Zavod za udzbenike i nastavna sredstva,Beograd,2008g.,80str. mala skola Mateje Kezmana

Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor! Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije.

Čarobno carstvo bajki Publik Praktikum Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor!....Ilustrovana u boji... Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Odlično očuvana , pečat bibliteke 304 strane 325 grama Ponekad najkraće reči nose najveću težinu. Kad je u napuštenom stanu pronađena ženska ruka, inspektor Džejk Porter i njegov partner Nik Stajls iz Londonske policije preuzeli su slučaj i odsečenu ruku povezali s Natašom Barkli, koju decenijama niko nije video. Dok istražuju detalje koji se kriju iza njenog nestanka, Porter i Stajls otkrivaju vezu s drugom istragom. Suočeni sa strahom ljudi od lokalnog moćnika, ali i sa zakulisnim igrama – možda čak i korupcijom unutar same policije – Porter i Stajls tragaju za odgovorima. Upoznajte Džejka Portera i Nika Stajlsa – nov i neodoljiv detektivski par. Stajls je bio slab na Hjuga Bosa, uredan i doteran, kratko podšišan, tip-top od glave do pete. Starije kolege prozvale su ga kancelarijskim lepotanom, ali on se nije obazirao na to. Neki su ga pak zvali Tjeri Anri Londonske policije sve dok ga nisu videli kako igra mali fudbal. Stajlsov partner Porter bio je Irac poreklom, odevao se nešto ležernije, te je njegova pojava odavala utisak komotnosti, ako ne i izvesne zapuštenosti. RD

Nova, nekorišćena Antropolog među navijačima / Ivan Đorđević Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 246 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 222 Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. [4] `Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije` - -> str. 11 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [229]-237 Registar. Predmetne odrednice Fudbalski navijači -- Antropološki aspekt -- 19-20v „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam.

ANTROPOLOG MEĐU NAVIJAČIMA: Ivan Đorđević **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Antropolog među navijačima / Ivan Đorđević Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 246 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 222 ISBN 978-86-7562-126-3 (broš. ; XX vek) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. [4] `Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije` - -> str. 11 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [229]-237 Registar. Predmetne odrednice Fudbalski navijači -- Antropološki aspekt -- 19-20v „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam.

Sportsko društvo `Novi Beograd` 1946-1962: Počeci sporta na Novom Beogradu / Žarko Novaković Beograd 2015. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, 70 strana. Knjiga je odlično očuvana. Nekoliko povratnih informacija na moju prvu monografiju FK „Novi Beograd “ dalo mije „vetar u leđa“ da prikupim još materijala i napišem proširenu verziju. Zadao sam sebi težak zadatak, jer sam za prvu istražio sve izvore, ali trud se isplati. Uvek postoji još nešto da se kaže. Svaka pronađena fotografija prizove u sećanje mnoštvo nezabeleženih slika, Događaja, situacija... Ono što nije zabeleženo slikom, treba da se opiše sećanjem nas aktera. Slika ima izuzetnu snagu, reč je čini još intenzivnijom, a naša sećanja blede kao i crno bele fotografije, naročito ako su od pre pedeset i više godina. Moja velika želja, i pored skromnih mogućnosti, je da otrgnem od zaborava vreme velikog sportskog i drugarskog entuzijazma. Bavljenje sportom u našem malom klubu iznedrilo je nekoliko velikih asova — državnih reprezentativaca u različitim disciplinama. Sportsko Društvo „Novi Beograd“ je za petnaestak godina postojanja, neposredno posle Drugog svetskog rata, dalo brojne odbojkaške i fudbalske reprezentativce, kao i bokserske asove. Sadržaj: Predgovor Osnivanje Odbojka Fudbal Boks Literatura

