Stanje: Dosta Dobro Izdavač: Otokar Keršovani Opatija,Rijeka Izdato: 1989 Korica: tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---BG6----

Stanje: dosta dobro Izdavač:Obod-Cetinje,Kulturni centar-Budva Korica:tvrda Pismo:ćirilica Ovo se ne kupuje svaki dan, stanje proverite na slici! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- MIN----

Stanje: dobro Izdavač:Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad Godina izd.:1968 Korica:tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan! Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----TY----

Stanje:očuvano Izdavač:GZH,Zagreb 1979 Korica: tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Pogledajte sve moje jeftine knjige, kliknite ispod: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi SRETNO! -----BG 14-----

Stanje:lepo sačuvano Izdavač:Otokar Keršovani,Zagreb Godina izd.:1988 Korica:meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan! Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----OKI----

Stanje: Dosta dobro Izdavač: Zagreb Izdato: 1949 Korica: Tvrda Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- AC 3----

Stanje: Dobro očuvan.. Izdavač : Grafički zavod hrvatske Izdato: 1988 Stranica: 502 Korica: Meka Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan, naročito u ovako lepom stanju! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- UI -----

Naslov: Klub Žilijet Autor: Saša Grej Izdavač: Beograd : Laguna Pismo: latinica Br. strana: 308 Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana; listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvalčenja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Ovo jeste erotski roman ali drugačiji od svih sa kojima ste se do sada susreli. Definitivno treba da ga pročitate. - Cosmopolitan UK Savršeno za sve one kojima se svideo serijal Pedeset nijansi. - Grazia Prikaz knjige je dat na drugoj slici, uvećajte je do pune veličine da biste ga pročitali. Pogledajte i ostale knjige iz istog žanra koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=2&fv=95049&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Izdavač: Zora Zagreb God.izdanja: 1969 Pismo: latinica Povez:tvrda Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- LR 2 -----

Izdavač: Matica Srpska , Novi Sad God.izdanja: 1966 Pismo: Ćirilica Povez: tvrdi Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAJ 2 -----

Izdavač: Nolit, Beograd God.izdanja: 1984 Pismo: Latinica Povez: tvrdi Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAJ 2 -----

Izdavač: Evro - Giunti God.izdanja: 2014 Pismo: latinica Povez: meki Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- ZAG 2 -----

Izdavač: Vulkan, Beograd God.izdanja: 2014 Pismo: Latinica Povez: meki Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAJ 2 -----

Izdavač: Zabavna Biblioteka Grafičkog Zavoda Hrvatske God.izdanja: 1978 Pismo: Latinica Povez: tvrdi Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAJ 2 -----

Stanje: Dobro Izdavač: Beograd Izdato: 1952 Korica: Tvrda Pismo : Ćirilica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... Pogledajte sve moje jeftine knjige, kliknite ispod: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi SRETNO! ----- JA 1 -----

Stanje Kao novo Izdavač: Narodna knjiga,Alfa Izdato: 2004 Korica: Meka Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan, stanje kao novo. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- Y3 ----

Stanje: Dobro Izdavač:Novi Sad Izdato: 1966 Korica: Tvrda Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan, stanje kao novo. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- LZS 3 ----

Stanje:kao novo Izdavač: Mono and manana Izdato: 2004 Korica: Meka Pismo : LAtinica Ovo se ne kupuje svaki dan, stanje kao novo. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- QW ----

Stanje: Kao novo Izdavač: Narodna knjiga,Alfa Izdato: 2006 Korica: Tvrda Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- PHA----

