Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! LZ 129 Hindenburg (registracija: D-LZ 129) bio je veliki njemački komercijalni putnički cepelin, vodeći zračni brod u klasi Hindenburg. Bio je najduži u klasi letećih naprava i najveći zrakoplov po obujmu te širini i visini.[1] Projektiran je i izgrađen u tvrtci Zeppelin (Luftschiffbau Zeppelin GmbH) na obali Bodenseea u Friedrichshafenu. Zrakoplov je letio od ožujka 1936. godine do 6. svibnja 1937. kada je pri slijetanju u Mornaričku zrakoplovnu bazu Lakehurst (Manchester Township, New Jersey), nakon svog prvog transatlantskog putovanja za Sjevernu Ameriku, potpuno izgorio. U nesreći je poginulo trideset i šest osoba. Hindenburg je dobio ime po feldmaršalu Paulu von Hindenburgu (1847. – 1934.), predsjedniku Njemačke od 1925. do 1934. godine. Dizajn i razvoj Konstrukcija Hindenburga Blagovaonica Karta svijeta na zidu u dnevnom boravku Hindenburg je imao duraluminijsku konstrukciju koja uključuje uzduž poredanih 15 pregrada u obliku velikih obruča između kojih se nalazilo 16 pamučnih vreća ispunjenih plinom. Pregrade su bile međusobno ojačane uzdužnicama postavljene u krug uzduž pregrada. Oplata cepelina bila je od pamuka impregniranog s mješavinom reflektirajućih materijala kako bi se plinske vreće zaštitile od ultraljubičastog zračenja koje bi ih oštetilo i infracrvenog zračenja koje bi moglo izazvati pregrijavanje. Godine 1931. tvrtka Zeppelin kupila je u listopadu 1930. godine 5000 kg duraluminija koji su spašeni nakon pada britanskog cepelina R101 te su ga nakon recikliranja koristili u gradnji Hindenburga.[2] Za unutrašnji dizajn Hindenburga bio je zadužen Fritz August Breuhaus čije je dizajnersko iskustvo bilo uključeno u vagone Pullman Coachesa, prekooceanske linijske brodove kao i ratne brodove za Njemačku ratnu mornaricu.[3] U sredini gornje `A` palube nalazile su se velike javne prostorije: blagovaonica s lijeve i dnevni boravak s prostorijom za pisanje na desnoj strani (gledajući prema nosnom dijelu zrakoplova). Male putničke kabine protezale su se oko ovih prostorija. Slike na zidovima blagovaonice prikazivale su putovanja Graf Zeppelina u Južnu Ameriku. Stilizirana karta svijeta prekrivala je zid u dnevnom boravku. Dugi kosi prozori nalazili su se uzduž obje palube. Od putnika se očekivalo kako će većinu svog vremena provesti u javnim prostorima, a ne svojim skučenim kabinama.[4] Na donjoj `B` palubi nalazile su se praonice, blagovaonica za posadu te prostorija za pušenje. Harold G. Dick, američki predstavnik iz tvrtke Goodyear Zeppelin se prisjeća[5]: `Jedini ulaz u prostoriju za pušenje (koja je bila pod tlakom kako bi se spriječio ulazak vodika ako bi negdje propuštao) bio je preko bara koji je imao nepropusna vrata sa zakretnim zaključavanjem, a svi putnici koji su htjeli ući bili su pomno pretraženi od upravitelja bara kako bi bili sigurni da ne nose upaljenu cigaretu ili lulu.[6][7]` Upotreba vodika umjesto helija Kao plin za podizanje prvobitno je bio odabran helij jer je radi svoje nezapaljivosti najsigurniji za zračne brodove.[8] Međutim, u to vrijeme je helij bio relativno rijedak i iznimno skup. Dostupan je bio samo kao popratni proizvod izvornog prirodnog plina koje su se nalazili u SAD-u. Vodik se, u usporedbi, mogao jeftino proizvesti od strane bilo koje industrijalizirane nacije, lakši je od helija i postiže veći uzgon. Zbog svoje rijetkosti i troška, američki zračni brodovi koji koriste helij bili su prisiljeni očuvati plin po svaku cijenu što je otežavalo njihov rad.[9] Unatoč zabrani američkog izvoza helija (prema zakonu koji je taj plin odredio kao materijal s `vojnom vrijednosti`), Nijemci su osmislili cepelin za korištenje daleko sigurnijeg plina u uvjerenju kako će uvjeriti američku vladu za odobrenje izvoza. Kada su dizajneri doznali kako Amerika ne će odustati od zabrane izvoza bili su prisiljeni prilagoditi Hindenburg za korištenje vodika kao plina za uzgon.[8] Unatoč opasnosti korištenja zapaljivog vodika nijedan alternativni plin koji može pružiti dovoljno uzgona nije mogao biti proizveden u odgovarajućim količinama. Jedina korisna strana je bila mogućnost ugradnje više putničkih kabina. Njemačka duga povijest letenja vodikom ispunjenih putničkih zračnih brodova bez ijedne ozljede ili nezgode izazvalo je općeprihvaćeno vjerovanje kako su ovladali sigurnim korištenjem vodika. Hindenburgova prva sezona letenja to je i demonstrirala...

DELIJA BANATSKI URUGVAJ Bogdan Ibrajter Tane - mokrinski Montevideo БОГДАН ИБРАЈТЕР ТАНЕ ДЕЛИЈА, БАНАТСКИ УРУГВАЈ Хроника златног доба мокринског фудбала ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КИКИНДА КИКИНДА 2О11 U veoma dobrom stanju i očuvanosti Фудбалски клуб `Делија` (Мокрин) Поговор РАША ПОПОВ Илустрације Ћирилица Тврде корице Шивен повез 144 странице U vrlo dobrom stanju 11 najboljih „Delijaša“ svih vremena Uz kratak prikaz knjige „Delija, banatski Urugvaj“ publiciste Bogdana Ibrajtera Taneta, Kikindske biraju svojih omiljenih jedanaest – Delijin tim snova Kikindski „Istorijski arhiv“ objavio je istoriju fudbalskog kluba Delija iz pera Bogdana Ibrajtera Taneta, publiciste, novinara, slikara i dugogodišnjeg kolumniste dnevnog lista Politika. Nakon kratke istorije igranja loptom, Ibrajter je u knjizi „Delija – banatski Urugvaj“ opisao kako je osnovan fudbalski klub u Mokrinu i istakao njegove najslavnije trenutke. Uz obilje crno-belih forografija i pogovor Raše Popova, u ovoj „hronici“ nalazimo iscrpnu, preciznu i živopisnu istoriju Delije, kluba sa izuzetnom tradicijom, koji ove godine obeležava 90 godina postojanja: od prve utakmice sa KAC-om iz Velike Kikinde (na Blagovesti, 1921. ili 1922.), pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Podnaslov knjige: „Hronika zlatnog doba mokrinskog fudbala“ odnosi se na period između 1922. i 1933. kada je Delija dobio svoj slavni nadimak. Uživajući u Ibrajterovoj knjizi, napravili smo naš mali izbor – jedanaest najboljih Delijinih fudbalera („svih vremena“), ostavljajući mogućnost svakom čitaocu ove knjige da napravi svoj tim. Tokom odabira nismo imali na umu samo fudbalske kriterijume, nego pre svega knjiške – izabrali smo junake čiji su nas (literarni) driblinzi izbacili iz ravnoteže. 1. Branko Živanić – Krompir, golman. Junak drugog stiha Delijine himne koju je profesor Dragoljub P. Badrljica ponovo objavio u listu Mokrin juče 1993. godine. Bije Laza ko iz puške/ Krompir hvata kao kruške! 2. Milivoj Simić Džapura, jedna od najvećih Delijinih legendi. Marta 1931. dao je Kosovu iz Kikinde osam golova. Sovra, golgeter sa Blandaša, setio se kako je kao dečak odlazio u Mokrin, da gleda Deliju, posebno Milivoja Simića Džapuru. „Bio je izuzetan fudbaler. Jednom sam se sa vršnjacima vraćao peške sa utakmice iz Mokrina u Kikindu, jer nismo imali novca za voz. Imao sam nove poluantilop cipele i nov sako. Uhvatio nas je strašan letnji pljusak. Cipele koje sam prvi put obuo bile su upropaštene, ali od roditelja nisam dobio grdnju. U Mokrinu sam video Džapuru.“ 3. Lazar Knežev – Čiča, kapiten. Bio je jedan od najboljih bekova svoga vremena u Banatu i jedan od najbržih trkača, kako svedoče Tanetovi sagovornici. Trčao je sprint na sto metara za 11 do 12 sekundi, u opremi fudbalera – sa vunenim štucnama, u dubokim kopačkama. 4. Milan Knežev, visok, jak, pravi atleta. Rođen 1911, umro 1935. Drugovi su ga iz milošte zvali Daba i Tarzan, jer se poput Tarzana često verao po drveću i granama lipa ispred kuća Kneževa i Bugarčića u Mokrinu. Kad bi se vratili paorskim kolima s njive, skako je s kola i preskakao kapiju. Darovit, pravdoljubiv, kako opisuje Ibrajter, imao je književnog dara i iza sebe ostavio nekoliko radova. Njegovi murali nestali su zajedno sa salašom. 5. Acika Stančić bio je izuzetno desno krilo, beleži Ibrajter u svojoj hronici. Brz i vešt dribler sa odličnim pregledom igre. Prema gotovo svim novinskim izveštajima iz tog doba, bio je jedan od pet najboljih Delijaša. Navijači su govorili: „Laza dodaje, Acika cuca, Džapura puca – gol!“ 6. Mirko Golić – Pipa, zemljoradnik po zanimanju, bio je Delijin half koji je, po legendi, prvi šutirao loptu makazicama. Tane Ibrajter otvara staru misteriju! Da li je zapravo Pipa patentirao makazice koje su kasnije koristili Sovra Sandić, Italijan Boniperti i Brazilac Pinga? 7. Neda Malenčić, u Mokrinu poznatiji kao Bačika Skarone i Rapa, slikovito je opisao Bogdanu Ibrajteru Tanetu kako je igrao fudbal tridesetih godina prošlog veka. „Bio sam zdravo dobar da zagrebem s loptom. Zato su me i prozvali Skarone, po čuvenom urugvajskom igraču. Znaš ono – Montevideo, Bog te video! Sećam se i danas igrača Urugvaja: Iriarte, Amdrade, Kastro, Petrone, Skarone...“ 8. Gavra Blažić, graditelj igre, po sećanjima jednog od Ibrajterovih sagovornika, bio je vojnik u Smederevu. Svake nedelje puštali su ga iz vojske kako bi igrao za Deliju. „Loptu je delio kao rukom.“ 9. Milenko Nedeljkov – Batuš Vanješ, dugogodišnja desna polutka i jedan od najdorovitijih tehničara koje je imao mokrinski fudbal. Malo je falilo da postane igrač subotičkog Spartaka čija je uprava, baš u isto vreme, paralelno pregovarala i sa Ferencom Puškašom, slavnim mađarskim igračem. 10. Milan Golić Đarinka imao je jak šut. Nije bio grub, ali jeste bio oštar poput sablje. „Kad je koji protivnički igrač opasan, Đarinka bi samo viknuo: Puštaj ga meni! Kao kad je čuvao Tanasiju Abera Prodanovića iz zrenjaniskog Proletera, koji je od njega bio viši za dve glave. 11. Milan Bata Zorić, još jedan od slavnih fudbalera iz Mokrina, iz novije Delijine istorije. Nekadašnji igrač Partizana i Crvenke – igrač kojim Bogdan Ibrajter Tane završava svoju hroniku. Fotografija Milana Bate Zorića i danas se nalazi na centralnom mestu u kancelariji predsednika fudbalskog kluba Delija. Delijin inventar iz 1932. Profesor Dragoljub P. Badrljica sačuvao je spisak inventara Delije iz 1932. godine, ispisan na trgovačkom papiru, kada je ekonom bio njegov otac Pajica Badrljica. „Inventar M.S.K. Delija god. 1932. 2 para kolenica za golmana. 1. kom. gaćice crne za golmana, fatirane. 2 dresa za golmana. 20 dresova za igrače. 10 dresova zimskih plavih. 11 pari štucni plavo-belih. 10 pari cevanica. Dva kom. mreže za gol. Šest komada šipaka za gol. Četiri komada klina za gol. Jedna fotografija tima S.K. Delije, uramljena pod staklom. Jedan čiviluk za dresove. Jedna stalaža za cipele. Dve kazete sa dvanaest pregrada za opremu. Četiri komada korner barjačića. Dva komada aut barjačića. Jedna nova lopta sa gumom. Dve polovne lopte bez gume. Jedna stara lopta sa gumom. Jedan kofer stari. Tri komada pumpe – jedna dobra dve ne valju. Jedan ušnirač. 32 para cipela. Pet metara platna za reklamu, poklon od g. Milana Dudića.“ Potpis: Domar S.K. Delije Paja Badrljica. Mića Vujičić (Kikindske novine, 17. februar 2012.)

U ovom udžbeniku sam obuhvatio postupke kojima se podvrgava nafta nakon završetka eksploatacije i pre transporta u rafinerijska postrojenja na sabirno otpremnim stanicama. Nije obuhvaćena rafinerijska prerada, koja će biti obrađena u sledećem udžbeniku koji će imati naslov `Rafinerijska prerada`. Radoslav D. Mićić TEHNIKA I TEHNOLOGIJA PRERADE NAFTE Industrijsko inženjerstvo u eksploataciji nafte i gasa Univerzitet u Novom Sadu Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“ Zrenjanin 2020 Tehnika i tehnologija prerade nafte Autor: Docent dr Radoslav D. Mićić Recenzenti: Prof. dr Zvonimir Bošković Prof. dr Sanel Nuhanović Izdavač: Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin”, Zrenjanin Za izdavača: Prof. dr Dragica Radosav, dekan Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin”, Zrenjanin CIP - Каталогизација у публикацији Библиотеке Матице српске, Нови Сад 665.633(075.8) МИЋИЋ, Радослав, 1955- Tehnika i tehnologija prerade nafte : industrijsko inženjerstvo u eksploataciji nafte i gasa / Radoslav D. Mićić. - Zrenjanin : Tehnički fakultet `Mihajlo Pupin`, 2020 (Novi Sad : NS digiprint). - 333 str. : ilustr. ; 24 cm. - (Biblioteka Udžbenici ; 240) Tiraž 30. - Bibliografija. ISBN 978-86-7672-336-2 a) Нафта -- Производња COBISS.SR-ID 17249545 Napomena autora U ovom udžbeniku sam obuhvatio postupke kojima se podvrgava nafta nakon završetka eksploatacije i pre transporta u rafinerijska postrojenja na sabirno otpremnim stanicama. Nije obuhvaćena rafinerijska prerada, koja će biti obrađena u sledećem udžbeniku koji će imati naslov `Rafinerijska prerada`. Radoslav D. Mićić Sadržaj: 1. UVOD 1 1.1. Svetske rezerve, potrošnja i eksploatacija nafte 3 2. Hemijske i fizičke osobine nafte 16 2.1. Kratak istorijski razvoj organske hemije 17 2.2. Sastav 17 2.3. Ugljovodonici 18 2.4. Hemijski sastav nafte 24 2.4.1. Alkani (zasićeni ugljovodonici, parafini) 24 2.4.2. Alkeni (olefini) 28 2.4.3. Cikloparafini 34 2.4.4. Aromati (areni) 42 2.4.5. Hibridni ugljovodonici 51 2.4.6. Heteroatomska jedinjenja 52 2.4.7. Metali 64 2.5. Fizičke karakteristike nafte i naftnih frakcija 66 2.5.1. Površinski napon 66 2.5.2. Srednje temperature ključanja 66 2.5.3. Gustina (ρ) 67 2.5.4. Viskozitet 69 2.5.5. Napon pare 76 2.5.6. Molekulska masa 77 2.5.7. Stišljivost nafte 78 2.5.8. Toplotne karakteristike 79 2.5.9. Аnilinska tačka 81 2.5.10. Dielektrična svojstva nafte 81 2.5.11. Optička svojstva 82 2.5.12. Oktanski broj (OB) 83 2.5.13. Cetanski broj 83 2.5.14. Sadržaj sumpora 83 2.6. Randman nafte 84 2.6.1. Podaci u randman analizi i laboratorijski testovi 84 3. Određivanje fizičkih osobina i klasifikacija nafti 91 3.1. Razlike u osobinama nafte u okviru naftnog sloja 91 3.2. Klasifikacija i karakterizacija nafti 92 3.2.1. Empirijska klasifikacija i karakterizacija nafte 92 3.2.2. Strukturno-grupna analiza 95 3.2.3. Podela savremenih metoda za karakterizaciju nafte 96 4. Tehnologija pripreme nafte za transport 97 4.1. Prikupljanje nafte 97 4.2. Priprema nafte za transport 97 4.2.1. Primese u nafti 97 4.2.2. Separacija nafte 99 4.2.3. Dehidracija nafte 100 4.2.4. Skladištenje nafte 101 5. Transport nafte 102 5.1. Cevovodi 102 5.1.1. Vrste cevovoda 103 5.1.2. Izgradnja cevovoda 104 5.1.3. Operacije koje se obavljaju na cevovodima 105 5.1.4. Šaržna isporuka 114 5.1.5. Zaštita životne sredine prilikom transporta 115 5.1.6. Održavanje cevovoda; zdravlje i sigurnost radnika 115 5.2. Tankeri i barže 117 5.2.1. Plovila za prevoz TNG i UNG (LPG i LNG) 119 5.2.2. Morski brodovi sirove nafte i naftnih derivata 119 5.2.3. Utovar i istovar barži i brodova 120 5.2.4. Mere sigurnosti i zdravlja vezane za morska plovila 121 5.3. Kamionski i železnički prevoz naftnih derivata 123 5.3.1. Zakonske odredbe 124 5.3.2. Železničke cisterne 124 5.3.3. Kamioni cisterne 125 6. Separacija (odvajanje) tečnosti i gasa 132 6.1. Jednostepena separacija 132 6.2. Višestepena separacija 133 6.3. Faktori koji utiču na proces separacije 133 6.4. Separatori 137 6.4.1. Unutrašnja oprema separatora 139 6.4.2. Elementi primarne (osnovne) separacije 139 6.4.3. Otpenjivači 140 6.4.4. Pregrade za neutraliziranje udarnih talasa smese 141 6.4.5. Razbijači vrtloga 141 6.4.6. Koalesceri i hvatači kapljica 142 6.4.7. Hvatači kapljica u emulzijama 145 6.4.8. Sistem za ispiranje peska 146 6.4.9. Podela separatora 146 6.4.10. Vodoravni separatori 147 6.4.11. Uspravni separatori 151 6.4.12. Kuglasti separatori 155 6.4.13. Ciklonski separatori 155 6.4.14. Ostale vrste separatora 156 6.4.15. Problemi u radu separatora 165 7. Teorijska osnova separacije i izbor separatora 168 7.1. Izbor separatora (prema prema Ken Arnoldu i Maurice Stewartu) 168 7.1.1. Vreme zadržavanja tečne faze 168 7.1.2. Separacija gas-tečnost 168 7.1.3. Separacija gas-nafta-voda 169 7.1.4. Gravitaciono odvajanje 169 7.2. Izbor separatora (William Svrcek i Wayne Monnery) 183 7.2.1. Postupak odabira dimenzija dvofaznog uspravnog separatora 185 7.2.2. Postupak dimenzioniranja dvofaznog vodoravnog separatora 189 8. Dehidracija nafte 195 8.1. Emulzije 195 8.1.1. Tipovi emulzija 197 8.1.2. Stabilnost emulzija 198 8.2. Razbijanje emulzija 201 8.2.1. Razbijanje emulzija upotrebom hemijskih sredstava 201 8.2.2. Razbijanje emulzija primenom toplote 204 8.2.3. Razbijanje emulzija delovanjem električne struje 204 8.3. Uređaji za odvajanje vode iz nafte 205 8.3.1. Uređaji za odvajanje slobodne vode 205 8.3.2. Uređaji za razbijanje emilzija 207 8.3.3. Grejači 207 9. Skladištenje nafte 213 9.1. Tipovi rezervoara 213 9.1.1. Podela prema materijalu i načinu izrade rezervoara 213 9.1.2. Podela rezervoara prema tipu krova 216 9.1.3. Rezervoari bez krova 217 9.1.4. Rezervoari s fiksnim krovom 217 9.1.5. Rezervoari s plivajućim krovom 221 9.2. Fizički kriterijumi 227 9.2.1. Kapacitet rezervoara. 227 9.2.2. Dimenzije rezervoara 228 9.2.3. Zahtevi za blanketiranje rezervoara, prepokrivanje inertnim gasom 228 9.2.4. Odzračivanje (ventiliranje) rezervoara, disajni ventili 229 9.3. Instrumentacija na rezervoarima 235 9.3.1. Nivo 235 9.3.2. Temperatura 257 9.4. Konstrukcija skladišnih rezervoara i izgradnja 288 9.4.1. Temelji 288 9.4.2. Čelična konstrukcija rezervoara 288 9.4.3. Kontrola propuštanja i zaštita rezervoara 290 9.4.4. Razmatranje mesta za smeštaj rezervoara 292 9.5. Kontrola gubitaka u rezervoaru 295 9.5.1. Merenje 295 9.5.2. Uzroci gubitaka 296 9.5.3. Prihvatljiv, ciljni nivo gubitaka 300 9.5.4. Aspekt sigurnosti i spoljnih uslova 301 9.5.5. Načini za sprečavanje nastajanja gubitaka 301 9.5.6. Sistem za povrat parne faze 303 9.5.7. Strategija suzbijanja gubitaka 303 10. Primer sabirno otpremne stanice 304 10.1. Opis tehnološkog toka i namene SOS 304 10.2. Prvi stepen separacije: Zbirni i merni separator (ZS, MS) i otkapljivač (OK) 304 10.3. Trofazni separator 305 10.4. Rezervoarski prostor za skladištenje, odstojavanje i otpremu nafte 307 10.5. Rezervoarski prostor za skladištenje i otpremu slojne vode 307 10.6. Pumpa P-CGA 50, međufazna pumpa za prepumpavanje 311 10.7. Pumpa za otpremu nafte, KVL P-28- 10/4 i VPL-101- 3NF 311 10.8. Kotlarnica 313 10.9. Baklja 313 10.10. Otprema slojne vode 313 10.11. Pretakalište za kamion cisterne 314 10.12. Tehnološki objekti 314 10.13. Prateći objekti 315 10.14. Zaštita od požara 315 10.15. Vodovod i kanalizacija 316

Kao na slikama Skz Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

Kao na slikama Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda