OLJA SAVIĆEVIĆ IVANČEVIĆ DIVLJE I TVOJE Izdavač - Fraktura, Zagreb Godina - 2020 120 strana 21 cm ISBN - 978-953358222-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Moje životinje Očevi i kćeri Mitovi i legende Superjunk Naša ulica Lubenica Vijek Pošten posao Kuhanje graha Perunike Beskrajno ljeto Dalmacija, sve po osam Kratka kosa Porvenir Džepni nožić Drevna ekonomija Ne čitaš žene Mlada pjesnikinja odgovara na pitanje odakle crpi inspiraciju Zašto su se smijali narodni heroji Ubojice su među nama Pet minuta dnevno o drugima Voda i sol Nježan otac Dječak spava Nismo uspjeli spasiti grad U kavezu Ljubavi nema u velikom gradu Ljubavnici, kao i obično Kuće na južnim padinama Ona koja nije znala reći ne i ona koja nije znala reći da Postavimo zastavu na tu planinu Ne želim ništa poslije smrti Opaska o stvarnim potrebama Biblioteka Popis za kupovinu Ogovaranje snijega Pismo bolesnom prijatelju Zagrljaj Lj Pesnikinja Ženi koja se igra Dvadeset i drugo stoljeće Upute kćerima za odlazak na fakultet Pohvala žarkom trenutku Šuma mi je rekla: proljeće O autorici `Hrabrost suočavanja s nasilnošću svijeta u kojem istovremeno iz gnijezda ispada mrtva lastavica, dok se izbjeglice sunčaju na krovovima zgrada, a ljubav iz mladosti po ulici vuče svoju ženu; hrabrost bivanja prisutnom široko otvorenih očiju, bez uzmicanja, jedina je koja može iznjedriti autentičnu poeziju. Strah od svijeta koji je izgubio ljudskost i tankoćutnost te želja za očuvanjem bliskosti s divljim u sebi, s mačkama i psima lutalicama iz ulica naših djetinjstva u koje se nikada nećemo vratiti i iz kojih nikada nismo otišli, dva su stupa između kojih se napinje štrik s pjesmama koje se tiču svakoga od nas. Ukorijenjenost u feminizam, koji zahtijeva ne samo ravnopravnost u sadašnjosti nego i ispravljanje nepravdi iz prošlosti i svijest da odgoj generacija, ekonomija svijeta i obzir prema drugima počivaju u ženskim rukama i krhkim kostima naših baba, pjesme su koje sažimaju vjekove. Iz tog stava izrastaju sinovi koji će postati očevi, svijest o roditeljima kojima je život omeđen ratovima oduzeo dostojanstvo, traumama koje kotrljamo dalje, zavaravanju sebe da nam nije najgore, kako bismo najgore preživjeli i pronašli opravdanje za strah i zlo. Stihovi Olje Savičević Ivančević u zbirci Divlje i tvoje svojevrsna su kletva, otrov spoznaje davno ubačen u uho da se o najvećim bolima i ljepotama u životu lakše može šutjeti gledajući u perje ili u kandže. (Ivana Bodrožić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

57706) IZABRANA DJELA 1 i 2 , Izet Sarajlić , Veselin Masleša Sarajevo 1990 , Danas kada su se na književnom vašarištu stišale strasti, kada je minulo vrijeme militantnih poetika, kada je sa stihova spalo perje književnih ideologija, u toj goloj neposrednosti, na toj tako reći nultoj poziciji ono što je ostalo, ako je šta ostalo, jeste poezija. A kod Sarajlića je ostalo, i te koliko! To mu već javno priznaju i oni koji su ga nekoć strasno osporavali. I dobro je što je tako. I za kritičare, i za pjesnika, a naročito za poeziju. Jer Sarajlićeva objava nežnosti preko vekova` jeste zapravo ona toliko sarajlićevska moć da „nežnuje i voli`. Na tom visoko izborenom mjestu stoji Sarajlić još od one 1953. godine kada se objavio možda najlepšom poratnom elegijom ,,Rodeni 23, - streljani oko koje se i danas okupljaju njegove strofe, i to one najbolje, s okusom baruta i frontovima u pozadini. U njima se Linije Mažino i Seni Minulih Stradanja neponovljivo sadrže u glagolu voljeti. Greave od sreće što su kazane u zoru novog vijeka, a usplahirene od blizine novih lomova, te se riječi raduju svakoj ljudskoj nježnosti otetoj od nemilosrdnog vremena ratova, od nasilja Istorije... Rajko Petrov Nogo, 1981. Izet Sarajlić rođen je u porodici nadzornika željezničke pruge u Doboju 16. marta 1930. Djetinjstvo je proveo u Trebinju i Dubrovniku, a od 1945. živi u Sarajevu. Nakon velike mature na I muškoj gimnaziji, uporedo sa studijama na Filozofskom fakultetu, jedno vrijeme bavio se novinarstvom, a najveći dio svog radnog vijeka proveo je kao urednik u izdavačkom preduzeću,,Veselin Masleša`. Od 1984. član je Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Pjesme Izeta Sarajlića prevedene su na brojne jezike, a izbori iz njegove poezije objavljeni su na makedonskom (Kočo Racin, Skoplje, 1965, i Naša knjiga, Skoplje, 1985), slovenačkom (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1972), ruskom (Progres, Moskva, 1972, i Melodija gvardija, Moskva, 1985), turskom (Cem yayinevi, Istanbul, 1974), engleskom (Dist. 136 Press, Mineapolis, USA, 1975), albanskom (Rilindja, Priština, 1978) i litvanskom jeziku (Vaga, Vilnius, 1978). Među prevodiocima Sarajlićeve poezije nalaze se, pored slavistâ, i mnogi istaknuti jugoslovenski i svjetski pjesnici. Za svoju poeziju Izet Sarajlić je dobio više priznanja, među kojima Dvadesetsedmojulsku (1964), Disovu plaketu (1982), Zmajevu nagradu (1985), nagradu Branko Miljković (1988) i nagradu ZAVNOBiH-a (1989). 2 knjige , tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , zaštitni omot, 279 + 267 strana

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Sova - Samuel Bjerk Godina izdanja: 2021 Broj strana: 432 Povez: Mek Uzbudljiv nastavak svetskog bestselera Anđeo u šumi. Telo problematične tinejdžerke koja je pobegla iz sirotišta pronađeno je u šumi položeno na postelju od perja. Istražitelj Holger Munk pozvan je da sa svojim timom izvrši uviđaj. Ipak, ovakav slučaj zahteva da se timu pridruži zvezda policijske stanice, istražiteljka Mija Kriger, koja se na odsustvu bori sa sopstvenim demonima. Tim uskoro dolazi do prvog ozbiljnog traga – video-snimka žrtve pre nego što je ubijena. Prizori koje ugledaju više su nego uznemirujući. Ubijena devojka držana je u kavezu kao životinja i mučena. U međuvremenu, Munkova ćerka Mirijam na zabavi upoznaje neobičnog gosta – strastvenog aktivistu za prava životinja. Privučena njegovom harizmom, ona ulazi u njegov svet sve više zanemarujući svoju porodicu. Holger i Mija nemaju još mnogo vremena do sledećeg napada ubice. Ovaj sofisticirani, kompleksni psihološki triler pravo je osveženje na sceni kriminalističkih romana. „Pomno ispletena priča u kojoj napetost raste eksponencijalno. Maestralno opisani i motivisani likovi daju posebnu osobenost i težinu ovom romanu.“ – Publishers Weekly

Prva knjiga memoara govorila je o ranim godinama glumčevog života, detinjstvu i mladosti - opisuje njegov život od rodjenja, 1936. u Sarajevu, života na Kosovu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za člana drame Prištinskog pozorista. Druga knjiga govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije.U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima.On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom "Oskara" za životno delo), o filmu "Deps", u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio "Oskara" kao producent filma "Gladijator". Njegove uloge u "Specijalnom vaspitanju", "Skupljačima perja", "Odiseju", "Avanturistima", "Roju", "Putu", "Toplim godinama", "Dezerteru" ostale su upamćene kao glumačka remek-dela.