Dostoevsky (2) - Henri Troyat Troyat, H. (1985). Dostoevsky (2). Barcelona, Spain. Salvat Publishers. DOSTOYEVSKY (Volume Two) SALVAT LIBRARY OF GREAT BIOGRAPHIES DOSTOEVSKY (Volume Two) HENRITROYAT SALVAT Version of the original French work: Dostoevsky. published by Artheme Fayard, Paris. Translated from French by Irene Andresco, provided by Ediciones Destino. The illustrations whose source is not indicated come from the Salva! Archive. © Salvo! Editores, S.A.. Barcelona. 1985. © Artheme Fayard, Paris. © Ediciones Destino, Barcelona. ISBN: 84-345-8145-0 (complete work). ISBN: 84-345-8175-2. Legal deposit: NA-131-1985 (2) Published by Salvat Editores, S.A., Mallorca 41-49 - Barcelona. Printed by Gráficas Estella. Estella (Navarra), 1985. Printed in Spain Index Page THIRD PART 9. The Return 193 10. The disappointing Europe 204 11. Memories of the subsoil 219 12. Crime and punishment 230 13. Anna Grigorievna 240 14. The passion for the game 248 15. The Idiot 265 16. The Possessed 275 FOURTH PART 17. The teenager 305 18. Diary of a writer 318 19. The Brothers Karamazov 328 20. The celebrations in honor of Pushkin 337 21. The end 346 22. Post mortem 353 Chronology 367 Testimonials 371 Bibliography 373 Part Three 9. The return A New World welcomes Dostoevsky on his arrival in St. Petersburg. The Russia of Alexander 11 has very little to do with the Russia of Nicholas l. The emperor has declared to the representatives of the Muscovite nobility that it is better to approach from above the suppression of the service, than to wait for it to begin to dissolve itself from aba- jo. In 1860, the manumission of the serfs is only a matter of months. A Central Committee, under the presidency of the sovereign, studies the modalities of a liberation without ransom premiums to the lords, and with the possibility for the peasants to acquire in absolute ownership the bonds they have cultivated. Other major liberal reforms are also being studied. The press is once again relatively independent. Censorship is relaxed. Corporal punishment is reproached. There is talk of giving a totally public character to the sessions of the courts. These hasty reforms, after centuries of social immobility, inflamed public opinion. The nobility, stripped of their privileges, was clearly hostile to government initiatives. But the progressive media supported only that the courageous work of Alexander 11. This unexpected realization of their own program only satisfied them half-heartedly. The dropper policy stoked his im- patience. Having awakened the thirst for humanitarian progress, the empress could not quench it without renouncing his own prerogatives. Every month, the demands of the radicals exceeded the intentions of the central power. Since they touched the old building of the tsars, it was so possible to destroy it at once. Everyone believed themselves called to discuss and resolve matters of domestic policy. And everyone needed quick and reliable reports. There was no time to think anymore. They swallowed the news of the day `raw`. They caught up in the same way that a hungry man is satiated... In this heated climate, the press played a prominent role. It was no longer just a means of distraction, but of information. Progressive periodicals - The Contemporary, The Russian Word and, in Lon- dres, Herzen`s leaf, The Bell - denounced the abuses of the same regime and called for a comprehensive political change. That is why, far from apa- it supposes a series of reforms, not copied from those of Occi- dente but taken from the old Russian historical background. The Slavic people possess an ingrained originality that is of careful interest to serve. Reactionary Slavophiles are more Muscovite than Russians. Progressive liberals are more European than Russian. Between these two extreme positions, an intermediate one is the only good one. And Dostoevsky wants to place himself in it. However, they do not understand him, they do not want to understand him. For the students, Dostoevsky is the former prisoner, the martyr of the li- bertad. Later, when he is asked to read in literary evenings some passages of Memories of the House of the Dead, it is not the writer who will be applauded, but the supporter. The fame they create is based on a misunderstanding. Dostoevsky is not his own. And he suffers because he is loved for ideas he has never had, for an ideal he has never defended. To Strajov he will go so far as to say how much he was disgusted to read aloud certain passages from Memories of the House of the Dead: `...As if I were always complaining to the public! As if I always complained!... That`s not right!...!` This false situation is unbearable. It was imperative to leave things at their point. Dostoevsky and his brother Mikhail decided to found a newspaper. Actually, the idea of the newspaper dates back to 1858, and its program of action was approved by censorship on October 31 of that year. But it was only in 1860-61 that, under the thrust of imperative moral necessities, the Dostoevsky brothers reconsidered their project and realized it. The newspaper, or rather the monthly magazine, is titled Vremia (The Time). The principal conductor is Mikhail Dostoevsky; it is responsible for all administrative and economic matters. Fyodor Dostoevsky is in charge of the artistic, literary and political direction of the new organ. It is he who drafts the manifesto of presentation, which is a clear defense of Russian libe- ralism: `We have finally understood that we too are a well-determined nation, original to the highest degree, and that our duty is to create for ourselves a new way of life, our special way of life, our own way of life, taken from our soil, from our soul and from our popular traditions.` -194- And in issue 1 of the magazine, which appeared in January 1861, the re- dactor specifies that the magazine cannot be assimilated either with those of the oc- cidentales or with those of the Slavophiles: `The public has understood that with the Westerners we insisted on putting on a disguise that did not go and that we were torn everywhere; and that with the Slavophiles we conceived the poetic dream of resurrecting Russia following the ideal conception of past customs...` Thanks to this courageous clarification, El Tiempo is exactly placed between two fires. Slavophiles and Westerners agree to attack it. However, readers flow and the circulation is increased, following a respectable pace. Dostoevsky obtained the collaboration of Turgenev, Ostrovsky, Nekrasov, the critic Apollon Grigoriev and the young philosopher Strajov. To attract the public, Fyodor Mikhailovich does not hesitate to publish The Crimes of Lacenaire and passages from the Memoirs of Casa- nova. Dostoevsky does considerable work. He writes fantastic stories, critical articles, commissions folletines, corrects them, composes his page eagerly... He works almost exclusively at night. Around eleven o`clock, in the silence of the house, he settles before an samovar, opens his icy sheets of paper and starts writing, drinking cold tea as concentrated as licorice juice. At five o`clock he goes to bed and sleeps until two o`clock in the afternoon. But this regime is above its strength. Three months after the publication of the first issue of El Tiempo, he falls ill. Of course it is replenished soon. But his epileptic seizures are becoming more frequent. One or two per week. Dostoevsky senses the proximity of the attacks. All their doubts, all their desires are reabsorbed into an impression of a higher alliance. It is tranquil, free from any worries, prepared for the brilliant joys of the afterlife. `But these radiant moments,` he writes in The Idiot, `were only the prelude to the second ending, the one to which the attack happened immediately. This second phase was undoubtedly indescribable... What does it matter that it is a disease if in that minute I have a feeling, unheard of and unsuspected until then, of fullness, mediation, appeasement and fusion with the beginning of a prayer, with the highest synthesis of life...