Potraga jednog čoveka za izgubljenim vremenom vodi nas kroz univerzalnu ideju postojanja neke druge, metafizičke stvarnosti. Glavni junak ovog romana, šezdesetogodišnji antikvar Dambatista Bodoni kojeg svi zovu Jambo, budi se iz kome posle infarkta, ali sa nekom vrstom amnezije. Tako on sada savršeno dobro zna Pitagorinu teoremu, citira poznata dela, svestan je da ptice lete i da imaju perje, razume šta je desna ruka, a šta nos i sve automatske radnje obavlja baš kako treba, ali se ne seća ni svoje porodice ni svoje prošlosti. Nakon što bez uspeha pokuša da povrati sopstvena sećanja, na nagovor supruge Paole odlazi na imanje svog dede u Solari, gde je proveo detinjstvo i ranu mladost, nadajući se da će ga predmeti i okruženje vezani za to setljivo životno doba probuditi iz neobičnog zaborava. Sjajan zaplet, mnoštvo neverovatnih podataka i potpuno neočekivani završetak Eko je začinio i ilustracijama koje je lično sakupio – a među kojima su korice dečjih knjiga, omoti ploča, filmski plakati, naslovnice novina, časopisa i stripova – i koje nam na slikovit način dočaravaju burna vremena Musolinijeve vladavine u Italiji.

Potraga jednog čoveka za izgubljenim vremenom vodi nas kroz univerzalnu ideju postojanja neke druge, metafizičke stvarnosti. Glavni junak ovog romana, šezdesetogodišnji antikvar Dambatista Bodoni kojeg svi zovu Jambo, budi se iz kome posle infarkta, ali sa nekom vrstom amnezije. Tako on sada savršeno dobro zna Pitagorinu teoremu, citira poznata dela, svestan je da ptice lete i da imaju perje, razume šta je desna ruka, a šta nos i sve automatske radnje obavlja baš kako treba, ali se ne seća ni svoje porodice ni svoje prošlosti. Nakon što bez uspeha pokuša da povrati sopstvena sećanja, na nagovor supruge Paole odlazi na imanje svog dede u Solari, gde je proveo detinjstvo i ranu mladost, nadajući se da će ga predmeti i okruženje vezani za to setljivo životno doba probuditi iz neobičnog zaborava. Sjajan zaplet, mnoštvo neverovatnih podataka i potpuno neočekivani završetak Eko je začinio i ilustracijama koje je lično sakupio – a među kojima su korice dečjih knjiga, omoti ploča, filmski plakati, naslovnice novina, časopisa i stripova – i koje nam na slikovit način dočaravaju burna vremena Musolinijeve vladavine u Italiji.

Uvek moćne i nezaboravne, Kingove priče prava su mračna gozba za sva čula. Vode nas na intrigantna i zastrašujuća mesta, pripovedajući o skrivenim silama koje nas proganjaju. Holi Gibni iz detektivske agencije Ko nađe – njegovo, prati vesti o užasnoj eksploziji u školi i uočava nešto sumnjivo kod televizijskog reportera koji je prvi prispeo na mesto događaja, zbog čega odlučuje da na svom prvom samostalnom slučaju otkrije šta taj čovek skriva. Pored ovog nastavka Autsajdera nalaze se još tri neodoljive pripovetke: „Telefon gospodina Harigana“ predstavlja nam mladog Krejga, koji upoznaje džangrizavog poslovnog čoveka u penziji s čudesima pametnog telefona; „Čakov život“ je životna priča u tri čina – ispričana obrnutim redom – o čoveku čije se lice pojavljuje na bilbordu; „Pacov“ nas upoznaje s piscem u stvaralačkoj krizi, koji se osamljuje u kolibi usred šuma severnog Mejna i sklapa sporazum koji će mu promeniti život. Četiri nove priče ne samo da prikazuju Kingovo majstorstvo u punom sjaju već pokazuju i da su neke teme večne: teme zbog kojih ćete zadrhtati od užasa, ali i osetiti radost u najčistijem obliku. „Izuzetne pripovetke koje potvrđuju Kingovu nadmoćnu vladavinu ovim književnim oblikom.“ - Vašington post „Napeto… dirljivo… četiri nove priče, od kojih svaka nudi klasične Kingove teme, sa osobenim obrtom.“ - Obzerver „Remek-delo iz pera vrhunskog pripovedača.“ - Dejli ekspres „Pričao je o ptici koja raznosi zlo kao virus. Rekao je da ima raščupano i ledenosivo perje. U jednom trenutku moraš prestati da budeš pažljiv – ako želiš da je uhvatiš i da joj zavrneš žgoljavu šiju. To se verovatno neće desiti sutra, ali će se desiti uskoro. Uskoro.“