Prva knjiga memoara govorila je o ranim godinama glumčevog života, detinjstvu i mladosti - opisuje njegov život od rodjenja, 1936. u Sarajevu, života na Kosovu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za člana drame Prištinskog pozorista. Druga knjiga govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije.U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima.On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom "Oskara" za životno delo), o filmu "Deps", u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio "Oskara" kao producent filma "Gladijator". Njegove uloge u "Specijalnom vaspitanju", "Skupljačima perja", "Odiseju", "Avanturistima", "Roju", "Putu", "Toplim godinama", "Dezerteru" ostale su upamćene kao glumačka remek-dela.

60541) Pisma Draganu i Saši , Branka Petrović , Laguna Beograd 2023 , U dnevničkim pismima Branislave Branke Petrović sažeto je osamnaest godina neprežaljenog odsustva Aleksandra Saše Petrovića, muža i reditelja svetskog kalibra koji je našu kinematografiju uvrstio u sam vrh evropske kulture, i Dragana, sina jedinca kome je doktorska nesposobnost nenadano prekinula život. Kroz Pisma Draganu i Saši čuje se glas majke i supruge o savremenom svetu i njegovim nepravdama, podelama, zabludama, neizlečivoj mržnji, ali i o društvenim problemima prikazanim u Petrovićevim filmovima. U životu, kao i na filmu, Petrović je razmatrao pitanja vlasti i moći, slobode i položaja pojedinca u totalitarnom režimu, zbog čega je često bio na udaru komunističkih činovnika. Neposredno, iskreno i intimno, pred nama je autentično svedočanstvo o Petrovićevom odnosu i saradnji sa mnogim eminentnim imenima tadašnje glumačke scene kao što su: Mija Aleksić, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović, Bekim Fehmiu, Olivera Vučo i drugi. Filmovi Saše Petrovića osvojili su tri pulske „Zlatne arene“, a Skupljači perja (1967), prvi igrani film na romskom jeziku, nagrađen je Velikom nagradom žirija i nominovan za Oskara. Ovi zapisi sadrže mnogobrojna sećanja, fotografije, anegdote sa snimanja i pružaju bliži uvid u Petrovićev život kao umetnika sa ogromnim stvaralačkim porivom i kao vernog supruga i nežnog oca. odlično očuvano, tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, 628 strana

Александар Саша Петровић: СВЕ МОЈЕ ЉУБАВИ- СЛЕПИ ПЕРИСКОП Издавач: ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 1995.год. Тврди повез, 233 стране, илустровано, латиница. Одлично очувано. Aleksandar Petrović o knjizi: … to je knjiga koja je jedini, možda i jedinstven moj projekat koji nisam planirao. Koji se, jednostavno, desio. Morao sam to da uradim. Jatagan Mala se javlja u njemu s obe strane bare, a Bronks mi je ne samo paralelan, nego stravični uzor našeg tužnog, sad već oskudnog megapolisa na Balkanu. Oni ratni i sad najnoviji sulundari su mi zaista nalik na slepe periskope našeg jada, našeg bezizlaza, naše bede. Beograde, tugo moja Beograde, selo moje` Александар Саша Петровић (Париз, 14. јануар 1929 — Париз, 20. август 1994) је био српски редитељ, професор на Факултету драмских уметности у Београду, писац и филмски теоретичар. Сматра се једним од зачетника »Југословенског новог таласа« Написао је и неколико књига о филму. Александар Саша Петровић је рођен у Паризу 1929. године. Студије режије је започео на ФАМУ, чувеној филмској академији у Прагу. Дипломирао је 1955. године на Београдском универзитету историју уметности. Његов филм »Три« номинован је за Оскара 1966. године, а следеће године и чувено остварење »Скупљачи перја«, које осваја и награду на Канском фестивалу. Један од његових најпознатијих филмова је ремек-дело „Биће скоро пропаст света”, који се сматра једним од врхунских домета југословенске кинематографије. Петровић је инспирацију за тај филм пронашао у роману Фјодора Достојевског „Зли дуси”.

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. NAPOMENA: Knjiga nije korišćena, ali je došlo do blagog `gužvanja` gornjeg dela naslovnice, što se vidi i na fotografiji. Drugih oštećenja nema!

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. J kao jastreb - Helen Mekdonald Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2017 Broj strana: 388 Format: 21 cm Povez: Broširani Ovi memoari predstavljau mnogo više od prostog uvida u nečiji život – ovo je život svih onih koji se mogu nazvati čovekom. Suočena sa gubitkom oca, Helen se okreće divljini utkanoj u ptici kojoj se divi od malena – jastrebu-kokošaru Mejbl; prikazujući put u magičnu širinu misaonog toka jezikom koji nas odvodi u predivne krajeve Velike Britanije. Pripitomljavajući divljeg jastreba, Helen prolazi kroz raličite životne faze, lagano se udaljavajući od prošlosti, pušrajući je da ostane negde iza. Briljantno delo višestruko nagrađivane spisateljice Helen Mekdonald, koje zaista menja pogled na svet. „J kao jastreb, divna i gotovo divlja knjiga Helen Mekdonald, podseća nas da izvrsno pisanje o prirodi može ogoliti i prisne odnose divljeg sveta. Njena knjiga je toliko dobra, da su postojali trenuci kada me je bolelo dok je čitam. Nateraće vas da krvarite ali na jedan isceljujući način.“ – Njujork Tajms „U svojoj novoj knjizi, višestruka dobitnica nagrada, Helen Mekdonald, donosi nam neizbrisiv utisak o surovoj srži grabljivice – kao i svojoj sopstvenoj – rečima koje su toliko nestvarno lepe da ni ne primetimo zadivljujući način na koji su osmišljene, poput ptičjeg perja.“ – Sandej buk rivju *** „Jastrebica je bila vatra koja je spržila moju bol. Kod nje nije bilo ni žaljenja ni tuge. Ni prošlosti ni sadašnjosti. Živela je samo u sadašnjem trenutku i to je bilo moje utočište. Moj beg od smrti bio je na njenim prugastim, lepršavim krilima.“

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Aristokratsko stopalo - Olivera Katarina Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2017 Broj strana: 160 Format: 20 cm Povez: Broširani Olivera Katarina rođena je u Beogradu, 5. marta 1940. godine. Nakon završene gimnazije, upisuje Pravni fakultet, ali ubrzo shvata da to nije njen pravi poziv, pa nakon godinu dana provedenih u Parizu upisuje glumu na beogradskom FDU. Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa. Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicijeEnija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača. Godine 1984. godine snima svoj poslednji LP i potom se povlačai iz javnosti. Posle više od dve decenije, 2005. godine sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik. Par godina posle tj. 2008. godine je zaigrala i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – Čarlston Za Ognjenku. Iste godine održava veliki solistički koncert u Sava Centru. U novembru 2013. održala je oproštajni koncert u Sava Centru.

kao nova! Pismo: Latinica Broj strana: 251 Povez: Mek Format: 13x20 cm „Daleko mi je Banat, crna košulja“, pisao je Đura Jakšić, a u Farkaždinu Ljube Živkova Banat je i blizu i daleko. Blizu jer nam prizori, zvuci, mirisi i divanjenje dolaze iz prve ruke, daleko jer su i preko Banata i preko pisca preletela, poput ptica selica, silna godišnja doba, a umesto crne košulje pojaviće se šarena paorska košuljanka, marame crkvenih žena koje nisu posve crne – kad im priđete bliže, ugledaćete na njima sitne tufne, nalik na pege u perju morke… Pisac ove duhovite i na mahove setne knjige kao kroz pukotinu napravljenu u zaboravu plete i raspreda žive slike svog zavičaja, sve one razgovore, godišnja doba, mobe, kosidbe, svinjokolje, snegove, a pre svega ljude, među kojima je većina odavno između Jamura i Selišta, gde je seosko groblje. Farkaždin je mozaik, zamišljen možda da bude crno-beli, kao žurnal koji je prethodio svakom filmu u lokalnom bioskopu Omladinac, jednom od rodnih mesta autorove poetike, ali se po njegovim rečima taj mozaik sam od sebe bojadisao: na njegovoj pozadini vide se i plavetnilo letnjeg neba, i zelenkasta voda Tamiša, i paradajz koji se u bašti crveni kao što bulke poziraju ispred polja žita, kroz proreze na kotarkama probija se zlatna boja kukuruza – i čitalac će se vratiti, ako je bivao u Banatu, jeziku sela i govoru paora, uživaće u šalama koje Banaćani najčešće prave na svoj račun, jer kad se smeješ sebi, nema ko da se ljuti… Farkaždin je knjiga koja ubedljivo pokazuje kako se od novinara postaje pisac.

m8 Glavni likovi u `Seobama` Miloša Crnjanskog su braća Vuk i Aranđel Isakovič, Vukova žena Dafina, Vukov sluga Arkadije i Aranđelov sluga Ananija. Likovi nose simbolična imena, koja određuju i njihovu sudbinu u romanu. Vuk je magijsko srpsko ime, koje se daje detetu da se odagna smrt. S druge strane, vuk je životinja koju su posebno poštovali stari Sloveni, pridavali joj mitska svojstva, a Srbi Svetog Savu smatraju vučjim svecem. Aranđel nosi ime po arhangelu Mihailu, koga u narodu zovu Aranđel, koji u ruci nosi mač i tas, što se u romanu dovodi u vezu sa Aranđelovim zanimanjem (trgovac). Arkadija je mitska zemlja blaženstva i sreće, prostor idiličnosti, priroda bez civilizacije, čemu teži Vukov sluga), dok Ananija predstavlja biblijskog junaka koji je krio novac od apostola i pokušao da prevari Hristosa. Dafina znači lovor, a Stana (žena Vukovog sluge Arkadija) je staro slovensko ime koje znači zastati, stati. To ime se davalo da se zaustavi pomor ili, pak, rađanje dece. Likovi braće Isakoviča su suprotsavljeni u svemu: Vuk je debeo, visok, ogroman, crven u licu, izgleda kao medved, ima trbuh kao meh, kosmat je, neposredan, prek, pust, rasipan, idealista, pri kraju romana razočaran i depresivan, po zanimanju vojnik, pobornik daljih seoba u Rusiju. Karakterišu ga žute oči sa crnim tačkicama, kakve, inače, imaju zveri.Veći deo romana Vuk Isakovič pogleda u nebo i uz pomoć oblaka naslućuje ili tumači događaje. Aranđel Isakovič je mršav, suv, onizak, retke crne kose, spletkaroš, pokvarenih žutih zuba, sladostrasan, trgovac, zelenaš, bogataš, usmeren ka materijalnim vrednostima, uporan, suzdržljiv, hladan, proračunat, tvrdica, zagovornik rada i ukorenjivanja Srba u Banatu. Sluge su slične gospodarima, pa, samim tim, međusobno suprotstavljeni. Vukov sluga Arkadije je debeo, uspavan (valja napomenuti da je Zevs mitskog Arkada pretvorio u Malog medveda), vojnik, voli prirodu, uživa u jelu i piću, žena Stana ga vara (i ne zaustavlja se u tome), kao i Dafina Vuka, ludo gine u ratu, pokušavajući da spase konje. Aranđelov sluga Ananije je nizak, škrt (novac krije od drugih u posebnom spremištu u pojasu, slično svom biblijskom imenjaku), spletkaroš je, srebroljubiv, uhodi gazdu i ogovara ga, plašljiv je, lopov, proračunak, svodnik (koji podvodi svoje kćeri). Dafina je mlada, putena Grkinja iz Trsta, koja je, bez svoje volje, ali i bez volje mladoženje, udata za Vuka Isakoviča. Ne zna jezik, u romanu progovara svega dve reči - `Umreću! Umreću!` Ako njenu sudbinu izvedemo iz njenog imena, mogli bismo da kažemo da su se braća Isakoviči, svaki na svoj način, `ovenčala` njome. Dafina sa Vukom ima dve kćeri, ali nije zainteresovana za njih, pogotovo nakon razočarenja u muža, koji ju je opet ostavio i otišao u još jedan besmisleni rat. Njena priroda je podvojena: prema mužu je neposredna, strasna, nemoćna, voli ga, a prema deveru je lažljiva, lukava, suzdržana, vlasna, ona određuje dinamiku razvoja njihovog odnosa i poigrava se njegovim osećanjima. Srpski vojnici u romanu su animalizovani: imaju ogromna stopala i šake, urlaju, siluju, urliču, zavijaju kao vukovi kad pevaju, žive u zemunicama, ne mogu da se uvedu u red, ne poštuju komande niti komandire, Vuk ih pujda u sklopu vežbi jedne na druge, kao zveri su. Sa druge strane, habsburški vojnici, predstavljeni npr. kroz barona Berenklaua, su feminizirani: on nosi bermude sa podvezicama, čipke, periku, napuderisan je, spava u svilenoj spavaćici sa dve sijamske mačke. Ovakvom generalizacijom Crnjanski je metaforički prikazao odnos Evrope prema Balkanu, kao i odnos Balkana prema Evropi. Koliko su pogledi jednih na druge nepomirljivi, očituje se u sceni susreta Vuka Isakoviča i Kraljice Majke, kada je on sapet u vrpce, svilu, perje, trake, ukrase, a ona izgleda kao strašilo.

