U ovom udžbeniku sam obuhvatio postupke kojima se podvrgava nafta nakon završetka eksploatacije i pre transporta u rafinerijska postrojenja na sabirno otpremnim stanicama. Nije obuhvaćena rafinerijska prerada, koja će biti obrađena u sledećem udžbeniku koji će imati naslov `Rafinerijska prerada`. Radoslav D. Mićić TEHNIKA I TEHNOLOGIJA PRERADE NAFTE Industrijsko inženjerstvo u eksploataciji nafte i gasa Univerzitet u Novom Sadu Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“ Zrenjanin 2020 Tehnika i tehnologija prerade nafte Autor: Docent dr Radoslav D. Mićić Recenzenti: Prof. dr Zvonimir Bošković Prof. dr Sanel Nuhanović Izdavač: Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin”, Zrenjanin Za izdavača: Prof. dr Dragica Radosav, dekan Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin”, Zrenjanin CIP - Каталогизација у публикацији Библиотеке Матице српске, Нови Сад 665.633(075.8) МИЋИЋ, Радослав, 1955- Tehnika i tehnologija prerade nafte : industrijsko inženjerstvo u eksploataciji nafte i gasa / Radoslav D. Mićić. - Zrenjanin : Tehnički fakultet `Mihajlo Pupin`, 2020 (Novi Sad : NS digiprint). - 333 str. : ilustr. ; 24 cm. - (Biblioteka Udžbenici ; 240) Tiraž 30. - Bibliografija. ISBN 978-86-7672-336-2 a) Нафта -- Производња COBISS.SR-ID 17249545 Napomena autora U ovom udžbeniku sam obuhvatio postupke kojima se podvrgava nafta nakon završetka eksploatacije i pre transporta u rafinerijska postrojenja na sabirno otpremnim stanicama. Nije obuhvaćena rafinerijska prerada, koja će biti obrađena u sledećem udžbeniku koji će imati naslov `Rafinerijska prerada`. Radoslav D. Mićić Sadržaj: 1. UVOD 1 1.1. Svetske rezerve, potrošnja i eksploatacija nafte 3 2. Hemijske i fizičke osobine nafte 16 2.1. Kratak istorijski razvoj organske hemije 17 2.2. Sastav 17 2.3. Ugljovodonici 18 2.4. Hemijski sastav nafte 24 2.4.1. Alkani (zasićeni ugljovodonici, parafini) 24 2.4.2. Alkeni (olefini) 28 2.4.3. Cikloparafini 34 2.4.4. Aromati (areni) 42 2.4.5. Hibridni ugljovodonici 51 2.4.6. Heteroatomska jedinjenja 52 2.4.7. Metali 64 2.5. Fizičke karakteristike nafte i naftnih frakcija 66 2.5.1. Površinski napon 66 2.5.2. Srednje temperature ključanja 66 2.5.3. Gustina (ρ) 67 2.5.4. Viskozitet 69 2.5.5. Napon pare 76 2.5.6. Molekulska masa 77 2.5.7. Stišljivost nafte 78 2.5.8. Toplotne karakteristike 79 2.5.9. Аnilinska tačka 81 2.5.10. Dielektrična svojstva nafte 81 2.5.11. Optička svojstva 82 2.5.12. Oktanski broj (OB) 83 2.5.13. Cetanski broj 83 2.5.14. Sadržaj sumpora 83 2.6. Randman nafte 84 2.6.1. Podaci u randman analizi i laboratorijski testovi 84 3. Određivanje fizičkih osobina i klasifikacija nafti 91 3.1. Razlike u osobinama nafte u okviru naftnog sloja 91 3.2. Klasifikacija i karakterizacija nafti 92 3.2.1. Empirijska klasifikacija i karakterizacija nafte 92 3.2.2. Strukturno-grupna analiza 95 3.2.3. Podela savremenih metoda za karakterizaciju nafte 96 4. Tehnologija pripreme nafte za transport 97 4.1. Prikupljanje nafte 97 4.2. Priprema nafte za transport 97 4.2.1. Primese u nafti 97 4.2.2. Separacija nafte 99 4.2.3. Dehidracija nafte 100 4.2.4. Skladištenje nafte 101 5. Transport nafte 102 5.1. Cevovodi 102 5.1.1. Vrste cevovoda 103 5.1.2. Izgradnja cevovoda 104 5.1.3. Operacije koje se obavljaju na cevovodima 105 5.1.4. Šaržna isporuka 114 5.1.5. Zaštita životne sredine prilikom transporta 115 5.1.6. Održavanje cevovoda; zdravlje i sigurnost radnika 115 5.2. Tankeri i barže 117 5.2.1. Plovila za prevoz TNG i UNG (LPG i LNG) 119 5.2.2. Morski brodovi sirove nafte i naftnih derivata 119 5.2.3. Utovar i istovar barži i brodova 120 5.2.4. Mere sigurnosti i zdravlja vezane za morska plovila 121 5.3. Kamionski i železnički prevoz naftnih derivata 123 5.3.1. Zakonske odredbe 124 5.3.2. Železničke cisterne 124 5.3.3. Kamioni cisterne 125 6. Separacija (odvajanje) tečnosti i gasa 132 6.1. Jednostepena separacija 132 6.2. Višestepena separacija 133 6.3. Faktori koji utiču na proces separacije 133 6.4. Separatori 137 6.4.1. Unutrašnja oprema separatora 139 6.4.2. Elementi primarne (osnovne) separacije 139 6.4.3. Otpenjivači 140 6.4.4. Pregrade za neutraliziranje udarnih talasa smese 141 6.4.5. Razbijači vrtloga 141 6.4.6. Koalesceri i hvatači kapljica 142 6.4.7. Hvatači kapljica u emulzijama 145 6.4.8. Sistem za ispiranje peska 146 6.4.9. Podela separatora 146 6.4.10. Vodoravni separatori 147 6.4.11. Uspravni separatori 151 6.4.12. Kuglasti separatori 155 6.4.13. Ciklonski separatori 155 6.4.14. Ostale vrste separatora 156 6.4.15. Problemi u radu separatora 165 7. Teorijska osnova separacije i izbor separatora 168 7.1. Izbor separatora (prema prema Ken Arnoldu i Maurice Stewartu) 168 7.1.1. Vreme zadržavanja tečne faze 168 7.1.2. Separacija gas-tečnost 168 7.1.3. Separacija gas-nafta-voda 169 7.1.4. Gravitaciono odvajanje 169 7.2. Izbor separatora (William Svrcek i Wayne Monnery) 183 7.2.1. Postupak odabira dimenzija dvofaznog uspravnog separatora 185 7.2.2. Postupak dimenzioniranja dvofaznog vodoravnog separatora 189 8. Dehidracija nafte 195 8.1. Emulzije 195 8.1.1. Tipovi emulzija 197 8.1.2. Stabilnost emulzija 198 8.2. Razbijanje emulzija 201 8.2.1. Razbijanje emulzija upotrebom hemijskih sredstava 201 8.2.2. Razbijanje emulzija primenom toplote 204 8.2.3. Razbijanje emulzija delovanjem električne struje 204 8.3. Uređaji za odvajanje vode iz nafte 205 8.3.1. Uređaji za odvajanje slobodne vode 205 8.3.2. Uređaji za razbijanje emilzija 207 8.3.3. Grejači 207 9. Skladištenje nafte 213 9.1. Tipovi rezervoara 213 9.1.1. Podela prema materijalu i načinu izrade rezervoara 213 9.1.2. Podela rezervoara prema tipu krova 216 9.1.3. Rezervoari bez krova 217 9.1.4. Rezervoari s fiksnim krovom 217 9.1.5. Rezervoari s plivajućim krovom 221 9.2. Fizički kriterijumi 227 9.2.1. Kapacitet rezervoara. 227 9.2.2. Dimenzije rezervoara 228 9.2.3. Zahtevi za blanketiranje rezervoara, prepokrivanje inertnim gasom 228 9.2.4. Odzračivanje (ventiliranje) rezervoara, disajni ventili 229 9.3. Instrumentacija na rezervoarima 235 9.3.1. Nivo 235 9.3.2. Temperatura 257 9.4. Konstrukcija skladišnih rezervoara i izgradnja 288 9.4.1. Temelji 288 9.4.2. Čelična konstrukcija rezervoara 288 9.4.3. Kontrola propuštanja i zaštita rezervoara 290 9.4.4. Razmatranje mesta za smeštaj rezervoara 292 9.5. Kontrola gubitaka u rezervoaru 295 9.5.1. Merenje 295 9.5.2. Uzroci gubitaka 296 9.5.3. Prihvatljiv, ciljni nivo gubitaka 300 9.5.4. Aspekt sigurnosti i spoljnih uslova 301 9.5.5. Načini za sprečavanje nastajanja gubitaka 301 9.5.6. Sistem za povrat parne faze 303 9.5.7. Strategija suzbijanja gubitaka 303 10. Primer sabirno otpremne stanice 304 10.1. Opis tehnološkog toka i namene SOS 304 10.2. Prvi stepen separacije: Zbirni i merni separator (ZS, MS) i otkapljivač (OK) 304 10.3. Trofazni separator 305 10.4. Rezervoarski prostor za skladištenje, odstojavanje i otpremu nafte 307 10.5. Rezervoarski prostor za skladištenje i otpremu slojne vode 307 10.6. Pumpa P-CGA 50, međufazna pumpa za prepumpavanje 311 10.7. Pumpa za otpremu nafte, KVL P-28- 10/4 i VPL-101- 3NF 311 10.8. Kotlarnica 313 10.9. Baklja 313 10.10. Otprema slojne vode 313 10.11. Pretakalište za kamion cisterne 314 10.12. Tehnološki objekti 314 10.13. Prateći objekti 315 10.14. Zaštita od požara 315 10.15. Vodovod i kanalizacija 316

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mit i sistem sveta u umetnosti Dogona - Jelena Arandjelovic Lazic Dogoni ili Dogo kako sebe zovu žive u Maliju. Bave se zemljoradnjom, stočarstvom i delimično lovom. Žive u izolovanom renou platoa Bandiagara. Po predanju, Dogoni su u te oblasti došli pod pritiskom talasa islamizacije. Dogovi su vekovima uspeli da sačuvaju svoju kulturu, bez obzira na evropski uticaj i blizinu Tombuktua, starog centra islamizacije Sudana. Podizali su svoja naselja na nedostupnim mestima, na stenama, što je predstavljalo vrstu utvrđenja. Dogoni su najbolje proučen narod u Africi zahvaljujući radovima Marsela Griola, Germen Diterlen i Deniz Polm i ekspediciji u oblasti Bandiagara. Osnovu socijalne organizacije Dogona čini velika porodica na čijem čelu je njen najstariji član. Vlast pripada Savetu starešina na čelu sa religioznim vođom ogonom. U svakom selu nalazi se nekoliko „Velikih domova” u kojima se nalaze oltari predaka. Sela su autonomna, a simbol jedinstva Dogona su veliki religiozni praznici Sigi koji se održavaju jednom u šezdeset godina. Centralno mesto u religioznim ceremonijama zauzimaju ritualne maske. U svojim ceremonijama Dogoni koriste 80 različitih vrsta maski.[1] Analizirajući mitove i rituale Dogova Marsel Griol je došao do zaključka da se pogled na svet Dogona zasniva na predstavama o ambivalentnosti, a takođe i o materijalnom i duhovnom dvojstvu ljudske prirode. To je izraženo u opozicijama: život-smrt, poredak-haos, vlaga-suša i drugim. Ambivalentnost ženskog, emocionalno-osećajnog, i muškog, racionalnog načela izražava se istovremeno u postojećim pozitivnim i negativnim aspektima svakog člana te opozicije. U socijalnom smislu izražava se pripadnost: totemskoj grupi, uzrasnoj grupi, očevom i majčinom rodu. Na religioznom planu ta četiri aspekta simbolički su izražena u kultovima: Binu (totem), Lebe (majka-zemlja), Ama (bog-otac) i Jurugu (mitski lik koji simbolizuje haos). U panteonu Dogona njemu je suprotstavljen Nomo koji simbolizuje poredak, socijalni aspekt čovekove ličnosti, pobedu života nad smrću. Telem Odakle su Dogoni došli nije poznato. Postoji nekoliko verzija usmenog predanja po kojima su Dogoni doseljeni iz oblasti današnje Mauritanije ili sa jugozapada iz zemlje Mande. Došavši u oblast Bandiagare, Dogoni su zatekli stanovnike koje su nazvali Telem, što na njihovom jeziku znači „našli smo ih”. O ovom starinačkom stanovništvu Dogoni su imali neverovatne priče: tvrdili su da su to bila nadprirodna bića koja su za vreme velikih suša mogla da odlete na nebo i tamo načine otvore kako bi pala kiša. Da bi se utvrdile činjenice o prošlosti Dogona i o ranijim stanovnicima oblasti Bandiagara, jedna ekspedicija holandskih arheologa i drugih naučnika preduzela je opsežna istraživanja tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. U nameri da ustanove identitet Telema i odrede njihovu vezu sa Dogonima, naučnici su se koristili arheološkim istraživanjima pećina, biološkim istraživanjima ljudskih skeleta nađenih u pećinama, kao