio u internatu, lišen slobode. Nije mogao da zamisli nikakvu nesreću, osim tuče sa dečacima iz druge škole. Nažalost, sudbina ga je uverila u suprotno! Kada je sa dve godine starijom sestrom otišao na javno kupalište, otvoreno te 1911. godine, uporno je tražio da se trkaju u plivanju. Sestra je više puta prihvatala izazov, nesvesna da njeno slabo srce ne može da izdrži napor. Kada je iznenada preminula, Henri je, pored užasne tuge, osećao i grižu savesti (premda za bolest niko nije znao). S pitanjima o večnom životu duše pokušao je da pronađe utehu u crkvi. U petnaestoj godini snažno se predao veri: na konfirmaciji (krizma, miropomazanje, čin svesnog stupanja u verski život kod rimokatolika, posle krštenja) učinilo mu se kao da „lebdi četiri stope nad tlom”. Nedeljom ujutru odlazio je na molitvu, posle koje su sledili pevanje himni i propoved. Veoma se iznenadio kada je sveštenik, kao primer razborite poslušnosti, naveo priču o genijalnom Mikelanđelu. Upijao je svaku reč: „Jednoga dana u dvorskoj radionici na otvorenom, četrnaestogodišnji Mikelanđelo klesao je glavu Fauna. Vrtom je prošao Lorenco Mediči, zvani Veličanstveni, koji je pogledao rad i u šali rekao kako starcima ipak nisu svi zubi na broju. Pošto je primedba ozbiljno shvaćena, nasmejani Faun ostao je bez jednog zuba. A kada je po povratku iz šetnje Lorenco video ispravku, toliko se oduševio da je mladog umetnika pozvao kod sebe na dvor”. Od toga dana Henri je počeo da čita likovnu enciklopediju, proučava skulpture, pravi skice i sanja da postane vajar. Drugovima se hvalio da toliko dobro vlada oblicima da može da prepozna svaku devojku iz kraja samo po izgledu njenih nogu. Đubre u muzeju? Kao srećna okolnost pokazalo se to što je u gimnaziji dobio novu nastavnicu likovnog, jer mu se prethodna izrugivala kad je na figurama prikazivao stopala koja „vise”, na način srednjovekovnih slikara. Sada je dobio priliku da se iskaže: sa mnogo uspeha crtao je kostime za školske priredbe, izrađivao keramiku, vajao. S nekoliko drugova odlazio je na obuku u atelje, gde su posle časova pili čaj, razgovarali i čitali časopis „Studio” (koji je pisao o novitetima na polju umetnosti, posebno o vladajućem „art nuvou”). Na kraju godine pojavila se mogućnost da dobije stipendiju iz likovnog, ali očev savet u vezi s učiteljskim pozivom ipak je nadjačao. Nakon diplomiranja morao je da se prijavi u vojsku, pa je 1917. godine otišao u London. Iskoristio je priliku da obiđe Nacionalnu galeriju i Britanski muzej, što mu je proširilo vidike. Odmah posle obuke, kao pripadnik Petnaeste londonske brigade, našao se na zapadnom frontu u Francuskoj. Borio se u rovu kao mitraljezac, a jednom je čak morao da preuzme komandovanje grupom jer se desetar napio. Kada se nakon nemačkog bombardovanja otrovao gasom, odneli su ga na nosilima u bolnicu. Posle oporavka vratili su ga u Englesku i već tokom puta u sebi je ponavljao samo dve reči – biću vajar! Izložba „Henri Mur – grafičar” održava se u Narodnom muzeju u Beogradu od 11. septembra do 31. oktobra 2014. godine. Predstavljeno je osamdeset grafika, pet modela skulptura, jedan radni model (uz dodatak koji čine fotografije umetnika). Radovi pripadaju zbirci Britanskog saveta i deo su međunarodnog gostovanja. Izložba se u novembru seli u Muzej Vojvodine u Novom Sadu. Septembra 1919. godine počeo je da studira u Umetničkoj školi u Lidsu: kretao je jutarnjim vozom iz Kaslforda, a vraćao se tek u jedanaest uveče. Iznenadio se kada je shvatio da je jedini student vajarstva, ali se tešio da će mu profesor pružiti više pažnje. Uskoro je dobio dozvolu da posećuje bogatu zbirku umetničkih dela (Tarner, Matis, Gogen, Sezan), koja se nalazila u vlasništvu upravnika škole. Od 1921. do 1924. godine pohađao je Kraljevski koledž umetnosti u Londonu, srećan što mu se ostvaruje dugogodišnji san. Međutim, kada je jednoga dana naslikao „Noć”, po uzoru na etrurski sarkofag, od profesora je dobio kritiku da se „hrani đubretom”! Zapitao se šta će se desiti kad počne da vaja prema drevnoj crnačkoj i meksičkoj skulpturi ili po osećaju, a ne po prirodi. Za slučaj nove osude, smislio je odgovor: „Tvrdi kamen nije isto što i živi zec. Njegova lepota ne može da bude ista lepota”. Velika majka Sa