Život se okreće, život ti vraća ono što neguješ, ono u čemu grešiš. Vonj blatnjavih algi i gustog peska, mokrog perja. Drevni krater, sad ispunjen vodom – to je jezero u Bračanu, gde se, posle bekstva iz Rima, iskrcala porodica Antonije Kolombo, žene čiji se ponos graniči s tvrdoglavošću, koja se sama stara o nepokretnom mužu i četvoro dece. Antonija je oličenje poštenja, Antonija ne prihvata kompromise, Antonija veruje u opšte dobro, pa ipak želi da se njena ćerka Gaja, u borbi s nedaćama, oslanja samo na sopstvene sposobnosti. Zato je uči: da ne jadikuje, da se svakog dana ukrca u regionalni voz kako bi stigla do škole, da čita knjige, da skriva mobilni telefon u kutiji od cipela, da skače u jezero iako struje vuku na dno. Čini se da taj devojčurak pun pegica saginje glavu; međutim, kad podigne pogled, iz očiju joj blesne mrkli sjaj. Svaki izraz razboritosti survava se u njoj kao za onih noći u kojima juri na motociklu ugašenih farova. Na banalnu bljutavost života, na doživljenu nepravdu, Gaja reaguje neočekivanom nasilnošću, odlučnošću zamuklog božanstva. Dve hiljadite su godine, Gaja i njeni prijatelji odrastaju u svetu udaljenom od velikih političkih i građanskih borbi, blizu je samo kratka priobalna plovidba onog što imaju, ili im je uskraćeno, prvih SMS-ova, nepomične vode jednog bivstvovanja lišenog obzorja. Đulija Kaminito udahnula je život romanu ukotvljenom u stvarnosti, ujedno prožetom radikalnim nemirom, koji od jednog odmerenog teksta svedenog na sopstvenu suštinu, nabusitog i poetičnog, gradi poslednji bedem pred utvarama što se nad njim nadvijaju. Jezero je čarobno ogledalo: na njegovom dnu, zajedno s potopljenim Hristovim jaslama, vidimo mladost, njeno jogunasto suprotstavljanje nezadovoljstvu.

Stanje: NOVA KNJIGA! ARISTOKRATSKO STOPALO - Olivera Katarina Olivera Katarina rođena je u Beogradu, 5. marta 1940. godine. Nakon završene gimnazije, upisuje Pravni fakultet, ali ubrzo shvata da to nije njen pravi poziv, pa nakon godinu dana provedenih u Parizu upisuje glumu na beogradskom FDU. Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa. Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicijeEnija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača. Godine 1984. godine snima svoj poslednji LP i potom se povlačai iz javnosti. Posle više od dve decenije, 2005. godine sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik. Par godina posle tj. 2008. godine je zaigrala i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – Čarlston Za Ognjenku. Iste godine održava veliki solistički koncert u Sava Centru. U novembru 2013. održala je oproštajni koncert u Sava Centru. Izdavač: Kontrast Pismo: Latinica Povez: Mek Broj strana: 202 Погледајте остале предмете које продајемo: http://put_do_knjige.kupindo.com/kupindo http://put_do_knjige.kupindo.com/limundo Плаћање поузећем је могуће само код чланова који немају негативне оцене.

6/17 Autor:: Đulija Kaminito Žanrovi:: Drama Izdavač:: Stela Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 275 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Život se okreće, život ti vraća ono što neguješ, ono u čemu grešiš. Vonj blatnjavih algi i gustog peska, mokrog perja. Drevni krater, sad ispunjen vodom – to je jezero u Bračanu, gde se, posle bekstva iz Rima, iskrcala porodica Antonije Kolombo, žene čiji se ponos graniči s tvrdoglavošću, koja se sama stara o nepokretnom mužu i četvoro dece. Antonija je oličenje poštenja, Antonija ne prihvata kompromise, Antonija veruje u opšte dobro, pa ipak želi da se njena ćerka Gaja, u borbi s nedaćama, oslanja samo na sopstvene sposobnosti. Zato je uči: da ne jadikuje, da se svakog dana ukrca u regionalni voz kako bi stigla do škole, da čita knjige, da skriva mobilni telefon u kutiji od cipela, da skače u jezero iako struje vuku na dno. Čini se da taj devojčurak pun pegica saginje glavu međutim, kad podigne pogled, iz očiju joj blesne mrkli sjaj. Svaki izraz razboritosti survava se u njoj kao za onih noći u kojima juri na motociklu ugašenih farova. Na banalnu bljutavost života, na doživljenu nepravdu, Gaja reaguje neočekivanom nasilnošću, odlučnošću zamuklog božanstva. Dve hiljadite su godine, Gaja i njeni prijatelji odrastaju u svetu udaljenom od velikih političkih i građanskih borbi, blizu je samo kratka priobalna plovidba onog što imaju, ili im je uskraćeno, prvih SMS-ova, nepomične vode jednog bivstvovanja lišenog obzorja. Đulija Kaminito udahnula je život romanu ukotvljenom u stvarnosti, ujedno prožetom radikalnim nemirom, koji od jednog odmerenog teksta svedenog na sopstvenu suštinu, nabusitog i poetičnog, gradi poslednji bedem pred utvarama što se nad njim nadvijaju. Jezero je čarobno ogledalo: na njegovom dnu, zajedno s potopljenim Hristovim jaslama, vidimo mladost, njeno jogunasto suprotstavljanje nezadovoljstvu.

Olivera Katarina ARISTOKRATSKO STOPALO RETKO U PRODAJI Prosveta Beograd, 2006. godine, 352 strane, ilustrovano. Ćirilica. Knjiga je kao nova, rekla bih da nije čitana. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK SA POTPISOM OLIVERE KATARINE !!! OSVEŠTANO U GRČKOM MANASTIRU ALEKSANDAR, BLAGOSLOV DAO MONAH VASILIJE UROŠEVIĆ. ARISTOKRATSKO STOPALO je autobiografija naše velike filmske i muzičke umetnice Olivere Katarine. Ova uzbudljiva knjiga predstaviće nam uspone i padove jedne od poslednjih pravih diva sa ovih prostora, kroz čiji život su se prelamale ključne figure i događaji Jugoslavije. Moći ćete izbliza da se upoznate sa njenim velikim umetničkim uspesima i pričama o pozorišnim i filmskim ulogama po kojima je ostala zapamćena u domaćoj, evropskoj i svetskoj kinematografiji. `Imao sam samo dvanaest godina kada sam među pločama svoje majke naišao na jednu staru, prašnjavu ploču, na čijem omotu se nalazila žena retke lepote, bujne crne kose, kako stoji na bini u dugoj plavoj haljini. Išao sam redom po pločama ne znajući šta da očekujem, jer izbor je bio više nego šarenolik. Dakle, od Iglsa do Tozovca. Na omotu je krasnopisom pisalo: „Olivera Katarina”, i u tom trenutku začuo sam taj kliker koji se kotrlja u grlu, i osetio neku bujicu strasti koja je preplavila celu sobu. Dobro se sećam koliko sam bio iznenađen i, mada sam još uvek bio dete, savršeno svestan da ta žena i njeno pevanje u čoveku bude nešto iskonsko. Mnogo godina kasnije imao sam priliku da pogledam i film „Skupljači perja”, koji se savršeno podudario sa mojim prvobitnim osećanjem duboke tuge koju sam osetio u njenom pevanju. Dakle, od tuge do vulkana strasti, ali uvek na tankoj žici, ova žena je živela kao diva, onda kada su se tako nazivale samo retke osobe – one kojima je dato sve, i koje su sa time znale šta da urade.` - Vladimir Manigoda Opis preuzet sa interneta. # 67

