Zavod za udzbenike i nastavna sredstva,Beograd,2008g.,80str. mala skola Mateje Kezmana

Nova, nekorišćena Antropolog među navijačima / Ivan Đorđević Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 246 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 222 Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. [4] `Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije` - -> str. 11 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [229]-237 Registar. Predmetne odrednice Fudbalski navijači -- Antropološki aspekt -- 19-20v „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam.

ANTROPOLOG MEĐU NAVIJAČIMA: Ivan Đorđević **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Antropolog među navijačima / Ivan Đorđević Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 246 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 222 ISBN 978-86-7562-126-3 (broš. ; XX vek) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. [4] `Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije` - -> str. 11 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [229]-237 Registar. Predmetne odrednice Fudbalski navijači -- Antropološki aspekt -- 19-20v „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam.

Sportsko društvo `Novi Beograd` 1946-1962: Počeci sporta na Novom Beogradu / Žarko Novaković Beograd 2015. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, 70 strana. Knjiga je odlično očuvana. Nekoliko povratnih informacija na moju prvu monografiju FK „Novi Beograd “ dalo mije „vetar u leđa“ da prikupim još materijala i napišem proširenu verziju. Zadao sam sebi težak zadatak, jer sam za prvu istražio sve izvore, ali trud se isplati. Uvek postoji još nešto da se kaže. Svaka pronađena fotografija prizove u sećanje mnoštvo nezabeleženih slika, Događaja, situacija... Ono što nije zabeleženo slikom, treba da se opiše sećanjem nas aktera. Slika ima izuzetnu snagu, reč je čini još intenzivnijom, a naša sećanja blede kao i crno bele fotografije, naročito ako su od pre pedeset i više godina. Moja velika želja, i pored skromnih mogućnosti, je da otrgnem od zaborava vreme velikog sportskog i drugarskog entuzijazma. Bavljenje sportom u našem malom klubu iznedrilo je nekoliko velikih asova — državnih reprezentativaca u različitim disciplinama. Sportsko Društvo „Novi Beograd“ je za petnaestak godina postojanja, neposredno posle Drugog svetskog rata, dalo brojne odbojkaške i fudbalske reprezentativce, kao i bokserske asove. Sadržaj: Predgovor Osnivanje Odbojka Fudbal Boks Literatura

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

U dobrom stanju! Miloš Crnjanski , Prosveta Beograd 1966 , Eseji jednog od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka, koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Njegoš Vasa Živković Venecija Zmaj Laza Kostić Aleksa Šantić Knez Ivo Vojnović Jovan Skerlić Ivo Andrić Ljubomir Micić Todor Manojlović Rastko Petrović Marko Ristić Kamuinjš Moji engleski pesmnici Šekspir Viljem Blejk Flober Oskar Vajld Ady Endre Ruski balet Gogolj Gostovanje Zagrebačkog kazališta Slikarstvo Jovana Bijelića Tajna Albrehta Direra Simeon Piščević Njegošev grob Na grobu Đure Daničića Spomen Mokranjcu Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.