Tri knjige + mala stona lampa za vaseg malog fudbalera. Knjige su nove a lampa je kao nova.

Pirot 2013. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm), 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. Priča se da je početkom šezdesetih godina prošlog veka, najmaštovitiju košarku igrala ekipa KK `Pirota`. Tražila se karta više za svaku njihovu utakmicu i bili su najpopularniji momci na tadašnjem pirotskom korzou. `Košarka se igrala onda znatno usporenije, sa velikim entuzijazmom, sa velikom ljubavlju. Oni su na utakmice putovali u konjskim vagonima` kaže Milan Paunović, sportski novinar. Deo tih sećanja, pretočio je u knjigu Jovan Tričković Šerpa, košarkaš, trener, sudija i pre svega sportski entuzijasta. Zahvaljujući njemu 1964. godine, napravljena je i proizvedena u Pirotu, prva jugoslovenska košarkaška lopta. `Godinu i po dana sam ja radio sa tri radnika i četiri lopte i to je ta upornost iz sporta. Naravno radio sam u Tigru, igrao sam košarku, rukomet, mali fudbal i onda je to krenulo, da bi 1970. godine bio gost Klermon Ferana i radio za njih sto hiljada plastičnih lopti i preko petsto hiljada spužvastih lopti`, kaže on. Koliko su bili cenjeni pirotski košarkaši, govori i to da su na promociji knjige `Kroz Pirot i košarku`, došla svetski proslavljena košarkaška imena. `Prošla vremena su bila mnogo bolja, kvalitetnija, Srbija je imala jake regione. Svako od tih mesta je imao svoje vodeće ljude koji su bili konstruktori, mislioci, koji su kad bi ih nekad neko skupio na jednom mestu, ja sam bio ubeđen mogli da vode i državu`, kaže Božidar Maljković, košarkaški trener. Vladislav Lale Lučić, košarkaški trener kaže da je Pirot jedan centar koji je dosta dao našoj košarci. `Veliko je prijateljstvo i sa Svetislavom Karijem Pešićem, koji je mežda najznačajnija košarkaška ličnost koja je odavde potekla`, dodaje on.

DELIJA BANATSKI URUGVAJ Bogdan Ibrajter Tane - mokrinski Montevideo БОГДАН ИБРАЈТЕР ТАНЕ ДЕЛИЈА, БАНАТСКИ УРУГВАЈ Хроника златног доба мокринског фудбала ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КИКИНДА КИКИНДА 2О11 U veoma dobrom stanju i očuvanosti Фудбалски клуб `Делија` (Мокрин) Поговор РАША ПОПОВ Илустрације Ћирилица Тврде корице Шивен повез 144 странице U vrlo dobrom stanju 11 najboljih „Delijaša“ svih vremena Uz kratak prikaz knjige „Delija, banatski Urugvaj“ publiciste Bogdana Ibrajtera Taneta, Kikindske biraju svojih omiljenih jedanaest – Delijin tim snova Kikindski „Istorijski arhiv“ objavio je istoriju fudbalskog kluba Delija iz pera Bogdana Ibrajtera Taneta, publiciste, novinara, slikara i dugogodišnjeg kolumniste dnevnog lista Politika. Nakon kratke istorije igranja loptom, Ibrajter je u knjizi „Delija – banatski Urugvaj“ opisao kako je osnovan fudbalski klub u Mokrinu i istakao njegove najslavnije trenutke. Uz obilje crno-belih forografija i pogovor Raše Popova, u ovoj „hronici“ nalazimo iscrpnu, preciznu i živopisnu istoriju Delije, kluba sa izuzetnom tradicijom, koji ove godine obeležava 90 godina postojanja: od prve utakmice sa KAC-om iz Velike Kikinde (na Blagovesti, 1921. ili 1922.), pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Podnaslov knjige: „Hronika zlatnog doba mokrinskog fudbala“ odnosi se na period između 1922. i 1933. kada je Delija dobio svoj slavni nadimak. Uživajući u Ibrajterovoj knjizi, napravili smo naš mali izbor – jedanaest najboljih Delijinih fudbalera („svih vremena“), ostavljajući mogućnost svakom čitaocu ove knjige da napravi svoj tim. Tokom odabira nismo imali na umu samo fudbalske kriterijume, nego pre svega knjiške – izabrali smo junake čiji su nas (literarni) driblinzi izbacili iz ravnoteže. 1. Branko Živanić – Krompir, golman. Junak drugog stiha Delijine himne koju je profesor Dragoljub P. Badrljica ponovo objavio u listu Mokrin juče 1993. godine. Bije Laza ko iz puške/ Krompir hvata kao kruške! 2. Milivoj Simić Džapura, jedna od najvećih Delijinih legendi. Marta 1931. dao je Kosovu iz Kikinde osam golova. Sovra, golgeter sa Blandaša, setio se kako je kao dečak odlazio u Mokrin, da gleda Deliju, posebno Milivoja Simića Džapuru. „Bio je izuzetan fudbaler. Jednom sam se sa vršnjacima vraćao peške sa utakmice iz Mokrina u Kikindu, jer nismo imali novca za voz. Imao sam nove poluantilop cipele i nov sako. Uhvatio nas je strašan letnji pljusak. Cipele koje sam prvi put obuo bile su upropaštene, ali od roditelja nisam dobio grdnju. U Mokrinu sam video Džapuru.“ 3. Lazar Knežev – Čiča, kapiten. Bio je jedan od najboljih bekova svoga vremena u Banatu i jedan od najbržih trkača, kako svedoče Tanetovi sagovornici. Trčao je sprint na sto metara za 11 do 12 sekundi, u opremi fudbalera – sa vunenim štucnama, u dubokim kopačkama. 4. Milan Knežev, visok, jak, pravi atleta. Rođen 1911, umro 1935. Drugovi su ga iz milošte zvali Daba i Tarzan, jer se poput Tarzana često verao po drveću i granama lipa ispred kuća Kneževa i Bugarčića u Mokrinu. Kad bi se vratili paorskim kolima s njive, skako je s kola i preskakao kapiju. Darovit, pravdoljubiv, kako opisuje Ibrajter, imao je književnog dara i iza sebe ostavio nekoliko radova. Njegovi murali nestali su zajedno sa salašom. 5. Acika Stančić bio je izuzetno desno krilo, beleži Ibrajter u svojoj hronici. Brz i vešt dribler sa odličnim pregledom igre. Prema gotovo svim novinskim izveštajima iz tog doba, bio je jedan od pet najboljih Delijaša. Navijači su govorili: „Laza dodaje, Acika cuca, Džapura puca – gol!“ 6. Mirko Golić – Pipa, zemljoradnik po zanimanju, bio je Delijin half koji je, po legendi, prvi šutirao loptu makazicama. Tane Ibrajter otvara staru misteriju! Da li je zapravo Pipa patentirao makazice koje su kasnije koristili Sovra Sandić, Italijan Boniperti i Brazilac Pinga? 7. Neda Malenčić, u Mokrinu poznatiji kao Bačika Skarone i Rapa, slikovito je opisao Bogdanu Ibrajteru Tanetu kako je igrao fudbal tridesetih godina prošlog veka. „Bio sam zdravo dobar da zagrebem s loptom. Zato su me i prozvali Skarone, po čuvenom urugvajskom igraču. Znaš ono – Montevideo, Bog te video! Sećam se i danas igrača Urugvaja: Iriarte, Amdrade, Kastro, Petrone, Skarone...“ 8. Gavra Blažić, graditelj igre, po sećanjima jednog od Ibrajterovih sagovornika, bio je vojnik u Smederevu. Svake nedelje puštali su ga iz vojske kako bi igrao za Deliju. „Loptu je delio kao rukom.“ 9. Milenko Nedeljkov – Batuš Vanješ, dugogodišnja desna polutka i jedan od najdorovitijih tehničara koje je imao mokrinski fudbal. Malo je falilo da postane igrač subotičkog Spartaka čija je uprava, baš u isto vreme, paralelno pregovarala i sa Ferencom Puškašom, slavnim mađarskim igračem. 10. Milan Golić Đarinka imao je jak šut. Nije bio grub, ali jeste bio oštar poput sablje. „Kad je koji protivnički igrač opasan, Đarinka bi samo viknuo: Puštaj ga meni! Kao kad je čuvao Tanasiju Abera Prodanovića iz zrenjaniskog Proletera, koji je od njega bio viši za dve glave. 11. Milan Bata Zorić, još jedan od slavnih fudbalera iz Mokrina, iz novije Delijine istorije. Nekadašnji igrač Partizana i Crvenke – igrač kojim Bogdan Ibrajter Tane završava svoju hroniku. Fotografija Milana Bate Zorića i danas se nalazi na centralnom mestu u kancelariji predsednika fudbalskog kluba Delija. Delijin inventar iz 1932. Profesor Dragoljub P. Badrljica sačuvao je spisak inventara Delije iz 1932. godine, ispisan na trgovačkom papiru, kada je ekonom bio njegov otac Pajica Badrljica. „Inventar M.S.K. Delija god. 1932. 2 para kolenica za golmana. 1. kom. gaćice crne za golmana, fatirane. 2 dresa za golmana. 20 dresova za igrače. 10 dresova zimskih plavih. 11 pari štucni plavo-belih. 10 pari cevanica. Dva kom. mreže za gol. Šest komada šipaka za gol. Četiri komada klina za gol. Jedna fotografija tima S.K. Delije, uramljena pod staklom. Jedan čiviluk za dresove. Jedna stalaža za cipele. Dve kazete sa dvanaest pregrada za opremu. Četiri komada korner barjačića. Dva komada aut barjačića. Jedna nova lopta sa gumom. Dve polovne lopte bez gume. Jedna stara lopta sa gumom. Jedan kofer stari. Tri komada pumpe – jedna dobra dve ne valju. Jedan ušnirač. 32 para cipela. Pet metara platna za reklamu, poklon od g. Milana Dudića.“ Potpis: Domar S.K. Delije Paja Badrljica. Mića Vujičić (Kikindske novine, 17. februar 2012.)