ČAROBNO CARSTVO BAJKI Publik Praktikum Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor!....ILUSTROVANA u boji... Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Loki: Kako biti dobar-saveti neposlušnog boga - Lui Stouvel Neposlušni nordijski bog Loki prognan je na Zemlju da živi kao jedanaestogodišnji dečak. Ako se u roku od mesec dana popravi, može da se vrati među bogove, ako ne, sleduje mu večnost u jami ljutih zmija. Život na Zemlji za Lokija je strašan. Smrtno se dosađuje u školi, hrana mu je odvratna, fudbal ga ne interesuje, teško se oslobađa starih navika… Međutim, neobični događaji će ga malo-pomalo navesti da konačno počne da razlikuje dobro od lošeg, poverenje od prevare i prijatelje od neprijatelja. Duhoviti opisi Lokijevih dogodovština na Zemlji propraćeni su ne manje duhovitim ilustracijama. Autorka Lui Stouvel svakodnevne zapise svog nezadovoljnog junaka začinjava oštrim crtežima božanstava i ljudskih bića, rukom ispisanim izlivima emocija i izdvojenim panelima stripova sa dosetkama u oblačićima. Junaci nordijske mitologije, danas veoma popularni među decom, tu su da na pristupačan način pokažu da i oni najgori mogu da se poprave, pa čak i ako ih svi smatraju beznadežnim slučajem. U protekle dve godine Loki je preveden na više od 20 jezika, a samo u toku prvog meseca od objavljivanja u Velikoj Britaniji prodato je više od stotinu hiljada primeraka, te se ova knjiga našla na prvom mestu čuvene liste bestselera Nielsen BookScan! Kreativni centar ocuvana sa posvetom k41+

Filimon 4 Putovanje nevernika Komiko / Sirius Production, 2017 Tvrde korice, 56 strana Filimon, naizgled besposleni, ali dobronamerni i radoznali momak sa sela, pokušava oca da izbavi iz sveta koji ovaj ne razume i za koji ne želi da zna. I ko je tu zapravo lud? Da li onaj koji govori o čudima, ili onaj koji čudima ne veruje, čak ni kada ih vidi svojim očima, čak ni kada ih doživi? Sa sebi svojstvenim humorom i lakoćom, Fred se ovde poigrava pitanjem vere i verovanja. Još jedna maestralna izvedba u njegovoj režiji. Fred (pravo ime Oton Aristides) je francuski strip autor grčkog porekla, rođen 1931. godine u Parizu. Ovaj predstavnik francusko-belgijske škole ostavio je dubok trag u istoriji devete umetnosti, utičući na brojne generacije strip stvaralaca i očaravajući čitaoce različitih starosnih dobi. Kao mlad, objavljuje prve crteže u nekoliko časopisa francuske prestonice. Šezdesetih godina, postaje suosnivač, a kasnije i umetnički direktor satiričnog magazina Hara Kiri. Tokom duge karijere, objavljuje niz priča u formi stripa: „Mali cirkus“, „Oseća se svežina u vazduhu“, „Dođe, pa prođe“, „Hm!“, a kasnije i „Magic Palace Hotel“, „Priču o gavranu u patikama“, „Priču o električnom pripovedaču“ itd... Osim strip priča, Fred je autor i nekoliko scenarija za kratkometražne filmove, kao i tekstova za muzičke kompozicije. Među brojnim priznanjima koja su mu dodeljena, izdvaja se prestižna Velika nagrada grada Angulema za životno delo, koju dobija 1980. godine. Ipak, Fred će, pre svega, ostati upamćen po serijalima o Filimonu, poetičnim i duhovitim pričama, koje u svom najvećem delu opisuju putovanja glavnog junaka na slova reči „Atlantski okean“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik o Čarnojeviću je lirski roman Miloša Crnjanskog, koji je objavljen prvi put 1920. godine. Pripovedač romana jeste Petar Rajić koji priča jednu priču u kojoj ne postoji jasno oformljen narativni tok, niti su zbivanja povezana po uzročno-posledičnom modelu. Dnevnik o Čarnojeviću nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe. Dnevnik ima stalnu aktuelnost, stvaran je, kako to mogu biti samo duboko proživljena, misleća dela. Ovo delo je građeno isključivo na jednoj velikoj temi borbe za nacionalno oslobođenje. Ono što uslovljava stalno stvaralačko interesovanje za Dnevnik jeste slutnja da je taj tekst na tragu jednoj velikoj temi, uistinu sudbinskoj. Draž njegova je u tome što je sadržao u sebi nekoliko najvažnijih pitanja epohe, i što na njih nije dao nijedan odgovor. Draž je u toj iskrenosti, u tom nepristajanju na zabludu, u pameti da se ne uhvati na lepak. Jer pitanja postoje već pedeset i više godina, a pravog odgovora nema, i pored svih pokušaja. Dnevnik o Čarnojeviću je prosto prisutan, govori ono što može i koliko može, i traži sebi druga. Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

U dobrom stanju! Miloš Crnjanski , Prosveta Beograd 1966 , Eseji jednog od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka, koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Njegoš Vasa Živković Venecija Zmaj Laza Kostić Aleksa Šantić Knez Ivo Vojnović Jovan Skerlić Ivo Andrić Ljubomir Micić Todor Manojlović Rastko Petrović Marko Ristić Kamuinjš Moji engleski pesmnici Šekspir Viljem Blejk Flober Oskar Vajld Ady Endre Ruski balet Gogolj Gostovanje Zagrebačkog kazališta Slikarstvo Jovana Bijelića Tajna Albrehta Direra Simeon Piščević Njegošev grob Na grobu Đure Daničića Spomen Mokranjcu Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. godine. U vrlo ranom uzrastu Rikardo ostvaruje san koji je u svojoj rodnoj Limi imao otkad zna za sebe: da živi u Parizu. Ali ponovni susret s ljubavlju iz mladosti sve će promeniti. Mlada devojka, nekonformista, avanturistkinja, pragmatična i nemirna, izvući će ga iz malog sveta njegovih ambicija. Svedoci perioda previranja i procvata u gradovima kao što su London, Pariz, Tokio ili Madrid, koji su ovde mnogo više nego poprišta dešavanja, oboje će videti kako im se životi prepliću, ali se u potpunosti ne podudaraju. Pa ipak, od tog plesa susreta i mimoilaženja, priča će, iz stranice u stranicu, biti sve intenzivnija dok ne omogući potpuno utapanje čitaoca u emocionalni univerzum junaka. Stvarajući zadivljujuću napetost izmedju komičnog i tragičnog, Mario Vargas Ljosa se igra sa stvarnošću i fikcijom kako bi izneo priču u kojoj nam se ljubav predstavlja kao nešto što se ne može definisati, kao vlasnica hiljadu lica, poput nevaljale devojčice. Strast i udaljenost, slučaj i sudbina, bol i užitak... Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Naslov Bez uzla na jezik : crnogorski narodni humor u anegdotama / [priredio] Đorđije Radonjić Vrsta građe humor, satira, parodija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1997 Izdanje (2., dopunjeno izd.) Izdavanje i proizvodnja Cetinje : Grafos, 1997 (Cetinje : Grafos) Fizički opis 418 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radonjić, Đorđije Zbirka ǂBiblioteka ǂNovellistica Montenegrina Napomene Tiraž 1000 Plemeniti cinizam / Rajko Cerović: str. 9-12 O autoru: str. 408 Rječnik manje poznatih riječi i izraza: str. 387-398 Bibliografija: str. 401-407. Bilješka o autoru Đorđije Milov RADONJIĆ rođen je na Njegušima 1953. godine. Đetinjstvo je proveo i školovao se prvo na Njegušima, a onda na Cetinju i u Nikšiću. Predavao je maternji jezik u osnovnim školama na Cetinju i u Kotoru, a sada radi kao bibliotekar u osnovnoj školi u Dobroti. Književne radove, reportaže, intervjue, komentare i novinske tekstove objavljivao je u mnogim listovima i časopisima. Član je Udruženja profesionalnih novinara Crne Gore, Crnogorskog društva nezavisnih književnika i Matice crnogorske. Bez uzla na jezik prva je njegova knjiga. Po izboru urednika Veljka Rajkovića ŽIVI MORAJU DA ŽIVE LAKO ĆEŠ UMRIJETI Eto ga као da je na bačvu jahao! Živo se u zemlju ne može! Niko Vasov i Krsto Raut su bili iz istoga sela, a ljeti kada bi izdizali u planinu, bili su još bliže jedan drugome - koliba do kolibe. Niko nije imao jednoga oka, izgubio ga je neđe u mladosti u Ivan-planini, a Krsto nije imao jedne noge, i služio se rasklimtanom drvenom protezom. Śede Niko i Krsto jedne večeri u kolibi, na Lovćenu, uz ognjište. Odjednom će Krsto: E, moj Niko, lako li ćeš ti umrijeti! A kako? - obrecnu se Niko. Lijepo! Zatvorićeš samo jedno oko! - reče Krsto. Ne bi Niku pravo, ali ne reče ništa. Prođe cijela godina i pri jednom ponovnom śedniku, Niko će: E, moj Krsto, lako li će biti tvojima ako umreš ovđe, u planinu! A kako? - pripita Krsto. Lijepo! - dodade Niko. Rašarafiće te i u košine na kakvo magare, lako snijeti u selo! KAKVA JOJ JE OBUĆA Zemlja joj kosti ne primala! Da Je ljeto, ne bi da đaolja muha na nju pala! Sve ti odilo nazad, a pete naprijed! Umrla na Cetinju neka sirota. Kako nije imala nikoga, komšije kupiše sve što mrcu treba, ali umjesto crevalja, obuju joj jeftine patike. Jedna od komšinica - naricaljka, hvaleći pokojnicu, reče da je zaslužila da joj duša pođe u raj. Neko od prisutnih primijeti: - Kakva joj je obuća, neće stići ni do Rijeke Crnojevića! OVAMO NIJE DODILA Prije zarasta rana i od noža, no od jezlka! Imah te - nemah te, izgublh te - poznah te! Ide od voljnoga do nevoljnoga! Cetinjaninu Peśu Gavrilovome umrla majka. Misli on kako da javi bratu u Budvi, ali da to bude što bezbolnije, da ovaj, ne daj Bože, ne učini što od sebe, pa odluči da mu pošlje telegram: „Dragi brate, mama nas je napuštila jutros u šest!“ Umjesto brata, došao mu je, poslije sat-dva, povratni telegram: „Ovamo nije dodila, no javi odmah ako što čuješ novo!“ KAO PECIVO Eto je, kao da je grobaru ispod lopate pobjegla! Grob joj se ambisao u sto lakata! Ne bi ni gavran na njega kljun otvorio! Umrla na Cetinju neka baba, pa kako nije imala bližnjijeh, nije se previše o njoj ni mislilo. Zaboravili čak da joj krpom podvežu glavu, pa mrcu usta ostala otvorena. Trojica babinih poznanika – Vojo Lauš (Martinović), Sveto Fugile (Marković) i Pero Borozan - pošli da izjave saučešće, pa kada izadoše iz kuće, prvi će Sveto: - Kuku onome ko nemа svojega! - Dobro veliš! – dodade Vojo. Viđeste li ovoj babi usta otvorena? - Jes, vala! – nadoveza se odmah Pero. Da joj staviš jabuku u usta, bila bi ka pecivo! OOO, RIBE! Srećnoj đeci roditelj lako umire! U devet (sinova) je fala, a ujednoga je hrana! Bonome se nudi, a zdravome se daje! Umirala Pokrajvođaninu i šaljivdžiji Miśu Đuraševu majka. Bogu dušu, Bog je neće, ali nije ni to jedina njena i njegova muka. Što joj god ponudi, ona neće, nego uvijek traži nešto čega nema, ili što se ne može nabaviti. Po ko zna koji put, nudi je sin: - Majko!? - Evo me, sine! - Bi li što obišla? - Bih ribe, sine! - Ooo, ribe, i ja, mama, bogami! - odvrati on. KILO TATE Svi smo zemlja! Roditelja je žao da je kao žaba u koru! Bog dao, Bog uzeo! Umro Vasu Vidakovu otac. Poslije skoro godinu dana u Vasovoj se fabrici na śednici sindikata razgovara i utvrđuje visina nadoknade onijema kojima neko bližnji u porodici umre. Troškovi su veliki i ljudi sami, od radničkih plata, teško mogu sve to podnijeti. Svako ima svoje mišljenje i svako predlaže, ali nikako da se dogovore o konačnoj, pristojnoj visini nadokande. Vaso ne priča ništa i sve mu već dosadilo. Ipak, poslije sat-dva, nekako se dogovoriše. Predśednik sindikata pročita zaključak: - „Da visina nadoknade za one radnike kojima neko u porodici umre, bude dvjesta dinara!“ Tek tada se za riječ javi Vaso: - To je malo! Mene je prošle godine kilo tate koštalo trideset dinara! ISKRCAJ GA VIŠE Danas će i crkva protočiti (kad pada velika kiša)! Turčin na konju i baba na toljagu, jedanak na konak! Kako si? Kao јаrе nа kiši! Umro Krcun, prijatelj Mirka Tomova i Petra Simova Popovića. Po dobrom običaju, ovi pokupe dosta pokajnica, pa iako je bilo neko zlo vrijeme i vrhla šuljaga, pođu na pokajanje pješke na opanke. Kad su bili blizu pokojnikove kuće, Mirko po običaju stade, podboči se, pa iako malo teže govori, poče da leleče: - Lele mene Kr... Kr... Kr... - Ajde