i bioloških istraživanja živih stanovnika ove oblasti. Istovremeno su izvršena detaljna etnološka proučavanja Dogona. Najstarije kulturne ostatke našli su kanjonu Toloj u blizini Sange, gde je u jednoj pećini otkriveno četrdeset ostava-ambara sagrađenih od sušenih zemljanih svitaka. Površina ovih građevina bila je ukrašena crtežima i otiscima prstiju. Datiranje pronađenih kulturnih ostataka iz ovih ostava je pokazalo da kultura Toloj potiče iz 2. i 3. veka pre nove ere. Ustanovljeno je takođe, da je kultura naroda Telem iz mnogo kasnijeg perioda, odnosno iz vremena od 11. do 15. veka. Pećine nisu korišćene kao stalna staništa, kako se to pominje u dogonskom predanju, izuzev možda kao privremena skloništa za vreme rata. Utvrđeno je takođe da se skeleti Telema razlikuju od posmrtnih ostataka Dogona, što je konačno potvrdilo pretpostavku da Dogoni nisu potomci naroda Telem. Detaljnim i obimnim istraživanjima koja su izvršili holandski stručnaci ustanovljeno je da je kultura Telem u oblasti Bandiagara postojala od 11. do 15. veka i da je naglo isčezla.[2] Umetnost Dogonska umetnost je isto toliko individualistička koliko i samo pleme, i u tom smislu čini jednu od osobenosti u afričkoj umetnosti. Najstarija grupa skulptura, za koju se pretpostavlja da je u istom stilu izrađivanja pre više od dve stotine godina, jeste skulptura poznata pod imenom telem. Rađena je od drveta pepeljasto sive ili crvenkaste boje. Odlikuje se izuzetno dinamičnom pozom sa podignutim rukama, što ima značenje molbe za kišu, odnosno za plodnost. Ponekad je u klečećem položaju. Najčešće predstavlja ženu, ali ponekad i hermafrodita. Ove skulpture su pretežno čuvane u ambarima, gde su im prinošene žrtve, ali se takođe nalaze i u grobovima. Predstave sa podignutim rukama nalaze se i na mnogim ritualnim predmetima, a osobito na vratima ambara. Figure predaka su više statične i geometrijske, sa oštrim uglastim oblicima koji idu do apstrakcije. Pripisuje je im se izuzetna plodonosna moć. Kada neki od uglednih članova umre, njegovo telo se drži izvesno vreme u pećini-svetičištu pored same statue.[3] Maske i mitologija Dogonska ritualna maska, Muzej afričke umetnosti (Beograd) Polazeći od određenja maske kao znaka sa tri bitna elementa: sadržaja, izraza i značenja, analiza maski Dogona sadržala bi određivanje i dešifrovanje elemenata koje jedna maska sadrži da bi se bolje shvatila njena funkcija u društvu. Maske imaju dva kompoziciona dela: deo maske koji pokriva lice i onaj koji se nastavlja po vertikali. Stil Dogona odlikuje se pravougaonim formama. Maske Dogona su, po pravilu, antropomorfne, dopunjene crtama različitih životinja (antilope, hijene, majmuna). Najrasprostranjeniji oblik je maska ``Kanaga``. Lice maske je pljosnato, sa otvorima za oči, podeljeno po vertikali tankom pregradom nosa. Maska ``Sirige`` napravljena je od drveta. Lice maske je antropomorfno. Iznad lica maske nalazi se deo visok tri do pet metara koji simbolizuje kuću religioznog vođe ogona. Maska je ukrašena geometrijskim formama koje odeažavaju kosmogonijske predstave Dogona. Gornji deo maske okrenut je prema istoku ili zapadu, čime se simbolično prikazuje dnevno kretanje sunca. Maska „devojke” Fulbe napravljena je od kauri školjki. Sastavni deo maske čine ženske grudi koje su napravljene od plodova baobaba i oivičene kauri školjkama. Ovu masku nose muškarci u obredima u kojima žele da neutralizuju životnu snagu svojih neprijatelja Fulbe.[1] Pripremama za za ritualne igre pod maskama (ili iminu kako se one zovu kod Dogona) i njihovim pravilnim izvođenjima upravljali su ljudi srednjeg doba starosti imina giru. Svaki član udruženja i učesnik igara starao se o svojoj maski i celokupnom odelu koje je koristio za vreme igre. Mnogi su izrađivali maske sami, ali su takođe mogli dati da im određenu masku izradi neko od rođaka ili poznatih rezbara koji je mogao živeti i u veoma udaljenom naselju. Kao rezultat toga, dogonske maske mogu biti različitog umetničkog kvaliteta. Osim u pogrebnim svečanostima posvećenim precima, ritualne igre pod maskama održavane su u prošlosti i u drugim prilikama, a osobito za vreme setvenih svečanosti, kada su duhovne sile trebale da omoguće plodnost zemlje, sigurnu i plodonosnu žetvu. u novije vreme, povremeno se u ritualnim igrama, kao i u predstavama za strance,pojavljuju nove maske koje predstavljaju nove ličnosti ili predmete, kao na primer policajac ili turista, bicikli i automobili. Za Dogone, maska koja nije obojena, ili ako se pre rituala ponovo ne oboji, predstavlja obično parče drveta, lišeno života i prave vrednosti. Veoma često se osnovna objašnjenja za životinjske maske svode na priče ili basne o zaštiti lovca, i zasnivaju se na verovanju da se životna snaga oslobođena smrću životinje, koju lovac ubije, može osvetiti lovcu i naneti mnoge nevolje, kako njemu, tako i njegovim srodnicima. Zbog toga je maska koja predstavlja životinju, sredstvo koje može da privuče i prihvati dušu ubijene životinje i da je smiri. Ritualne igre pod maskama, kao i sve druge značajne događaje, obrede i rituale, objavljuju i prate bubnjevi. Oni imaju posebnu ulogu i značaj za život zajednice isto kao i za važne događaje u životu svakog čoveka. Bubnjevima se odaje počast. Dogoni kažu: Maska ide prema bubnju. Ritam bubnjeva za Dogone ima jasno značenje. Njegov zvuk je prvobitni zvuk objave, on je ritam kosmosa, ritam života. Jedan od najvažnijih muzičkih instrumenata, osobito u vezi sa posmrtnim ritualima, a i u vezi sa maskama je bivolji rikač i to pre svega zbog simbolike zvuka koji proizvodi. To je ovalna daščica sa rupom na jednom kraju kroz koju se provlači i vezuje dugačak konopac pomoću koga se daščica zavrti i okreće. Za Dogone, rikači su jezici koji govore i oni su svedoci pojave smrti na zemlji.

