Čudesni fudbal + veliki raspored utakmica SP-a 2006, Klajv Giford Mala enciklopedija velikog fudbala Neverovatne činjenice o najlepšoj igri na svetu BIGZ, 2006. Nekorišćeno

Pčelica, 2018. Udžbenički četvrtasti format, 40 bogato ilustrovanih strana. Odlično očuvana. Ova knjiga je namenjena svim malim poštovaocima sporta, a posebno ljubiteljima fudbala, svima onima koji, obučeni u crno-bele boje svog tima, navijaju iz dubine duše za Partizan, jer znaju da je klub koji vole njihova druga porodica. Osećaj zajedništva i pozitivne navijačke energije, usvajanje kulture navijanja i fer-pleja, poštovanje protivničkih navijača i igrača, ali i uživanje u sportskoj veštini – razlozi su zašto treba voleti fudbal, bez obzira na to za koji klub navijamo. s

Pčelica, 2018. Udžbenički četvrtasti format, 40 bogato ilustrovanih strana. Lepo očuvana, sem što ima posvetu na unutrašnjoj strani prednje korice. Ova knjiga je namenjena svim malim poštovaocima sporta, a posebno ljubiteljima fudbala, svima onima koji, obučeni u crno-bele boje svog tima, navijaju iz dubine duše za Partizan, jer znaju da je klub koji vole njihova druga porodica. Osećaj zajedništva i pozitivne navijačke energije, usvajanje kulture navijanja i fer-pleja, poštovanje protivničkih navijača i igrača, ali i uživanje u sportskoj veštini – razlozi su zašto treba voleti fudbal, bez obzira na to za koji klub navijamo. s

MALA ŠKOLA FUDBALA MATEJE KEŽMANA Mateja Kezman, Nemanja Pastar ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA, 2006. Tvrdi povez, format: 17x22 cm, 80 strana, ilustrovano u koloru, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Ima posvetu na unutrasnjoj strani korica. Kompaktna. 22032023 ktj-14

Kreativni centar, 2013. Manji format, 222 strane. Listovi uprljani kao na slici, posveta na predlistu, inače očuvana. Mršavko se osećao prilično usamljeno kada se s roditeljima preselio u Porto Vekjo. Nije lako biti bez prijatelja, a uz to i košarkaš u gradu u kojem se ceni jedino fudbal. Ipak, kada je upoznao Kulera i otkrio da se i u Porto Vekju igra košarka, sve se promenilo. Počeo je da igra za `Šarkse` i upoznao je Keka, Jogija, Tehna, Pjetra i Paola, a zahvaljujući Kuleru, i jednu Silviju, zbog koje mu se jezik stalno vezivao u čvor. Tim `Šarksa`, s trenerom Otom na čelu, bio je mali ali odlučan u nameri da pobedi na šampionatu u košarci. Svi oni zajedno otkriće kako se igra za tim na terenu, ali i u životu.