Uvek moćne i nezaboravne, Kingove priče prava su mračna gozba za sva čula. Vode nas na intrigantna i zastrašujuća mesta, pripovedajući o skrivenim silama koje nas proganjaju. Holi Gibni iz detektivske agencije Ko nađe – njegovo, prati vesti o užasnoj eksploziji u školi i uočava nešto sumnjivo kod televizijskog reportera koji je prvi prispeo na mesto događaja, zbog čega odlučuje da na svom prvom samostalnom slučaju otkrije šta taj čovek skriva. Pored ovog nastavka Autsajdera nalaze se još tri neodoljive pripovetke: „Telefon gospodina Harigana“ predstavlja nam mladog Krejga, koji upoznaje džangrizavog poslovnog čoveka u penziji s čudesima pametnog telefona; „Čakov život“ je životna priča u tri čina – ispričana obrnutim redom – o čoveku čije se lice pojavljuje na bilbordu; „Pacov“ nas upoznaje s piscem u stvaralačkoj krizi, koji se osamljuje u kolibi usred šuma severnog Mejna i sklapa sporazum koji će mu promeniti život. Četiri nove priče ne samo da prikazuju Kingovo majstorstvo u punom sjaju već pokazuju i da su neke teme večne: teme zbog kojih ćete zadrhtati od užasa, ali i osetiti radost u najčistijem obliku. „Izuzetne pripovetke koje potvrđuju Kingovu nadmoćnu vladavinu ovim književnim oblikom.“ - Vašington post „Napeto… dirljivo… četiri nove priče, od kojih svaka nudi klasične Kingove teme, sa osobenim obrtom.“ - Obzerver „Remek-delo iz pera vrhunskog pripovedača.“ - Dejli ekspres „Pričao je o ptici koja raznosi zlo kao virus. Rekao je da ima raščupano i ledenosivo perje. U jednom trenutku moraš prestati da budeš pažljiv – ako želiš da je uhvatiš i da joj zavrneš žgoljavu šiju. To se verovatno neće desiti sutra, ali će se desiti uskoro. Uskoro.“

Uvek moćne i nezaboravne, Kingove priče prava su mračna gozba za sva čula. Vode nas na intrigantna i zastrašujuća mesta, pripovedajući o skrivenim silama koje nas proganjaju. Holi Gibni iz detektivske agencije Ko nađe – njegovo, prati vesti o užasnoj eksploziji u školi i uočava nešto sumnjivo kod televizijskog reportera koji je prvi prispeo na mesto događaja, zbog čega odlučuje da na svom prvom samostalnom slučaju otkrije šta taj čovek skriva. Pored ovog nastavka Autsajdera nalaze se još tri neodoljive pripovetke: „Telefon gospodina Harigana“ predstavlja nam mladog Krejga, koji upoznaje džangrizavog poslovnog čoveka u penziji s čudesima pametnog telefona; „Čakov život“ je životna priča u tri čina – ispričana obrnutim redom – o čoveku čije se lice pojavljuje na bilbordu; „Pacov“ nas upoznaje s piscem u stvaralačkoj krizi, koji se osamljuje u kolibi usred šuma severnog Mejna i sklapa sporazum koji će mu promeniti život. Četiri nove priče ne samo da prikazuju Kingovo majstorstvo u punom sjaju već pokazuju i da su neke teme večne: teme zbog kojih ćete zadrhtati od užasa, ali i osetiti radost u najčistijem obliku. „Izuzetne pripovetke koje potvrđuju Kingovu nadmoćnu vladavinu ovim književnim oblikom.“ - Vašington post „Napeto… dirljivo… četiri nove priče, od kojih svaka nudi klasične Kingove teme, sa osobenim obrtom.“ - Obzerver „Remek-delo iz pera vrhunskog pripovedača.“ - Dejli ekspres „Pričao je o ptici koja raznosi zlo kao virus. Rekao je da ima raščupano i ledenosivo perje. U jednom trenutku moraš prestati da budeš pažljiv – ako želiš da je uhvatiš i da joj zavrneš žgoljavu šiju. To se verovatno neće desiti sutra, ali će se desiti uskoro. Uskoro.“

Autor: Stiven King Žanrovi: Horor, Priče Pismo: Latinica Broj strana: 368 Povez: Tvrd Format: 15,8x21,3 cm Godina izdanja: 2022 Uvek moćne i nezaboravne, Kingove priče prava su mračna gozba za sva čula. Vode nas na intrigantna i zastrašujuća mesta, pripovedajući o skrivenim silama koje nas proganjaju. Holi Gibni iz detektivske agencije Ko nađe – njegovo, prati vesti o užasnoj eksploziji u školi i uočava nešto sumnjivo kod televizijskog reportera koji je prvi prispeo na mesto događaja, zbog čega odlučuje da na svom prvom samostalnom slučaju otkrije šta taj čovek skriva. Pored ovog nastavka Autsajdera nalaze se još tri neodoljive pripovetke: „Telefon gospodina Harigana“ predstavlja nam mladog Krejga, koji upoznaje džangrizavog poslovnog čoveka u penziji s čudesima pametnog telefona; „Čakov život“ je životna priča u tri čina – ispričana obrnutim redom – o čoveku čije se lice pojavljuje na bilbordu; „Pacov“ nas upoznaje s piscem u stvaralačkoj krizi, koji se osamljuje u kolibi usred šuma severnog Mejna i sklapa sporazum koji će mu promeniti život. Četiri nove priče ne samo da prikazuju Kingovo majstorstvo u punom sjaju već pokazuju i da su neke teme večne: teme zbog kojih ćete zadrhtati od užasa, ali i osetiti radost u najčistijem obliku. „Izuzetne pripovetke koje potvrđuju Kingovu nadmoćnu vladavinu ovim književnim oblikom.“ - Vašington post „Napeto… dirljivo… četiri nove priče, od kojih svaka nudi klasične Kingove teme, sa osobenim obrtom.“ - Obzerver „Remek-delo iz pera vrhunskog pripovedača.“ - Dejli ekspres „Pričao je o ptici koja raznosi zlo kao virus. Rekao je da ima raščupano i ledenosivo perje. U jednom trenutku moraš prestati da budeš pažljiv – ako želiš da je uhvatiš i da joj zavrneš žgoljavu šiju. To se verovatno neće desiti sutra, ali će se desiti uskoro. Uskoro.“

AKO KRVARI Stephen King Uvek moćne i nezaboravne, Kingove priče prava su mračna gozba za sva čula. Vode nas na intrigantna i zastrašujuća mesta, pripovedajući o skrivenim silama koje nas proganjaju. Holi Gibni iz detektivske agencije Ko nađe – njegovo, prati vesti o užasnoj eksploziji u školi i uočava nešto sumnjivo kod televizijskog reportera koji je prvi prispeo na mesto događaja, zbog čega odlučuje da na svom prvom samostalnom slučaju otkrije šta taj čovek skriva. Pored ovog nastavka Autsajdera nalaze se još tri neodoljive pripovetke: „Telefon gospodina Harigana“ predstavlja nam mladog Krejga, koji upoznaje džangrizavog poslovnog čoveka u penziji s čudesima pametnog telefona; „Čakov život“ je životna priča u tri čina – ispričana obrnutim redom – o čoveku čije se lice pojavljuje na bilbordu; „Pacov“ nas upoznaje s piscem u stvaralačkoj krizi, koji se osamljuje u kolibi usred šuma severnog Mejna i sklapa sporazum koji će mu promeniti život. Četiri nove priče ne samo da prikazuju Kingovo majstorstvo u punom sjaju već pokazuju i da su neke teme večne: teme zbog kojih ćete zadrhtati od užasa, ali i osetiti radost u najčistijem obliku. „Izuzetne pripovetke koje potvrđuju Kingovu nadmoćnu vladavinu ovim književnim oblikom.“ - Vašington post „Napeto… dirljivo… četiri nove priče, od kojih svaka nudi klasične Kingove teme, sa osobenim obrtom.“ - Obzerver „Remek-delo iz pera vrhunskog pripovedača.“ - Dejli ekspres „Pričao je o ptici koja raznosi zlo kao virus. Rekao je da ima raščupano i ledenosivo perje. U jednom trenutku moraš prestati da budeš pažljiv – ako želiš da je uhvatiš i da joj zavrneš žgoljavu šiju. To se verovatno neće desiti sutra, ali će se desiti uskoro. Uskoro.“ Oblast Horor i misterija Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2022 Format 158x213x29 Broj strana 368