` `For a few moments,` Fio said, `Mikhailovich told his friends, `I know a happiness that is impossible to conceive in a normal state, and that others do not even imagine. I experience a complete harmony between the world and me, and this feeling is so strong, so soft, that for a few minutes of this joy ten years, and perhaps even a lifetime, could be given.` When Fiador Mikhailovich reached the extreme of this mystical ecstasy, the spasm shook him, he fell to the ground howling and drooling. Strajov, who had attended an attack by Dostoevsky, describes it to us thus: `He stopped for a moment, as if looking for a word to express a pen- samiento. His mouth was open. I looked at him very carefully: I was sure that he would utter extraordinary words. Suddenly, a strange, prolonged, absurd sound came out of his half-open lips and fell unconsciously in the middle of the room.` -195- Sometimes he would get hurt when he fell. His face was marked with crowned plates. When he came to his senses, his muscles were tired from the cramps and his head was empty. He had the impression, according to his own account, that he was guilty of some terrible crime and that nothing in the world could redeem him from his guilt. Was it the death of his father, or that of the drunkard Isaiev, that tortured him like this? This thirst for punishment has dominated Dostoevsky`s entire intimate life. After his attacks, it was not uncommon for Fyodor Mikhailovich to lose his memory for a few days. He was in a bad mood. He wrote with difficulty. In his notebook, during the years 1862-63, the following indications of a dreadful laconism are found: «Epileptic seizures: »April 1 - violent, »August 1 - weak, »November 7 - medium, »January 7 - violent, »March 2 - medium.» In these deplorable conditions Dostoevsky wrote his first great novel after the prison, Humiliated and Offended, and finished the Memories of the House of the Dead. The publication of Humiliated and Offended began in January 1861, in the first issue of El Tiempo. This book is a curious mix of novelistic artifices in the style of Eugene Sue and personal observations. It is a disguised confession and, at the same time, a social follie novel. Ivan Pietrovich (Vania) is in love with Natacha Ijmieniev. She loves Aliocha, the son of Prince Valkorski, but a displeasureThe procedure separates the two families. It doesn`t matter: Natacha decides to donate her father`s home and `live her life` with the young and fickle Aliocha. So far, the novel is developed according to the lamentable style of the sentimental novels for fashion newspapers. But it is enough for Dostoevsky to touch on a theme so that it becomes attractive to us, suddenly, like a confession that is torn from him. Vania, natacha`s wretched lover, is a young writer whose first book has a great outlet. And this first book resembles, to the point of confusing us, Poor People. `I staged a modest official, a wretched, even a little foolish...`, vania declares in Humiliated and Offended. (Isn`t this Makar Dievuchkin`s portrait of Poor People?) `Why has this young man died of tuberculosis?` asks little Nelly. (Isn`t it the student Pokrovski, from Poor People?) Finally, Vania`s manuscript falls into the hands of `critic B.`, who has `enjoyed it like a child`, just as Bie-linski once enjoyed with the reading of Poor People. The resemblance between Vania and Dosto-yevsky is noticeable from the first pages of the book. But there`s more. Vania, upon learning of Natacha`s passion for Alio-cha, helps her beloved flee with the young prince and is in charge of protecting their union. She will bring news of Natacha to her parents. It will help -196- Mikhail Mikhailovich Dostoevsky. to the young couple in all difficult circumstances. He will be a benevolent guardian angel. This benevolence of the suitor defeated by his rival is uniquely reminiscent of the attitude of Fiador Mikhailovich towards Maria Dimitrievna and master Viergunov. `I confess that all these gentlemen, who take their greatness of soul to the extreme of embracing their girlfriend`s lover and being her recadero, I do not like at all. Either they have not loved, or they have only loved with the ca- beza, and only writers more familiar with cerebral love than with the heart have been able to invent them...` This is the opinion of the sharp critic Dobroliubov on Vania`s complacency. This episode seems to him a purely literary invention of the author; however, Dos-toyevsky has never been more sincere than transcribing it. `Üs I`ll fix everything, everything, appointments and everything... I will transmit your letters to you. Why wouldn`t I?` exclaims Vania. Natacha replies: `I have betrayed you and you have forgiven me and you only think about my happiness... I would have been happy with you, my friend... I love Aliocha with a foolish love, but I think I love you even more as a friend. I would not know how to live without you, you are necessary to me, and I also need your heart of gold!....` It seems that elms Maria Dimitrievna thanking Dostoevsky for his self-denial and begging him not to abandon her, but refusing at the same time to leave Viergunov, lamenting, sobbing like a hysterical in some furnished room of Kuznietsz. -197 - Be that as it may, this book points to an undoubted setback in Dostoevsky`s work. The novel vacillates between two poorly welded intrigues: Natacha`s and Nelly`s. Situations are forced. The characters don`t live. Vania, who tells the story of Humiliated and Offended, has the unstable, comfortable and blurred character of the `typical narrator`. Na-tacha is a Dostoevsky-style lover -first epoch-. He loves Aliocha, who only loves her half-heartedly, but also loves Vania, and suffers because it makes her suffer, being at the same time unable to give up the secret pleasure of making her suf.rir, etc. She is the spiritual sister of the Va- rienka of Poor People and the Nastienk of the village of Stepanchiko- vo, all of them intelligent, sensitive and completely colorless girls. Aliocha`s father - Prince Valkorski - is a traitor of me-lodrama taken to the extreme to the absurd. Aliocha, on the other hand, reveals itself more interesting. This character of ato- londrado, always at fault and always forgiven, irritates and retains the attention of the reader. Aliocha is a kind of unconscious and well-educated scoundrel. He recognizes his mistakes and regrets it, but that repentance does not cure him. He is indecisive. It`s lightweight. It completely lacks weight: `What do you want? He tells Natacha talking about another girl. When I am with you I have the desire to talk about her, and with her, to talk about you...` And his grief is so burning, so sympathetic, that you can`t hold a grudge against him for his rudeness. Did Dostoevsky want to paint under the features of Alyocha Valkors-ki to the master Viergunov, his soft and weeping rival of Kuznietz? Maybe. But the effigy of the seducer is treated here with a strange sympathy. As if Dostoevsky had already forgiven him! High above all these figures should be placed the enchanting silhouette of Nelly. It is the heart, the succulent almond of the book. But, to tell the truth, the adventure of this tuberculous girl that Va- nia welcomes into her home, and who turns out to be the natural daughter of Prince Valkors-ki, smells too much like a sentimental novel, one of those that continue in the next issue. But the very character of little Nelly is a masterpiece of delicacy and purity. Nelly is an orphan educated by screaming and slapping by an unbearable harpy. However, she is grateful to this woman who tortures her because she adopted her and had her at home. Nelly would like to pay him the favor that the other has done him. He would always like to pay, to pay with his person, with his back, with his love. When Vania tears her from the hands of old Bubnov and takes her home, cares for her and comforts her, Nelly feels true adoration for him. But, with stubborn pride, it is forbidden to confess his love to him. She is proud, wild, elusive like a gazelle. Her misfortunes have made her excessively brave: `What stubbornness of this devil! -exclaims the Bubnov-. To be beaten or left alone, will never open her mouth; as if I had it full of water.` And Nelly herself says, `They will quarrel with me and I will shut up on purpose; they will beat me and I will keep quiet. For nothing I will cry; and they will be even more enraged because I don`t cry!` It hates Natacha, just because Vania -198- actively deals with the intruder. However, when her `savior` tells her the misfortunes of the unfortunate young woman, Nelly, the tubercu- losa girl, she will set to work to give a feeling of happiness to which she has `suffered a lot`. Then, once her work is accomplished, she will die, exhausted, scorched by her love. The criticism was harsh for humiliated and offended. `Mr. Dostoevsky will not be bothered if I declare that his nove- la is, in a way, `below art criticism,`` Dobroliubov wrote. `The implausible can never produce an artistic effect,` Kucheliev-Bezborodko wrote. All this goes beyond the limits of the artificial... The greatest flaw of this novel is that the author has not described, painted or illuminated a single living figure, a single really true type...` `The most serious thing,` Zarin said, `is that nothing is found in this novel.and on which to rely. It feels like someone is groaning about something. But who? And why?...` Apolon Grigoriev, a critic for El Tiempo, says that the characters in Humiliated and Offended are `mannequins` and `walking books.` Dostoevsky replied to this censorship: `Since we needed a novel for the new magazine, whose success was inestimable to me, I proposed a work in four parts. I assured my brother that I had long had a plan in place, which was false... I recognize perfectly well that, in my novel, it is mannequins that act and not living beings; traveling books, and not characters animated by art. (For this I needed time to mature my ideas in my spirit and in my heart.) This has resulted in a `barbaric` work which, however, contains some fifty pages of which I am proud.` For the rest, the fulminating success of the Memories of the House of the Dead soon rescues the failure of Humiliated and Offended. The critics unanimously recognize this time the immense gifts of the writer. `It has been a long time since we had found in our literature a work as exciting to the reader as the Memories of the House of the Dead,` Milyukov writes. Dostoevsky is compared to Dante. The description of the baths is praised, where they are agitated, in a nauseating steam, naked deformed, full of scars. The episode of the show is cited in which the chained inmates represent a comedy before their companions, with shaved heads. And also the scenes of the hospital, of the flogging, of the departure... An official of the Censorship Committee initially believed that he should demand modifications to the text: `Will not unintelligent readers interpret the highly humanitarian action of the government in prison cases as a weakening of the punishment intended for very serious crimes?` writes this unknown bureaucrat. Dostoevsky had already prepared an insert to explain that the inmates were disgusted by rye bread - of deserved fame in the country - for the lack - 199 - of freedom. But on November 12, 1860, the Central Directorate of Censorship, ignoring the considerations of the Committee, authorized the publication of the Memories of the House of the Dead, `on the sole condition that certain decent expressions be suppressed.` The publication of Humiliated and Offended and the Memories of the House of the Dead in El Tiempo conquered new readers for the magazine. In 1861, the number of subscribers rose to 4,302. Mikhail had liquidated his cigarette business to devote himself to the magazine. The collaborators took from him and Fyodor Mikhailovich the general guidelines of their articles. A courage, a laudable faith, animated this group of young writers and critics. They worked for Russia. They worked for the world. However, around them the political events were precipitated. On February 19, the edict of Alexander 11 definitively freed the serfs of the empire. But the reform had taken a long time. Too much had been said about it so that it could already satisfy public opinion. And as Chelgunov says, `when there was only 200 left, Alexander JI`s social reform resulted in the emergence of the kulaks, or rich peasants. However, these were a minority, and social discontent continued. drafting the statutes of February 19, the company could think and in something else.` The radicals were impatient to act. Herzen, the exiled re-volutionary, writes in his London newspaper, La Cam- pana: `When the generals and officials began to apply the new law to the people, they realized that freedom was only given to them in words, but not in fact... A new state of servitude has been defined for the people` (July 1, 1861). · And, on November 1 of the same year, he wrote: `Listen: from every corner of our immense homeland, from the Don to the Ural, from the Volga to the Dnieper, the groan increases, the sublevation is prepared. It is the first roar of the wave that begins to boil and that will bring many storms after a depressing calm...