Čudo u Sajgonu - Predrag Nenadić Udzbenički format tvrd povez posveta autora, nekorišćena Predrag Neša Nenadić (Beograd-1946), diplonirani nutricionista, rođeni Beograđanin, poreklom i srcem Šumadinac, srećno oženjen suprug, dični otac i ponosni deda. Tokom godina uspešan privrednik i stručnjak, dirktor u nekoliko velikih i poznatih Jugoslovenskih firmi. Veoma uspešan i kao privatni preduzetnik u svojoj kompaniji NACO-TRADE. Bivši sportista-fudbaler, koji je posle uspešne karijere u Jugoslaviji, istu nastavio u Nemačkoj. Dokazao se i kao uspešni sportski radnik na funkcijama potpredsednika F.K Sinđelića i predsednika F.K. Heroja. Nagrađivan najvišim priznanjima Fudbalkog Saveza Beograda i Fudbalskog Saveza Jugoslavije. U njegovom književnom predstavljanju širokoj javnosti, ovo je Nenadiću drugi roman, a tema je najvažnija sporedna stvar na svetu- Njegovo veličanstvo FUDBAL. Za mnoge je fudbal samo igra, a nekome i briga. Nekome je san, a nekome mora. Fudbl je posao i zanat, i volja i inat. Zbog njega se kisne i zebe, peva i plače. On ujedinjuje i razdvaja, osnažava i raznežuje. On ne zna za granice, zemlje i kontinente, vere i rase. On se jednostavno kotrlja od noge do noge, od noge do glave, od glave do srca, prelazeći sve moguće i nemoguće prepreke. Da li se fudbalom može kroz okrutne sankcije međunarodne zajednice silom nametnute jednoj nedužnoj suverenoj zemlji u jednom vremenu u jednom zemaljskom prostoru na brdovitom Balkanu? Da može. Ova knjiga upravo govori o tome, o dalekim prijateljskim zemljama Vijetnamu, Burmi i Tajlandu, o neverovatnom uspehu malog fudbalskog kluba Heroja iz Jajinaca, o patriotizmu i odanosti idealima. Roman o skoro avanturističkim događnjima u dalekim egzotičnim destinacijama, a nije putopis. Roman o fudbalu i fudbalerima, a nije almanah. Roman o političkim i poslovnim dešavanjima, a nije istorijski. Sa fudbalom i za njim kada se krene, onda se putuje slobodno kroz vreme i prostor ka zvezdama i večnosti. Vežite se krećemo !

Izdavač:BEOGRADSKA KNJIGA - BEOSING Beograd Broj strana:108 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 13 cm Godina izdanja:2003 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! `Ja sam se rodio u Bosni ! Mi smo uvjek govorili da smo Bosanci ! Zivio sam tamo sa svijetom. Mahala je bila blizu naseg sokaka! Igrali smo fudbal zajedno. Cijelo djetinjstvo mi je proslo u tome. Za vrijeme Ramazana, iako smo bili mali, nismo vikali: Mama, mama...daj nam vode!` Znali smo da komsija Omer kosi. Ni kada se kosi on ne pije vodu jer - Ramazan je! Mi smo to postovali. Znali smo i kako se treba postovati kad su Bajrami. Sve smo to postovali. I kada su bili katolicki sveci i to smo postovali. To je bio nas bosanski nacin zivljenja! Miloš Jevtić `MAJSTORAT DUŠKA TRIFUNOVIĆA` (2003) VJERA JE SLUGA Svi su ljudi iste vjere ako njome žele slogu ako njome srce mjere da zajedno više mogu Svi su ljudi iste vjere ako njome srce mjere Sav je život - pola ljubav drugo pola - komedija Neka vjera bude sluga gde se stvara harmonija Duško Trifunović

SVE, BAŠ SVE - Nikola Jun Najveci rizik je ne rizikovati uopste. Izdavac: Urban Reads Mek povez 294 str. Bolujem od retke i malo poznate bolesti. Ukratko, alergična sam na svet. Ne napuštam kuću, i zapravo nisam izašla u spoljni svet već sedamnaest godina. Jedini ljudi koje viđam su mama i moja negovateljica Karla. Međutim, jednoga dana se pred komšijskom kućom pojavi kamion za selidbe. Kad bacim pogled kroz prozor, ugledam njega. Visok je, vitak i sav u crnom – crna majica, crne farmerke, crne patike i crna kapa koja mu potpuno pokriva kosu. Uhvati me kako virim i uzvrati pogled. Gledamo se netremice. Zove se Oli. Možda i ne možemo da predvidimo budućnost, ali ponešto ipak možemo. Na primer, ja ću se sasvim sigurno zaljubiti u njega. I to sasvim sigurno neće izaći na dobro.