OŠTEČENJA .NA IVICAMA KORICA SITNE FLEKICE .NA STRANICAMA PREDLISTA UNUTRAŠNJI TEKSTUALNI DEO VRLO DOBAR izdavač:Buybook Zagreb meki povez Ja sam Zlatan Ibrahimović: Moja priča David Lagercrantz (autor) OPIS KNJIGE: Knjiga ’’Ja sam Zlatan’’, sluzbena je biografija Zlatana Ibrahimovica, najuspjesnijeg svedskog fudbalera ikada i jednog od najvecih igraca danasnjice. Zlatanova prica, prava prica o uspjehu, zapocinje opisom njegovog odrastanja u opasnim imigranatskim predgradjima Rosengarda, izvan grada Malmea, nastavlja s otkricem Zlatanovog jedinstvenog talenta i prati njegov boravak u nekim od najvecih evropskih fudbalskih klubova: Ajax, Juventus, Inter, Barcelona i Milan. Biografiju je napisao David Lagercrantz, autor poznat u Svedskoj po nevjerojatnim biografijama i po vrlo hvaljenim knjizevnim djelima. Nakon sto je proveo mnogo sati intervjuirajuci, Lagercrantz je uspio uhvatiti Zlatanovu osobnu i nikada prije ispricanu pricu. U knjizi biljezi jedinstveni glas imigrantskog klinca, odraslog na ulici, koji je sada jedan od deset najbolje placenih fudbalera na svijetu. Zlatan Ibrahimovic je po socijalnoj karti (onoj porodicnoj, ali i izoliranosti u svedskom drustvu) imao sve preduslove da postane dobar vodja bande u jednom predgradju i da tu pocne i zavrsi svoju karijeru. On tu pricu mijenja, umjesto da roditelji odgajaju i vaspitaju njega on pocinje da odgaja njih. Umjesto da svedsko drustvo, to u glavama i svjesti Bosanaca idealizovano, obecano drustvo, njega integrise, on pokusava integrisati cijelu Svedsku, dajuci rijec onima koji je nikad ne bi dobili, segregiranima, iskoristavanima, diskriminiranima. Zlatan nam u knjizi nudi i novu sliku i o strancima I o samim Svedjanima. Cinjenica da je knjiga prodana u milion primjeraka (dodajmo tome i broj audio slusanja ili visestrukih citanja) samo za sebe govori o vrijednosti te knjige.(Sevko Kadric - knjizevnik i prevodilac knjige na bosanski jezik) Ova jedinstvena prica nije samo obican sportski zivotopis - to je prica s knjizevnim kvalitetama o cudesnom uspjehu i o sustini fudbala. Njegova autobiografija Moja istorija: Ja sam Zlatan Ibrahimovic do sada je u Svedskoj prodata u vise od milion primjeraka. Objavljena je i u Norveskoj, Finskoj, Italiji, Poljskoj, Madjarskoj i na Islandu. Englesko izdanje se pojavilo sredinom februara kao aplikacija za iPad, sto je prva interaktivna biografijska aplikacija na svijetu. Nedavno je Zlatan Ibrahimovic proglasen najboljim fudbalerom Italije u 2011. godini. Osim Zlatanovih fanova, u knjizi ce uzivati svi ljubitelji fudbala, ali i milioni emigranata sirom svijeta. Zlatan Ibrahimovic rodjen je 3. oktobra 1981. u Malmeu. Odrastao je u Rosengardu, predgradju Malmea, punom Somalijaca, Turaka, Jugoslavena, Poljaka i Svedjana. Zivio je u skromnom stanu na cetvrtom spratu u brojnoj porodici: njegova jedina prava sestra, dvije godine starija od njega, dvije polusestre, mali sin od brata. Mati Jurka je puno radila da bi imali sta da jedu. Cistila je 14 sati dnevno i bila je pravi borac. Ponekad su i oni isli da joj pomognu. Bila je gruba zena, cesto ih je tukla drvenim kuhacama. Nije znala da ih pomiluje, niti kaze lijepu rijec. Zlatan nije imao ni dvije godine kad su mu se roditelji razveli, i nicega se ne sjeca iz tog perioda...

Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maslačkovo vino U neobičnom svetu Zelengrada, u državi Ilinois, živeo je trgovac starim gvožđem koji je spasavao živote; postojale su patike u kojima dečaci postaju brzi kao jeleni; čovek-vremeplov; voštana veštica koja je zaista znala da proriče budućnost; čovek koji je umalo uništio sreću pokušavajući da napravi Mašinu sreće. I još jedan dvanaestogodišnji dečak po imenu Daglas Spolding koji se u tom fantastičnom svetu osećao baš kao kod kuće... Ova dirljiva priča o davno prošlom zlatnom dobu zasigurno je jedan od najzanosnijih romana Reja Bredberija. Maslačkovo vino izdvaja se iz Bredberijevog literarnog opusa kao delo u kom je autor lično najdublje prisutan, kao gotovo autobiografsko prisećanje na jedno magično leto u malom gradu, 1928. godine. Rej Daglas Bredberi (engl. Ray Douglas Bradbury, Vokigan, 22. avgusta 1920. — Los Anđeles, 5. jun 2012.) bio je američki pisac naučne fantastike. Pretežno poznat po pisanju ikoničnog distopijskog romana Farenhajt 451 (1953), i njegovim naučnofantastičnim i horor kolekcijama priča, Marsovske hronike (1950), Ilustrovani čovek (1951), i Ja pevam telesno električno (1969), Bredberi bio je jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. i 21. veka.[1] Dok je većina njegovih najpoznatijih dela iz oblasti fantastične fantastike, on je isto tako pisao i u drugim žanrovima, poput romana o dosezanju punoletstva Maslačkovo vino (1957) i fikcionalizovanih memoara Zelene senke, beli kit (1992). Nakon njegove smrti 2012. godine, Njujork tajms je Bredberija nazvao „piscem najodgovornijim za uvođenje moderne naučne fantastike u glavni književni tok” Rej Bredberi rođen je 22. avgusta 1920. godine u Vokiganu, u državi Ilinois, a umro je Los Anđelesu 22. avgusta 2012. godine. Najpoznatiji je po distopijskom romanu Farenhajt 451 koji je njegov prvi roman objavljen 1953. godine. To je antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a i uništava individualnost pojedinaca. Postoje i oni koji pružaju otpor koji žive alternativni život u divljini. Fransoa Trifo je 1967. godine snimio film po ovoj knjizi. Poznat je i po zbirkama priča Marsovske hronike i Ilustrovani čovek. Mnoga njegova dela su ekranizovana u vidu televizijskih serija i igranih filmova. Rej Bredberi sa Arturom Klarkom recituje pesmu Da smo samo viši bili na jednom simpozijumu 1971. Video je 2012. objavila agencija NASA[3] Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima) vladanje tenzijama, interesantni zapleti i lirski opisi (gde je sklon preterivanju) karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.[2] Njegovo ime je svrstano pri vrhu lista najznačajnijih autora naučne fantastike 20. veka pored Isaka Asimova, Artura Klarka, Stanislava Lema.[4] U karijeri, koja je trajala više od sedamdeset godina, Rej Bredberi je inspirisao generacije čitalaca da sanjaju, razmišljaju i stvaraju.[5] Preko 500 priča, koje je objavljivao Bredberi tokom plodonosne karijere, dugo vremena nisu mogle da se svrstaju u naunu fantastiku po nekim žanrovskom čistuncima, za razliku od čitalaca koji su bili više nego zadovoljni.[2] Bibliografija Marsovski letopisi, 1950. Ilustrovani čovek, 1951. Farenhajt 451, 1953. Oktobarska zemlja, 1956. Maslačkovo vino, 1957. Dan kada je zauvek padala kiša, 1959. R je za raketu, 1960. Nešto zlo nam se prikrada, 1962. Jesenji ljudi, 1965. S je za svemir, 1966. Sutra u ponoć, 1966. Ukleti kompjuter i androidski papa, 1981. Nagrade Dobitnik je Pulicerove nagrade 2007. godine. Godine 2004. je dobio Nacionalnu medalju za umetnost, 2000. godine Medalju Nacionalne fondacije za knjigu za istaknuti doprinos američkih pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo losiji, same knjige u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

U dobrom stanju! Zastitni omotaci malo iskrzani po ivicama, same knjige i unutrasnjost knjiga u dobrom i urednom stanju! „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. „Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik - očajanje. U romanu je prisutna - snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski U najkosmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost? Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Reprint prvog izdanja Plus novinski isečci Odlično stanje Dnevnik o Čarnojeviću (1921) je roman o mladom intelektualcu koji se našao u vrtlogu Prvog svetskog rata. Crnjanski sprovodi postupak paralelnog pričanja doživljavanja detinjstva i dečaštva doratnih godina – sa jedne strane, i slika i doživljaja rata – s druge. Pisan u prvom licu i u naglašeno emocionalnom tonu, ovaj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme. Prvi roman Miloša Crnjanskog, delo nesvakidašnje forme i sentimenta, već posle prvih burnih reakcija kritike, dospelo je u same vrhove srpske književnosti. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi. Biblioteka Albatros

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. „Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik - očajanje. U romanu je prisutna - snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski U najkosmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost? Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi....

Odlično očuvano s posvetom autora Mladen Maksimović Knjiga predstavlja omaž muzičkoj grupi Azra i umetničkom stvaralaštvu Branimira Džonija Štulića. Retko! Postoje brojne grupacije onih kojma je rokenrol usmerio životne puteve, usadio ono, kulturološko obrazovanje, ulaganje u sopstveno obrazovanje, poštovanje starijih itd, a što je netragom nestalo, no, ostaju ta, stara dobra vremena, za koja će današnji klinci ostati uskraćeni, ili se možda varam, jer, ta su ipak negde u telefonima. U svom predgovoru ovde, Mihajlo Knežević je složio validnu priču, koju bih, možda proširio, ali potpisao bez dvoumljenja. Maksimoviću je pošlo za rukom ono što inima nikada neće kada se radi o Džoniju i nj. Azri, generaciji koja je stasavala uz njihovu muziku ali i posteriori. Iz tog samo razloga, odati autoru zasluženo priznanje je ono, neizostavno, ono što se nameće, u potpunosti je neispustivo. Okupan poetskim Džonijevim suncem, autor se nije odlučio pljuvati ili u superlativu pisati o Džoniju, nego je akcenat stavio na objektivno ono, nije podlegao toj zaljubljenosti u saund ovog sastava, ostao je priseban do samog kraja i doneo nam iznad svega izvrsnu priču, priču o Džoniju koja kreće od Skoplja, grada u kom je rodjen, ali, za mene koji čita ove ‘Gospodar samoće’ redove, pravi junak je zapravo Maksimović, naravno, iz gore navedenih razloga. Gospodar samoće je naslov je almanah koncipiran, tako da imamo, po godinama društvenopolitička zbivanja od 1943. pa sve do 2017. Autor se tako u delu vezanom za 1956. dotiče prvih tragova rokenrola u FNRJ, kada se pomenuti ponajviše slušao sa razglasa na ringišpilima i podudarnog onog, da se, zapravo od tada ili od te godine krenulo u obeležavanje Dana mladosti, pa onda i prvog emitovanja tv programa iz studija u Zagrebu. Iste je Dizi Gilespi u Jugoslaviji, a potom se vraća Džoniju. Gospodar samoće nije knjiga koja se čita bez predaha, naprotiv, tera nas na zastajanje, pauzu neku, manju, a sve iz razloga divljenja autoru koji je, nema tu sumnje, napisao ovaj, zbilja vredan naslov, koji pored priče o preferentnom liku donosi i detalje one, već zaboravljene ili ne toliko bitne ali neispustive, one bez kojih nema zaokružene priče vezane za jedno rock štivo, a što u ukupnom visoko vrednuje Maksimovićevu posvećenost vezanu za Džonija i Azru. Stoji ovde tako, da je Džoni (Djoni) sa samo osamnaest godina po prvi put čuo stvari Bitlsa na radiju (Twist and Shout i P.S. I Love You), da je za omiljeni list imao Kekec, a fudbal se nalazio u vrhu njegovih sportskih aktivnosti i interesovanja. Pod podsećanja stoji ovde da je Nikola Karaklajić (02.02.1961.) pokrenuo prvu rokenrol emisiju na talasima Radija Beograd. Piše Maksimović potom o Džonijevom odrastanju , prvoj gitari koju je pozajmio od svoje drugarice Maje, te da je vežbao na toj dok mu krv ne krene iz jabučica. Zanimljivo je ono što ovde autor iznosi a vezano je za Džonijev diplomski rad u gimnaziji na temu Pariške komune 1871. Na izvestan način, ta saznanja će presudno uticati na pisanje tekstova sa socijalnom tematikom tokom bogate mu karijere. Već se na odsluženju vojnog roka u JNA posvetio pisanju songova, a po izlasku iz vojske piše i prvu značajnu onu, ‘Balkan ‘ je ta. Iznosi Maksimović i pojedinosti vezane za nastanak songa Krvava Meri. Naime, Džoni se svakodnevno vozio autobusom na liniji 43 i svirao gitaru, a, poznanica u tom, koja je takodje svakodnevno koristila autobus na pomenutoj, je imala nadimak po engleskoj kraljici Meri Tjudor (za koju znamo da se nemilosrdno obračunavala sa svojim protivnicima u 16. veku) a za razliku od kraljice, ona je samo koristila muškarce, pelješila ih, odlazila sa njima u nezaobilazni šoping do Trsta (vrtela je frajere oko malog prsta, vodila ih u krevet a potom u provod). Vezano za politiku u tim, studentskim krugovima, Džoni je sebe svrstavao u grupaciju onih koji nisu želeli prikloniti se ni jednoj strani, dakle sebe nije video kao strogo opredeljenog, , mada je na izvestan način naginjao levičarima (nasledje ’68. i časopis Praksis). Maksimović navodi i 1975. kao godinu formiranja prve njegove grupe, one, Balkan sevdah bend. U poglavlju pet (Iz plemena starih Azra) konačno dolazimo do toga kako se stiglo do Azra naziva za grupu, i nekih, po svemu, za start u karijeri pomenute izuzetno bitnih detalja. Piše autor potom kako se 1977. u Zagrebu, u krugu porodice Djoka Grgeca Anarhista proslavljao dolazak na svet ćerke pomenutog, te da je Džoni tada izgovarao stihove Hajnriha Hajnea sa akcentom na song Azra (Kazuj robe iz plemena kog si, ja sam El Muharem iz plemena starih Azra) a Djoko se obavezao, dao je svojoj ćerki ime Azra, te će i Džoni nešto kasnije isto uzeti za naziv grupe). Možda i jesam, ali, pre da nisam imao prilike pročitati ove pojedinosti u brojnim naslovima vezanim za njega, te tako sve pohvale autoru, za koga već ovde, na šezdeset i sedmoj stranici Gospodara samoće, mogu bez ustezanja reći kako nije ispustio niti jedan detalj o Azri, a bez tih storija o pomenutoj ne bi imala ne znam koliko smisla, bila bi beznačajna. Iznosi autor i podatak da je prvi tekst o grupi Azra objavljen u zagrebačkom Poletu, a isti je potpisao Sven Semenčić. Autor dalje, u podsećanjima (nevezano za Azru) navodi da je cd kao nosač zvuka , prvi put promovisan 08.09.1979. u holandskom Ajndhovenu, radi se filipsovom cd nosaču zvuka na kom su zabeležena Vivaldijeva ‘Četiri godišnja doba’, i tu su mišljenja nepodeljena. Datum koji ćemo dobro upamtiti svi mi, zaljubljenici u crni vinil jer, postepeno se prelazilo na pomenuti nosač zvuka, koji će gotovo istisnuti proizvodnju i prodaju tih, no, na svu sreću, danas je situacija znatno povoljnija i ide u prilog vinilu, ne samo crnom, nego i u ostalim bojama, a kao primer imamo našu najznačajniju diskografsku kuću Jugoton/Croatia Records iz Zagreba. U pravoj eksploziji zbivanja na ondašnjoj domaćoj rokenrol sceni, autor beleži ono, veoma bitno za karijeru Džonija i Azre jer, susreće se sa Borisom Lajnerom i Srdjanom Šaherom kada će na kratko promeniti naziv grupe u Sindikat. Od iznimne važnosti je objavljivanje prvog singla grupe na kom su se našle Balkan/A šta da radim, stvari, godina je 1979. uz napomenu da su u sastavu samo njih dvojica, dakle Boris i Džoni. Autor je tako došao do saznanja vezanih za nastanak songa ‘Kad Miki kaže da se boji’ , stoji tako da je izvesni slovenački političar izjavo kako postoji tendencija po kojoj svi mladi koji ne žele učiti pribegavaju formiranju rock grupa, a što je Štulića i navelo da napiše pomenutu. U grupi je potom bas gitarist Mišo Hrnjak (ex Eustahijevi virtuozi). Poznanstvo sa izvesnom Silvijom na ostrvu Silba rezultira napisanom i isto tako naslovljenom, mada je i onaj, prvi album njoj posvećen, album koji se na tržištu javio 1980. Stoji ovde da je po kriterijumima Džona Lenona, ploča uspešna ukoliko su sve sa te hitovi, te je Džoni u potpunosti odgovorio tim. Naravno, ono što je izvesni napisao u povodu izlaska tog i ne stoji, ali takvi imaju medijski prolaz te mogu sebi dozvoliti luksuz iznošenja sopstvenih stavova, stajali oni ili ne, no to nije u kontekstu priče ovde. Ističe Maksimović sedam nastupa Azre u SKCu beogradskom, pa onda dvostruki album ‘Sunčana stana ulice’ a ono što posebno zadivljuje je autorovo iskreno i realno iznošenje, pisanje o karijeri grupe, kao i to da se nije upuštao u onu, ne znam kakvu analizu brojeva sa svih albuma grupe. Džoni i Azra su samo izvor inspiracije njegove, uz njihovu muziku je odrastao, to je uz napisano ovde sasvim dovoljno za iskazivanje poštovanja njegovim junacima. Azra i Džoni tako, Maksimoviću znače koliko i nama starijima Siluete, Roboti, Grupa 220, Grupa Mi, Korni Grupa, Crni biseri, Džentlmeni, SmaK, Tajm itd. Podseća Maksimović i na onovremena zbivanja u Poljskoj , sve vezano za nezavisni sindikat Solidarnost sa Lehom Valensom na čelu, jer, Džoni je iskazao podršku tim ljudima napisanom onom, ‘ Poljska u mom srcu’, dakle insiprisana je pomenutim. Zabeležio je autor tako i trostruki Lp album na kom su se našle probrane one, iz Kulušića, prostora zagrebačkog u kom su (kao i beogradskom SKCu) održali sedam koncerata. Autor se nije uopšte upuštao kažem u detaljnu analizu svih brojeva sa Azrinih albuma, i to je stvaran pokazatelj njegovog, ne nekog besciljnog lutanja ka negativnoj konotaciji ili u superlativu pisanju vezanim za kvalitet snimljenih, te se tako nije pridružio grupaciji onih koji su ne znam koliko cenili Azru i Džonija, a pri tom se uglavnom negativno odnosili prema njegovom stvaralaštvu. Song zbirka Džonijeva, naslovljena sa ‘Filigranski pločnici’ je objavljena 1982. godine a stvar ‘Pit i to je Amerika’ napisao je njegov frend Mile Rupčić. U osvrtu na 1982. godinu, autor prenosi kako je pomenute snimljen izvestan album izvesne grupe koji će kasnije (od nekolicine njih) biti proglašen za najbolji ikada snimljen u Yu, što, naravno da ne stoji, daleko je od tog, ali je zahvaljujući prolazu u medijima, grupica tih uspela u nameri plasiranja svog mišljenja, mada, ruku na srce, barem nama starijima to ne znači apsolutno ništa, nema tu težinu objektivnosti nego navijačku obojenost. Dolazimo tako i do poglavlja vezanog za prvi Džonijev odlazak u Holandiju, zemlju u kojoj će se javiti nj. druga song zbirka, naslovljena sa Big beng. Autor podseća i na Davida Albaharija, koji je svojevremeno napisao kako Džoni svoju iskrenost iznosi u tekstovima kroz zastrašujuće slike, a da se odlično uočavaju ili zapažaju i druge konstante Štulićevog pesništva, ubacivanje citata na za to odgovarajuća mesta uz parodijski onaj prilaz kako književnom onom, tako i muzičkom delu rezimirani prikazi ili u prevodu oni elementi bez kojih postmodernizam to i ne bi bio. Snima Džoni u NL trostruki album na engleskom jeziku (It Ain’t Like In The Movies At All). On i Lajner upoznaju Stivena Kipa, bas gitaristu, koji im se odmah pridružuje. Vezano za ovaj trostruki album, autor iznosi detalje one, o nastanku tog. Sve je u stvari vezano za strip u kom kosmonaut napušta svoj brod, istražuje površinu planete na koju su se spustili pa tako zatiče ostatke starog broda, ulazi zatim u taj, pogleda kroz prozor a sve što je video je crnilo prošarano zvezdama te izgovara ključno ono: It Ain’t Like It The Movies At All’’ (po mome engleskom to je u prevodu, da vidjeno nije kao što smo gledali u filmovima). I zbilja su bitni ti detalji vezani za nastanak songova bilo koje grupe, pa tako i ovde iznosim autorova saznanja te mu od srca zahvaljujem na svemu što je podelio sa nama. Imamo ovde i autorovo podsećanje na Žiku Pavlovića i nj. ono, doba Juge ostaće upamćeno kao Periklovo doba za umetnost (muziku, književnost, film i sport) a važan činilac u tom (izmedju ostalih) je i jugoslovenska grupa Azra sa Džonijem Štulićem. Vredno iznošenja je svakako i autorovo saznanje da je sarajevski gitarist, kompozitor i producent Zoran Šerbedžija saradjujući sa Džonijem na albumu Blasé (prezasićen) rekao da je on jedan divan i pošten čovek, te da od njega možemo naučiti kako ne biti pohlepan. Uspeo je u onom, da ga ljudi zavole, poistovetio se sa svojim stvaralaštvom, mada za uzvrat nije tražio a niti dobio bilo šta i tu leži njegova genijalnost. Autor