` Herzen`s newspaper is banned by the government, but it penetrates clandestinely and circulates from hand to hand. The youth of the universities is in full effervescence. He wants a new order. Which one? She herself doesn`t know exactly. But this is of no importance. - 201 - In November 1861 the so-called `students` affair` breaks out. Liberal ideas had risen to the plate for college students. They read revolutionary sheets, held rallies, organized libraries of forbidden works, created social relief boxes, and edited liberal compilations. They even ended up serving a secret court to try their fellow men. This small `co- cina` outside of official politics distracted them from their studies. The an- fiteatros were places of discussion and not of teaching. Nothing is learned anymore. They no longer had anything to learn. The university authority requested from the emperor a decree prohibiting meetings and commissions. The students raised a strong protest against this measure. The police had to intervene to silence the street groups of rioters. They were detained and released two or three times a day. They were killed for locking the leaders in the peter and paul fortress. They loved this sudden celebrity. Naturally, the whole city only spoke of its value and a large crowd crowded into the prison at the times set to visit the detainees. Mi- jail Dostoyevsky sent the young people, on behalf of the magazine El Tiempo, a large roast beef, a jar of cognac and a bottle of wine. When those condemned to exile left the city, an escort of admirers accompanied them beyond the suburbs. Later, they closed the University `for reform`. But the teachers obtained permission to read his lectures in the duma. The students were in charge of organizing the courses and maintaining order. However, this new municipal Universi- dad was also banned, the day after the literary and musical evening of March 2, 1862. On that evening, Professor Pav-lov read an article that, like the rest of the program, had been de-cleared with a tone that completely transformed the meaning. When he came to the phrase: `Since he took power, the emperor, who so happily now reigns over us, found the cup full...`, he was not allowed to explain that Alexander 11 had thrown out of the cup `the few drops of bitterness due to the persistence of servitude`. An enthusiastic ovation cut him off. The next day it became known that the professor had been expelled from St. Petersburg. His colleagues stood in solidarity with him and suspended classes. To end the incident, the government banned public courses. Dostoevsky, who had taken part as a speaker at the March 2 session, will remember him describing the public reading in The Possessed: `The clamor of the public did not allow the last words to be heard... They howled, they applauded. Some ladies even shouted: `Enough! Stop it! It is better not to say it`` (The Possessed: The Party). Despite the closure of the municipal university, the agitated revolutionaries continued their work tirelessly. Secret societies swarm. Chernichevski and Utin – collaborators of The Temporary Con – found, together with artillery colonel Lavror, the group Land and Freedom, `to fight against the imperial government, which is the -202 - worst enemy of the people`. Revolutionary proclamations are introduced under the doors of private homes and say: `Long live the Russian social and democratic republic!` And also: `We will only have one cry: `To the axes!` And, then, I kill the members of the imperial party, without pitying them any more than they do now; beat them in public squares, if these scoundrels have the audacity to be seen in them; beat them in their homes, beat them in the narrow alleys of small towns; beat them on the wide streets of big cities; beat them in the towns and villages.` And even more: `One hundred thousand people in Russia oppose the public good; let us flood the streets of the cities with blood and let us not leave a stone standing.` Dostoevsky finds, hooked on the doorknob of his door, one of these appeals `to the young Russia`. This saddens him. `And I, who for a long time had been at internal and affective disagreement with these people and with the spirit of their movement,` Dostoevsky cribe in a Writer`s Diary, suddenly felt sorry and almost ashamed of their clumsiness... This fact was an overwhelming proof: the appalling decline in the level of education and intelligence demonstrated by those proclamations.` Dostoevsky goes to the home of Chernichevsky, a collaborator of The Contemporary and a member of the Earth and Freedom circle, to beg him to bring the authors of the manifesto to their senses. `Perhaps this will not have an effect,` he replies, softly. And besides, these phenomena are inevitable as accessory events.` On May 16, mysterious fires broke out in St. Petersburg. Entire neighborhoods burn for two weeks, despite the efforts of police and firefighters. `I remember,` Strajov writes, `that Fyodor Mikhailovich and I had gone for a walk outside the city to distract ourselves. From the bridge of the ship could be seen in the distance clouds of smoke that rose in three or four points of the city. We disembarked, and ended up in a garden where an orchestra played and the zingaros sang.` The government could not discover the culprits, but suspicions fell on the nihilists of Tierra y Libertad. For this reason, the newspaper El Contemporáneo was suspended for eight days. Soon after, the revolutionary Cher-nichevsky was closed in the Peter and Paul fortress. As for Dostoevsky, exhausted by political events and exhausted by his work as editor-in-chief, he decided to take a trip abroad. Doctors had long advised him to go `to Europe>> to rest for a few months. The trip cost too much- do so that Maria Dimitrievna could accompany her husband. In addition, she did not want to leave her son Pavel, who was preparing an exam to enter the Institute, in St. Petersburg. Dostoevsky scored alone on June 7, 1862. -203- 1st. The disappointing Europa Dostoevsky arrives in Paris around mid-June, but she doesn`t know anyone in the capital, nor does anyone know him. It is not related to Victor Hugo, who published at that time 1-os miserables; neither with Flaubert, who publishes Salambd, nor with Théophile Gautier, who has just published Captain Fracasse; not with Renan, not with Saint-Beuve, not with Taine. He locks himself in a wild solitude. He misses Russia. And their nostalgia soon turns into a bad mood. `Paris is a terribly sad city,` he writes to Strajov. If there had not been such a large number of admirable monuments here, I would have died of boredom...` He was only in France for ten days; however, he already knew that `the Frenchman is calm, honest, courteous, but false and only loves money.` He quickly fled from France to England. In London, Fiador Mi-jailovich meets again the nihilistic Herzen and, although his political opinions are completely opposite, they come to understand each other. `Dostoyevs-ki was in my house yesterday,` Herzen writes to Ogariev. He is a naïve being, a little confused, but very nice. He has an en- tusiast confidence in the Russian people.` As for Dostoevsky, he is `quite tender` towards Her-zen during his visit, but, some years later, he will reproach him for betraying Russia: `Herzen has not emigrated. He was born an emigrant,` he says in a Writer`s Diary. Those who have separated from the village have naturally lost their god. It falls from its weight that Herzen was a socialist, carried only by the logic of ideas and the absence of any feeling towards the homeland... He disowned the family and was, it seems, a good father and a good husband. He reneged on the property, but in the meantime he knew how to take the ... DOSTOEVSKYSALVAT L. 3. O. 1. POL. 1

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari [...et al] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 191 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Magarašević, Mirko, 1946- = Magarašević, Mirko, 1946- Albahari, David, 1948- = Albahari, David, 1948- Zbirka Reč i misao : ǂkolo ǂ13 ; 315 ISBN (Broš.) Napomene Str. 183-189: Tokovi života u esejima D.H. Lorensa/ Mirko Magarašević. Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 – Eseji Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI ZAPISI IZ MRTVOG DOMA Tvrdi povez Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский; 11. новембар 1821. – 9. фебруар 1881.) био је руски романописац, писац кратких прича, есејиста и новинар. Књижевна дела Достојевског истражују људско стање у проблематичној политичкој, друштвеној и духовној атмосфери Русије 19. века и баве се разним филозофским и религиозним темама. Његови најпризнатији романи су Злочин и казна (1866), Идиот (1869), Зли дуси (1872) и Браћа Карамазови (1880). Његова новела Записи из подземља из 1864. сматра се једним од првих дела егзистенцијалистичке књижевности.[1] Бројни књижевни критичари га сматрају једним од највећих романописаца у читавој светској књижевности, јер се многа његова дела сматрају ремек-делима великог утицаја.[2] Рођен у Москви 1821. године, Достојевски је у раној младости упознао књижевност кроз бајке и легенде, и кроз књиге руских и страних аутора. Мајка му је умрла 1837. када је имао 15 година, а отприлике у исто време је напустио школу и уписао се у Николајевски војнотехнички институт. Након што је дипломирао, радио је као инжењер и накратко је уживао у раскошном начину живота, преводећи књиге да би зарадио додатни новац. Средином 1840-их написао је свој први роман, Бедни људи, који му је омогућио улазак у књижевне кругове Санкт Петербурга. Међутим, ухапшен је 1849. јер је припадао књижевној групи, кругу Петрашевског, који је расправљао о забрањеним књигама са критиком царске Русије. Достојевски је осуђен на смрт, али је казна у последњем тренутку преиначена. Провео је четири године у сибирском заробљеничком логору, након чега је уследило шест година обавезног служења војног рока у избеглиштву. У наредним годинама, Достојевски је радио као новинар, издавајући и уређујући неколико својих часописа, а касније и Дневник писца, збирку његових списа. Почео је да путује по западној Европи и развио зависност од коцкања, што је довело до финансијских потешкоћа. Неко време је морао да моли за новац, али је на крају постао један од најчитанијих и најцењенијих руских писаца. Опус Достојевског састоји се од тринаест романа, три новеле, седамнаест приповедака и бројних других дела. Његови списи су били широко читани како у његовој родној Русији тако и ван ње и утицали су на подједнако велики број каснијих писаца, укључујући Русе попут Александра Солжењицина и Антона Чехова, филозофа Фридриха Ничеа и Жан-Пола Сартра, и на појаву егзистенцијализма и фројдизма.[3] Његове књиге су преведене на више од 170 језика и послужиле су као инспирација за многе филмове. Биографија Порекло Преци Достојевског по оцу били су део племићке породице руских православних хришћана. Породица вуче корене из Данила Иртишча, који је 1509. добио земљу у области Пинска (вековима део Великог војводства Литваније, сада у данашњој Белорусији) за своје услуге под локалним кнезом, а његово потомство је тада преузело назив „Достојевски“ по имену тамошњег села Достојево (изведено од старопољског достојник – достојанственик).[4] Непосредни преци Достојевског по мајчиној страни били су трговци; по мушкој линији по очевој страни били су свештеници.[5] Године 1809. 20-годишњи Михаил Достојевски уписао се на Московску царску медицинско-хируршку академију. Одатле је распоређен у московску болницу, где је служио као војни лекар, а 1818. године постављен је за вишег лекара. 1819. оженио се Маријом Нечајевом. Следеће године је преузео дужност у болници за сиромашне Марински. Године 1828, када су његова два сина, Михаил и Фјодор, имали осам, односно седам година, унапређен је у колегијалног проценитеља, што је његов правни статус подигао на племићки и омогућио му да стекне мало имање у граду Даровоје. око 150 км (100 миља) од Москве, где је породица обично проводила лета. Родитељи Достојевског су касније добили још шесторо деце: Варвару (1822–1892), Андреја (1825–1897), Љубов (рођена и умрла 1829), Веру (1829–1896), Николаја (1831–1883) и Александра (1835–1889).[6] Детињство и младост Достојевски као инжињерски поручник. Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберкулозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као лекар у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. године чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своја дела отприлике у то време и 1846. године се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“. Прогон у Сибир и књижевно стваралаштво Убрзо након објављивања приповетке „Беле ноћи”[7] у рано јутро 23. априла 1849. године, Достојевски је ухапшен и провео је осам месеци у притвору у Петропавловској тврђави.[8] На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији — осуђује се на смрт стрељањем“.[9] Смртна казна је 19. новембра преиначена на закључак војног суда на осам година тешког рада. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту.[10] Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану. Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма.[11] Позната је његова чувена парабола о Христу и истини: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа.”[12] У то време је упознао и Марију Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио. Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864. године, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се. Убрзо је коцкање прерасло у порок. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. Роман му је донео славу, али га није спасао беде.[13] Издавач Стеловски га уцењује, нуди три хиљаде рубаља за право да издаје његова дела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао.[13] У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем. Фјодор Достојевски 1876. Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. године. У том периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. године издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживео огроман успех. За време српско-турског рата 1876—1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима.[13] Тих година почиње рад на роману Браћа Карамазови. Достојевски је 1877. године одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви. Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Велико креативно раздобље Извод из Браће Карамазових Године 1864. Достојевски обелодањује бриљантне „Записе из подземља“ - један од најинтензивнијих исповедних кратких романа, претечу сличних дела Камија, Крлеже, Селина или Андрејева. У њему је писац применио низ поступака у којима је иновирао прозу и поставио образац својих будућих великих романа: идеолошки обрачун с утопијским и уопштено `хуманистичким` стереотипима, низ есејистичких поглавља која су есенцијално драматизирани сократовски дијалози вођени у атмосфери набијеној страстима и скандалима; журналистички стил којему је једина сврха функционалност у приопћавању ауторове визије, а не естетски доживљај; психолошку типологију која обухваћа најчешће кротке и понизне хршћане (Соња Мармеладова, Аљоша Карамазов, кнез Мишкин), нихилистичке цинике (Свидригајлов, Николај Ставрогин), радикалне интелектуалце у борби против свих општеприхваћених вредности или `религиозне атеисте` (Родион Раскољников, Иван Карамазов, Кирилов), децу из „случајних породица“ и људе којима је повређено достојанство (јунак романа „Младић“, „Записи из подземља“). Достојевски је развио технику струје свести давно пре но што је постала популарна у англоамеричком роману 20. веку (пример је даља приповетка „Кротка“), сажео је радњу у свега неколико дана („Идиот“) или сати, дајући временски пресек у свести наратора („Кротка“), те створио истински „полифони роман“ (како га је назвао истакнути руски теоретик Михаил Бахтин) у којему многогласје идеолошке и верскофилозофске борбе која раздире протагонисте налази израз како у интериоризираним свестима, тако у драмски набијеним дијалозима. Већина је романа Достојевскога смештена у тмурно озрачје велеградскога подземља, са средиштем око узбудљивих догађаја баштињених из тривијалнога романа и црних хроника (убиство, очеубиство, злочин, крађа, скандали разне врсте) и врти се око за човечанство „проклетих питања“: нарави зла, људске патње, смртности и бесмртности, постојања и непостојања Бога, слободе и одговорности, судбине Русије и Запада. Како су приметили неки критици - Достојевски је битно спиритуални аутор, те је његова карактеризација човека као „срца у којем се боре Бог и Сотона, а залог је људски живот“ можда и примерен опис његовог властитог стваралаштва. У типологији јунака коју је навео Нортроп Фрај у књизи „Анатомија критике“, књижевни се ликови крећу од надземаљских богова и полубогова (најчешће митске и религијске приче) до обичних људи (реалистички роман) и, у читатељевом дискурзу, инфериорних појединаца који су испод нивоа вредности просечних људи. Паскаловским речником, човек је биће ниже од анђела. Међутим, ликови Достојевског су често и ниже од обичних људи, каткад управо анимални, али у тренуцима екстазе досежу и прелазе ниво анђела, па је та двострука оптика једна од тајни узбудљивости дела Достојевскога: истодобно ниже од животиње и више од анђела, његови архетипски раскољени јунаци зраче духовном виталношћу која је темељ метафизичке и спиритуалне нарави. Стваралаштво и утицај Радни сто Фјодора Михајловича Достојевског Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Карамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Карамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“. Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова. Немачки писац Томас Ман назива Достојевског највећим психологом светске књижевности.[14] Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике широм света Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије, хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др). Достојевски се сматра руским књижевником о коме је највише писано, а само библиографија радова о њему на руском језику до половине 20. века објављена је у више томова. Његова дела остварила су значајног утицаја и у српској култури. Неки од најзначајнијих српских интелектуалаца писали су о Достојевском или били под утицајем његовог књижевног стваралаштва: Јустин Поповић написао је студију о филозофским схватањима Достојевског са позиција православне теолошке мисли, Исидора Секулић му је посветила више есеја, сматра се да је остварио утицај на литерарно стваралаштво Милована Ђиласа, а Никола Милошевић му је посветио више филозофских и књижевнотеоријских студија (Достојевски као мислилац, Негативни јунак итд). Посебно је велики утицај Достојевски имао на руску религиозну филозофију. Смрт Гроб Фјодора Михајловича Достојевског, Санкт-Петербург Преминуо је 9. фебруара по новом, односно 28. јануара по старом, календару, 1881. године у Санкт Петербургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма - упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“. Дела Романи Бедни људи, 1846 — роман у писмима. Двојник, 1846 — психолошка студија на тему раздвојене личности. Неточка Незванова, 1849 — недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир. Село Степанчиково, 1859 — написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели. Понижени и увређени, 1861 — роман-фељтон, апологија љубави. Записи из мртвог дома, 1861 — роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно књижевним остварењима. Записи из подземља, 1864 — интимна филозофска исповест човека из „подземља”. Злочин и казна, 1866 — прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести. Коцкар, 1866 — такође врста аутобиографског списа, роман о искушењима коцкарске страсти. Идиот, 1868 — апологија доброте, православља и лепоте. Зли дуси, 1871—1872 — „антинихилистички роман“. Младић, 1875 — филозофско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе. Браћа Карамазови, 1879—1880 — круна пишчевог стваралаштва. Новеле и кратке приче Господин Прохарчин, 1846 Роман у девет писама, 1847 — кратка прича објављена у јануарском броју часописа „Савременик” Газдарица, 1847 Туђа жена и муж под креветом, 1848 Слабо срце, 1848 Ползунков, 1848 Поштени лопов, 1848 Божићно дрвце и свадба, 1848 — објављена у Домовинским записима Мали јунак, 1849 Ујкин сан, 1859 Непријатан случај, 1862 Зимске белешке о летњим утисцима, 1863 — историјско-филозофски „експеримент“ о буржоаском друштву. Крокодил, 1865 Вечни муж, 1870 Бобац, 1873 Кротка, 1876 — објављена унутар пишчевог дневника, „једна од најпотреснијих новела очаја“ у светској књижевности Сељак Мареј, 1876 — објављен у Пишчевом Дневнику Сан смешног човека, 1877 Референце Leigh, David J (2010). „The Philosophy and Theology of Fyodor Dostoevsky”. Ultimate Reality and Meaning (на језику: енглески). 