Kao na slikama Skz Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

Kao na slikama Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (mali beli ormaric ,u sobi)

Lepo očuvano Sjajne ilustracije Рибе (лат. Pisces) ектотермни су водени кичмењаци који живе готово искључиво у води. Наука која се бави рибама зове се ихтиологија. Постоји преко 33.100 врста риба,[1] што их чини највећом групом кичмењака. Око половине свих кичмењака су рибе, најстарији познати фосили су стари 450 милиона година. За кретање им служе парна и непарна пераја. Дишу шкргама, а срце им има једну преткомору и једну комору и кроз њега протиче редукована крв. Немају мали крвоток. Најразвијенији део мозга је мали мозак. Кичменица је образована и може бити хрскавичава или окоштала. Оплођење је спољашње, а врсте по основу доношења младих могу бити овипарне, ововивипарне и вивипарне.[2] Рибе су врло стара и велика група кичмењака, која се одликује знатном разноликошћу.[3] Оне су широко распрострањене у скоро свим водама на земљи: од високопланинских потока и језера (језеро Титикака, 4.572 m) до највећих морских дубина Маријанског рова, 10.912 m), те од вода које су близу тачке замрзавања до топлих извора.[4][5] У мноштву врста риба у савременој фауни сусрећу се и прави дивови дуги до 20 m и тешки 15—20 тона, као што је морски пас Rhincodon typus, као и патуљци који не нарасту више од једног центиметра. Деле се на хрскавичњаче (Chondrichthyes), у које се између осталих убрајају морски пси и раже, и коштуњаче (Osteichthyes) које обухватају све остале рибе. Надразред Osteichthyes дели се на разреде Actinopterygii (зракоперке) и Sarcopterygii (многоперке и дводихалице из Африке и Аустралије). Некада су постојале и рибе оклопњаче (Placodermi) и бодљикави морски пси (Acanthodii), али су изумрле. Рибе се исто тако деле се и на морске и слатководне. Од морских риба у Јадранском мору је до сада забележено око 400 врста: око 350 из разреда Osteichthyes (коштуњаче) и 50 врста из разреда Chondrichthyes (хрскавичњаче), што износи око 70% познатих врста риба у Средоземном мору (укупно 579 врста и подврста). Иако слатке воде представљају тек мали постотак укупне водене површине, једна трећина свих риба примарно су слатководне врсте. До данас је описано око 10.000 слатководних риба, а сваке године открије се око 200 нових врста. Европска ихтиофауна броји око 316 врста слатководних риба, а смањење њене разноликости последица је ледених доба. Разноврсност[уреди | уреди извор] Рибе су најмногобројнија група кичмењака. Обухватају скоро половину свих кичмењака. У рибе спадају рушљорибе, штитоноше и кошљорибе. Рушљорибе (Ајкуле и раже) живе у морима. Њихове шкрге се не налазе у заједничкој дупљи коју покрива шкржни поклопац, већ свака шкрга има посебан отвор. Отвори се виде на телу, одмах иза главе. Усни отвор ајкула и ража налази се са доње стране главе, а врх главе извучен је у шиљату њушку. Због тога се ајкуле, када нападају, окрећу леђима надоле. И раже су грабљивице. За разлику од ајкула, оне живе на дну мора. Најпознатије врсте су плава ајкула или пас мордуљ и ража каменица. Штитоноше су назив добиле по малим коштаним штитовима који се у пет редова пружају дуж тела. Најпознатије штитоноше су кечига, моруна и јесетра. Кечига живи на дну река (има је у српским равничарским рекама). Велика је грабљивица. Јесетра и моруна су рибе селице: живе у морима, а у време мреста улазе у реке и пливају узводно да би положиле јаја. Могу се наћи и у Дунаву. Кошљорибе су најбројније међу рибама. Живе у свим водама. У српским рекама живе шаран, караш, лињак, мрена, сом, штука, гргеч, смуђ, пастрмка и још много других врста. У мору живе скуша, зубатац, ослић, сардела. Постоје и врсте које су селице. Таква је, на пример, јегуља. Женке јегуље живе у рекама, а мужјаци у морима поред ушћа река. Када дође време размножавања, женке крећу низ реке, улазе у море, срећу се са мужјацима и настављају заједно да пливају. Све јегуље, из свих река Европе, одлазе до једног дела Атлантског океана (Саргаско море). Тамо се мресте и угину. Из јаја се развијају ларве које ношене воденим струјама доспевају на исто место одакле су дошли њихови родитељи. Док стигну тамо, од њих се развијају одрасле јегуље. И опет мужјаци остају у мору, а женке настављају да пливају узводно. И то се понавља милионима година. Нарочито је интересантна једна мала риба — грегорац. Мужјак ове рибе прави од воденог биља гнездо величине ораха. Неколико женки положи јаја у гнездо, а онда их мужјак чува. Неко време води бригу и о младима. Грађа[уреди | уреди извор] Тело је вретенасто и бочно спљоштено, хидродинамичног облика. На телу се разликују: глава, труп и реп. Глава[уреди | уреди извор] Ту се налазе парни носни отвори и велике очи без очних капака. Са стране главе су велики шкржни поклопци испод којих су шкрге. Неке врсте (грабљивице) у усној шупљини имају зубе. Труп и реп[уреди | уреди извор] Од почетка трупа до репа протеже се бочна линија. На граници трупног и репног дела тела налази се анални отвор, а иза њега на мокраћно-полној квржици најпре је полни, а затим мокраћни отвор. Рибе имају парна и непарна пераја. Парна пераја постављена су упоредно с телом. Парна пераја су прсна и трбушна. Прсна пераја учвршћују се на оплечје иза шкржног отвора. Трбушна пераја нису фиксирана за осни скелет, па могу бити смештена на различитим деловима тела. Непарна пераја су леђна, репна и подрепна. Репна пераја код коштуњача је хомоцеркална (реп је изван симетричан, али изнутра кичма се завршава у горњем краку). Врсте репних пераја: Протоцеркална пераја Хетероцеркална пераја Дифицеркална пераја Хомоцеркална пераја Протоцеркална Хетероцеркална Дифицеркална Хомоцеркална Репно пераје је главни орган за покретање. Постоји једно или два леђна пераја и једно подрепно. Постоји још и масно пераје (код породице Salmonidae, Ameiuridae и др) које је смештено с леђне стране, а не садржи никакве коштане потпоре. Кожа[уреди | уреди извор] Састоји се од два слоја, танке поусмине и дебље усмине. Поусмина садржи две врсте слузних жлезда које луче слуз, смањујући тако трење при пливању. У време мреста на површини се јављају бисерни органи, орожнали део поусмине. Усмину граде stratum spongiosum и stratum compactum. Ту су везивно ткиво, живци, пигментне ћелије и љуске (које се преклапају). Пигментне ћелије су меланофори, гуанофори и ксантофори. Љуске које настају из остеобласта грађене су од од два слоја, горњег коштаног и доњег који чини везивно ткиво прожето кречњаком. Такве љуске се називају еласмоиднима (коштаним). Код шаранки љуске су округлог облика – циклоидне, а код гргечки чешљастог облика – ктеноидне. На љускама се уочавају зоне прираста. Зими је метаболизам рибе спорији, а лети бржи. У складу с тим иде и раст рибе, па се зими јављају на љускама тамније, а лети светлије зоне. Могу се налазити и вишећелијске жлезде које су постале органи који емитују светлост – фотофори. У усмини се налазе два снопа колагених влакана у супротним спиралама, тако да се риба може прегибати без набирања коже. Костур[уреди | уреди извор] Мозак и кичмена мождина су заштићени лобањом и кичмом. Скелетни систем грађен је од коштаног ткива које граде два типа костију: кожне или покровне и хрскавичне или заменске кости. Костур лобање[уреди | уреди извор] Лобања је тропибазалног типа (очне орбите близу, тј. одвојене само танким септумом). Доња вилица је за лобању причвршћена хиостилично. Хрскавичне кости настају заменом хрскавице коштаним ткивом. Кожне кости настају из усмине. Лобања се може поделити на живчани и шкржни део. Живчану лобању – Neurocranium – чине затиљна (occipitale), темена (parietale), чеона (frontale) и носна (nasale) регија. Шкржну лобању — Splanchocranium – чини пет пари шкржних лукова и чељусна лук. Вилични лук чине горња и доња вилица. Пети шкржни лук је јако редукован и ту се могу налазити ждрелни зуби, допунски уређај за жвакање. Шкржне лукове покривају шкржни поклопци – operculumi. Костур кичме[уреди | уреди извор] Функција кичме је спречавање скраћивања тела приликом мишићних контракција. Грађена је од коштаног ткива (код коштуњача), па се на њој разликују трупна и репна регија. Чине је пршљенови који се састоје од тела (centrum), живчаних лукова који завршавају леђним трнастим наставком, а код репних пршљенова крвни лукови завршавају се трбушним трнастим наставком. Трупни пршљенови немају доње лукове, већ наставке парапофизе на које се настављају ребра. Тело кичмењака је удубљено с обе стране – амфичелни или двочашкасти пршљенови. У просторима између појединих пршљенова је остатак свитка, који даје већу издржљивост и гибљивост кичме. Постоје два типа ребара, плурална — која иду између мишића — и дорзална — која су интрамускуларна и то су међумишићне кошчице које настају од везивног ткива. Оба типа су причвршћена на тело кичмењака. Неке рибе имају и горња ребра (сардела и лосос). Костур удова[уреди | уреди извор] Непарна леђна пераја (pinnae dorsalis - D) састоје се од унутрашњих коштаних шипчица – radialia и од спољашњих перајних шипчица – lepidotrichia. Пераја су помоћу перајних потпора повезане с костуром. Парна прсна пераја (pterygia pectoralia - P) састоје се од radialia и lepidotrichia. Преко оплечја су причвршћена на слушни део лобање. Оплечје је чврсто везано на осни костур тако да су пераје непокретне. Оплечје чине лопатица (scapula), врањача (coracoideim), доврањача (masocoracoideum) и кожна кост грлењача (cleithrum). Парна трбушна пераја (pterygia ventralia - V) исте су грађе, али везана су на куковље, које је грађено од једне троугласте кости – basopetrygium. Куковље није везано на осни костур. Пераја служе као органи за дизање и спуштање. Прсна пераја служе за окретање и одржавање у одређеном положају. Леђна и трбушна пераја не учествују код активног покретања, али дају телу покретљивост. Репно пераје служи као кормило. Мишићни систем[уреди | уреди извор] Правилна сегментација мишића с двоструким W распоредом миомера и миосепти. Разликују се бији и црвени мишићи. Бији мишићи се контрахују анаеробно па за енергију користе глукозу при чему настаје лактат – млечна киселина. Црвени се мишићи контрахују аеробно, за енергију користе масти, а настаје угљен-диоксид. Систем за дисање[уреди | уреди извор] Рибе имају четири пара шкрга на четири шкржна лука. Међушкржне преграде су редуковане. Са сваке стране шкрге покрива шкржни поклопац – operculum. На унутрашњој страни оперкулума се налази лажна шкрга, pseudobranchia, која се састоји од само једног реда шкржних листића и не учествује у дисању, али се на њој налазе рецептори који помажу у контроли дисања. На свакој шкрги је двоструки ред шкржних листића. Вода улази кроз уста и излази кроз operculum-а ван. У шкржним ресицама крв тече у супротном смеру од пролаза воде. Пут воде – уста отворена, а поклопац затворен па вода улази у ждрело преко шкрга у шкржну пукотину коју затвара operculum. Уста се затварају, а вода излази кроз operculum. Рибе које се повремено задржавају изван воде јер живе у плитким и муљевитим водама могу да удишу ваздух који апсорбују преко цревног епитела, слузокоже, шкржне шупљине или преко коже. Operculum је коштани поклопац. Систем за варење[уреди | уреди извор] Варење започиње устима. Језик је слабо покретан и он је слузави конус без мишића. Код шаранки на задњем делу шкржног костура налазе се ждрелни зуби. Рибе већином усисавају своју храну. Ждрело излучује слуз па кад се нагло отворе уста, долази до усисавања плена. Помоћу мукозне секреције храна пролази кроз ждрело. Једњак је кратак. Желудац није јасно одељен на кардијачни и пилорићки део. Око дуоденума се налазе вратарнићки (пилорићки) привесци који повећавају прехрамбену способност црева. Има их 2—200. Црево је дугачко и без тифлозолиса. Јавља се вилица са зубима. Зуби су окренути према назад и углавном служе за придржавање хране. Већина риба је карниворна. Рибе не могу да жваћу храну јер би им то блокирало проток воде кроз шкрге. Зуби у вилицама и непца служе за придржавање плена. За механичку разградњу хране служе ждрелни зуби. Постоје и хербиворне рибе, које се хране детритусом, омниворне, које се хране суспензијом, па и паразити који сишу телесну течност других риба. Црево које се наставља на желудац је код карнивора кратко, а код хербивора дуго. У већини случајава храна се не разграђује у желуцу помоћу ензима, него се разградња и апсорпција догађа у цреву. У пилорићким наставцима се налазе ензими и они имају главну улогу у апсорпцији масти. Тифлозолис повећава површину цревног епитела како би се повећала површина апсорпције хране. Јетра[уреди | уреди извор] Јетра је непотпуно подељена на десни и леви режањ, а има жучни мехур. Гуштерача је подељена на ендокрини и егзокрини део. Код већине риба постоји жучни мехур, где се сакупљају секрети јетре. Улога јетре је још и складиштење гликогена. Гуштерача је мала и повезана са жучним каналом. Гуштерача и јетра могу бити спојене у хепатопанкреас. Слезена се налази у завоју дуоденума. Слезена је тамноцрвена пирамидална структура која се налази иза желуца или је с њим повезана. Нема дигестивну улогу већ учествује у стварању или разградњи крвних ћелија. Рибљи мехур настаје као леђна избочина једњака. Протеже се између цревног тракта и бубрега дуж целе леђне стране трбушне шупљине. Испуњен је гасом и богат крвним жилама. Рибљи мехур и једњак код physostoma остају повезани помоћу ваздуховода Ductus pneumaticus, потом се тај канал отвара у ждрело и кроз њега се мехур напуни ваздухом (оне гутају ваздух). Ако мехур није повезан с једњаком, као код physochlista оне не гутају ваздух јер имају црвену гасну жлезду која из крви преузима гасове којима пуни мехур. Зид рибљег мехура има капиларна разграњења, rete mirabile, у којима крв тече у супротном смеру од смера у артеријама и венама. Гасове у рибљем мехуру чине 83% азот, 15% кисеоник и 21% угљен-диоксид. Улоге рибљег мехура[уреди | уреди извор] хидростатички орган, па служи за одржавање равнотеже, ширењем мехура риба се диже а скупљањем се спушта јер је специфична тежина рибе једнака специфичној тежини околне воде, респираторни орган, орган за продукцију звука — пролазак гаса између делова мехура и кроз ваздуховод производи звук, орган за примање звука — рибљи мехур је код шаранки повезан с унутрашњим ухом преко Веберовог органа. Зид рибљег мехура састоји се од Tunica externa — компактно везивно ткиво; submucosa — растресита везивна ткива, крвне жиле и живци. Рибљи мехур је хомологан плућима, јер омогућује коришћење атмосферског кисеоника за дисање. Рибе су теже од воде па би без рибљег мехура тонуле. Систем крвотока[уреди | уреди извор] Срце је венско. Састоји се од венског затона, преткоморе и коморе.[6] Из срца излази трбушна аорта. Започиње проширењем, аортином главицом, а касније се из трбушне аорте одвајају 4 доводне шкржне артерије које воде венску крв у шкрге. Четири одводне шкржне артерије носе артеријску крв у главени круг, circus cephalicus, као и у парне корене леђне аорте. Из главеног круга излазе главине артерије које носе артеријску крв у мозак. Венски систем чине портални опток бубрега и јетре, 2 предње и 2 стражње главне вене које воде крв у срце преко Кувијерових протока. У крви се налазе еритроцити с језгром, леукоцити, гранулоцити, моноцити и лимфоцити. Лимфни систем добро је развијен испод коже у мишићима и мезентерама. Нервни систем[уреди | уреди извор] Нервни систем (цеваст) се састоји од мозга, кичмене мождине и нерава. Најразвијенији део мозга риба је средњи мозак. Предњи мозак је мали и има парне хемисфере. Из вентралне регије иду влакна за мирисне режњеве. Основна му је улога организација и координација механизама који настају у другим деловима мозга. Има важну улогу у понашању приликом размножавања. Међумозак садржи епифизу са фоторецепторима и хипоталамус на који се с доње стране наставља левак на који прилеже хипофиза, крвожилни мешчић и доњи режњеви.[7] Средњи мозак је највећи део мозга код риба. Састоји се од крова (tectum opticum) у који улазе оптичка влакна, влакна из бочне пруге, дисајних органа и задњег мозга. Контролише понашање, учење и остале облике комплексног понашања. Ту се налазе и моторни центри. Највише се истичу видни режњеви.[8] Стражњи мозак је велики код добрих пливача. Контролише прецизне и темпиране покрете. Примозак — из њега излази 10 пари лобањских живаца и на њега се наставља леђна мождина. Аутономни нервни систем састоји се од 11 пари можданих живаца. Чула[уреди | уреди извор] Очи: Најосетљивије на жутозелену боју, а то је она таласна дужина која најдубље продире у воду. Састоје се од спљоштене рожњаче чији спољашњи слој замењује очне капке, великих сочива, хрскавичне беоњаче и 6 мишића за покретање очне јабучице. Musculus retractor lentis повлачи сочиво према мрежњачи (фокусирање) иза које се налази жилница из које излази српасти изданак processus falciformis. У жилници се налази и rete mirabile (чудесна мрежица) која има храњиву улогу. Око садржи огледало, то је посебан слој крвних жила богат кристалићима који рефлектују светло. Има још и шареницу.[9] Батипелагичне рибе (живе на дубинама > 1.000 m) немају функционалне очи, а мезопелагичке (200—1.000 m) имају врло велике очи са специјалним прилагођавањима на слаби интензитет светла — телескопске очи (велико сочиво, танка рожњача, додатна ретина). Индекс преламања светлосних зрака износи 1,00. Рожњача има индекс преламања светлости око 1,37. Индекс преламања воде износи 1,33. Зраци светлости се преламају на граници воде и рожњаче, пуно мање него на граници ваздуха и рожнице. Код риба се цело сочиво помиче од или ка мрежљачи (m. retractor lentis) да би се фокусирао објект. Орган слуха: Служи за осећај равнотеже, убрзања и за слух. Унутрашње ухо састоји се од спољашњег, коштаног и унутрашњег опненог лавиринта. Горњи део лавиринта чине 3 полукружна каналића и utriculus, јајаста кесица, а доњи део sacculus, кугласта врећица и лагена. Сензитивна места су utriculus, sacculus и лагена и они у себи садрже слушне каменчиће отолите (lapillus, sagitta, asteriscus). Код риба које чују, унутрашње ухо је у контакту са рибљим мехуром. Рибе могу да производе звук, за стварање јата, дозивање партнера, плашење или упозоравање непријатеља.[10] Механизми производње звука; стимулација трењем пршљена, оперкулума, костију оплећја, зуба, испуштањем гаса из рибљег мехура. Бочна пруга: чине је чулне ћелије неуромасти с чулним длачицама, које стрше у желатинозну куполу, која се помиче покретима воде. Помоћу њих се региструје струјање воде узроковано другим организмима. Њихова улога је процена снаге и правца воденог тока, избегавање препрека, хватање плена. Хеморецептори: Чула за укус, налазе се на устима и ждрелу, на брчићима, а могу бити и на целом телу. Чула за мирис су такође хеморецептори. Налазе се са сваке стране иза носног отвора. Постоје предњи и стражњи носни отвори, тако да на предње вода улази, а на стражње излази. Чуло мириса рибе користе за тражење хране и препознавање пола своје врсте. Мокраћни мехур[уреди | уреди извор] Бубрези — opistonephros — смештени су на леђној страни тела изнад рибљег мехура. Горњи део бубрега pronephros је лимфоидни орган, а доњи део opistonephros је функционалан. Мокраћоводи се страга проширују у мокраћни мехур. Отварају се иза аналног отвора, па не постоји клоака. Отварају се на мокраћнополној папили, прво полни па мокраћни отвор. Амонијак и уреа, тј. азотни остаци излучују се 6 пута више преко шкрга него преко бубрега. Морске рибе имају мању количину соли у крви него што је у морској води захваљујући осморегулаторним процесима. Код слатководних риба количина соли у крви је већа него у околној води па H2O ради осмозе улази у тело, те је морају појачано избацивати. Полни систем[уреди | уреди извор] Полни и мокраћни систем су одвојени. Код мужјака постоје парни семеници, а семеводи се спајају у заједнички семевод и отварају се на мокраћнополној папили. Код женки се налазе парни јајници продуженог облика, као и јајоводи који се отварају посебним полним отвором иза аналног, а испред мокраћног отвора. Ако јајоводи не постоје (Perca fluviatilis — гргеч) јаја се избацују у утробну шупљину. Оплодња је спољашња. Женка полаже икру коју мужјак прелије семеном. Браздање јајета је парцијално, јер су јаја богата жуманцетом. Из јаја се излеже ларва која се неко време храни жуманчаном врећом коју носи са собом. Тек након ресорпције жуманчане вреће ларва добије изглед мале рибе. Посебни орган[уреди | уреди извор] Морски змај Електрични органи: Јака поља за напад или одбрану, слаба за примање електричних чула или за комуникацију, у муљевитим водама. Настају преображајем мишића у ћелије које се називају електроцити. То су мишићне ћелије које су изгубиле способност контракције, а специјализовале су се за стварање јонизацијског тока. Морске рибе су бољи проводници електричне струје од слатководних. Електрорецептори: Настају из неуромаста бочне пруге. Код риба које могу постићи јаку струју електрични органи су смештени у предњем делу тела, а код осталих у репном делу. Служе за детекцију електричног поља.[11] Светлећи органи: присутни су код риба које живе на великим дубинама и 95% риба које живе испод 50 m дубине. Већином је то плаво зелена светлост коју производе фотофоре настале из преображених слузних жлезда. Код многих врста светлост стварају светлеће бактерије смештене у појединим органима. Светлосни органи служе за препознавање полова или за плашење, као и за освајање жртве. Такви светлећи органи се виде и до 15 m далеко. Рибе могу да имају и отровне жлезде, као и да помоћу посебних органа уштрцавају отров у плен. Таксономија[уреди | уреди извор] Drawing of animal with large mouth, long tail, very small dorsal fins, and pectoral fins that attach towards the bottom of the body, resembling lizard legs in scale and development.[12] Dunkleosteus је гигантска преко 10 m дуга праисторијска риба из класе Placodermi. Риболики организми су парафилетска група кичмењака: то је грана (кладус) која обухвата све рибе, а такође садржи и тетраподе, који нису рибе, иако су се развили од риба. Ајкуле и раже су генетски од осталих риба подједнако удаљене колико и од тетрапода (водоземаца, гмизаваца и сисара). Из тог разлога, такве групе као што су „класа рибе“ која се описује у старијим референтним радовима више се не користе у формалној класификацији. Традиционална подела рибе сврстава у три постојеће класе (разреда), док се изумрли облици понекад сврставају у стабло, а понекад у посебну класу:[13][14] Разред (класа) Agnatha (безвиличне рибе); Подразред Cyclostomata (колоусте лампетре); Подразред Ostracodermi (оклопљене безвиличњаче) †; Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе); Подразред Elasmobranchii (ајкуле и раже); Подразред Holocephali (химере и изумрли сродници); Разред Placodermi (оклопњаче) †; Разред Acanthodii (бодљикаве ајкуле `, понекад сврставане у кошчљорибе)†; Разред Osteichthyes (кошљорибе); Подразред Actinopterygii (зракоперке); Подразред Sarcopterygii (рибе меснатих пераја, преци тетрапода). Горња подела је једна од оних које се најчешће сусрећу у неспецијалистичким и генералним радовима. Многе од наведених група су парафилетичне, по томе што су довеле до појаве узастопних група: безвиличне су преци хрскавичавих риба (Chondrichthyes), које су довеле до појаве хрскавичавих акантоида, предака кошљориба (Osteichthyes). Након филогенетске номенклатуре, рибе су подељене по детаљнијим схемама, са следећим главним групама: Разред Myxini (колоусте) Разред Pteraspidomorphi † (ране виличњаче) Разред Thelodonti † Разред Anaspida † Разред Petromyzontida ili Hyperoartia Petromyzontidae (lampetre) Разред Conodonta (конодонти, конусњаче) † Разред Cephalaspidomorphi † (ране безвиличњаче) (Нерангиране) Galeaspida † (Нерангиране) Pituriaspida † (Нерангиране) Osteostraci † Подстабло Gnathostomata (вилични кичмењаци) Разред Placodermi † (оклопњаче) Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе) Разред Acanthodii † (бодљикаве ајкуле) Надразред Osteichthyes (кошљорибе) Класа Actinopterygii (зракоперке) Подразред Chondrostei Ред Acipenseriformes (јесетрес и кечиге) Ред Polypteriformes Подред Neopterygii Инфраред Holostei Инфраразред Teleostei (многи редови уобичајених риба) Разред Sarcopterygii (ресоперке) Подразред Actinistia (целаканти) Подразред Dipnoi (дводихалице) † - изумрли таксон Неки палеонтолози сматрају да су Conodonta заправо hordati, а оне су примитивне рибе. За потпуније разумевање ове таксономије, погледајте чланак кичмењаци. Положај у колена Chordata још није решен. Филогенетска истраживања из 1998. и 1999. године подржала су идеју да змијуљице и пакларе формирају природну групу, у Cyclostomata (колоусте), којој је сестринска група Gnathostomata.[15][16] Различите групе риба чине више од половине кичмењака. По подацима из 2006. године постојало је преко 28.000 познатих постојећих врста, од којих су готово 27.000 кошљорибе, a 970 ајкуле, зракоперке и химере и око 108 змијуљица и паклара. Трећина тих врста спада у девет највећих породица; од највећег до најмањег, ове породице су: Cyprinidae, Gobiidae, Cichlidae, Characidae, Loricariidae, Balitoridae, Serranidae, Labridae, и Scorpaenidae. Око 64 породица су монотипске, тј. садрже само по једнну врсту. Коначни укупни број постојећих врста може расти до преко 32,500.[17][18] ex yu udžbenici knjige iz bivše jugoslavije titove Tags: Biologija riba ribarstvo ribolov vrste morske slatkovodne ...