Aristokratsko stopalo, Beli badnjaci Olivera Katarina Vučo veoma dobro očuvane ..... Beli badnjaci ilustrovao Milić od Mačve ....... Aristokratsko stopalo by Olivera Katarina Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Ðorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Ðorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Ðanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Sova - Samuel Bjerk Godina izdanja: 2021 Broj strana: 432 Povez: Mek Uzbudljiv nastavak svetskog bestselera Anđeo u šumi. Telo problematične tinejdžerke koja je pobegla iz sirotišta pronađeno je u šumi položeno na postelju od perja. Istražitelj Holger Munk pozvan je da sa svojim timom izvrši uviđaj. Ipak, ovakav slučaj zahteva da se timu pridruži zvezda policijske stanice, istražiteljka Mija Kriger, koja se na odsustvu bori sa sopstvenim demonima. Tim uskoro dolazi do prvog ozbiljnog traga – video-snimka žrtve pre nego što je ubijena. Prizori koje ugledaju više su nego uznemirujući. Ubijena devojka držana je u kavezu kao životinja i mučena. U međuvremenu, Munkova ćerka Mirijam na zabavi upoznaje neobičnog gosta – strastvenog aktivistu za prava životinja. Privučena njegovom harizmom, ona ulazi u njegov svet sve više zanemarujući svoju porodicu. Holger i Mija nemaju još mnogo vremena do sledećeg napada ubice. Ovaj sofisticirani, kompleksni psihološki triler pravo je osveženje na sceni kriminalističkih romana. „Pomno ispletena priča u kojoj napetost raste eksponencijalno. Maestralno opisani i motivisani likovi daju posebnu osobenost i težinu ovom romanu.“ – Publishers Weekly

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Aristokratsko stopalo - Olivera Katarina Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2017 Broj strana: 160 Format: 20 cm Povez: Broširani Olivera Katarina rođena je u Beogradu, 5. marta 1940. godine. Nakon završene gimnazije, upisuje Pravni fakultet, ali ubrzo shvata da to nije njen pravi poziv, pa nakon godinu dana provedenih u Parizu upisuje glumu na beogradskom FDU. Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa. Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicijeEnija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača. Godine 1984. godine snima svoj poslednji LP i potom se povlačai iz javnosti. Posle više od dve decenije, 2005. godine sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik. Par godina posle tj. 2008. godine je zaigrala i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – Čarlston Za Ognjenku. Iste godine održava veliki solistički koncert u Sava Centru. U novembru 2013. održala je oproštajni koncert u Sava Centru.