Sve, baš sve. Nikola Jun Broj strana: 292 Izdavač i godina izdanja: Urban Reads, 2016. Mek povez Veoma dobro ocuvano. Najveći rizik je ne rizikovati uopšte. Bolujem od retke i malo poznate bolesti. Ukratko, alergična sam na svet. Ne napuštam kuću, i zapravo nisam izašla u spoljni svet već sedamnaest godina. Jedini ljudi koje viđam su mama i moja negovateljica Karla. Međutim, jednoga dana se pred komšijskom kućom pojavi kamion za selidbe. Kad bacim pogled kroz prozor, ugledam njega. Visok je, vitak i sav u crnom – crna majica, crne farmerke, crne patike i crna kapa koja mu potpuno pokriva kosu. Uhvati me kako virim i uzvrati pogled. Gledamo se netremice. Zove se Oli. Možda i ne možemo da predvidimo budućnost, ali ponešto ipak možemo. Na primer, ja ću se sasvim sigurno zaljubiti u njega. I to sasvim sigurno neće izaći na dobro. ..

Sladak miris smrti, Giljermo Arijaga Izdavač: DEJADORA Godina izdanja: 2007 Broj strana: 178 nova knjiga mek povez sa klapnama Giljermo Arijaga rođen je u Meksiko Sitiju 1958. Pre nego što je postao pisac, scenarista, univerzitetski profesor, bavio se boksom, košarkom, a fudbalom i kao profesionalni igrač. Rastao je u četvrtima poznatim po nasilju i sebe voli da zove i `lovcem među piscima`. Mnogi autobiografski detalji iz Arijaginog života poslužili su mu kao inspiracija za književni rad. Ovog autora naša je publika upoznala pre svega kao autora scenarija za sledeća filmska ostvarenja: Pseća ljubav, 21 gram, Tri sahrane Melkijadesa Estrade, Vavilon. Dva puta je bio nominovan za Oskara za najbolji scenario, a Zlatnu palmu u Kanu dobio je za film Tri sahrane Melkijadesa Estrade. Roman Sladak miris smrti priča je o prevari, strasti i osveti, sjedinjenih u tragičnom ubistvu mlade devojke u malom meksičkom selu. Malograđansko okruženje, zamka jedne nevidljive ljubavne priče, potraga za izgubljenim životom i vremenom, jednom ženom, jednom žudnjom, samo su deo tematskog sklopa kojim se Arijaga u ovoj knjizi bavi. Ovaj roman dokazuje ono što mnogobrojni ljubitelji Arijaginog opusa već znaju: pred nama nije samo izvanredan scenarista, već i jednako dobar pisac romana.

Autor: Giljermo Arijaga Povez: broširan Br. strana: 156 Format: 13,5x20,5 Giljermo Arijaga rođen je u Meksiko Sitiju 1958. Pre nego što je postao pisac, scenarista, univerzitetski profesor, bavio se boksom, košarkom, a fudbalom i kao profesionalni igrač. Rastao je u četvrtima poznatim po nasilju i sebe voli da zove i `lovcem među piscima`. Mnogi autobiografski detalji iz Arijaginog života poslužili su mu kao inspiracija za književni rad. Ovog autora naša je publika upoznala pre svega kao autora scenarija za sledeća filmska ostvarenja: Pseća ljubav, 21 gram, Tri sahrane Melkijadesa Estrade, Vavilon. Dva puta je bio nominovan za Oskara za najbolji scenario, a Zlatnu palmu u Kanu dobio je za film Tri sahrane Melkijadesa Estrade. Roman Sladak miris smrti priča je o prevari, strasti i osveti, sjedinjenih u tragičnom ubistvu mlade devojke u malom meksičkom selu. Malograđansko okruženje, zamka jedne nevidljive ljubavne priče, potraga za izgubljenim životom i vremenom, jednom ženom, jednom žudnjom, samo su deo tematskog sklopa kojim se Arijaga u ovoj knjizi bavi. Ovaj roman dokazuje ono što mnogobrojni ljubitelji Arijaginog opusa već znaju: pred nama nije samo izvanredan scenarista, već i jednako dobar pisac romana.

Rekla bih da je Aleksandar Genis predstavnik najređeg mislilačkog epikurejstva, koje neumorno prigrljuje najrazličitije načine konzumiranja života. Presudna je, naravno, okolnost njegovog davnašnjeg priklanjanja najžrtvenijem i najhranljivijem načinu – umetnosti. Oduzme li mu se nešto, u neko sunčano popodne, takvom faunu ostaju prelepe uspomene i preveliko znanje da bi tek uvređeno ćutao. A neće se ni razmetati frustracijama, poput nekog novopečenog stoika. Na njegovoj skali vrednosti postoji čudan podeljak. Oslonjen na njega, ne bez elegancije, živiš kao optimista bez obzira na sav svoj pesimizam. U potrazi za izgubljenim, nalaziš ga, makar u svom oku, levom ili desnom. Zato i ova knjiga izgleda ovako. To nam je pisac pružio svoje ruke, baš levu i baš desnu. Nakon njihovog iskrenog stiska, tu je i mali poklon-buket, koji spaja nespojivo: razigranu gustioznost sa tamnim, serioznim tonovima. Srećni smo! I posle ovog susreta sa njegovim najnovijim esejima, možemo ubeđeno reći: Genis je – Genis. Draginja Ramadanski Aleksandar Genis je rođen 1953. godine u Rjazanju (Rusija); rano detinjstvo proveo je u Kijevu, a najveći deo mladosti u Rigi, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu Letonskog univerziteta. Od 1977. godine živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Radio je na poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku, bavio se književnom kritikom, i bio kolumnista u programima iz kulture na radiju. Autor je i voditelj televizijskog serijala Genis. Pisma iz Amerike (ruski TV kanal Kultura). Od 2004. godine vodi stalnu rubriku u Novoj gazeti, ima svoju kolumnu u časopisu Eskvajer, uređuje blog na sajtu Snob. Jedan je od urednika časopisa Strana književnost. Bio je član žirija Bukerove nagrade (1993) kao i žirija nagrade Liberti. Član je Akademije Ruske filologije. Dobitnik je prestižne nagrade peterburškog književnog časopisa Zvezda (1997) i dr. Poznat i uticajan autor postao je po knjigama napisanim u koautorstvu sa Petrom Vajlom, Savremena ruska proza (1978), Maternji jezik (1989), Ruska kuhinja u izgnanstvu, (1987), Šezdesete. Svet sovjetskog čoveka (1998) i dr., koje su obavezno štivo u ruskim gimnazijama. Od 1990. godine piše samostalno. Među ostalim objavio je knjige eseja Američka azbuka (1994), Crveni hleb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995) (Američka azbuka/Crveni hleb Geopoetika 1999) Kula vavilonska, Umetnost vremena sadašnjeg, (1996, Geopoetika 2002) Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina, Umetnost oduzimanja (1998, Geopoetika 2000), Dovlatov i okolina, Filološki roman (1999, Geopoetika 2000) Ivan Petrović je umro (1999), Pejzaži (2002), Koloplet (2002), Vesti iz Edena (Geopoetika 2003), Sladak život (2004), knjigu kulinarskih putovanja Stočiću, postavi se (Geopoetika 2004), knjigu Zen fudbala i druge priče; Šest prstiju (2008), Lični slučaj (2009), Omoti bombona (2010), Kosmopolita (Geopoetika 2012), Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu (2013, Geopoetika 2015). Autor je teksta dokumentarnog filma o ukrajinskoj revoluciji (“Narandžasta zima”, režija A. Zagdanski). Njegove knjige prevedene su sa ruskog na engleski, japanski, nemački, francuski, italijanski, srpski, mađarski, letonski i druge jezike.

Autor - osoba Knabe, Bertold V. Naslov Kolateralna šteta: Jugoslavija : 78 dana između dvorišta i podruma / Bertold V. Knabe ; [s nemačkog prevela Dožić Emeli] Jedinstveni naslov NATO-Kollateralschaden Jugoslawien 78 Tage zwischen Hof und Keller. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Eden, 2013 (Batajnica : Printer) Fizički opis 283 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dožić, Emeli = Dožić, Emeli Napomene Prevod dela: NATO-Kollateralschaden Jugoslawien 78 Tage zwischen Hof und Keller / Berthold W. Knabe Tiraž 1.000. Predmetne odrednice NATO agresija -- Jugoslavija -- 1999 -- U literaturi Knjiga je namenjena ljudima koje zanimaju događaji vezani za rat na Kosovu i bombardovanje SRJ, kao i onima koji, uprkos vrstama propagande, žele da saznaju kako su stanovnici Novog Sada preživljavali svoju svakodnevnicu za vreme rata koji je trajao 78 dana. Probudio sam se potpuno iscrpljen u 5.30h, umio se, pristavio kafu i probudio Sandru. Bili smo naumili da ubuduće ranije odlazimo na spavanje, jer rasprave vođene do kasno u noć, kao štoje bila sinoćna, a zbog kojih sutradan hodamo natečenih očiju i podbulog lica, ne vode ničemu. Juče, posle vesti, pridružili su nam se Goja, Laza i njegova žena Jovanka. Nešto kasnije pristigli su Slobodan i Biljana. Svi smo pratili vesti i svako ih je drugačije tumačio. Pre svega, odgonetali smo šta je sa ugovorom iz Rambujea: zašto Milošević ne potpisuje? I zašto su ugovor prihvatili samo Albanci? Pitanje je dolazilo za pitanjem, a za odgovore smo bili uskraćeni... U 15h posao je bio gotov, ali sam se još malo podružio se kolegama. I ovde je vladalo uverenje kao i kod nas u dvorištu. Činilo se da je prosto nemoguće da nas iz Vojvodine, a pre svega iz Novog Sada, uvuku u problem sa Kosovom. Oko 18h stigao sam kući. Sandra još nije bila došla. Danas je morala duže da radi, jer se jedna njena koleginica, zbog bolesti, nije pojavila na poslu. Nakon što sam sebi ispržio dva jajeta, legao sam na kauč. Pošto sam bio zadremao, uplašio sam se kada se neko iznad mene sagnuo i poljubio me u usta. Naravno, bila je to Sandra. – Koliko si već ovde? – upitao sam. – Upravo sam stigla. Onako pospan škiljnuo sam na sat, koji je inače stajao pored gramofona. Bilo je 19.45h. Nekoliko minuta pre dvadeset časova začuo sam Majin glas koji je iz stana sa trećeg sprata pozivao blizance, koji su u dvorištu igrali fudbal. To je značilo da treba da prekinu igru i da se popnu gore. Sandra je nameravala da se presvuče. Još jednom sam se okrenuo i navukao ćebe preko lica. Iznenada sam, kao nekom ogromnom rukom, bio visoko podignut i zbačen sa kauča. Potom smo začuli jaku detonaciju, a nekoliko sekundi kasnije sve se ponovilo. Ponovo me obuhvatila ruka “duha”, visoko odbacila i već je usledila sledeća detonacija. Bila je iste jačine kao i prethodna. Zadrmala se čitava kuća do temelja. Pod, zidovi... sve se ljuljalo kao da je zemljotres, a onda je ponovo nastupila tišina. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Mahinalno sam pogledao na sat – bilo je tačno 20.03h. Sandra je stajala naslonjena na ormar i zurila u mene bledog, kao kredo namazanog lica, i razrogačenih očiju. Zatim su se njene usne otvorile i počela je da vrišti, a ja sam počeo da vičem: – Šta se dešava?! Šta se dešava?! Uhvatio sam je za ramena rekavši joj da uzme sveće, lična dokumenta i jednu baterijsku lampu i da izađe napolje u dvorište. U trenutku dok smo istrčavali kroz otvorena vrata, osetili smo jak vazdušni pritisak od kojeg nam se odeća cepala. Ponovo je zagrmelo. Ova detonacija bila je toliko snažna da su se sve kuće oko nas zadrmale. Neka prozorska krila, iščupana iz svojih držača, visila su na iskrivljenim šarkama ili ležala razbacana po dvorištu. Velika i teška ulazna vrata, koja su pre detonacija bila širom otvorena od pritiska su se, i uz tresak, zatvorila. Sa ulice i parkinga zapištali su alarmi parkiranih automobila u svim mogućim tonalitetima. Bilo je neopisivo – potpuni haos!` „Javljam se iz lavljih čeljusti!“ – ovo su reči Bertolda Knabe, pisca ove knjige, koje je poslao putem razglednice svojim prijateljima u Nemačkoj, u svom prvom dodiru sa Srbijom. Srbija je za njega bila samo mala čudna zemlja u Srcu Balkana gde žive neki čudni ratoborni ljudi i bilo ga je strah da dođe ... Mediji u Nemačkoj bili su izvor svih informacija koje je dobijao o Srbiji. Vera, sa kojom se venčao 1998. godine u leto, poslala je Bertolda u Srbiju da uporedi svoju sliku o Srbiji sa stvarnim stanjem. „Javljam se iz lavljih čeljusti!“, ove reči pokazuju strah, nepoverenje, očaj, smrtnu opasnost. Bertold je u lavljim raljama, namu spasa. Međutim, po povratku u Nemačku, posle susreta sa „lavom“ i njegovim stanovnicima, Verinom rodbinom, komšijama, počinje velika borba Bertolda o Srbiji i njenom narodu. Prvo što radi, šalje pisma Špiglu, uglednom nemačkom časopisu i iznosi jednu drugu sliku od uobičajene u to vreme, koja se plasirala putem medija u Nemačkoj. Zbog svog stava i pisanja pisama medijima o Srbiji i dogadjanjima oko NATO agresije, koji se nisu uklapali u šemu tadašnju medijsku sliku, Bertold dobija otkaz u firmi. Bertold ne posustaje. Angažuje se oko prikupljanja pomoći za Srbiju. Skuplja hranu, odeću, sredstva za kućnu i ličnu higijenu. Pomoć dovozi do Segedina, a „novosadska veza“ doprema pomoć u Srbiju. Znajući da Bertold ne može da dobija prave informacije o događanjima unutar Srbije, Goran Stefanović Frile, njegov kum, počinje da mu piše pisma. Na osnovu tih pisama Bertold je napisao ovu knjigu. Čovek koji ima „ogromno“ srce za sve ljude i veliku ljubav prema Srbiji, od pre godinu dana se šlogirao bez šansi za oporavak i sada je u invalidskim kolicima. Njegova ogromna želja je da napiše još jednu knjigu o njegovim iskustvima, doživljajima i prijateljima koje je stekao u Srbiji. (Bertold V. Knabe) MG15

Prema rečima Dejana Bogojevića ovo je vešto ispričana priča u tri kruga, tri ciklusa, koja se međusobno dodiruju, susreću, seku i dopunjavaju čineći skakutavi tok teksta od početka do kraja. Taj tekst je privlačan za čitaoce koji uspevaju da se prepuste sugestivnom vođenju i aktivnom učestvovanju u napisanom, ali koji su kadri i da napisano nadograde sopstvenom maštom i iskustvenom osnovom. Autorka je ponudila više rešenja da, dakako, ostanemo „u mreži“ – u mreži ljubavi, slobode i spokojstva. Moć umetnosti je, na sreću, iznad moći osamljenosti. Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje. Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava. Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju. Odustala je. Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle. Unutra je sve ostalo isto. Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom. Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje. Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan dolazila sve ređe i ređe. “Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju. Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu. Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu. “Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!” Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala. “Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…” Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku. “Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun. Spremila se da zavrišti iz petnih žila. Unutra, sa druge strane, vladao je muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati? Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata. Presing 2022 170 str K.D.S.3.1.

„Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. „Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik - očajanje. U romanu je prisutna - snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski U najkosmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost? Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`. Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva. Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija. Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`, a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće. Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke). Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.