iskrcaj ga više, e se pometosmo! – dobači mu, s vrh jezika, Petar. ZALELEČI Od zla oca i od gore majke! I zа onaj dan treba nešto ostaviti! Što pređe dvadeset i četiri zuba, to čuju dvadeset i četiri druga! Vije mećava bolje li može. Nikola Blažov Bogdanović krenuo sa dva - tri druga na saučešće jednome plemeniku. Kako je već bila duboka noć, kad dođoše blizu kuće, ne znavahu tačno kuđ da krenu, jer od kapije su naprijed vodile dvije prtine. Pošto zastadoše malo, neko od Nikolinih saputnika priupita: - Ma, kojom ćemo, stranom sad, zaboga? - Zaleleči, pa odakle ti se ozovu! – dodade brzo Nikola. UZDANICA Ko nema doma, nema ni dobra! Još mu ni oči u glavu nijesu umrle! Sveto Marković je jedan od onijeh ljudi koji znaju lijepo i odmjereno zalelekati. Ali uvijek i samo onoga koga je smatrao istinskim prijateljem, i dobrim čoekom. Živio je nekada i radio na Cetinju trgovac Šeko iz Tuzi, poštovan među Cetinjanima. Bio je i Svetov dobar prijatelj. Kada je umro, Svetu ga je bilo iskreno žao i zato riješi da ide u Tuzi na Šekovu sahranu, pa da će požebučke. Pođe iz Cetinja dosta pokajnica, a među njima i on. Kad su bili blizu Šekove kuće, neko opomenu Sveta: - Znam da ti je Šeka žao, ali se nemoj prevariti da ga zalelečeš! Ovđe nije to običaj! - A vidiš, baš si mi dobro i na vrijeme skrenuo pažnju! – reče Sveto ovome, pa poslije desetak koraka, zastade, podboči se i zaleleka: - Aj, lele, Šeko, uzdanice tuška i cetinjska! Ne da nije bio red, nego je kasnije porodica posebno zahvalila lelekaču sa Cetinja. NA NADNICU Ničija nije gorela do zore! Miriše na panahiju! Iz kafhne ne možeš donijeti ni korist ni poštenje! U cetinjskoj kafani śede Sveto Fugile i Vojo Krstov. Platili sve što su popili, ili popili sve što su platili - svejedno. Ali, nije im svejedno što bi još mogli piti, ali ne mogu plaćati. Niđe pare ni dinara, a na udugu i „na lapis“, piti se ne može. Ćute, a isto misle. Prvi će pođesti priču Sveto: - Što da se čini, Vojo, bez раrе i dinara? - Lako ćemo, Sveto, samo ako ti oćeš! - Lako!? Nije, bogami, lako doći do para! - Jeste! Ti dobro lelečeš, a ja znam pomalo, pa ajde da treniramo dva dana u Škrku i da lelečemo na nadnicu po Katunskoj nahiji! Sveto se zbog ovoga bio gadno naijedio, pa sa Vojom nije godinama pričao. MG116 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jarčeva fešta je savršen primer Ljosinog veoma uspešnog prikazivanja efekata autoritarnosti, nasilja i nasilne moći pojedinaca. Slika političke tiranije prikazana je kroz priču o diktatoru Truhilju, bivšem vladaru Dominikanske Republike, čija je diktatura trajala nešto više od 30 godina. U ovom romanu Ljosa prikazuje kraj jednog režima i rađanje strašne demokratije, dajući glas Truhilju i njegovim nevinim žrtvama, koje su sticajem različitih okolnosti bivale uvučene u njegov surovi svet. Ljosa odlazi i korak dalje prikazajući Truhiljovu eru kao mačističko društvo, a uključivanje nasilja i scena mučenja doprinose da čitalac oseti pravi užas i suoči se sa istinskim terorom. Ljosa brilijantno prepliće stvarnost i fikciju. Roman je intimni i lični portret čoveka koji je čvrsto verovao da je istinski spasilac dominikanskog naroda, čoveka idealiste, koji je verovatno počeo kao borac za višu stvar, a na kraju postao iskvaren, što je rezultiralo nastankom korumpirane države. Naznake `ljudskosti` ne umanjuju Truhiljovu surovost, ali pokazuju da i najzlobniji među najzlobnijima mogu nešto započeti u dobrim namerama, ali se izgubiti negde na putu koji su odabrali i postati drugačiji. Truljihov zli režim prikazan je i kroz priče atentatora, kao i žene koja je bila žrtva njegove seksualne izopačenosti, a koju Ljosa koristi kao predstavnika dominikanske žene tog vremena; ona je narator iskustva prepunog surovosti i izdaje koja je dvostruka: od oca i od surovog društva. Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.