Autor - osoba Nenin, Milivoj, 1956- = Nenin, Milivoj, 1956- Naslov Stari lisac : prisećanja i preštampavanja : priče po Paviću / Milivoj Nenin Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Požarevac : Centar za kulturu, ǂEdicija ǂ`Braničevo`, 2003 (Požarevac : TEC Elektronik) Fizički opis 91 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂAB OVO ; ǂknj. ǂ4 Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 91 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Nenin, Milivoj, 1956- -- Autobiografija Pavić, Milorad, 1929- -- U literaturi Srpski pisac Milorad Pavić je centralna ličnost ove knjige koja se može čitati kao roman, autobiografija, polemika pa možda čak i pamflet. Veselo ali oporo, ovo je priča o velikom piscu, učitelju pre nego što je napisao Hazarski rečnik i posle toga, kada je postao mega-zvezda. Stari lisac-prisećanja i preštampavanja:priče p/o Paviću je knjiga o licu i naličju književne stvarnosti kod Srba u drugoj polovini XX veka, kao i rasprava sa dominantnom književnom parohijom na početku trećeg milenijuma. Ona predstavlja svedočanstvo prvog reda; nju nije pisao književni špekulant, već pisac odvažan da ne ustupi pred istinom; pisac sa izgrađenim stavom, ličan, preličan. Zar je mogao biti drugačiji, ako je smogao snage da se suoči sa mukom svoje savesti i sa savešću drugih? Kamo sreće da je ovakvih knjiga češće u nas. Ova knjiga krije u sebi mnogostruke podsticaje za druge knjige koje će napisati pisci budućeg vremena. Ne ustežući se, Nenin je rasporio jastuk u kome prigodno ušuškani počivaju „srpski literarni bardovi`, gledajući ih kako kuljaju umorni i oslepeli iz mraka na svetlost dana, kao dotrajalo perje. Mnogi su dospeli na stranice ove knjige. Njen glavni junak je „patrijarh hazardskog rečnika`. Slavni pisac sa lulom stegnutom među zubima, koji podučavaše svoje studente istini: kako u književnosti nema zauvek dobijenih bitaka... „Slučajna knjiga – kolaž o Todoru Manojloviću“ prva je autorska knjiga Milivoja Nenina objavljena u Banatu. Inače, Milivoj Nenin (1956. Lok, Šajkaška), jedan je od retkih književnih istoričara i kritičara iz Bačke, koji je sistematski i istrajno pisao o piscima sa leve strane Tise. Priredio je za štampu sabrane pesme Miloša Crnjanskog: Lirika Itake i sve druge pesme, Beograd, 2002. godine. (Da je kojim slučajem književna kritika pisala o toj knjizi, sigurno bi uočila da se u njoj nalazi i pesma u prozi „Apoteza“ - jedno od najlepših dela na srpskom jeziku posvećeno Banatu.) Priredio je još, sa Zoricom Hadžić, i sabrane pesme Todora Manojlovića – Pesme, Zrenjanin, 2005. godine. Otkrio je ovaj Bačkan (ime koje je za stanovnike Bačke, prvi upotrebio jedan drugi Bačkan, Miroslav Josić Višnjić) i zaboravljenog književnog kritičara Iliju Ivačkovića (rodom iz Deliblata) i priredio za štampu knjigu njegovih književnih kritika O srpskoj književnosti, Novi Sad, 1998. godine. Mileta Jakšić, pak, nekoliko godina bio je njegova opsesivna tema. Početkom ovog veka sačinio je izbor iz poezije Milete Jakšića i pod naslovom Velika tišina objavio ga u Požarevcu, 2005. godine. Iste godine u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“ kao poslednja knjiga edicije „Dokument“ pojavila se knjiga prepiske Sudari Mileta Jakšića, koju je Nenin priredio ponovo sa Zoricom Hadžić. Čak je ovaj Bačkan i svoju knjigu eseja 2003. godine naslovio po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića: Stvari koje su prošle. Pisao je i o Jovanu Popoviću; priredio je u okviru Sabranih dela Jovana Popovića i dve Popovićeve knjige: Književne i pozorišne kritike i Prepisku. (Knjige su zaturene i zaključane u prostorijama sad već bivšeg IP „Matica srpska“, i po svemu sudeći, verovatno se nikada neće pojaviti.) Pisao je o poeziji Jovana Sterija Popovića, Vaska Pope, Milana Ćurčina, Dušana Radaka, Nedeljka Mamule, Bogdana Mrvoša i Jovana Zivlak. Pisao je o priređivačkom radu Vase Pavkovića. Pisao je i o putopisima Milorada Grujića, o kritici Vujice Rešina Tucića, o antologičarskom radu Jovice Aćina. Govorio je o Raši Popovu. Recenzirao je knjige Gordane Đilas i Ne. Čurganova... tags: hazarski rečnik predeo slikan čajem priče biografija milorada pavića MG17

Opis Aleksandar Grin, rođen 1880. godine kao Aleksan­dar Grinjevski, jedna je od najneobičnijih figura ruske književnosti. Izvan svoje zemlje relativno je nepoznat, s rijetkim prijevodima koji su se počeli pojavljivati tek drugom polovicom 20. stoljeća, no u samoj Rusiji, Grin je gotovo legendarna figura, obavezna dječja literatura. Osobito je popularan njegov kratki roman „Grimizna jedra“ – a koliko ga se štuje vidi se i po neobičnom običaju u St. Petersburgu, gdje se već pedesetak godina, tijekom tradicio­nalne proslave „Bijele noći“, završetka školske godine, obavezno u luci pojavljuje i brod grimiznih jedara. Grinova tematika i stil posve su osobiti, prkoseći svemu što smo navikli očeki­vati od ruskih autora toga doba. Njegove su priče egzo­tične, šarene, ispunjene blistavim svjetlom čak i kad graniče s hororom ili se bave najmračnijim stranama ljudske duše. Nema kod Grina smrknutog realizma, a politička i klasna pitanja, iako uvijek prisutna, ostaju u pozadini, dok se u veličanstvenom prvom planu odvijaju pustolovine, zrak drhti od šarenog perja i nepoznatih džungli, junaci su uvijek junački a hrabrost i poštenje u stanju su svladati i najveće prepreke. Neki su anglofoni kritičari Grina pokušavali uspo­rediti s Edgarom Allanom Poeom, no taje paralela po­sve promašena: za razliku od Poea, naime, Grinje i u svojim najmračnijim trenucima optimističan, a iako – iskazujući svoju „rusku dušu“ – isto tako ima sklonost i najsretnije trenutke obojiti melankolijom, ona nikad ne prelazi u očaj, s ljudskim duhom kao vječitim pobjed­nikom koji se provlači kroz čitav njegov opus. Većina Grinovih pripovijesti događa se u nepo­stojećoj zemlji koju njegovi obožavatelji danas nazivaju „Grinlandijom“. I ta je zemlja, kao i Grinov opus, puna šarenila i pustolovina, djelujući čas kao neki medite­ranski zakutak, čas kao Južna Amerika, a čas kao eu­ropski dio Rusije. Možda bi čak bilo bolje prihvatiti zamisao o potpunom, raznolikom „Grin-svijetu“ koji njegovi mornari i pustolovi istražuju i otkrivaju zajed­no sa čitateljima. Upravo takvom istraživanju i otkri­vanju prepuštamo i čitatelje ove zbirke.

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Blistavo i strašno : Drugi deo Autor: Bekim Fehmiu Izdavač: Samizdat B92 Mek povez, latinica, 22 cm, 560 str. _____ Druga knjiga memoara govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije. U nastavku memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima. On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom`Oskara` za životno delo), o filmu `Deps`, u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio `Oskara` kao producent filma `Gladijator`. Njegove uloge u `Specijalnom vaspitanju`, `Skupljačima perja`, `Odiseju`, `Avanturistima`, `Roju`, `Putu`, `Toplim godinama`, `Dezerteru` ostale su upamćene kao glumačka remek-dela. U ovoj knjizi on piše o saradnji sa svetskim filmskim veličinama kao što su Džon Hjuston, Olivija de Hevilend, Brižit Bardo, Ava Gardner, Robert Šou, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Kendis Bergen, Širli Meklejn... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, španskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a `Madam Kolontajn` Anjete Plejel, u kojoj je igrao istovremeno dve uloge - Lenjina i Staljina - oprostio se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji. O drugom delu biografije on objašnjava i svoje razloge za to - povod za napuštanje predstave bila je neorganizovanost predstave, a sve se to dešava u vreme širenja propagande i antialbanske mržnje. Tada je izjavio da se zbog toga oseća raspolućeno, kao Hamlet, da se oseća kao `Na rubu pameti` Miroslava Krleže, kao iz pesme Dušana Vasiljeva `čovek peva posle rata`, koji kaže:`... o dajte meni samo još šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast...` Drugi deo memoara posvećen je i njegovim sestrama, braći i sinovima Uliksu i Hedonu i suprugi Branki Petrić. Autobiografije `Blistavo i strašno` prenose atmosferu jednog prošlog vremena, upečatljivo, sa mirisima i bojama… Uticaj rada na filmu je primetan, sve je u slikama, slike se vraćaju autoru, on ih zapisuje, a sećanja se `zumiraju` - od totala do najsitnijeg detalja.

Fly Fishing: A Life in Mid-Stream - Recollections and Essays Mek povez, 128 str In Fly Fishing: A Life in Mid-Stream, Turhan Tirana weaves memories and anecdotes to reflect upon his remarkable life as a fly-fisherman. As a boy he caught his first trout in the upper reaches of Virginia`s Rapidan River. His love of the sport has taken him from Montana`s Yellowstone River to such far-away places as Macedonia and Slovenia. With wit and humor, the veteran fisherman shares his most memorable catches, in which intuition often overcame lack of experience. He describes the trials and rewards of fishing with a spouse and the pleasure of introducing his children to the sport. With unflagging enthusiasm, he chronicles the history of fly-fishing, including some of its most unforgettable practitioners. Here are tales of fish hooked and sometimes landed; a look at the fascinating river life of trout and salmon; an examination of the biology of an aquatic insect hatch and an appreciation of the artistry of imitation flies carefully crafted from feathers and fur. Tirana also reports on current movements to reclaim fly-fishing waters including efforts to save the Atlantic Coast striped bass, once near extinction, California`s cutting-edge wild trout management, and the ongoing rescue of Montana`s Big Blackfoot River. Turhan Tirana plete uspomene i anegdote kako bi razmišljao o svom izvanrednom životu kao mušičaru. Kao dečak ulovio je svoju prvu pastrmku u gornjem toku reke Rapidan u Virdžiniji. Ljubav prema sportu odvela ga je od reke Jelouston u Montani i do tako dalekih mesta kao što su Makedonija i Slovenija. Sa duhovitošću i humorom, ribar veteran deli svoje najupečatljivije ulove, u kojima je intuicija često prevazilazila nedostatak iskustva. On opisuje iskušenja i nagrade pecanja sa suprugom i zadovoljstvo upoznavanja svoje dece sa sportom. Sa nepokolebljivim entuzijazmom, on beleži istoriju mušičarenja, uključujući neke od njegovih najnezaboravnijih praktičara. Ovo je priča o ribama koje su se upecale, a ponekad i sletele; pogled na fascinantan rečni život pastrmke i lososa; ispitivanje biologije izleganja vodenih insekata i uvažavanje umetnosti imitacije muva pažljivo izrađenih od perja i krzna. Tirana takođe izveštava o trenutnim kretanjima da se povrate vode za pecanje mušicom, uključujući napore da se spase prugasti bas Atlantske obale, koji je nekada bio blizu izumiranja, najsavremenije upravljanje divljom pastrmkom u Kaliforniji i tekuće spasavanje reke Big Blackfoot u Montani.

ŽOZE SARAMAGO BELEŽNICE - tekstovi objavljeni na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine Prevod - Jasmina Nešković i Jovan Tatić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 306 strana 20 cm Edicija - Odabrana dela Žozea Saramaga ISBN - 978-86-521-4108-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BELEŽNICA I SEPTEMBAR 2008. Reči upućene jednom gradu Oprost Darvinu? Džordž Buš, ili doba laži Berluskoni i kompanija Ka groblju u Pulijanasu Aznar, prorok Životopisi Razvodi i kućne biblioteke Slika bez tona Čista krpa Bistro kao voda Nade i utopije OKTOBAR 2008. Gde je levica? Kućni neprijatelj O Fernandu Pesoi Ona strana Ko o čemu Bog i Racinger Eduardo Lourenso Žorž Amado Karlos Fuentes Federiko Major Saragosa Bog kao problem (Finansijski) zločin protiv čovečanstva Ustavi i stvarnost Šiko Buarki de Olanda Imaju li dželati dušu Hose Luis Sampedro Kad porastem, želim da budem kao Rita Fernando Mejrelis i društvo Novi kapitalizam? Pitanje NOVEMBAR 2008. O laži i istini Rat koji nije izbio Gvantanamo Sto šest godina Reči Roza Parks Uputstvo za ubijanje jednog čoveka Stari i mladi Dogme PRK Osamdeset šest godina Živ, živissimo Poplava Sva imena U Brazilu Stoka Dve vesti Beskrajna stranica interneta Još jedan dan Seksualno obrazovanje Knjižara Kultura DECEMBAR 2008. Razlike Salomao se vraća u Belem Svim zainteresovanima Saviano Calle Santa Fe Počast Baltasar Garson (1) Baltasar Garson (2) Borhes Završni udarac Reči Izdavači Gaza Godinu dana kasnije Božić je Božićna večera Šuraci i šurnjaje Knjiga Izrael JANUAR 2009. Računica Neodgovorni Sarkozi „No nos abandones` Od Davidovog kamenja do Golijatovih tenkova Uz Gazu Zamislimo Anhel Gonsales Predsednici Kamenovanja i drugi užasi Jedna druga kriza Obama Odakle? Izrael i njegovi derivati Šta? Klinton? Rodam Hervasio Sančes Svedok FEBRUAR 2009. Hleb Davos Bankari Adolf Ajhman Sampajo Vatikancije Sigifredo Ateisti Kažemo Kinesko perje Maltretman Smrt pred kućnim vratima Šta ćemo s Italijanima? Susi Pako Pismo Antoniju Maćadu Levica Pravde Vodeni pas MART 2009. Gonsalo M Tavareš Izbori Primetiti Primetiti još jednom Osmi mart Douro-Duero Jedinstvo u mnoštvu Ljubljenje imena Demokratija u taksiju Predsednica BELEŽNICA II MART 2009. Funes i Funes Evo vuka! Naše sutra i milenijum Pitanje boje Mačke u džaku Sunčeva lisica Fraktalna geometrija APRIL 2009. Mahmud Darviš G-20 Santa Marija de Ikike Sat Još jedno štivo za doba krize Čitanje L`Akvila Bo Kolumbija u Lansaroteu Grandomanija Sa Dariom Foom Egzibicionizmi Spavaćica O nemogućnosti portretisanja (1) O nemogućnosti portretisanja (2) Eduardo Galeano Dečaci u crnom Sećanja Svinjski grip (1) Svinjski grip (2) MAJ 2009. Havijer Ortis Izbacivanje Benedeti Kućni svetac Novi čovek Sajam Mučenja Hrabrost Korupcija na engleski način Sofija Gandarijas Dokle? Šarlo Pesnici i poezija San Mito Veterani Priča o jednom cvetu Naoružanje Muzika Čiste ruke? Razočaranje JUNI 2009. Bronza Markos Ana Putovanja Sekularizam Karlos Kasares Ono što se zove Berluskoni Paradoks Dobra ideja Epitaf za Luisa de Kamoiša Telo božje Migeiš Netanijahu Putovanje jednog slona U Kaštelu Novu Povratak Sastre Sabato Obrazovanje (1) Obrazovanje (2) Crna Španija Dve godine JULI 2009. Aguština Prevođenje Izgled Kritika Subjekat o sebi samom Kastril Razdeljak Knjige za leto Akademik Akilino Siza Vijeira Boje zemlje Emigrantske priče Žardimova posla Mesec Montanja Blanka Pet filmova Jedno poglavlje za Jevanđelje Problem s muškarcima Pravo na greh Epur si muove Odricanje Alvaro Kunjal AVGUST 2009. Gabo Patio do Padejro Almodovar Očeva senka (1) Očeva senka (2) Jemen Afrika Jedan takav kralj Gvatemala Žan Žiono Akteal Karloš Paredeš Krv u Ćijapasu Tuga Treći bog Prljava igra Dva pisca Republika Dihtung Oproštaj SEPTEMBAR 2009. Povratak „Formentor` OKTOBAR 2009. Radosni dani NOVEMBAR 2009. Reći nezaposlenosti „ne“ O Mariji Žoao Pireš O piscu `Dobitnik Nobelove nagrade Dve sveske Saramagovih Beležnica, zapravo skupljenih blogova iz 2008. i 2009. godine, najbolje ilustruju šta nam poručuje portugalski nobelovac kada ne piše u alegorijama i parabolama nego kad promišlja izazove savremenog sveta mimo svojih proslavljenih romana. Kako to da Adam nikada nije ni kročio u raj, da li su engleski parlamentarci osiromašili, zašto je Berluskoni „spodoba koja opasno podseća na ljudsko biće“, treba li izmisliti novog boga i zašto, da li je ljude lakše mobilisati za rat ili za mir, šta Bog misli o Rimokatoličkoj crkvi, hoće li nestati poreski rajevi i šifrovani računi, zašto Mediteran vrvi od davljenika, kakve su nam pouke ostavili Kafka, Darvin, Borhes, Almodovar, Amado, Pesoa, Markes, Čaplin, a šta da mislimo o Klintonu, Netanijahuu, Sarkoziju, Bušu…? Duhovito, mudro, beskompromisno, Saramago u poslednjoj godini svog života, kao u kakvoj književnoj oporuci, uvek stajući na stranu zlostavljanih i obespravljenih, sabira svoje opomene svetu koji nas okružuje i koji nas zatrpava apsurdima a daruje retkim radostima. „U ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta (a ponekad da bi ga predstavio još gorim nego što jeste – iako deluje da je to nemoguće).“ – Umberto Eko „Saramago je najdarovitiji pisac našega vremena.“ – Harold Blum „Provokativnim i jednostavnim stilom Saramago secira mrežu ’organizovanih laži’ koje se nadvijaju nad čovečanstvom i nastoji da otrezni čitaoce iznoseći svoja shvatanja u ovom nizu neukrašenih, razornih proznih udaraca. Formiran u godinama pod Salazarovim fašističkim režimom, moglo bi se reći da je Saramago prošao savršenu obuku za prepoznavanje i ocenu političkog obmanjivanja.“ – Independent` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. José Saramago O caderno

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Blistavo i strašno - Bekim Fehmiu Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 326 Format: 20 cm Povez: Broširani „Mnoge događaje iz jedne privatne istorije posmatramo u „drugoj verziji“, međutim, Bekim Fehmiu se kloni bilo kakve političke arbitraže. Vrednost ove knjige jeste pre svega u tonu, u veštom preplitanju privatne istorije jednog Albanca s događajima koji predstavljaju zvaničnu istoriju, a koja, razume se, ima ograničen rok trajanja. Kao u Singerovim pričama i romanima, u kojima čitalac prateći pripovedanje otkriva svet jevrejske zajednice, svejedno da li je u Istočnoj Evropi ili Americi, tako i u ovoj Fehmiuovoj knjizi on ima autentičnu sliku jednog sveta koji je srpskom čitaocu, iako sasvim blizu, zapravo veoma daleko.“ – Dragan Velikić „Stilistički blistavo, uz iznimno ekonomiziranje riječima, koje čitatelj gotovo da doživi kao dug mentalitetu, Fehmiu niže slike albanskog obiteljskog amarkorda kroz dvadeseto stoljeće… Njegovi su, istina, bili obrazovani i razmjerno bogati, pa im priča ne može biti reprezentativna, ali su istovremeno ostajali određeni lokalnom tradicijom, o kojoj mi, kao ni svi naši nacionalisti, ne znamo baš ništa.“ – Miljenko Jergović „Bekim Fehmiu napisao je „svoje stoljeće“, iako ono, za razliku od stoljeća Gintera Grasa, obuhvaća „samo“ spomenutih dvadeset godina. Mnogo toga ima u ta dva desetljeća, mnogo onoga što će doći naslućuje se… Antologijske stranice…“ – Daša Drndić Bekim Fehmiu (1936–2010) bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac albanskog porekla. Posle gimnazije Bekim postaje član albanske drame Oblasnog narodnog pozorišta, jedinog profesionalnog pozorišta u Prištini (odnosno na Kosovu). Pozorišnu akademiju u Beogradu upisuje 1956. godine, u klasi čuvenog reditelja i profesora Mate Miloševića. Polaže ispit i biva primljen, pod uslovom da nauči srpsko-hrvatski jezik. Godine 1960. postaje redovan član tada najprestižnijeg pozorišta u zemlji – Jugoslovenskog dramskog pozorišta Sedam godina kasnije daje otkaz nezadovoljan položajem u pozorištu, i postaje slobodan umetnik. Odigrao je preko 40 epizodnih, srednjih i nekoliko glavnih uloga, uključujući i uloge u Ateljeu 212. Veliki uspeh filma „Skupljači perja“ u režiji Aleksandra Petrovića, u kome igra glavnu ulogu – Belog Boru (film dobija dve nagrade na filmskom festivalu u Kanu – Francuska, 1967. godine i biva nominovan za Oskara 1968) donosi mu glavnu ulogu u mini TV seriji „Odisej“ u produkciji italijanske nacionalne televizje u režiji Franka Rosija. Potom dobija glavnu ulogu u visokobudžetskoj produkciji Paramauntovog filma „Avanturisti“ u režiji Luisa Gilberta, i tako počinje njegova međunarodna karijera. Imao je priliku da sarađuje sa najvećim filmskim imenima svoga vremena kao što su Džon Hjuston, Ava Gardner, Olivia de Havilend, Irena Papas, Dirk Bogart, Robert Šo, Klaudia Kardinale, Marta Keler, Timoti Dalton, Frederik Forest, Šarl Aznavur i mnogi drugi. Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge. Italijanski pisac i producent pomenutog filma Frančesko Skardamalja rekao je: „Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida.“ Proveo je 47 godina života u ljubavi sa Brankom Petrić sve do svoje smrti 2010. godine.

HRISTOVA JAGNJAD - Aćim Todorović Hristova jagnjad“ – slika golgote srpskog naroda u stihu Сонетни вијенац ХРИСТОВА ЈАГЊАД (Јасеновачким Мученицима) I Христолику јагњад чељуст таме гуши, мученици живи населили поље. Под кором се нада од живота суши, Завр’јежила патња на храстово коље. Наваљује туга, змијају колоне, сиротиња пуста из немушти руди. Повезана стада логору догоне, смртоносном стрепњом натекле им груди. Унутра бараке и високе чеке опасане стражом крволочних звјери, уз обале дуге злокрвнице р’јеке, изоштрени зуби жичаној тестери. Запретене наде, безнађа их голе, рањени у срца под крстом се моле. II Рањени у срца под крстом се моле, убремљени слутњом, олује их бију. Опиру се гр’јеху-мржњи да одоле, распојани ћутњом чате литургију. Наједрала крила, магла пала густа, на паперју злочин небесима стреми. Крик се крику руга, н’јеме гладна уста, свиреп урлик звјери изнад жртви пјени. Распламсава главња, диже огањ ватри. У ризама црним „За дом спремни“ кољу србосјеци, хуље, празнодушни фратри на џелатске руке дигли самовољу. У темељу муља задњи мост се руши. Из очаја стрепњи млад се церић суши. III Из очаја стрепњи млад се церић суши, неће бити Бадњак кад се Христос роди. Можда ће га џелат брадвом да угуши док гробови буду стремили слободи. Од њега ће дићи вјешала да штрче- замашћеном гредом да се јате вране. Да му се под сјеном објешени грче, док једном не струли, ил’ на огњу плане. Модар крпељ гмиже, трује грдне ране, поломљене кости испод тврдог маља. Недоношче јеца, збира задње дане. Мутна Сава хучи и трупала ваља. Ситна дјеца пала на кољена, моле. Студен задах смрти ломи гране голе. IV Студен задах смрти ломи гране голе. Забокорен злочин у кор’јењу жбуна. Мијеша се мирис липе и тополе јауцима ношен с Лике и Кордуна. Крајином се бију вјетрови горчине, Козара се с болом у црнини мучи. Процвиљела села око хладне Дрине, тврда Херцег-земља у јаме се сручи. Догор’јева жижак, пада ноћца густа, гасне поглед задњи у зјеници мутној. Намочена земља крвљу лежи пуста, свједочанство таји немани окрутној. Ножеви се тупе, мртве главе лете, тихо шапат пада на гробове свете. V Тихо шапат пада на гробове свете- осушене руже модрога дјетињства. Пробадају груди оштре бајонете, на хиљаде мртвих, читуља се листа. Глува ноћ се коми у свирали ћука: на прегачи мајка крвав пород љуби. Негдје псине реже, жртва гласно кука, деру живо месо-гризу оштри зуби. Полудјеле псовке ничу у трњаке. Попуцала леђа од волујске жиле. На крваве дупље најатиле свраке. Гласну ноћни цврчци, свици свјетокриле- то рабови мртви излазе пред Христа. Од очију свјетлост кроз бусење блиста. VI Од очију свјетлост кроз бусење блиста, качи се за поруб небескога сача. Наваљује губа испод шумолиста, смртоносни тифус поред ње корача. Глад пустила клице-крушне мрве фали, слабе студен зобље, ваши кожу ждеру. Стршљенови брује, коте се рафали, крволоци људски узимају мјеру. Над логором злочин крије облак тмасти и ноћ траје дуго, предуго за жртве. Сотоне се даве, пијане од страсти, гавранови лове златокриле утве. Злогук патњи мрежу паукову плете. Васкрсли анђели над кланицом лете. VII Васкрсли анђели над кланицом лете. Спутана колона мученика стиже. Мртво снопље пада, безбожје се плете: рука, кама, јама, кољач поглед диже. „Ти, матори, приђи, на ивицу крочи! Одакле си, гњидо?“- припитује старца. Умири се небо, засв’јетлише очи: „Вукашин ме вичу, из села Клепаца!“ И смирено рече, као пред олтаром: „Учини шта мораш, свој ти пос’о ради!“ Са три прста руком закрсти се старом. Док га кољач с’јече и очи му вади, старачка му глава ореолом блиста. Алка спаса пуца, разапињу Христа! VIII Алка спаса пуца, разапињу Христа! Расц’јепи се тама, душа к небу мину, на врх ножа око набодено блиста, затресе се земља, дажд небески лину. Подиже се облак крви и пијеска, са долама мртвим покида ревере. У спаљеној цркви мироточи фреска Преподобне мајке, Свете Параскеве. Вода спира гареж, таласи се бију, мутном Савом језди уморена војска- Србадија листом плови за Србију, тијела им копне жутом бојом воска. Глуво доба брани зори да заруди! Јасеновац грца од бола и студи! IX Јасеновац грца од бола и студи! У лобање шупље угн’јездиле гује. Мртво чедо мајка јецајима буди, у тканицу бола јагње опасује. Нестало је суза-пресушила врела, ни кап бистре росе да на образ па’не. Тек капатка слана, с гробаревог чела, низ дубоку бору на мртваца кане. Сиромашна врећа у закрпе пала, глад притишће логор, по порама глоби, навалила куга диже се из кала. Оштрим клином сужњу тјемењачу проби. Заклане су ноћи, чуваркућа страда, авај, судбо болна, уплаканих нада! X Авај, судбо болна, уплаканих нада! Авељева руко, стиду из живота! Смрчени ћувици, крвав земан влада. Залутала штенад људскога накота, чељустима пасјим младе траве брсте- хиљаде Српчића приведених јате, скинули их с дојки, да их они крсте и задоје мржњом у нове џелате. Како ће кроз олуј кад им перје стаса и кљунови оштри буду окоштали, и када се небо злобом заталаса, куда ћете кренут’ соколићи мали- хоћете ли моћи да будете људи? Голоруке душе џелат камом буди. XI Голоруке душе џелат камом буди. Нанизана вјечност на конопцу чами. Понестаје даха издајнику, Јуди, похлепа га храни, сребрењак га мами. Пет година дугих на наковњу зала, крв натапа, прска из свесрпске ране. Задња нада пада, с болом малаксава. Украј неба јутро никако да сване. Крцати вагони, огољели шине, тешки оклоп стење, ђаво ушур иште. Ижџикљала неман из Доње Градине гута, зобље, дави до Старе Градишке. Набремиле груди чемера и јада, њивом ужас клија, зрело жито пада. XII Њивом ужас клија, зрело жито пада, литургију дижу мртви свештеници. Са небеса роса на откосу страда, из пепела ничу Свети мученици. Расте војска силна одрубљених глава. Над мочваром хладном крта трска тањи. Барјаци се дижу, гробље васкрсава, кудјеље се магле, крвав мјесец мањи. У зјенама згаслим ничу крајпуташи. Невидљивим пољем ћутња јеца реско, пут Кумове сламе језде логораши- утабаном стазом у Царство небеско. Нагрћу колоне сићушнијех мрава, а сузе се слиле у модрину трава. XIII А сузе се слиле у модрину трава. Кроз житија патњи мирно луге ћуте. Фрескописно небо од светијех глава у бесмртност вјере жртве огрнуте. Попаљене луче, света смола мири- опојно се шири са борове коре. Богослужбом звоне српски манастири, мученици стигли пред Господа-горе. Под подстригом светим нова свјетлост руди; из очињих зјена и рањених прса, наједрала личи на мајчине груди- на набрекле дојке пуне светог мрса. Руменилом жара тамјан распламсава, дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава! ... Gornji Milanovac 2022 99 str tvrdi povez K.D.S.3.2.

Bogdan Čiplić - Na veliko i na malo (roman) Izdavač: Budućnost, Novi Sad Godina: 1946 Broj strana: 261 Povez: TVRDO UKORICENO ČIPLIĆ Bogdan OCUVAN SADRZAJ, KORICA ODLEPLJENA OD KNJIGE ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 PB