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Blistavo i strašno : Drugi deo Autor: Bekim Fehmiu Izdavač: Samizdat B92 Mek povez, latinica, 22 cm, 560 str. _____ Druga knjiga memoara govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije. U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima. On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom`Oskara` za životno delo), o filmu `Deps`, u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio `Oskara` kao producent filma `Gladijator`. Njegove uloge u `Specijalnom vaspitanju`, `Skupljačima perja`, `Odiseju`, `Avanturistima`, `Roju`, `Putu`, `Toplim godinama`, `Dezerteru` ostale su upamćene kao glumačka remek-dela. U ovoj knjizi on piše o saradnji sa svetskim filmskim veličinama kao što su Džon Hjuston, Olivija de Hevilend, Brižit Bardo, Ava Gardner, Robert Šou, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Kendis Bergen, Širli Meklejn... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, španskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a `Madam Kolontajn` Anjete Plejel, u kojoj je igrao istovremeno dve uloge - Lenjina i Staljina - oprostio se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji. O drugom delu biografije on objašnjava i svoje razloge za to - povod za napuštanje predstave bila je neorganizovanost predstave, a sve se to dešava u vreme širenja propagande i antialbanske mržnje. Tada je izjavio da se zbog toga oseća raspolućeno, kao Hamlet, da se oseća kao `Na rubu pameti` Miroslava Krleže, kao iz pesme Dušana Vasiljeva `čovek peva posle rata`, koji kaže:`... o dajte meni samo još šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast...` Drugi deo memoara posvećen je i njegovim sestrama, braći i sinovima Uliksu i Hedonu i suprugi Branki Petrić. Autobiografije `Blistavo i strašno` prenose atmosferu jednog prošlog vremena, upečatljivo, sa mirisima i bojama… Uticaj rada na filmu je primetan, sve je u slikama, slike se vraćaju autoru, on ih zapisuje, a sećanja se `zumiraju` - od totala do najsitnijeg detalja.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Blistavo i strašno - Bekim Fehmiu Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 326 Format: 20 cm Povez: Broširani „Mnoge događaje iz jedne privatne istorije posmatramo u „drugoj verziji“, međutim, Bekim Fehmiu se kloni bilo kakve političke arbitraže. Vrednost ove knjige jeste pre svega u tonu, u veštom preplitanju privatne istorije jednog Albanca s događajima koji predstavljaju zvaničnu istoriju, a koja, razume se, ima ograničen rok trajanja. Kao u Singerovim pričama i romanima, u kojima čitalac prateći pripovedanje otkriva svet jevrejske zajednice, svejedno da li je u Istočnoj Evropi ili Americi, tako i u ovoj Fehmiuovoj knjizi on ima autentičnu sliku jednog sveta koji je srpskom čitaocu, iako sasvim blizu, zapravo veoma daleko.“ – Dragan Velikić „Stilistički blistavo, uz iznimno ekonomiziranje riječima, koje čitatelj gotovo da doživi kao dug mentalitetu, Fehmiu niže slike albanskog obiteljskog amarkorda kroz dvadeseto stoljeće… Njegovi su, istina, bili obrazovani i razmjerno bogati, pa im priča ne može biti reprezentativna, ali su istovremeno ostajali određeni lokalnom tradicijom, o kojoj mi, kao ni svi naši nacionalisti, ne znamo baš ništa.“ – Miljenko Jergović „Bekim Fehmiu napisao je „svoje stoljeće“, iako ono, za razliku od stoljeća Gintera Grasa, obuhvaća „samo“ spomenutih dvadeset godina. Mnogo toga ima u ta dva desetljeća, mnogo onoga što će doći naslućuje se… Antologijske stranice…“ – Daša Drndić Bekim Fehmiu (1936–2010) bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac albanskog porekla. Posle gimnazije Bekim postaje član albanske drame Oblasnog narodnog pozorišta, jedinog profesionalnog pozorišta u Prištini (odnosno na Kosovu). Pozorišnu akademiju u Beogradu upisuje 1956. godine, u klasi čuvenog reditelja i profesora Mate Miloševića. Polaže ispit i biva primljen, pod uslovom da nauči srpsko-hrvatski jezik. Godine 1960. postaje redovan član tada najprestižnijeg pozorišta u zemlji – Jugoslovenskog dramskog pozorišta Sedam godina kasnije daje otkaz nezadovoljan položajem u pozorištu, i postaje slobodan umetnik. Odigrao je preko 40 epizodnih, srednjih i nekoliko glavnih uloga, uključujući i uloge u Ateljeu 212. Veliki uspeh filma „Skupljači perja“ u režiji Aleksandra Petrovića, u kome igra glavnu ulogu – Belog Boru (film dobija dve nagrade na filmskom festivalu u Kanu – Francuska, 1967. godine i biva nominovan za Oskara 1968) donosi mu glavnu ulogu u mini TV seriji „Odisej“ u produkciji italijanske nacionalne televizje u režiji Franka Rosija. Potom dobija glavnu ulogu u visokobudžetskoj produkciji Paramauntovog filma „Avanturisti“ u režiji Luisa Gilberta, i tako počinje njegova međunarodna karijera. Imao je priliku da sarađuje sa najvećim filmskim imenima svoga vremena kao što su Džon Hjuston, Ava Gardner, Olivia de Havilend, Irena Papas, Dirk Bogart, Robert Šo, Klaudia Kardinale, Marta Keler, Timoti Dalton, Frederik Forest, Šarl Aznavur i mnogi drugi. Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge. Italijanski pisac i producent pomenutog filma Frančesko Skardamalja rekao je: „Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida.“ Proveo je 47 godina života u ljubavi sa Brankom Petrić sve do svoje smrti 2010. godine.

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje