Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Materijal Porcelan Detaljno stanje Odlično Nekorišćena u originalnom pakovanju lutka klovna s licem,rukama i nogama od porcelana,veličine 32 cm

Set sadrži: Bratz lutku, 2 seta garderobe inspirisane zemljom, kofer i stikere i 10 dodataka za igru Broj ocena: 65 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Bratz i Bratzillaz lutke Šifra Proizvoda: 61847 Poslednja cena bila je: 4699 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Bratz Lutka Studentkinja Cloe 536994 Bratz Lutka Studentkinja Cloe 536994 Uzrast: 5+ godina Materijal: plastika, karton Dimenzije: 24,6 x 30,8 x 6,2 cm Set sadrži: Bratz lutku, 2 seta garderobe inspirisane zemljom, kofer i stikere i 10 dodataka za igru Napomena: Proizvod nije namenjen deci ispod 5 godina. Opis proizvoda: Bratz Lutka Studentkinja Cloe 536994 Kloi je posetila zemlju izlazećeg Sunca – daleku Kinu! Sada ona i devojke mogu da piju čaj iz zlatnog porcelanskog seta koji je donela. Izaberi novu destinaciju, spakuj lutkicu, ukrasi kofer stikerima i zajedno se ponovo uputite u neku novu egzotičnu zemlju! Svi proizvodi iz: Bratz i Bratzillaz lutke Sve iz: Dečije igračke, lutke i igračke za bebe * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

KATZHÜTTE - Figura srne sa lanetom Dimenzije Visina: 13 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 9 cm Težina: 269 g Žig na dnu: (Inicijal)„K“ (stilizovan tako da predstavlja lik mačke, ispod krova) Fabrika “VEB Zierkeramik Katzhütte”, nekadašnja “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, koristila je žig između 1958. i 1990. godine. Christoph Hertwig (Hristof Hertvig) i njegov zet Benjamin Beyermann(Benjamin Bajerman) vodili su sredinom XIX veka u malom mestu Großbreitenbach (Grosbrajtenbah) u Turingiji prodavnicu i radionicu za oslikavanje porcelana. Kada su došli na ideju da sami proizvode porcelan, njihovu molbu za dozvolu odbilo je nadležno ministarstvo Kneževine Schwarzburg-Sondershausen (Švarcburg-Zondershauzen). Odobrenje su dobili u Kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudolštat). 1864. godine zajedno sa Carlom Birknerom (Karl Birkner) kupili su zapušterno zemljište u mestu Katzhütte (Kachute), jednom od najsiromašnijih u zemlji. Tu su izgradili fabriku porcelana, “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, i posle godinu dana probnog ciklusa, počela je serijska proizvodnja luksuznih predmeta kao što su figure, posude, glave za lutke i cevi za lule za njihovu radionicu u Großbreitenbachu. Carl Birkner, kojeg je malo zanimalo tehničko vođenje posla, prodao je svoje akcije 1866 godine. a kada je Beyermann izvršio samoubistvo nakon što je u požaru izgubio skoro čitavu imovinu, Hertwig je 1868. godine postao jedini vlasnik fabrike. Umro je 1886. godine, a posao su preuzeli njegovi sinovi Carl (Karl) I Friedrich (Fridrih), pod čijom upravom je fabrika doživela uspon. Naročito su porcelanske lutke bile na glasu, i izvožene su u Ameriku, Kanadu i Englesku. Dnevna proizvodnja bila je čak oko 24.000 komada. Oko 1890. godine kompanija je imala 300 radnika i još oko 600 onih koji su radili kod svoje kuće u okolnim selima, što ju je učinilo jednim od najvećih poslodavaca u čitavom području. Za svoje radnike kompanija je organizovala zdravstveno osiguranje i izgradila javno kupatilo. Od 1900. godine počela je i proizvodnja porcelanskih figura. Dizajnirali su ih poznati umetnici, između ostalih i Stephan Dakon (Stefan Dakon). Tokom narednih godina posao je dobro napredovao, i broj zaposlenih je ostao relativno stabilan: oko 500 radnika 1907, 1913, kao i 1930. godine. Tokom Svetske ekonomske krize prozvodnja porcelana je smanjena. Nakon drastične modernizacije , uvođenja mehanizovanog proizvodnog procesa i promene asortimana, broj zaposlenih je tokom 1937. godine opao na 400. Proizvodile su se uglavnom figure životinja i lutke, a potom i porcelanske posude i tanjiri. U to vreme kompaniju su vodili Ernst i Hans Hertwig (Ernst i Hans Hertvig), sinovi Carla i Friedricha. Kompanija je preživela Drugi svetski rat bez oštećenja, a asortiman proizvoda je u početku sveden na dekorativnu i upotrebnu keramiku. Unuk osnivača Ernst Friedrich Hertwig (Ernst Fridrih Hertvig) vodio je fabriku do 1958. godine. Te godine fabrika je nacionalizovana, pod nazivom “VEB Zierkeramik Katzhütte”, a asortiman je sveden na dekorativnu keramiku. Početkom 80-ih godina prošlog veka, u skladištima su pronađene kutije sa potpunom arhivom istorijskih uzoraka fabrike, koja je bila potpuno zaboravljena. Tokom 1980-ih godina državna uprava je pljačkala ovu arhivu i većinu kutija sa uzorcima prodala nepoznatim privatnim kupcimka na aukcijama u Berlinu i Londonu, kako bi došla do zapadne valute potrebne državi. Ovi uzorci verovatno se danas nalaze u privatnim kolekcijama. Posle ujedinjenja Nemačke 1990. godine, skoro potpuno uništena fabrika je zatvorena. (123/16-46/159/fig-kp/1437)

M.J. Hummel W. Goebel V104 West Germany 26 cm visine ..decak stara gumena lutka za popunjavanje svoje kolekcije starih igracki Pokretne ruke ,glava i noge sa plasticnim plavim ocima ODECU PREPUSTAM VAMA uz malo maste DA KREIRATE Hummel figurice (poznate i kao MI Hummel figurice ili jednostavno Hummels ) su serija porcelanskih figurica i ostalih ..zasnovanih na crtežima sestre Marije Inočencije Humel Gebel je stekao prava da Humelov crtež pretvori u figurice, proizvodeći prvu liniju 1935 Stanje sa slike OSTALI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta JOS MOJIH PREDMETA VEZANO ZA OVU TEMU : https://www.kupindo.com/Figure/69955821_Goeble-fabrika-porcelana-W-Germany-MALI-LABUD-4-x-4-cm https://www.kupindo.com/Figure/69955821_Goeble-fabrika-porcelana-W-Germany-MALI-LABUD-4-x-4-cm

Izaberite svoju varijantu beo kupiti biskvit kupiti meso kupiti providno meso kupiti badem kupiti karamel kupiti nugat kupiti ja sam tan kupiti Polimerna masa CERNIT DOLL 500 g | različite nijanse Cernit Doll je vrhunska polimerna glina specijalno dizajnirana za kreiranje realističnih lutaka sa efektom porcelana. Popularan je među umetnicima i zanatlijama zbog svoje sposobnosti da oponaša izgled pravog porcelana, omogućavajući stvaranje lutaka sa finim detaljima i glatkim površinama. Pored toga, ova supstanca se koristi za izradu bižuterije, nakita i ukrasnih predmeta kao što su šolje, šolje i pribor za jelo, gde dodaje jedinstvenu estetsku dimenziju. Cernit lutka je lako modelirati zbog svoje izuzetne elastičnosti. Omogućava mešanje boja za kreiranje prilagođenih nijansi i daje gotovim kreacijama gladak, porcelanski izgled. Kada radite sa ovim materijalom , od suštinskog je značaja da ga održavate čistim kako biste zadržali svoju jedinstvenu površinu bez mrlja. Cernit Doll postaje mekana i savitljiva kada se zagreje, što olakšava detaljno modeliranje. Ako masa za modeliranje postane previše mekana, može se staviti u frižider na kratko da bi joj se vratila potrebna čvrstina. Nakon modelovanja, kreacije treba sušiti u rerni na 110 do 130 °C 30 minuta. Jednom pečeni, predmeti se mogu dodatno modifikovati, farbati akrilnim bojama i preporučuje se lakiranje za povećanje trajnosti i održavanje sjaja. Zbog svojih osobina, Cernit Doll je pogodna i za kombinovanje sa drugim polimernim materijalima i bezbedna je za rad sa decom od 8 godina. Svako pakovanje sadrži 500 grama gline, pružajući dovoljno materijala za veće projekte ili stvaranje više lutaka i nakita. Polimerna glina Cernit Doll je stoga idealan izbor za sve koji žele da se upuste u stvaranje visokokvalitetnih i estetski prijatnih umetničkih dela sa izgledom i osećajem pravog porcelana. Parametri proizvoda: Cernit Doll glina za modeliranje efekat porcelana lako se mesiti da se peče u peći može se dalje modifikovati kompatibilan sa drugim masama različite nijanse težina 500 g Pogledaj u videu kako se koristi ovaj proizvod Cernit Doll je vrhunska polimerna glina specijalno dizajnirana za kreiranje realističnih lutaka sa efektom porcelana. Popularan je među umetnicima i zanatlijama zbog svoje sposobnosti da oponaša izgled pravog porcelana, omogućavajući stvaranje lutaka sa finim detaljima i glatkim površinama. Pored toga, ova supstanca se koristi za izradu bižuterije, nakita i ukrasnih predmeta kao što su šolje, šolje i pribor za jelo, gde dodaje jedinstvenu estetsku dimenziju. Cernit lutka je lako modelirati zbog svoje izuzetne elastičnosti. Omogućava mešanje boja za kreiranje prilagođenih nijansi i daje gotovim kreacijama gladak, porcelanski izgled. Kada radite sa ovim materijalom , od suštinskog je značaja da ga održavate čistim kako biste zadržali svoju jedinstvenu površinu bez mrlja. Cernit Doll postaje mekana i savitljiva kada se zagreje, što olakšava detaljno modeliranje. Ako masa za modeliranje postane previše mekana, može se staviti u frižider na kratko da bi joj se vratila potrebna čvrstina. Nakon modelovanja, kreacije treba sušiti u rerni na 110 do 130 °C 30 minuta. Jednom pečeni, predmeti se mogu dodatno modifikovati, farbati akrilnim bojama i preporučuje se lakiranje za povećanje trajnosti i održavanje sjaja. Zbog svojih osobina, Cernit Doll je pogodna i za kombinovanje sa drugim polimernim materijalima i bezbedna je za rad sa decom od 8 godina. Svako pakovanje sadrži 500 grama gline, pružajući dovoljno materijala za veće projekte ili stvaranje više lutaka i nakita. Polimerna glina Cernit Doll je stoga idealan izbor za sve koji žele da se upuste u stvaranje visokokvalitetnih i estetski prijatnih umetničkih dela sa izgledom i osećajem pravog porcelana. Parametri proizvoda: Cernit Doll glina za modeliranje efekat porcelana lako se mesiti da se peče u peći može se dalje modifikovati kompatibilan sa drugim masama različite nijanse težina 500 g

Тихомир Брајовић: ФИКЦИЈА И МОЋ (Огледи о субверзивној имагинацији Иве Андрића) Издавач: АРХИПЕЛАГ, Београд, 2011.год. Тврди повез, 251 страна, латиница. Одлично очувано. `MOĆ FIKCIJE MOĆI: Da moć kod Andrića igra važnu ulogu, u svakom mogućem shvatanju toga pojma (ako je uopšte reč o pojmu), jasno je već na prvi pogled, ali kad postavimo pitanje moći stvar se ukazuje kao obeshrabrujuće neuhvatljiva. Gde god začeprkamo po Andrićevom delu pojavljuje se moć sa svim propratnim pojavama – otporima, nasiljem, nemoći, identitetima... ali Andrić nije mislilac moći, on je pisac, a pisanje je fikcija. Pisanje proizvodi fikciju, pa i fikciju moći, pokazujući u istome gestu moć fikcije. Izgleda komplikovano i blago paradoksalno, ali Brajovićeva knjiga počiva na takvim, tananim ambivalencijama, koje najavljuje već sam naslov knjige. Ono, međutim, što nam u splitanju i rasplitanju odnosa fikcije i moći, nudi Brajović u svojoj knjizi, mnogo je više od ziheraške teorijsko-književne analize `nekih motiva moći` kod Ive Andrića. U igru koju pokreće on hotimice uvlači i samog teoretičara, destabilizujući na taj način povlašćenu tačku gledanja svojstvenu (slabom) teorijskom izrazu. (U tradicionalnom određenju teorija kao posmatranje (theorein = posmatrati), izvan je onoga što gleda, te je upravo ta izvanjskost uslov mogućnosti teorije: ne približavati se predmetu proučavanja, ne mešati se sa onim što gledaš, ne intervenisati. A onda se pojavio Niče i sve je otišlo do đavola.) Još je važnije, međutim, što Brajović pokazuje konstitutivnu nestabilnost Andrićevog teksta, njegovu ničim neosenčenu otvorenost, čime ga odmiče od kanonskih tokova tumačenja i spasava slave koja ima težnju ka okamenjivanju. Drugim rečima, teoretičar je jako dobro naučio poststrukturalističku lekciju čije naravoučenije kaže da je i čisto posmatranje, čista teorija, već nekakva intervencija. Antimetabolički postupak koji Brajović primenjuje u analizi Andrićeve Priče o vezirovom slonu, on preuzima iz same priče (no priča je fikcija) i inkorporira ga u svoj teorijski diskurs (koji nije fikcija). Postupak, dakle, u kojem se dva simetrična, paralelna pripovedačka toka, koja se nalaze u odnosu sličnom igri odraza u ogledalu – primer: priča o stvarnosti može biti ubedljivija od stvarnosti o kojoj priča – u jednom trenutku ukrštaju, stvara uzbudljivu i, u svojoj svedenosti, rečitu igru smisla. Teorijskom intervencijom u predmet posmatranja, u dinamičnoj montaži u kojoj se teorijski diskurs spliće sa citatima iz Andrićevih priča (a da se ni u jednom trenutku ne izneveravaju bolji akademski običaji), Brajović našu perspektivu čini bifokalnom, ako već ne i multifokalnom, stvarajući utisak pisanja u dve ruke, pripovedanja u dva glasa. GLASINE I ISTINA: Figure moći su Dželaludin-paša iz Priče o vezirovom slonu, Karađoz iz Proklete avlije i Omerpaša Latas iz istoimenog, nedovršenog romana. U igri je uvek isti motiv: prazno mesto moći. Dželaludin-paša, krvnik velikog formata, ispreda niti moći tako što pušta da se priče (fikcije) o njemu same šire, dok on sedi u svojoj rezidenciji, lica nalik porcelanskoj lutki kvarnih zuba, i sakuplja pisaljke. Karađoz, pak, i sam boluje od manjka stvarnosne supstancije, iako se nalazi u središtu mreže koju, poput pauka, spliće od višeslojnih priča, ali utom ne biva sasvim jasno – na šta Brajović skreće pažnju – gde prestaju kompetencije pisca, a gde nastupaju Karađozove spletke. Pripovedački glasovi se pretapaju, njihova se pouzdanost urušava, priče Ćamila i fra Petra slivaju se jedna u drugu, a razlika između velike imperijalne politike i života (i smrti) u kazamatu se razvodnjava. Šta je, najzad, u svemu tome fikcija, a šta moć, odnosno gde se i kako te dve perspektive, ta dva fenomena, sustiču? U izvesnom smislu u samome Karađozu, tom liku iz turskog pozorišta senki. Najzad i Omerpaša Latas je tek maska, snop sila koje proizvode veoma krvave učinke, ali sam pokretač je gotovo sablasan, prazan. U sva tri slučaja, dakle, na pitanje `gde je moć?` upiremo prstom u neke ljude-institucije, ali umesto strašnog, ili barem fascinantnog lica moći, nailazimo na ljude-fikcije, na ljude sačinjene od priča o njima. Oni su, istovremeno, i sablasti i ljudi od krvi od mesa, i fantazam i stvarnost, učinak mašte i stvarna osoba, oni su glasine i istina, sve ono što je, uostalom, i samo pisanje. Svojim dugim, elegantnim, usredsređenim rečenicama sličnim puzavicama, Brajović strpljivo obujmljuje temu i pazi da se ne nađe dva puta na istom mestu. On se kreće spiralno, tako da svako odmorište na toj beskrajnoj krivulji koja se penje ima nečeg od prethodne ravni: citati se ponavljaju, a isti motiv koristi više puta, ali nam dostignuta perspektiva omogućuje drugačiji pogled na isto. Krugovi koje Brajović opisuje ne šire se, nego se postavljaju jedan iznad drugog, zadržavajući svoju autonomiju: najpre moć fikcije, potom fikcija i svemoć, najzad fikcija i nemoć. Svojim postupkom i izabranim referencama (koje uslovljavaju postupak) Brajović ne sledi već utabane puteve u tumačenju Andrića. Već u svojoj prethodnoj knjizi o Andriću (Zaborav i ponavljanje, 2009), on unekoliko oneobičava tradicionalne teorijske postupke pitanjima ko čita roman?, ko ga piše?, na kome se mestu nalaze pripovedač, čitalac i teoretičar, te problematizuje sam pojam teksta oslanjajući se, delom, na naratološki diskurs i, posredno, na poststrukturalističko razumevanje teksta. U novoj knjizi on je još eksplicitniji, te se njegovo čitanje Andrića prelama kroz iskustva dekonstrukcije (Derida), neopragmatizma (Rorti), ili fukoovske razgradnje moći. Ovaj susret dva naizgled nesamerljiva sveta (no to samo tako deluje iz ovdašnje skučene i konzervativne teorijske perspektive) rezultira silovitom i nadasve zanimljivom analizom. Jedan od učinaka već je pomenut: Andrićev tekst se pokazuje kao konstitutivno nestabilan, potpuno otvoren, što ga i čini klasičnim tekstom. Drugi učinak: ono što je Andrić razumeo kada je istorija u pitanju, naime da nije reč o dovršenoj, prošloj stvarnosti koja je uvek identična sebi, već o strukturi od koje mi, svojim tumačenjima, pravimo to što jeste, Brajović je uradio sa samim Andrićem, spasavajući ga fosilizovanja na panteonu jednoga jezika.` (Време бр.1099)

GOEBEL, W. Germany - Plitka pravougaona činija `Wallis` Dimenzije Dužina: 35,5 cm Širina: 26,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 1410 g Žig na dnu: OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA Wallis Goebel (Inicijal) V (iznad slova e, sa crtežom pčele u sredini) W. Germany „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. Prodaje se bez držača. (116/18-36/115-kp/1206)

GOEBEL, W. Germany - Manji svećnjak `Wallis` Dimenzije Visina: 5,5 cm Prečnik: 10,5 cm Prečnik dna: 7 cm Težina: 230 g Žig na dnu: W. GOEBEL W. GERMANY „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1979. do 1990. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (116/12-36/114-kp/12000)

GOEBEL, W. Germany - Posuda za šećer `Wallis` Dimenzije Visina: 9,5 cm Širina: 7 cm Prečnik dna: 7 cm Prečnik otvora: 6 cm Težina: 190 g Žig na dnu: OPM OESLAUER PORZELLAN MANUFAKTUR BAVARIA „Wallis“ © by W. Goebel W. Germany (Inicijal) V (sa crtežom pčele u sredini) „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1964. do 1972. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (116/13-36/114-kp/1201)

GOEBEL, W. Germany - Šest dezertnih tanjira `Wallis` Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1840 g Žig na dnu: OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA Wallis Goebel (Inicijal) V (iznad slova e, sa crtežom pčele u sredini) W. Germany UNDERGLAZE * HAND DECORATED * OVEN PROOF (kružno oko svega) „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/16-36/115-KP/1204)

GOEBEL, W. Germany - Krigla za pivo `Wallis` Dimenzije Visina: 10,5 cm Dužina: 12,5 cm Širina: 10 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Zapremina: 0,4 l Težina: 340 g Žig na dnu: Goebel (Inicijal) V (iznad drugog slova e, sa crtežom pčele u sredini) OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA WEST GERMANY COUTRY Wallis „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (114/2-33/103-kp/1094)