dobijenom stipendijom otputovao je u Italiju, a po povratku se zaposlio kao predavač na istom koledžu. Tih godina vredno je stvarao, s uverenjem da umetnik treba da bude „nežni gospodar materijala”. S prvom samostalnom izložbom 1928. godine napravio je pravu senzaciju, ali i uzbunu! Novine su pisale da je delo „nemoralno i boljševičko” i da je sramota što čovek poput njega uči studente. Pošto se i na koledžu raspravljalo o njegovom otkazu, sa istim brojem glasova „za” i „protiv”, zatražio je premeštaj za umetničku školu u Čelziju. Slobodno vreme i dane raspusta koristio je za vajanje, rešen da ne skreće sa svog puta. U vreme najžešćih napada dobio je podršku devojke Irine, studentkinje slikarstva, sa kojom se uskoro venčao. Kupili su kuću u selu Barfreston, u grofoviji Kent, koja im je služila kao atelje. Neko vreme živeli su u Kingstonu, a zatim su se trajno preselili u selo Peri Grin, u grofoviji Hertford. Henri je nalazio vremena da se druži s umetnicima iz Londona, drži predavanja i stvara čudesna dela („Majka sa detetom”, „Devojka”, „Dve forme”, „Figure sa žicama”). U crtežima i grafikama beležio je rađanje zamisli za skulpture, ali je zbog Drugog svetskog rata proširio teme. Godine 1940. ovekovečio je prestrašene i napaćene ljude koji su se od bombardovanja skrivali u skloništima, a kasnije i prizore iz rudnika u kome je radio njegov otac. Godine 1941. sakupio je sva svoja dela i napravio veliku izložbu u Lidsu. Ovoga puta mnogo bolje je primljen, pa je dobio porudžbinu da iskleše Bogorodicu s Hristom, za crkvu Sv. Mateja u Northemptonu. Posao je sa oklevanjem prihvatio, jer je manje razmišljao o veri a više o dostignućima umetnosti. Sa željom da razmenjuje iskustva sa velikanima vajarstva, posetio je Brankusija u njegovom ateljeu i ostao zadivljen pravilom „ništa suvišno”. (Inače, umetnike nije delio na realiste i moderniste, već samo na darovite i nedarovite.) Od 1946. godine, kada mu se rodila kćerka Meri, za teme je birao porodične grupe, a umesto u drvetu i kamenu, sve češće je stvarao u bronzi. Svake druge ili treće godine pravio je izložbe, pa je nakon Njujorka, Pariza, Londona, Sao Paola stekao svetsku slavu! Uskoro je stigao i u naše krajeve: 1955. godine boravio je sa suprugom Irinom u Jugoslaviji i posetio Ljubljanu, Zagreb, Dubrovnik, Beograd. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu održao je izložbu sa devedeset radova – skulptura, slika, crteža. A kada se upoznao sa stvaralaštvom vajara Tome Rosandića, nije krio oduševljenje. Od 1975. godine postao je inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU). Poslednjih dvadeset godina rada opredelio se uglavnom za dve teme – ležeću figuru (misao) i Veliku majku (osećanja). U nekim delima nesvesno je dotakao dubine ljudske duše, o kojima su raspravljali psihoanalitičari. Recimo, kada je predstavio dete koje kljunom napada majku koja ga doji, podsetio je na teorije Melani Klajn o dečjim doživljajima „dobre” i „loše” majke. S druge strane, svesno je slao opomenu svetu: pored figura ratnika koji pada i glave šlema, uradio je „Atomski komad” 1964. godine. Oblik koji nastaje posle eksplozije atomske bombe, ujedno je lep i užasan a govori o snazi i uništenju. Predmet lepote I kada je postao slavan i bogat, Henri Mur zadržao je skromnost: radio je kao kustos Tejt galerije, živeo u istoj staroj kući, vredno stvarao. Većinu novca usmeravao je u fondaciju sa svojim imenom. Govorio je: „Najviše me zanima ljudska figura, a principe oblika i ritma pronašao sam u prirodi – u kamenu, stenama, kostima, drveću, biljkama”. Isticao je da poštuje materijal koji obrađuje i da nema osećaj da mu udahnjuje život, jer neka energija tu već postoji. Pre nego što je preminuo, 31. avgusta 1986. godine, ponovio je: „Radije bih svoju skulpturu stavio u pejzaž, bilo koji pejzaž, nego u najlepšu zgradu za koju znam”. Godinu dana kasnije izložba njegovih dela postavljena je u Jorkšir parku, 2007. godine u najvećoj londonskoj botaničkoj bašti Kju Gardens, kao i na drugim mestima. Ljudi su dobili mogućnost da uživaju u umetničkim radovima dok šetaju ili odmaraju se nakon napornog posla. San jednog od najznačajnijih skulptora dvadesetog veka time je do kraja ispunjen! Vreme je pokazalo da skulpture Henrija Mura podjednako osvajaju gledaoce, kao i prostor. Primećeno je da neobično snažno deluju na decu koja pokušavaju da ih pomaze, zagrle ili da se na njih popnu. Uvedeno je i takmičenje da se pored njegovog dela načini što zanimljivija fotografija, najčešće portret. Ali, ispostavilo se da lako dostupna umetnost ima i tamnu stranu – njegovi radovi našli su se na meti brojnih kradljivaca! Nestale su skulpture iz jedne njujorške galerije, fondacije u Hertfordširu, parka u Škotskoj (neke su pronađene). Počinioce nije zanimalo što dela imaju „snagu velikih planina”, već novac koji mogu da dobiju prodajom, a koji se meri hiljadama i milionima dolara. Međutim, u filmu „Predmet lepote” Majkla Lindzija-Hoga u kome igraju Endi Mekdauel i Džon Malkovič, pomenuta je i druga mogućnost. Na pitanje zašto je odnela skupocenu Murovu skulpturu iz hotelske sobe, gluvonema devojka dala je objašnjenje – „Čula sam je!” MG97 (N)

Lepo očuvano Logika prostornosti mrtve prirode u figuralnim kompozicijama Save Šumanovića Kosta Bogdanović Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd 1984; Detaljnije: mek povez, strana 20, ilustracije, 30cm Коста Богдановић (Илиџа, 3. јун 1930 — Београд, 9. октобар 2012) био је српски вајар, историчар уметности, ликовни критичар и теоретичар визуелних уметности. Биографија[уреди | уреди извор] Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1962. године. Вајарство је учио код Сретена Стојановића између 1958. и 1961. Од 1959. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а прву самосталну изложбу одржао је 1964. у Београду. Радио је у Музеју савремене уметности у Београду од 1967. до 1994. године где је био и в.д. директор 1985 — 1987. У Музеју је основао 1974. Центар за визуелну културу и информације. Предмет Визуелна култура предавао је на Академији ликовнх уметности у Сарајеву 1982 — 1991, а затим на Академији у Бањој Луци од 1992. На Академији у Новом Саду предаје Теорију визуелне културе од 1992. године. Члан је Међународног удружења уметничких критичара (AICA) и УЛУС-а од 1962. Стваралаштво[уреди | уреди извор] Скулптура[уреди | уреди извор] Када се неки уметник, попут Косте Богдановића који се скулптуром бави од 1958. године, а то није редак случај поготово у веку модернизма, истовремено бави стваралаштвом и теоријом стваралаштва, која се дакако не односи само на његово властито дело већ и на појаве у ширем ликовном пољу, тада је један од кључних проблема да се разуме шта из чега проистиче: да ли је уметност израз теоријског промишљања уметности и уметничког тренутка времена, или можда је пластичка форма последица искуства која се стиче из праксе уметничког стваралаштва? Богдановић спада у оне ствараоце у обема областима који је можда најсвеснији тих сталних процеса у уметности и то сазнање као трајну свест редовно репродукује у својим радовима - скулптурама, рељефима, сликама, цртежима. Та постојаност овог, међу аутентичнијим опусима у српској уметности и теорији последњих неколико деценија од изузетног је значаја за проналажење и формирање специфичног лика наше уметности али, с друге стране, и за њено укључивање у актуелне токове на међународној сцени. Теоријски рад[уреди | уреди извор] Упоредо са трагањем за новим облицима у својој скулптури Коста Богдановић је био посвећен и истраживањима и домену критичке интерпретације форме, колико нове толико и историјске. Макар површно познавајући његов теоријски комплекс који је он назвао „визуелна култура“ а који је низ година предавао као посебан предмет на ликовним академијама, истовремено са његовим радом у вајарском медију, није тешко проникнути у основне принципе његовог рада на оба поља - и у уметничкој пракси и у теоријском дискурсу. Та „свест о блику“ која је централно место његовог теоријског промишљања о уметности обележила је његову активност на овом плану. А она се креће у кругу темељних поставки модерног и савременог стваралаштва којима Богдановић безуветно припада доказујући то током целокупне каријере увек се залажући за отварање нових путева рада и интелектуалних активности али са једном дирекцијом - они морају бити одговорни доказаним естетичким принципима уметности овог века која је редовно део свог креативног капацитета црпла из уметности ранијих епоха, дакако у равни која је продирала у ново време. Самосталне изложбе[уреди | уреди извор] 1964 Галерија графички колектив, Београд 1965 Galerie 16, Graz 1967 Kulturzentrum deutschsprachiger leseraum, Wien 1968 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Центар за културу - ликовни салон, Ниш, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1977 Галерија Дома омладине, Београд 1978 Мала галерија, Љубљана, Галерија СКЦ, Београд 1980 Галерија Народног позоришта, Зеница 1982 Умјетничка галерија БиХ - Мала галерија, Сарајево 1987 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1988 University Art Gallery, Albany, New York, Савремена Галерија центра за културу „Олга Петров“, Панчево, Велика галерија Културног центра Новог Сада, Нови Сад 1989 Музеј града Зенице - Ликовна галерија, Зеница 1992 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Народни музеј, Шабац, Галерија „Велимир Лековић“, Бар 1994 Галерија СКЦ, Београд 1995 Галерија „Дворац“, Никшић, Галерија „Меандер“, Апатин 1996 Галерија Центра за културу, Панчево 1997 Народни музеј, Краљево, Музеј науке и технике, Галерија науке и технике САНУ, Београд, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2000 Галерија „Хаос“, Београд 2001 Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд, Уметничка галерија, Крушевац, Дворац краља Николе, Никшић 2003 Градска галерија, Пожега, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2004 Галерија Цептер, Београд, Модерна галерија, Лазаревац, Галерија Графички колектив, Београд 2005 Галерија савремене ликовне уметности „Србија“, Ниш 2006 Народни музеј, Шабац, Београдска тврђава, Београд 2007 Савремена галерија, Зрењанин, Легат Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, Лозница 2008 Галерија Народног музеја, Зајечар 2009 Galerija Urban District 16-11, Нови Сад, Музеј Мацура, Београд, Центар савремене умјетности Црне Горе, Галерија „Центар“, Подгорица, Галерија „Блок“, Нови Београд, Кућа легата, ретроспективна изложба, Београд Скулптуре у јавном простору[уреди | уреди извор] 1987 Спомен обележје Вуку Караџићу, Шабац 1987 Хефестов стуб, Сплит 1989 Ингот, Зеница 1990 Исток-запад, Кикинда 1991 Ингот I, Панчево 1992 Храст „Граница“, Шабац 1993 Чесма, Шабац 1994 Без назива, Мајданпек 1994 Извор, Владимирци 1994 5 скулптура у камену, Шабац 1994 Поздрав сунцу I, Апатин 1994 Поздрав сунцу II, Апатин 1996 Дрво живота, Апатин 1996 Јанко Веселиновић, Коцељева 1997 Врата жеља, Шабац 1997 Милован Глишић, Владимирци 1999 Лилит, Апатин 1999 Лира, Парк код Аутокоманде, Београд 2000 Очи, Панчево 2000 Forma sacralica, Кикинда 2005 Успон, Панчево 2009 Стећак, Музеј Мацура, Нови Бановци Библиографија (избор)[уреди | уреди извор] 1959 Коста Васиљковић, Богдановић, Видици, децембар, Београд 1964 Љубомир Глигоријевић, пред. кат., Галерија Графички колектив, Београд 1964 Ђорђе Кадијевић, НИН, 27. септембар, Београд 1968 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Јеша Денегри, пред. кат, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Јеша Денегри, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1974 Ђорђе Кадијевић, Бестелесна лепота, НИН, 7. јули, Београд 1974 Слободан Ристић, Коста Богдановић, Уметност, октобар-децембар, бр. 40, с. 77-78, Београд 1977 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Дома омладине, Београд 1978 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија СКЦ, Београд 1978 Слободан Ристић, У тражењу синтезе, Политика, 18. октобар, Београд 1987 Бојана Бурић, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1987 Јован Деспотовић, Стваралачка самоодговорност, Ослобођење, 9. новембар, Сарајево 1992 Јован Деспотовић, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Бојана Бурић, Византеме Косте Богдановића, Пројека(р)т, бр. 1, мај, с. 61-62, Нови Сад 1994 Јадранка Толић, Митологеме форме дрвета, Борба, 22. март, Београд 1995 Андреј Тишма, Опредмећени дух, Дневник, 8. јануар, Нови Сад 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, у Фрагменти постмодерног плурализма. Београдска уметничка сцена осамдесетих и почетка деведесетих, с. 127-128, Cicero, Београд 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, Осамдесете: теме српске уметности, с. 153-157, Светови, Нови Сад 1998 Гордана Станишић, Нови сензибилитет материјала - скулптура као новог имиџа, у Уметност на крају века I, с. 179, Clio, Београд 1999 Јеша Денегри, Коста Богдановић у деведесетим, у Деведесете: теме српске уметности, с. 163-166, Светови, Нови Сад 2001 Рајка Бошковић, пред. кат., Културни центар Београда, Београд 2004 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Цептер, Београд 2009 Љиљана Слијепчевић, пред. кат., Galerija Urban District, 16-11, Нови Сад 2009 Рајка Бошковић, Узвишено у сенци. Уметност Косте Богдановића, каталог ретроспективне изложбе, Кућа Легата, Музеј савремене уметности, Београд Дела[уреди | уреди извор] Књиге 1984 Теорија форме, ко-аутор, Завод за уџбенике, Београд (II издање 1999, III издање 2004) 1986 Увод у визуелну културу, Завод за уџбенике, Београд (II издање 2005) 1998 Свест о облику I, Музеј савремене уметности, Београд 1995 Свест о облику II, Прометеј, Нови Сад 2001 Десет основних палеотехничких принципа у обликовању и грађењу, Народни музеј, Центар за визуелну културу „Огледало“, Краљево 2002 Визибилност латентних динамизама у статичним формама, Фабрика папира, Центар за визуелна истраживања и развој визуелне културе „Круг“, Чачак 2004 Свет скулптуре - Преглед историје светске скулптуре од палеолита до седамдесетих година ХХ века, Универзитет уметности, Београд 2005 Поетика визуелног, Завод за уџбенике, Београд 2007 Поетика визуелног - Визибилно као спознаја и култура, Завод за уџбенике, Београд 2009 Лице и лик у визуелној спознаји, Завод за уџбенике, Београд Награде[уреди | уреди извор] 1959 II награда за скулптуру, на изложби „Млади - ликовно стваралаштво“, Београд 1968 Сребрна плакета и специјална диплома града Варшаве и Удружења ликовних уметника Пољске на „Међународној изложби скулптуре у металу“, Варшава 1970 Откупна награда на „VI Плавом салону“, Задар 1974 Златни беочуг, Београд 1991 Награда на „6. Панчевачкој изложби југословенске скулптуре“, Панчево 1993 Политикина награда из „Фонда Владислав Рубникар“, Београд 1998 Награда УЛУПУДС-а за животно дело, Београд 2000 Награда „33. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2000 Повеља Удружења Београђана, „VIII Београдски салон“, Београд 2001 Прва награда на „V пролећном аналу“, Чачак 2003 Награда „36. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2003 I награда за неостварене идеје на конкурсу пројекта „Идеја - не - реализација“, Пожега 2005 Награда Породице бистрих потока, Брезовица, Рудник 2008 Повеља Балканских библиотека, Чачак 2010 Награда града Београда, Београд 2012 Гран при 11. Међународног бијенала уметности минијатуре, Горњи Милановац Sava Šumanović

Kao na slikama Retko u ponudi Leonard Michael Maltin (born December 18, 1950) is an American film critic and film historian, as well as an author of several mainstream books on cinema, focusing on nostalgic, celebratory narratives. He is perhaps best known for his book of film capsule reviews, Leonard Maltin`s Movie Guide, published annually from 1969 to 2014. Maltin was the film critic on Entertainment Tonight from 1982 to 2010. He currently teaches at the USC School of Cinematic Arts and has appeared regularly on Turner Classic Movies, and hosts the weekly podcast Maltin on Movies. He has written articles for The New York Times, The Los Angeles Times, Variety, Playboy and TV Guide. He served two terms as President of the Los Angeles Film Critics Association, and votes for films to be selected for the National Film Registry. He has written books on animation and the history of film. He has also hosted numerous specials and provided commentary for several films. In 2021, he released his memoir, Star Lucky: My Unlikely Road to Hollywood. He received the Robert Osborne Award from Turner Classic Movies in 2022. Early life and education[edit] Maltin was born in New York City, the son of singer Jacqueline (née Gould; 1923–2012) and Aaron Isaac Maltin (1915–2002), a lawyer and immigration judge.[3] Maltin was raised in a Jewish family in Teaneck, New Jersey.[4] He graduated from Teaneck High School in 1968.[5] Maltin began his writing career at age 15, writing for Classic Images and editing and publishing his own fanzine, Film Fan Monthly, dedicated to films from the golden age of Hollywood. Maltin earned a journalism degree at New York University. Career[edit] 1969–1979: Early writings[edit] Maltin went on to publish articles in a variety of film journals, newspapers, and magazines, including Variety and TV Guide. In the 1970s Maltin also reviewed recordings in the jazz magazine Downbeat. Maltin served as the film critic for Playboy for six years based on Roger Ebert`s suggestion.[6] Maltin wrote Leonard Maltin`s Movie Guide, a compendium of synopses and reviews that first appeared in September 1969 and was annually updated from October 1987 until September 2014, each edition having the following year`s date. Its original title was TV Movies, and some editions were Leonard Maltin`s Movie and Video Guide. In 2005, coverage of many films released no later than 1960 was moved into a spin-off volume, Leonard Maltin`s Classic Movie Guide, to allow the regular book to cover a larger number of more recent titles. He has also written several other works, including Behind the Camera, a study of cinematography, The Whole Film Sourcebook, Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia, Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals, and Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons. 1980–2010: Entertainment Tonight[edit] Maltin in 1990 Starting on May 29, 1982, Maltin was the film reviewer on the syndicated television series Entertainment Tonight for 30 years. He praised the Tournee of Animation on the show at one point.[7] He also appeared on the Starz cable network, and hosted his own syndicated radio program, Leonard Maltin on Video, as well as the syndicated TV show Hot Ticket with Boston film critic Joyce Kulhawik (originally E! personality and game show host Todd Newton). Maltin also hosted a television show called Secret`s Out on ReelzChannel network. He also spearheaded the creation of the Walt Disney Treasures collectible DVD line in 2001,[8] and continued to provide creative input and host the various sets.[9] During the 1980s and 1990s, Maltin served on the advisory board of the National Student Film Institute.[10][11] In the mid-1990s, Maltin became the president of the Los Angeles Film Critics Association and is on the advisory board of the Hollywood Entertainment Museum. For nearly a decade, Maltin was also on the faculty of the New School for Social Research in New York City. As of 2018, Maltin teaches in the School of Cinematic Arts at the University of Southern California. In 1990, he took a look at the MGM years of The Three Stooges in a film called The Lost Stooges, available on a made-to-order DVD through the Warner Archive Collection. Maltin left Entertainment Tonight in 2010. His final appearance on the show as a regular correspondent was on July 19, 2010.[12] He also wrote the introduction for The Complete Peanuts: 1983–1984. In 1985, he delivered a three-word movie review on Entertainment Tonight for that year`s horror film spoof, Transylvania 6-5000. The review begins with a silent Maltin swaying to a recording of the Glenn Miller Orchestra playing `Pennsylvania 6-5000`, the instrumental melody interrupted by the sound of a telephone ringing (part of the original recording), after which the band chants the title of the song. In his review, Maltin timed it so that his review began with the phone ringing: `Transylvania 6-5000 ... stinks!`[13] Maltin at the 2010 Independent Spirit Awards Maltin also appeared as himself in Gremlins 2: The New Batch (1990), playing a film critic who blasts the first Gremlins film, but is attacked by the Gremlins. This scene echoed real life, as Maltin gave the first film a bad review, finding it mean-spirited, which affected his friendship with director Joe Dante. The scene was spoofed in the Mad magazine parody of Gremlins 2, in which he protests being eaten as Roger Ebert gives a worse review of the film, only for the Gremlins to remark they are waiting until Thanksgiving to find Ebert, as `he will feed a family of 15!`. Maltin appeared in the South Park episode `Mecha-Streisand` (1998) where he, Sidney Poitier and Robert Smith fight the titular, Godzilla-like robot version of Barbra Streisand. Maltin voiced himself in the Freakazoid! episode `Island of Dr. Mystico`, in which the titular villain, Dr. Mystico, abducted him to make use of his film knowledge. Maltin was one of the few people to appear as a `guest star` on Mystery Science Theater 3000 during its original run; during a Season Nine episode, he joins Pearl Forrester in torturing Mike Nelson and the bots with the film Gorgo.[14] He was also mocked on the show for giving the film Laserblast a rating of 2.5 stars. After Mike and the Bots finish watching the movie, they express amazement at the rating while Mike reads off a list of well-known films that Maltin gave similar ratings to.[15] Maltin hosted a compilation of National Film Board of Canada animated shorts, Leonard Maltin`s Animation Favorites from the National Film Board of Canada.[16] 2011–present[edit] Comedian Doug Benson`s podcast Doug Loves Movies features a segment called the Leonard Maltin Game, in which the guest must guess the name of a film based on a subset of the cast list in reverse order and a few intentionally vague clues from the capsule review of the film from Leonard Maltin`s Movie Guide. Maltin appeared on the podcast in February 2010 and played the game himself. He appeared on the show again in August 2010. In November 2010, Benson and Maltin played the game on Kevin Pollak`s Chat Show. Maltin repeated his appearances on Doug Loves Movies in September 2011 with Jimmy Pardo and Samm Levine, in September 2012 with Chris Evans and Adam Scott and in November 2013 with Peter Segal, `Werner Herzog` and Clare Kramer. Beginning in November 2014, Maltin has hosted the podcast Maltin on Movies. It began on Paul Scheer`s now-defunct Wolfpop network, with comedian and actor Baron Vaughn as a co-host. The two picked a topic generally based on what was currently in theaters and discussed three other movies within that topic: one that the two both liked, one that the two disliked and one they thought was a great lesser-known film, or `sleeper`, within the category. Topics included biopics, breakthrough performances and sequels.[17] Maltin currently co-hosts with his daughter Jessie Maltin.[18] From 2014 to 2019, Maltin hosted the quarterly Treasures From the Disney Vault on Turner Classic Movies. The last scheduled `Treasures from the Disney Vault` aired on September 2, 2019. Beginning in 2016, Maltin has served as the Honorary Head Juror of the Coronado Island Film Festival.[19] In 2020, the festival named their top award The Leonard Maltin Tribute Award.[20][21] In 2019, Maltin along with his daughter Jessie Maltin created a film festival called MaltinFest at the Egyptian Theater that spanned three days. Special guests included Laura Dern and Alexander Payne.[22] Since 2018, Maltin has served on the advisory board for Legion M.[23] In 2022, he was invited to join the Academy of Motion Pictures Arts and Sciences as part of the Member at Large branch.[24] In popular culture[edit] `Leonard Maltin`s Movie Guide` has been praised by comedian Patton Oswalt who described it as `A paperback Kubrickian monolith of one man`s massive and far-reaching tastes.`[25] Other admirers include Noah Baumbach, Alexander Payne, and Billy Bob Thornton.[26] In The Simpsons episode `A Star Is Burns`, Marge says: `Did you know there are over 600 critics on TV and Leonard Maltin is the best looking of them all?` Lisa replies `Ewwww!`[27] In the 1995 video release of the original Star Wars trilogy, there was an interview with George Lucas conducted by Maltin before the start of the films. Maltin is listed in the Guinness Book of World Records for the world`s shortest movie review; his two-star review of the 1948 musical Isn`t It Romantic? consists of the word `No`.[28] In 2020, a Leonard Maltin board game was released called King of Movies: The Leonard Maltin Game. [29] Personal life[edit] Maltin lives in Los Angeles. He is married to researcher and producer Alice Tlusty, and has one daughter, Jessie, who works with him (his production company, JessieFilm, is named for her). In July 2018, Maltin announced that he had been diagnosed with Parkinson`s disease three and a half years prior.[30] In 1998, Maltin settled a libel suit brought by former child star Billy Gray, of Father Knows Best fame, whom Maltin identified in his review of the film Dusty and Sweets McGee as a real-life drug addict and dealer. The statement had appeared in print in Maltin`s annual movie guide for nearly 25 years before Maltin publicly apologized for the error.[31][32] Awards and honors[edit] In 1997, Maltin received the Press Award from the International Cinematographers Guild.[33] In 2002, Maltin was honored by ASIFA-Hollywood at the 29th Annie Awards with the June Foray Award, given to those who have `a significant and benevolent or charitable impact on the art and industry of animation.`[34] In 2005, Maltin was awarded the ASC Bud Stone Award of Distinction by the American Society of Cinematographers.[35] That same year, Maltin was awarded with the Career Achievement Award at the Temecula Valley International Film Festival.[36] In 2007, Maltin received the Telluride Film Festival Silver Medallion in recognition of his achievements in the film industry.[37] In 2010, Maltin received the NFFC-Disneyana Fan Club Heritage Award.[38] In 2010, Maltin was honored by the National Board of Review with the William K. Everson Film History Award.[39] In 2013 Maltin received the Inkpot Award from Comic Con International.[40] In 2018, Maltin was inducted into the Online Film & Television Association`s Film Hall of Fame.[41] On April 24, 2018, the Los Angeles City Council declared it Leonard Maltin Day.[42] In August 2018, the California Independent Film Festival honored Maltin with the Golden Slate award for `his years of contribution to film and film history.`[43] In 2022, after a two-year delay caused by the COVID-19 pandemic, the TCM Film Festival honored Maltin with the Robert Osborne Award for helping `keep the cultural heritage of classic film alive for future generations.` The award was presented by Warren Beatty.[44] Bibliography[edit] As author[edit] Movie Comedy Teams (NAL, 1970; revised editions, 1974, 1985) Behind the Camera (NAL, 1971), reissued as The Art of the Cinematographer (Dover, 1978) The Great Movie Shorts (Crown, 1972), reissued as Selected Short Subjects (Da Capo, 1983) The Disney Films (Crown, 1973; revised edition, 1985; 3rd edition, 1995 from Hyperion; 4th ed., 2000, Disney Editions) Carole Lombard (Pyramid, 1976) Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals (Crown, 1977; coauthor with Richard W. Bann; revised and reissued as The Little Rascals: The Life and Times of Our Gang, 1992) The Great Movie Comedians (Crown, 1978, revised edition, 1982) Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons (NAL and McGraw Hill, 1980; revised edition, November 1987) The Complete Guide to Home Video (Crown, 1981; coauthor) The Great American Broadcast: A Celebration of Radio`s Golden Age (E.P. Dutton, 1997) Leonard Maltin`s Movie Crazy (M Press, 2008) Leonard Maltin`s 151 Best Movies You`ve Never Seen (HarperStudio, 2010) Hooked On Hollywood: Discoveries From A Lifetime of Film Fandom (GoodKnight Books 2018) Star Struck: My Unlikely Road to Hollywood (GoodKnight Books, 2021) As editor[edit] Leonard Maltin`s Movie Guide (originally published as TV Movies, then Leonard Maltin`s Movie & Video Guide) (NAL, 1969, 1974, 1978, 1980, 1982, 1984, 1986, 1987, published annually 1988 through 2014). Also published in a Dutch edition as Speelfilm Encyclopedie, and Swedish version as Bonniers Stora Film & Video Guide. The Real Stars (Curtis, 1973) The Real Stars #2 (Curtis, 1974) The Laurel & Hardy Book (Curtis, 1973) Hollywood: The Movie Factory (Popular Library, 1976) Hollywood Kids (Popular Library, 1978) The Real Stars #3 (Curtis, 1979) The Whole Film Sourcebook (NAL and Universe Books, 1983) Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia (Dutton/Penguin, 1994) Leonard Maltin`s Family Movie Guide (Dutton/Signet, 1999) As a host[edit] Bugs & Daffy: The Wartime Cartoons VHS, 1989, MGM/UA Home Video The Little Rascals only on VHS tapes, Volumes 1–21 from Cabin Fever Entertainment not on DVD from Genius Products. Walt Disney Treasures DVD series, featuring Disney animation and television shows. Istorija filma filmovi filmska kritika filmski kritičar kritičari

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из