je, na koncu, nadasve iskrenim, neizvrnutim, neispeglanim i objektivnim pisanjem o Džoniju i Azri, kapiram, hteo poručiti svima, ono, jedan je Džoni, njegov udeo u ispisivanju stranica jugoslovenskog rocka je nemerljiv, zato ga ostavite na miru, jednom i za svagda. Džoni će za kritičare izjaviti, kako ga isti seciraju, a misle o sebi i kao u džudou koriste moju snagu ne bi li me oborili! Za kraj izdvajam ono Maksimovićevo gde stoji: Ako odgonetnemo ličnost njegovu, pratimo mapu na kojoj su ljubav prema muzici, fudbalu, književnosti i umetnosti generalno. Tags: Dzoni Štulić grupa Azra biografija Filigrantski pločnici ploče albumi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Seobe“ su roman Miloša Crnjanskog napisan 1929. godine. Druga knjiga Seoba ili „Seobe 2“, roman Miloša Crnjanskog koji se pojavio 1962, nije nastavak romana „Seobe“ iz 1929, već je sasvim autonomno delo. Govori o teškom životu Srba posle velike seobe u Habzburškoj monarhiji. Glavni lik Vuk Isakovič je istorijska ličnost. Prvi deo je adaptiran u igrani film iz 1989. Nastanak romana Roman Seobe Miloša Crnjanskog se sastoji iz dva dela, koji su nastali u različito vreme. Prvi se pojavljuje 1929. godine, a drugi 1962. godine. Mi ćemo se zadržati na prvom delu. Prvobitni plan Miloša Crnjanskog bio je da napiše šest romana o srpskim seobama i to: Prva knjiga: o Vuku Isakoviču i Slavonsko - podunavskom puku, Druga knjiga: obuhvata vreme selidbe u Rusiju; Treća knjiga: doba Prvog srpskog ustanka, sudbina dva Srbina iz Austrije, oficira koji su pošli u Srbiju, Četvrta knjiga: o 1848. godini, o prelazu Srba, Peta knjiga: o emigraciji kneza Miloša i kneza Mihaila, Šesta knjiga: o povratku Isakoviča sa ruskim dobrovoljcima 1876. Iako naslov romana sugeriše na određena zbivanja u samom romanu, roman nam donosi jedno stanje. Ovde seobe ne znače prelazak iz jednog mesta u drugo, već neprekidno ljudsko kretanje, pokrenuto unutrašnjim nemirima i nesigurnošću. Vreme romana je smešteno u periodu od proleća 1744. do leta 1745. godine, a prostor su Srem, močvare kraj Dunava, zatim evropski gradovi i bojišta. Inspiraciju za svoj roman Crnjanski je crpio iz tri različita izvora: u memoarima Simeona Piščevića: Crnjanski se odlučio da napiše Seobe nakon čitanja memoara Simeona Piščevića. Piščević, rodom iz Šida, kao trinaestogodišnji dječak učestvovao je u pohodu na Francusku, postao austrijski oficir, da bi se zatim preselio u Rusiju i, u vojnom činu napredovao do general –majora. u istorijskim seobama Srba (1690. i 1739.): Plašeći se od odmazde Turaka mnogi Srbi su, pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića, krenuli 1690. godine u Veliku seobu ka Ugarskoj. Austrijska carevina im je garantovala crkvenu autonomiju ali su oni bili izloženi svakodnevnim pritiscima unijaćenja. Takođe, srpski narod je poslužio Ausrougarskoj u njenim zapletima i sukobima sa Evropom. iz ličnog iskustva, jer je i sam bio primoran da se kao vojvođanski Srbin bori na strani Austrougarske za vreme Prvog svetskog rata. Delo „Seobe“ je roman o tri ličnosti: o Vuku Isakoviču, o njegovoj ženi Dafini i o njegovom bratu Aranđelu. Vuk polazi u ratni pohod, daleko ka Rajni ka Francuskoj, i u tome ratu je sve je više udaljen od svoje žene, sve je umorniji i gorči pod pritiskom iskustva i saznanja o besmislu takvih ratovanja i za njega i za njegov narod. Aranđel i Dafina se prividno zbližavaju, u stvari očajnički traže neku sreću, u ljubavnoj strasti ili u osećanju materijalne sigurnosti i nalaze odmah nesreću, neku tajanstvenu, užasnu nesreću. Roman Seobe je delo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života. Ovo je roman i o prolaznosti fizičke lepote, mladosti i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bekstvu čoveka iz jave u san i imaginaciju kao kompenzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti.... Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rat na kraju svijeta jedan je od velikih modernih povijesnih romana. Inspiriran stvarnom epizodom iz brazilske povijesti, Mario Vargas Llosa priča nezaboravnu priču o apokaliptičnom pokretu, predvođenom tajanstvenim prorokom, u kojem prostitutke, prosjaci i banditi uspostavljaju Canudos, novu republiku, slobodarski raj. Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Felicito Yanaque se iz siromaštva izdigao do vlasnika prijevozničke tvrtke. Njegova dva sina rade za njega. Prima prijeteće pismo u kojem traži novac za zaštitu. Policija ga ne shvaća ozbiljno, Felicito odbija platiti i biva uvučen u noćnu moru. On postaje nevoljki javni heroj. Tada mu ljubavnicu otmu i stvari se ozbiljno zakompliciraju. I otkrije da su njegove nevolje počele vrlo blizu kuće. Njegova sudbina isprepletena je s pričom o Rigobertu, bogatom direktoru osiguranja u Limi. Njegov šef i stari prijatelj, Ismael, iznenada objavljuje da se ženi svojom kućnom pomoćnicom, čolom iz Piure, na zaprepaštenje njegovih sinova blizanaca, para brutalnih rasipnika. Ismael bježi u Europu sa svojom novom nevjestom, ostavljajući Rigoberta da se suoči s prijetnjama blizanaca i njihovim tvrdnjama da je u dogovoru s spletkaricom oteo bogatstvo starcu. Rigoberta progone tisak i TV. U međuvremenu, njegov sin jedinac ima vizije tajanstvenog stranca koji može, ali i ne mora biti vrag... Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. Kultna knjiga Marija Vargasa Ljose! „Kada li se to Peru zajebao?“ Ovom rečenicom glavni junak Santjago Savala, student Univerziteta San Markos u Limi, aktivista Univerzitetske federacije Kauide, koja se bori protiv diktature peruanske vlade, i sin ministra te iste vlade, započinje niz iskrenih razmišljanja i intimnih razgovora s neverovatnom plejadom likova koje susreće u neuglednoj, sirotinjskoj kafani Katedrala. Ovaj roman maestralne strukture, svakako jedinstven u latinoameričkoj književnosti, povremeno mozaik, a povremeno lavirint ljudskih sudbina, otkriva celovitu dramu Perua pedesetih godina prošlog veka kroz ispovesti običnih ljudi i autobiografske detalje. „Razgovor u Katedrali u osnovi je politički roman, u kome je politička tema ili, bolje rečeno, politička priča samo okvirni sistem za razvijanje radnje... U romanu se analiziraju mnogi mentalni i moralni mehanizmi, običaji, forme vlasti i različite retorike ličnosti na vlasti... U isti mah, privatni životi junaka ove knjige prepliću se i stvaraju nekakav mučan lavirint.“ Karlos Baral „Razvijanje ličnosti i zapleta kroz mnoštvo narativnih sekvenci i dijaloga upliće učesnike raznih sudbina i iz različitih vremena u mrežu upravnog i neupravnog govora, čime se postižu jezgrovitost i često brutalna stilska snaga. Po bogatstvu leksike i književnog rečnika, ovaj veliki roman nas podseća na Balzakovo delo Sjaj i beda kurtizana.“ Volfgang Luhting „Najveće majstorstvo u vođenju dijaloga koje je do sada ostvareno u hispanoameričkoj književnosti.“ Hose Migel Ovijedo Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga sadrži tri Ljosine drame, prvi put prevedene na srpski jezik: `Keti i nilski konj` iz 1983. godine, `Čungina igra` (1986.) i `Lepe oči, ružne sllike` (1994.) Drame je prevela Bojana Kovačević Petrović. Mario Vargas Ljosa prevashodno je poznat kao romanopisac, a domaća publika ovoga puta ima prilike da se uveri kako se autor snašao u žanru koji je, kako u Prologu `Dramama` kaže, i njegova prva ljubav. Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U maloj galeriji u Firenci, peruanski pisac nailazi na fotografiju plemenskog pripovedača duboko u džungli Amazona. Obuzet je jezivim osećajem da poznaje ovog čoveka... da pripovedač uopšte nije Indijanac, već stari školski drug, Saul Zuratas. Dok sećanja na Zuratasa teku kroz njegov um, pisac počinje da zamišlja Zuratasovu transformaciju iz modernog u centralnog člana nekulturnog plemena Mačigenga. Pleteći misterije identiteta, pripovedanja i istine, Vargas Ljosa je stvorio očaravajuću priču o putovanju jednog čoveka od modernog sveta do našeg porekla, napuštajući jednog da bi našao smisao u oba. Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

kao na slikama retko u ponudi SAGA O ZVEZDI; Mihailo Miša Kravcev INTELEKTA: 2005. 222str. 23cm Fudbalski klub Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je SD Crvena zvezda. Crvena zvezda je najtrofejniji fudbalski klub u Srbiji osvojivši ukupno 68 titula, uključujući 34 domaća šampionata,[2] 27 nacionalnih kupova,[3] dva nacionalna superkupa,[4] jedan liga kup (kup prvoligaša),[4] dva Mitropa kupa, jedan Kup šampiona i jedan Interkontinentalni kup. Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju i Interkontinentalni kup u Tokiju iste godine. Bilo je to najveće dostignuće Crvene zvezde i bilo kog srpskog, a tada i jugoslovenskog fudbalskog kluba. Pored tog uspeha u evropskim takmičenjima, izdvaja se i finale Kupa UEFA 1979, gde su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Igra na svom stadionu koji od 2014. nosi ime po legendi Crvene zvezde Rajku Mitiću, sa kapacitetom od 51.755 sedećih mesta. Stadion je među domaćom publikom poznat kao Marakana po nazivu istoimenog stadiona u Brazilu, iako mu to nikad nije bio zvaničan naziv. Prema većini istraživanja Crvena zvezda je najpopularniji klub u Srbiji[5] i Beogradu.[6] Takođe veoma je popularan gotovo u svim susednim državama ali i među srpskom populacijom širom sveta. Klub ima dugogodišnje rivalstvo sa Partizanom. Od 2011. godine postoji i Ženski fudbalski klub Crvena zvezda. Istorija Nastanak i prva titula (1945—1951) Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija. Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[7] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[7][8][9] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića i Slobodana Ćosića, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[10] i klupske prostorije SK Jugoslavije, a sticajem okolnosti boja kluba je bila ista kao i boja kluba sveže ugašene SK Jugoslavije, ali sa totalno drugačijim konotacijama. Crvena zvezda nema nikakvih dodirnih tačaka sa SK Jugoslavijom te se ne može smatrati nikakvim naslednikom istog kluba, a glavni razlog je činjenica da je Crvena zvezda ustrojena prema tzv. sovjetskom fiskulturnom (sportskom) modelu. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[7][11] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[12] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević. Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[7][8][13] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivše igralište SK Jugoslavije) pred oko 3000 gledalaca.[14] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0. Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine. Posle osvojenog prvenstva Srbije 1945/46, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde. Pedesete - prva era dominacije (1952—1958) Bora Kostić, najbolji strelac u istoriji kluba. Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“. Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezona nisu ostali bez trofeja. Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde. Kriza i novi stadion Crvene zvezde (1958—1966) Kraj pedesetih bio je prvi period dominacije jednog kluba na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni. U narednih sedam sezona, Crvena zvezda je uspela da osvoji samo jednu titulu i jedan kup, što nije bilo dovoljno za klub sa renomeom i ambicijama kakav je Crvena zvezda. Plasman tokom ovih sezona je bio najgori u istoriji kluba (uključujući i sedmo mesto 1963). Crvena zvezda je čak četiri puta završavala ispod trećeg mesta na tabeli (pre i posle toga, Crvena zvezda nikada nije padala ispod trećeg mesta u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji). Čak i tada, bilo je jasno da je Crvena zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a njeni porazi su teško padali navijačima. Tako da se dešavalo da su u nekim prilikama navijači Zvezde uletali na teren i rušili golove. U sezoni 1962/63, klub je uspeo da postigne samo 21 gol, što je, na primer, polovina iznosa koji je Vojvodina postigla, iako je ona završila pet mesta niže na tabeli. Stadion Crvene zvezde Sa druge strane, Crvena zvezda je ostvarila dobre rezultate na međunarodnoj sceni. U Kupu sajamskih gradova 1961/62, Crvena zvezda je u četvrtfinalu izbacila Espanjol, dok je u polufinalu za protivnika dobila Barselonu. U obe utakmice Barselona se pokazala kao bolji tim i Crvena zvezda je eliminisana. Međutim, posle samo osam meseci, katalonski klub je poražen od Crvene zvezde u istom takmičenju, samo ovaj put u drugom kolu. Na kraju čak ni pobeda od 2:0 kod kuće protiv Rome u četvrtfinalu nije bila dovoljna za prolaz dalje, jer je prvi meč Roma dobila sa ubedljivih 3:0. Pored međunarodnih uspeha, Crvena zvezda je krajem 1959. počela sa izgradnjom novog stadiona na mestu starog.[15] U naredne četiri godine, Crvena zvezda je svoje domaće utakmice igrala na stadionu JNA i Omladinskom stadionu (ovo se može uzeti kao jedan od razloga za loše rezultate u ovom periodu). Novi stadion je otvoren 1. septembra 1963. utakmicom Crvene zvezde i Rijeke (2:1), a vremenom je stadion, zbog svog velikog kapaciteta i atmosfere koju su navijači stvarali, dobio nadimak Marakana, po čuvenom stadionu Marakana u Brazilu.[15] Tokom prve sezone postojanja stadiona, Crvena zvezda je pod vođstvo trenera Milorada Pavića osvojila duplu krunu. Ključni momenat desio se 1966, kada je novi trener postao Miljan Miljanić. U narednih osam godina, Miljanić je transformisao Crvenu zvezdu u visokocenjeni evropski klub. Do tada jugoslovenski fudbal je prošao kroz uvodnu fazu testiranja i dominacija Crvene zvezde i Partizana se nastavila. U narednih 25 godina Zvezda će biti konstantan favorit za trofeje, dok će se samo njihovi protivnici menjati. Godine 1968, Crvena zvezda je osvojila svoj drugi trofej Mitropa kupa, a nakon osvajanja se povukla iz Mitropa kupa da bi se više posvetila drugim evropskim takmičenjima. Miljanićeva era (1966—1975) Dragan Džajić, treća „Zvezdina zvezda“. Miljan Miljanić je bio fudbaler Crvene zvezde tokom pedesetih, ali je slavu postigao tek za vreme njegovog mandata kao glavnog trenera Crvene zvezde, gde je postavljen u leto 1966. godine. U prvoj sezoni, on je potpuno promenio postavu igrača i klub je završio peti na tabeli, isto kao i prethodne godine. Nakon toga, generacija koju je predvodio Dragan Džajić, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena i jedan od najboljih levih krila sveta, počela je da ostavlja dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. To je bilo prvi put da je Crvena zvezda osvojila tri prvenstvene titule zaredom, a svaki navijač Zvezde je znao imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće i Ostojića. U to vreme Crvena zvezda je takođe postala zvučno ime na evropskom nivou, postavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Fokus na Kup Jugoslavije 1971. doveo je do toga da u sezoni 1970/71. klub zabeleži svoj drugi najgori plasman ikad, šesto mesto, međutim taj utisak je poboljšan osvajanjem Kupa. Dva puta je trijumfovala u Super kupu, susretu šampiona države i osvajača nacionalnog kupa (1969. godine bila je bolja od pobednika kupa Dinama, a dve godine kasnije savladala aktuelnog prvaka Hajduka). Osvojen je i jedan Liga kup (Kup prvoligaša) 1973. godine. Pored osvajanja Kupa, Crvena zvezda je takođe stigla i do polufinala u Kupu evropskih šampiona 1970/71, gde ju je ipak izbacio grčki Panatinaikos. U prvom meču, Crvena zvezda je pred 100.000 svojih navijača u Beogradu pobedila Grke sa ubedljivih 4:1 i izgledalo je da se nalazi u odličnoj poziciji, međutim, u revanšu u Atini poražena je sa 3:0 i tako je zbog gola u gostima propustila još jednu priliku da zaigra u finalu. Pojavili su se neki novi igrači, kao što su Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović i Janković. Osim što je donosila mnogo radosti svojim navijačima, u toj eri, Crvena zvezda je bila klub koji se gledao sa zadovoljstvom. Tokom osam godina pod vođstvom Miljanića, ona je sedam puta bila klub sa najviše postignutih golova (Velež je 1972. postigao jedan gol više). U Kupu evropskih šampiona 1973/74. Crvena zvezda je u osmini finala izbacila Liverpul, a pobedivši Liverpul ona je postala tek drugi strani klub koji je uspeo da pobedi Liverpul na Enfildu (posle Ferencvaroša u Kupu sajamskih gradova 1967/68.) i jedini klub koji je pobedio Liverpul na domaćem terenu u Kupu šampiona u 20. veku.[16] Međutim, Crvena zvezda je već u četvrtfinalnom dvomeču izgubila od Atletiko Madrida ukupnim rezultatom 2:0. Sledeće sezone, Crvena zvezda se sastala sa Real Madridom. Štampa je meč proglasila kao susret Džajića i Kamača, pošto je Džajić tada bio jedan od najboljih levih krila a Kamačo jedan od najboljih odbrambenih igrača. U prvom meču, Crvenu zvezdu je na Santijago Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, koji je sada vodio Real, kao i 125 hiljada navijača, i poražena je rezultatom 2:0. U Beogradu pred 100 hiljada gledalaca, Crvena zvezda je uspela da poravna ukupan rezultat golovima Džajića i golmana Petrovića. Crvena zvezda je konačno pobedila sa 6:5 u penalima i tako se po prvi put plasirala u polufinale Kupa pobednika kupova. U polufinalu je za protivnika dobila Ferencvaroš iz Budimpešte. Crvena zvezda je prvi meč u gostima izgubila sa 2:1, a revanš meč će uvek biti zapamćen kao meč sa najvećom posetom na stadionu Crvene zvezde. Iako je zvanično prodato 96.070 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 110.000 gledalaca. Svi su otišli kući razočarani, jer su gosti golom iz penala u 83. minutu postavili konačan rezultat na 2:2 i tako je Ferencvaroš otišao u finale.[17] Održavanje dominacije - prvo evropsko finale (1976—1986) Kako to obično biva, kada veliki trener ode, to podrazumeva pad u rezultatima, a dve sezone nakon odlaska Miljanića su prošle manje uspešno za Zvezdu. Tek po dolasku Gojka Zeca na poziciju trenera klub se stabilizovao i Crvena zvezda je 1977. ponovo slavila osvajanje titule nacionalnog prvaka. Bio je to uvod u eru Branka Stankovića, čija je vladavina kao glavnog trenera trajala četiri godine, a u kojoj je Crvena zvezda osvojila tri trofeja i igrala prvo veliko evropsko finale. Nakon što je Dragan Džajić prešao u Bastiju, tim su predvodili četvrta „Zvezdina zvezda“ Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić i Miloš Šestić. Prva sezona sa Gojkom Zecom na čelu je bila bukvalno prava demonstracija sile, titula je osvojena sa prednošću od 9 bodova u odnosu na rivale, što je, do tada, bila najveća razlika u istoriji lige. Zvezdini napadači, predvođeni Zoranom Filipovićem, postigli su 67 golova protiv njihovih rivala u ligi (sledeći na listi iza njih je bio banjalučki Borac sa 53 postignutih golova). U narednoj sezoni, Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u prvenstvu, čime je otvoren put za veliki nastup u sezoni 1978/79. Kupa UEFA. Nakon što je izbacila timove kao što su Arsenal, Vest Bromič albion i Herta Berlin, Crvena zvezda je po prvi put zaigrala u finalu nekog evropskog takmičenja. A tamo, Crvena zvezda se sastala sa Borusijom Menhengladbah, koja je odigrala pet evropskih finala od 1973—1980. Nemce je u prvom meču u Beogradu dočekalo oko 90 hiljada navijača, i Crvena zvezda je dobro krenula golom Šestića u 21. minutu, ali je Jurišić autogolom u 60. minutu dao Borusiji psihološku prednost pred revanš. Ova utakmica je odigrana na Rajn stadionu u Diseldorfu, gde je italijanski sudija Mikeloti dosudio sporni penal za Nemce u 15. minutu, a danski fudbaler Alan Simonsen je zapečatio sudbinu Crvene zvezde. Borusija je tako u finalnom dvomeču pobedila ukupnim rezultatom 2:1.[18] Stanković je prvu titulu prvaka kao trener (kao igrač je četiri puta bio prvak) osvojio 1980, dok je Zvezda u finalu Kupa poražena od zagrebačkog Dinama pa joj je izmakla dupla kruna, a naredne sezone titula u prvenstvu je odbranjena. Period od jedanaest godina bez trofeja u Kupu, ubedljivo najduži u klupskoj istoriji, završio se u proleće 1982, kada je Crvena zvezda u finalu pobedila Dinamo Zagreb ukupnim rezultatom 6:4 (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu). Do tada, dogodila se prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Stevan Ostojić je zamenio Stankovića. U ovom periodu, Crvena zvezda je dva puta stizala do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Godine 1981. tu ju je zaustavio milanski Inter, a 1982. Anderleht. Gojko Zec se 1983. vratio u klub, zatekavši samo jednog igrača iz šampionske generacije koju je trenirao 1977 – Miloš Šestić. Zec je slično ponovio uspeh iz njegovog prethodnog mandata, osvojivši titulu u prvoj sezoni. Narednu sezonu 1984/85. Crvena zvezda je završila na četvrtom mestu na tabeli, dok je nakon tri godine ponovo osvojila Kup, pobedivši u finalu Dinamo Zagreb. Posebno nakon što su Petrović i Savić otišli tokom sezone 1982/83, Šestić je postao lider nove generacije, čiji su igrači bili Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin i Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca poklopio se sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, Šajberovim slučajem, zbog kojeg je država imala dva prvaka u jednoj sezoni. Crvena zvezda je prvo izgubila pa ponovo osvojila titulu 1986, pre nego što joj je oduzeta za zelenim stolom. Crvena zvezda je iste sezone stigla i do četvrtfinala Kupa pobednika kupova, gde je poražena od Atletiko Madrida. Klupski šampion Evrope i sveta (1986—1991) Stvaranje tima Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-ih godina.[19] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da postojećim omladincima priključe najkvalitetnije domaće igrače. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje. Već 1986. godine kreće realizacija njihovog plana, i prva pojačanja u Zvezdi su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi.[19] Godine 1987, u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[19] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[19] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[19] U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[20] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je u trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[21] Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[22] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja,[23] tim sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine. Najveće pojačanje stiže iz Vojvodine, Siniša Mihajlović, čiji je transfer bio rekordan u tadašnjoj Jugoslaviji. Pohod na svetski vrh mogao je da počne. Sezona 1990/91 Tim Crvene zvezde pred finale u Bariju. Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće. U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope. U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers, koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997) i Bajernom (2001)).[24] U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle - Dragiša Binić). U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle - Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović). U sledećem dvomeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[25] U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev). U drugom meču na stadionu Ajbroks bilo je 1:1 (Mekkoist - Pančev) tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden.[26] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević). U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registrovala taj meč sa 3-0 u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov - Savićević, Pančev). U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva.[27] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart - Pančev, Savićević). Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnijih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[28] Bari Glavni članak: Finale Kupa šampiona 1991. Suvenir mini replika pehara osvojenog u finalu 1991. Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[29] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine. Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marselja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini. Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda na dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva. Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku. Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu je šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev).[30] Za francuski tim je šutiralo četiri igrača. Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marselj je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogotka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje. Tokio Glavni članak: Interkontinentalni kup 1991. Slavlje sa peharima nezvaničnog Prvaka sveta Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postala klupski prvak sveta, jer nije bilo drugog takmičenja koje bi objedinilo u to vreme najjače ekipe na svetu. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43. minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3:0. Golove su postigli Vladimir Jugović (19. i 59. minut) i Darko Pančev (72. minut). Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[31] SR Jugoslavija i Srbija (1992—1999) Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze. Nakon toga dolazi teško doba za klub, pre svega zbog međunarodnih sankcija prema SR Jugoslaviji, te Zvezda nije imala priliku da brani teško steknuto ime u Evropi. Dodatno svi su želeli da skinu Evropskog šampiona i sa domaćeg trona. Ostaće zabeleženo da su sa vrha vlasti aktivno učestvovali u radu ostalih klubova. U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović. Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova. Vreme uspeha i krize (1999—danas) Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipu Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu. Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji titulu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2003. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu. Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07. protiv irskog Kork sitija Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup od Železnika. Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Zvezda je učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine. Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[32] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki, član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[33] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[34][35] Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[36] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[37]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[38] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[39] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[40] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[41] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0. Dana 14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[42] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[43] Cilj radne grupe je bio pre svega revitalizacija kluba koji je bio u ogromnim dugovima. Ipak, sportski ciljevi su i dalje ostali isti jer je to obaveza prema mnogobrojnim navijačima. Iako svih godina bez velikih uspeha, Zvezda je važila za najgledaniji tim ne samo u Srbiji već i šire. Proslava 26. domaće titule na Marakani U leto 2013. godine u klub stižu velika pojačanja i videla se želja da se ponovo vrati na vrh domaćeg fudbala. Pored novog trenera Slaviše Stojanovića, najveće ime je Miloš Ninković[44] koji je ispunio dečački san i zaigrao za klub koji voli. Iako je sezona 2013/14. krenula neobećavajuće, gde je u prvom delu sezone zabeleženo nekoliko teških poraza, ipak u nastavku je ceo tim odigrao znatno bolje. Novi trener Slaviša Stojanović, je pored svih problema u klubu uspeo da izvuče maksimum od svojih igrača. U drugom delu sezone je zabeleženo 13 uzastopnih pobeda i tako je Crvena zvezda uspela da se ponovo popne na tron. Tokom sezone naročito su se istakli Pečnik, Mrđa, Milijaš pa i golman Bajković. Ipak ovaj uspeh nije imao odgovarajući efekat, jer je UEFA zbog dugovanja izbacila Zvezdu iz Evropskih takmičenja. U junu 2015. godine Miodrag Božović preuzima Zvezdu, posle ostavke Nenada Lalatovića.[45] U sezoni 2015/2016 je osvojena 27 titula prvaka države.[46][47] Crvena zvezda je na leto nakon osvojene titule igrala kvalifikacije za Ligu šampiona. U drugom kolu kvalifikacija eliminisan je malteški tim Valeta.[48] U trećem kolu igrano je sa bugarskim timom Ludogorec, gde je u prvom meču u gostima bilo 2:2 a kod kuće Zvezda je izgubila sa 2:4.[49] Zvezda je ipak nastavila takmičenje u plejofu UEFA Lige Evrope protiv Sasuola. U prvom meču u Italiji bilo je 3:0 za domaći tim a u drugom susretu 1:1 tako da je beogradski tim završio takmičenje u Evropi.[50] U avgustu 2017. godine, Crvena zvezda se plasirala u Ligu Evrope nakon deset godina savladavši u trećem kolu kvalifikacija Spartu Prag rezultatom 3:0.[51] Zatim, u doigravanju slavila je protiv ruskog Krasnodara. U prvom meču u gostima Zvezda je izgubila sa 2:3, a kod kuće je pobedila sa 2:1.[52][53] U grupnoj fazi H, Zvezda je igrala protiv Arsenala, BATE Borisova i Kelna. 7. decembra 2017, fudbaleri Crvene zvezde savladali su u „meču decenije“, u poslednjem kolu H grupe, ekipu Kelna i izborili posle 25 godina plasman u nokaut fazu nekog evropskog takmičenja. Strelac pobedonosnog gola bio je Slavoljub Srnić u 22. minutu meča u Beogradu. U šesnaestini finala, februara 2018, Crvena zvezda dočekuje CSKA Moskvu gde je Zvezda kod kuće odigrala nerešeno, a u gostima je poražena sa 1:0. Nakon rezultata 2:2 na gostovanju Red bul Salcburgu u doigravanju kvalifikacija, Crvena zvezda se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona, za sezonu 2018/19, po prvi put od kada takmičenje postoji pod tim imenom. Oba pogotka za Crvenu zvezdu je postigao El Fardu Ben, nakon asistencija Miloša Degeneka, dok je u ekipi domaćeg tima Moanes Dabur dva puta bio strelac. Prethodno je, u Beogradu, prva utakmica okončana rezultatom 0:0.[54] Ono zbog čega će grupna faza ostati upamćena je da je Crvena zvezda na domaćem terenu odigrala nerešeno protiv Napolija bez postignutih golova, a još veći uspeh je taj što je porazila Liverpul rezultatom 2:0 čiji je strelac oba gola Milan Pavkov. Crvena zvezda je matematički obezbedila novu titulu u Superligi Srbije 5. maja 2019. godine pobedom nad FK Mladost Lučani 1:0, jedini gol za domaćina je postigao Milan Pavkov u 82. minutu. Crvena zvezda je nakon dvomeča sa švajcarskim Jang Bojsom drugu godinu uzastopno ušla u Ligu šampiona, ekipa Crvene zvezde je do Jang Bojsa eliminisala Suduvu, Helsinki i Kopenhagen. U prvom meču u Švajcarskoj bilo je 2:2, a golove za Zvezdu postigli su Miloš Degenek i Mateo Garsija, a u revanšu na stadionu Rajko Mitić bilo je 1:1, jedini gol za Zvezdu postigao je Aleksa Vukanović, a zbog 2 gola u gostima Zvezda je prošla dalje. Žrebom je odlučeno da su u Zvezdinoj grupi (grupa B) još i nemački Bajern Minhen, engleski Totenhem Hotspur i grčki Olimpijakos. Osvajanjem titule Superlige Srbije, četiri kola pre kraja takmičarske 2020/21, Crvena zvezda je po prvi put u istoriji vezala četiri uzastopna šampionska naslova.[55] U svakom od ta četiri prvenstva nastupali su Milan Borjan, Marko Gobeljić, Milan Rodić, El Fardu Ben, Ričmond Boaći i Branko Jovičić.[56] Grb kroz istoriju Grbovi FK Crvena zvezda 1945–1950. 1950–1995. 1995–2011. 2011–2019. od 2019. Navijači Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde tokom večitog derbija (2009.g.) Glavni članak: Delije sever Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju „Delije“. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes. Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Odnedavno Orthodox Brothers su počeli da uključuju navijače Spartaka iz Moskve. Uspesi Takmičenje Broj Godina Nacionalna takmičenja — 64 Nacionalno prvenstvo — 34 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Prvenstvo NR Srbije Prvak 1 1945/46. Drugi 0 / Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 19 1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59, 1959/60, 1963/64, 1967/68, 1968/69, 1969/70, 1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92. Drugi 9 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72, 1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89. Treći 7 1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75, 1978/79, 1986/87. Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 3 1994/95, 1999/00, 2000/01. Drugi 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03. Treći 1 1998/99. Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 2 2003/04, 2005/06. Drugi 1 2004/05. Prvenstvo Srbije Prvak 9 2006/07, 2013/14, 2015/16, 2017/18, 2018/19, 2019/20, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Drugi 7 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17. Treći 1 2008/09. Nacionalni kup — 27 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih kupova Zvezdica za 10 osvojenih kupova Kup SFR Jugoslavije Pobednik 12 1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64, 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85, 1989/90. Finalista 8 1952, 1954, 1973, 1979/80, 1983/84, 1987/88, 1990/91, 1991/92. Kup SR Jugoslavije Pobednik 7 1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 1999/00, 2001/02. Finalista 1 2000/01. Kup Srbije i Crne Gore Pobednik 2 2003/04, 2005/06. Finalista 2 2002/03, 2004/05. Kup Srbije Pobednik 6 2006/07, 2009/10, 2011/12, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Finalista 2 2016/17, 2018/19. Nacionalni superkup — 2 (rekord) Superkup SFR Jugoslavije Pobednik 2 1969, 1971. Finalista 0 / Nacionalni liga kup — 1 (rekord) Liga kup SFR Jugoslavije Pobednik 1 1972/73. Finalista 0 / Kontinentalna takmičenja — 3 Liga šampiona (Kup evropskih šampiona) Pobednik 1 1990/91. Finalista 0 / Polufinale 3 1956/57, 1970/71, 1991/92. Četvrtfinale 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87. Liga Evrope (Kup UEFA) Pobednik 0 / Finalista 1 1978/79. Polufinale 0 / Superkup Evrope Pobednik 0 / Finalista 1 1991. Kup pobednika kupova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1974/75. Kup sajamskih gradova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1961/62. Mitropa kup Pobednik 2 1958, 1968. Finalista 0 / Polufinale 1 1957. Svetska takmičenja — 1 Interkontinentalni kup Pobednik 1 1991. Finalista 0 / proširiMeđunarodni turniri Trofej Kvarnerske rivijere (do 19) (Rijeka) Osvajač (4): 1954, 1955, 1969, 1978. Finalista (2): 1971, 1986. Trofej Belincone (do 19) Osvajač (2): 1959, 1963. Trofej Santijago de Čile Osvajač (1): 1962. Trofej Pariza Osvajač (1): 1962. Finalista (1): 1979. Iberiko trofej (Badahoz) Osvajač (1): 1971. Finalista (1): 1973. Trofej Tereze Herere (La Korunja) Osvajač (1): 1971. Trofej Kosta del Sol (Malaga) Osvajač (1): 1973. Finalista (1): 1971. Oranž trofej (Valensija) Osvajač (1): 1973. Dunavski kup Osvajač (1): 1976. Kup Sveta I (Singapur) Osvajač (1): 1977. Kup Sveta II (Australija) Finalista (1): 1977. Kup Lunarne Nove godine (Hongkong) Osvajač (1): 1980. Trofej Beograda Osvajač (2): 1980, 1981. Trofej Hihona Osvajač (1): 1982. Trofej Madrida Finalista (2): 1990, 1996. Trofej Verone Osvajač (1): 1991. Trofej Bastije Osvajač (1): 1995. Trofej Frajburga Osvajač (1): 1997. Evrofudbal kup (do 21) (Groningen) Osvajač (1): 2001. Trofej Joana Gampera (Barselona) Finalista (1): 2002. Trofej Lajpciga Osvajač (1): 2004. Kup sestrinskih gradova u Čikagu Osvajač (1): 2010. Uhren kup (Kup satova) (Bazel) Finalista (1): 2013. Igrači Prvi tim Od 9. avgusta 2023.[57][58][59] Br. Pozicija Igrač 1 Srbija G Zoran Popović 2 Srbija O Kosta Nedeljković 3 Australija O Miloš Degenek 4 Crna Gora S Mirko Ivanić 5 Srbija O Uroš Spajić 6 Novi Zeland S Marko Stamenić 7 Srbija S Jovan Šljivić 8 Gabon S Gelor Kanga 10 Srbija S Aleksandar Katai 13 Argentina O Aleks Vigo 14 Nigerija N Piter Olajinka 15 Austrija O Aleksandar Dragović 16 Gruzija O Irakli Azarovi 17 Obala Slonovače N Žan Filip Kraso 18 Izrael G Omri Glazer 19 Srbija O Nemanja Milunović 20 Zambija S Kings Kangva Br. Pozicija Igrač 21 Gana S Edmund Ado 22 Srbija N Jovan Mijatović 23 Srbija O Milan Rodić 27 Srbija G Nikola Vasiljević 29 Rusija S Jegor Prucev 30 Gana S Osman Bukari 33 Srbija S Srđan Mijailović 37 Srbija S Vladimir Lučić 41 Srbija S Nikola Knežević 44 Srbija O Stefan Leković 45 Srbija S Nikola Mituljikić 55 Srbija S Slavoljub Srnić 70 Srbija S Uroš Kabić 76 Srbija O Lazar Nikolić 77 Srbija O Marko Gobeljić 80 Srbija S Stefan Mitrović Povučeni brojevi Glavni članak: Spisak korišćenih brojeva dresova FK Crvena zvezda 11 – Dragan Džajić Od sezone 2023/24. povučen je dres pod brojem 11, u čast najboljeg fudbalera Crvene zvezde svih vremena Dragana Džajića. Poslednji igrač koji je licenciran sa brojem 11 bio je Osman Bukari.[60] 12 – Delije Poslednji igrač koji je za zvanična takmičenja licenciran pod brojem 12 na dresu bio je Saša Radivojević, u prvom delu sezone 2009/10.[61] Jula meseca 2010. godine, rukovodstvo kluba donelo je odluku da broj 12 povuče iz upotrebe u čast navijačima. Ta odluka donesena je kao znak zahvalnosti za privrženost klubu i simbolično predstavlja podršku publike kao 12. igrača.[62] 26 – Goran Gogić (posmrtno) Od leta 2014, Crvena zvezda nije koristila broj 26 na utakmicama Superlige Srbije.[63] Dres sa tim brojem prethodno je zadužio Goran Gogić, dok je tokom sezone 2014/15. preuzeo broj 25, koji je ranije nosio u Jagodini.[64] Nakon odlaska iz kluba, Gogić je prešao u kineski grad Ćingdao, gde je nastupao za istoimeni klub. Preminuo je 3. jula 2015, u svojoj 29. godini, usled kolabiranja i gubitka svesti posle treninga.[65] Neki od fudbalera, poput Marka Marinkovića i Milana Jevtovića, kasnije su bili licencirani pod brojem 26 za takmičenja pod okriljem UEFE.[66] Iako je za Crvenu zvezdu debitovao sa tim brojem dresa protiv Spartaksa iz Jurmale, leta 2018. godine, Jevtović je izabrao broj 33 u domaćem šampionatu.[67] Zvezdine zvezde Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[68] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano: 1. Rajko Mitić 1. Rajko Mitić 2. Dragoslav Šekularac 2. Dragoslav Šekularac 3. Dragan Džajić 3. Dragan Džajić 4. Vladimir Petrović Pižon 4. Vladimir Petrović Pižon 5. Dragan Stojković Piksi 5. Dragan Stojković Piksi 6. Generacija 1991. 6. Generacija 1991. Sastav šampiona Evrope Glavni članak: Generacija 1991. Sastav osvajača titule prvaka Evrope: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Duško Radinović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan Marović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Jugović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Refik Šabanadžović Rumunija Miodrag Belodedić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ilija Najdoski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Robert Prosinečki Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Savićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Siniša Mihajlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Darko Pančev Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragiša Binić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlada Stošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran „Maza“ Vasilijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Momčilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Željko Kaluđerović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Jurić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rade Tošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladan Lukić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Milojević Trener: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljupko“ Petrović Ostali poznati igrači Glavni članak: Spisak igrača FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran „Žota“ Antonijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan „Kule“ Aćimović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Baralić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Beara Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Bekić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Cvijetin Blagojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladislav „Bleki“ Bogićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zdravko Borovnica Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav „Bane“ Vukosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kiril „Kiro“ Dojčinovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Dujković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Durković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Predrag Đajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Đorić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Đurović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milko Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Marko Elsner Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Todor „Toša“ Živanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Zeković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Ivković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan „Cole“ Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rajko Janjanin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živorad „Žika“ Jevtić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Jezerkić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Jelikić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan „Mile“ Jovin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Jurišić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Kajganić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stanislav Karasi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mihalj Keri Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Klenkovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borivoje „Bora“ Kostić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag Krivokapić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zlatko Krmpotić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir Lovrić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živan Ljukovčan Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Maravić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojislav „Vojkan“ Melić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragan Miletović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Đorđe Milovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Milojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nedeljko „Neđa“ Milosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Trifun „Trifke“ Mihailović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mitar Mrkela Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srđan Mrkušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Husref Musemić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Staja“ Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovica Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag „Mile“ Novković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tihomir „Bata“ Ognjanov Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miroslav Pavlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Bela Palfi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ognjen „Olja“ Petrović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir „Vladica“ Popović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Prljinčević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavko Radovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Radović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srebrenko Repčić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Antun Rudinski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Dule“ Savić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljubiša“ Spajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub „Srba“ Stamenković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Stipić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sead Sušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Lazar Tasić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kosta Tomašević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Novak „Krca“ Tomić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Filipović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sulejman Halilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borislav „Boro“ Cvetković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Cokić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Čop Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miloš Šestić Slovenija Milenko Ačimovič Savezna Republika Jugoslavija Ivan Adžić Savezna Republika Jugoslavija Branko Bošković Savezna Republika Jugoslavija Goran Bunjevčević Savezna Republika Jugoslavija Risto Vidaković Savezna Republika Jugoslavija Ivan Gvozdenović Savezna Republika Jugoslavija Jovan „Cune“ Gojković Savezna Republika Jugoslavija Anto Drobnjak Savezna Republika Jugoslavija Goran Drulić Savezna Republika Jugoslavija Ivan Dudić Savezna Republika Jugoslavija Goran Đorović Savezna Republika Jugoslavija Bratislav Živković Savezna Republika Jugoslavija Ilija Ivić Savezna Republika Jugoslavija Dragoslav Jevrić Savezna Republika Jugoslavija Zoran Jovičić Savezna Republika Jugoslavija Darko Kovačević Savezna Republika Jugoslavija Aleksandar Kocić Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Krupniković Savezna Republika Jugoslavija Nenad Lalatović Savezna Republika Jugoslavija Leo Lerinc Savezna Republika Jugoslavija Nenad Maslovar Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Milojević Savezna Republika Jugoslavija Zoran Njeguš Savezna Republika Jugoslavija Perica Ognjenović Savezna Republika Jugoslavija Dejan „Rambo“ Petković Savezna Republika Jugoslavija Mihajlo Pjanović Savezna Republika Jugoslavija Nenad Sakić Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stanković Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stefanović Severna Makedonija Mitko Stojkovski Srbija i Crna Gora Nemanja Vidić Srbija i Crna Gora Vladimir Dišljenković Srbija i Crna Gora Milan Dudić Srbija i Crna Gora Nikola Žigić Srbija i Crna Gora Boško Janković Srbija i Crna Gora Nenad „Piksi“ Kovačević Srbija i Crna Gora Aleksandar Luković Srbija i Crna Gora Marjan Marković Srbija i Crna Gora Marko Pantelić Crna Gora Boban Bajković Srbija Dušan Basta Komori El Fardu Ben Srbija Milan Biševac Gana Ričmond Boaći Kanada Milan Borjan Portugalija Ugo Vieira Senegal Ibrahim Gaj Nigerija Abiola Dauda Australija Miloš Degenek Holandija Mičel Donald Argentina Luis „Lučo“ Ibanjez Brazil Kadu Gabon Gelor Kanga Ekvador Segundo Kastiljo Srbija Aleksandar Katai Srbija Ognjen Koroman Srbija Darko Lazović Francuska Damijen Le Talek Njemačka Marko Marin Srbija Luka Milivojević Srbija Nenad Milijaš Srbija Dejan Milovanović Srbija Dragan Mrđa Srbija Pavle Ninkov Srbija Miloš Ninković Srbija Milan Pavkov Srbija Marko Perović Slovenija Nejc Pečnik Srbija Aleksandar Pešić Srbija Nemanja Radonjić Srbija Ivan Ranđelović Srbija Vujadin Savić Treneri Glavni članak: Spisak trenera FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1946) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Svetislav Glišović (1946–48) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar Tomašević (1948–50) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1952) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1952–53) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1953–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Ralić (1954) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1954–57) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miša Pavić (1957–64) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak (1964–66) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Miljanić (1966–74) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljenko Mihić (1974–75) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1975–76) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1976–78) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1978–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić (1982–83) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1983–86) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Velibor Vasović (1986–88) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1988) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Šekularac (1989–90) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1990–91) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladica Popović (1991–92) Savezna Republika Jugoslavija Milan Živadinović (1992–94) Savezna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1994–96) Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Petrović Pižon (1996–97) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1997) Savezna Republika Jugoslavija Milorad Kosanović (1997–98) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1998–99) Savezna Republika Jugoslavija Miloljub Ostojić (1999) Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Radić (privremeni) (1999) Savezna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin (1999–01) Savezna Republika Jugoslavija Zoran Filipović (2001–03) Srbija i Crna Gora Slavoljub Muslin (2003–04) Srbija i Crna Gora Ljupko Petrović (2004) Srbija i Crna Gora Milovan Rajevac (privremeni) (2004) Srbija i Crna Gora Ratko Dostanić (2004–05) Italija Valter Zenga (2005–06) Bosna i Hercegovina Dušan Bajević (2006–07) Severna Makedonija Boško Đurovski (2007) Srbija Milorad Kosanović (2007) Srbija Aleksandar Janković (2007–08) Češka Italija Zdenjek Zeman (2008) Severna Makedonija Čedomir Janevski (2008–09) Srbija Kipar Siniša Gogić (privremeni) (2009) Srbija Vladimir Petrović Pižon (2009–10) Srbija Ratko Dostanić (2010) Srbija Aleksandar Kristić (2010) Hrvatska Robert Prosinečki (2010–12) Srbija Aleksandar Janković (2012–13) Portugalija Rikardo Sa Pinto (2013) Slovenija Slaviša Stojanović (2013–14) Srbija Nenad Lalatović (2014–15) Crna Gora Miodrag Božović (2015–17) Severna Makedonija Boško Đurovski (privremeni) (2017) Srbija Vladan Milojević (2017–19) Srbija Dejan Stanković (2019–2022) Srbija Miloš Milojević (2022—2023) Izrael Barak Bahar (2023—trenutno) Predsednici Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mita Miljković (1948–51) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Isa Jovanović (1951–52) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sava Radojčić (1952–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Marković (1954–55) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1955–56) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoje Đurić (1956) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1956–60) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1960–63) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1963–65) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1965–68) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Bugarčić (1968–77) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1977–81) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Brana Dimitrijević (1981–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlastimir Purić (1982) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miladin Šakić (1982–87) Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Mijailović (1987–93) Srbija i Crna Gora Dragan Džajić (1998–04) Srbija Dragan Stojković (2005–07) Srbija Toplica Spasojević (2007–08) Srbija Dobrivoje Tanasijević (2008–09) Srbija Vladan Lukić (2009–12) Srbija Dragan Džajić (2012–14) Srbija Svetozar Mijailović (2014–trenutno) Rivalstvo sa Partizanom Glavni članak: Večiti derbi Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Statistika fudbalskog derbija Od 26. maja 2022. Takm. IGP CZB N PAR GolCZV GolPAR Prvenstvo 167 66 54 47 232 198 Kup 40 21 5 14 59 50 Ostalo 54 25 9 20 103 88 Ukupno 261 112 68 81 394 336 IGP: odigrano utakmica CZB: pobeda Crvene zvezde N: nerešeno PAR: pobeda Partizana GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde GolPAR: postignutih golova Partizana FK Crvena zvezda u Superligi Srbije Glavni članak: Superliga Srbije u fudbalu Stanje na dan: 22. maj 2022. Sezona IG P N I GD GP GR Bod. Plas. 2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1. 2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2. 2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3. 2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2. 2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2. 2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2. 2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2. 2013/14. 30 23 3 4 66 27 +39 72 1. 2014/15. 30 19 7 4 46 20 +26 64 2. 2015/16. 37 30 5 2 97 27 +70 54 1. 2016/17. 37 30 4 3 93 33 +60 55 2. 2017/18. 37 32 4 1 96 19 +77 60 1. 2018/19. 37 33 3 1 97 20 +77 60 1. 2019/20. 30 25 3 2 68 18 +50 78 1. 2020/21. 38 35 3 0 114 20 +94 108 1. 2021/22. 37 32 4 1 95 19 +76 100 1. Ukupno 531 406 74 51 1168 372 +796 1130 1. (NP) IG = Igrao utakmica; P = Pobedio; N = Nerešeno; I = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol razlika; Bod. = Bodova; Plas. = Plasman; NP = Najviši plasman FK Crvena zvezda u Kupu Srbije Sezona Plasman 2006/07. Pobednik 2007/08. Polufinale 2008/09. Polufinale 2009/10. Pobednik 2010/11. Polufinale 2011/12. Pobednik Sezona Plasman 2012/13. Četvrtfinale 2013/14. Četvrtfinale 2014/15. Osmina finala 2015/16. Osmina finala 2016/17. Finalista 2017/18. Četvrtfinale Sezona Plasman 2018/19. Finalista 2019/20. Polufinale 2020/21. Pobednik 2021/22. Pobednik FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Glavni članak: FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Zaključno sa 3. novembrom 2022, Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala: Takmičenje Ut. Pob. Ner. Por. GD GP UEFA Liga šampiona 151 70 33 48 278 203 Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43 UEFA liga Evrope 165 70 42 53 253 207 UEFA superkup 1 0 0 1 0 1 Interkontinentalni kup 1 1 0 0 3 0 I Ukupno UEFA takmičenja 352 153 85 114 598 454 Mitropa kup 39 17 7 15 71 58 Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29 Intertoto kup 6 3 1 2 15 15 II Ukupno ostala takmičenja 66 29 10 27 118 102 Ukupno I + II 418 182 95 141 716 556 Dresovi (proizvođači i sponzori) Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu 1977–1978 Admiral 1979 Puma 1980–1986 Kristal Zaječar 1986–1987 de LUKS 1987–1988 Li Kuper 1988–1989 Kasuči 1989–1990 Mister Bejbi 1990–1991 DEKSIM 1991–1993 Humel Klasik 1993–1994 Komercijalna banka 1994–1996 Diadora Beobanka 1996–1998 Kapa 1998–2001 Pils lajt 2001–2003 Adidas 2003–2005 Viner štetiše Šarp 2005–2006 Tojota 2006–2008 Najki 2008–2009 2010 2344 – Za moju Zvezdu 2010–2012 Gasprom 2012–2013 Leđea 2013–2017 Puma 2017– Makron Generalni sponzor Od 2010. godine generalni sponzor jednog od najpopularnijih fudbalskih klubova u Srbiji je kompanija „Gasprom njeft“ — većinski akcionar srpske kompanije „Naftna industrija Srbije“ i najveći strani investitor u zemlji. Tokom saradnje sa „Gasprom njeftom“ klub je šest puta osvajao titulu šampiona Srbije, dva puta je osvojio Kup Srbije i redovno je učestvovao na evropskim turnirima. U okviru saradnje, osim reklamiranja brendova kompanije „Gasprom njeft“ zajedno sa FK Zenitom iz Sankt Peterburga realizuje se saradnja u oblasti omladinskog fudbala — razmena mladih igrača i održavanje prijateljskih utakmica. Napomene ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao „Red Star“, nemačkom kao „Roter Stern“, francuskom kao „Etoile Rouge“, italijanskom kao „Stella Rossa“, španskom kao „Estrella Roja“, holandskom kao „Rode Ster“, norveškom kao „Røde Stjerne“, rumunskom kao „Steaua Roşie“. Vidi još Spisak fudbalskih klubova u Srbiji ŽFK Crvena zvezda crvena zvezda istorija crvene zvezde fudbalski klub fudbalskog kluba fk red star legende igrači roman