33 (1-2): 85—103. ISSN 0709-549X. doi:10.3138/uram.33.1-2.85. Scanlan, James Patrick (2002). Dostoevsky the Thinker (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3994-0. „Fyodor Dostoyevsky | Biography, Books, Philosophy, & Facts | Britannica”. http://www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-25. Dominique Arban, Dostoïevski, Seuil, 1995, p. 5 Frank, Joseph (1979-05-21). Dostoevsky: The Seeds of Revolt, 1821-1849 (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01355-8. Terras, Victor (1985-01-01). Handbook of Russian Literature (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-04868-1. Белов, Сергей Владимирович; Загидуллина, Марина Викторовна. „Белые ночи”. Федор Михайлович Достоевский. Антология жизни и творчества. Приступљено 4. 1. 2016. Орнатская & Туниманов 1992. Якубович & Орнатская 1993, 1849. Ноября до 13. Якубович & Орнатская 1993, 1849. Ноября 19. Три љубави Фјодора Достојевског („Руска реч“, 29. јул 2015) „Христос је важнији и од истине”. Politika Online. Приступљено 2021-10-16. Браћа Карамазови први део - увод Достојевски, И. П. Рад Београд, 1975, стр. III Браћа Карамазови први део - увод Достојевски, И. П. Рад Београд, 1975, стр. I Литература Достојевски, Фјодор Михајлович, Комплет 12 књига, Ленто, Београд, 2009. Belinsky, Vissarion (1847). Polnoye sobranye (на језику: руски). 10. Bloshteyn, Maria R. (2007). The Making of a Counter-Culture Icon: Henry Miller`s Dostoevsky. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9228-1. (на енглеском) Breger, Louis (2008). Dostoevsky: The Author As Psychoanalyst. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-0843-9. (на енглеском) Burry, Alexander (2011). Multi-Mediated Dostoevsky: Transposing Novels Into Opera, Film, and Drama. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-2715-9. (на енглеском) Carr, Edward Hallett (1962). Dostoevsky 1821-1881. Taylor & Francis. OCLC 319723. (на енглеском) Catteau, Jacques (1989). Dostoyevsky and the Process of Literary Creation. Cambridge University Press. ISBN 9780521324366. (на енглеском) Dostoyevsky, Fyodor. A Writer`s Diary. (на енглеском) Jones, Malcom V.; Terry, Garth M. (2010). New Essays on Dostoyevsky. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15531-1. (на енглеском) Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1993). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821—1881. 1 (1821—1864) (Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 540. ISBN 5-7331-043-5. Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1994). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821–1881. 2 (1865—1874) (Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 586. ISBN 5-7331-006-0. Якубович, И. Д.; Орнатская, Т. И., ур. (1995). Летопись жизни и творчества Ф. М. Достоевского: 1821–1881. 3 (1875—1881) (?Ин-т русской литературы (Пушкинский Дом) РАН изд.). СПб.: Академический проект. стр. 614. ISBN 978-5-7331-0002-9. Bercken, Wil van den (2011). Christian Fiction and Religious Realism in the Novels of Dostoevsky. Anthem Press. ISBN 978-0-85728-976-6. Cassedy, Steven (2005). Dostoevsky`s Religion. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5137-7. Cicovacki, Predrag (2012). Dostoevsky and the Affirmation of Life. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4606-6. Frank, Joseph (1981). „Foreword”. Ур.: Goldstein, David. Dostoevsky and the Jews. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71528-8. Jones, Malcolm V. (2005). Dostoevsky And the Dynamics of Religious Experience. Anthem Press. ISBN 978-1-84331-205-5. Lantz, Kenneth A. (2004). The Dostoevsky Encyclopedia. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30384-5. Lauer, Reinhard (2000). Geschichte der Russischen Literatur: von 1700 bis zur Gegenwart (на језику: German). Verlag C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50267-5. Lavrin, Janko (2005). Dostoevsky: A Study. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-8844-0.[мртва веза] Leatherbarrow, William J. (2002). The Cambridge Companion to Dostoevskii. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65473-9. Meier-Gräfe, Julius (1988) [1926]. Dostojewski der Dichter (на језику: German). Insel Verlag. ISBN 978-3-458-32799-8. Mochulsky, Konstantin (1967) [1967]. Dostoevsky: His Life and Work. Minihan, Michael A. (translator). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01299-5. Müller, Ludolf (1982). Dostojewskij: Sein Leben, Sein Werk, Sein Vermächtnis (на језику: German). Erich Wewel Verlag. ISBN 978-3-87904-100-8. Paperno, Irina (1997). Suicide as a Cultural Institution in Dostoevsky`s Russia. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8425-4. Pattison, George; Thompson, Diane Oenning (2001). Dostoevsky and the Christian tradition. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78278-4. Popović, Justin (2007). Philosophical and Religious Beliefs of Dostoyevsky (на језику: руски). ISBN 978-985-90125-1-8. Scanlan, James Patrick (2002). Dostoevsky the Thinker. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3994-0. Sekirin, Peter, ур. (1997). The Dostoevsky Archive: Firsthand Accounts of the Novelist from Contemporaries` Memoirs and Rare Periodicals, Most Translated Into English for the First Time, with a Detailed Lifetime Chronology and Annotated Bibliography. McFarland. ISBN 978-0-7864-0264-9. Terras, Victor (1998). Reading Dostoevsky. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-16054-8. Bloom, Harold (2004). Fyodor Dostoevsky. Infobase Publishing. ISBN 978-0-7910-8117-4. Frank, Joseph (2009). Dostoevsky: A Writer in His Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12819-1. Frank, Joseph (1979) [1976]. Dostoevsky: The Seeds of Revolt, 1821–1849. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01355-8. Frank, Joseph (1987) [1983]. Dostoevsky: The Years of Ordeal, 1850–1859. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01422-7. Frank, Joseph (1988) [1986]. Dostoevsky: The Stir of Liberation, 1860–1865. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01452-4. Frank, Joseph (1997) [1995]. Dostoevsky: The Miraculous Years, 1865–1871. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01587-3. Frank, Joseph (2003) [2002]. Dostoevsky: The Mantle of the Prophet, 1871–1881. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11569-6. Kjetsaa, Geir (1989). Fyodor Dostoyevsky: A Writer`s Life. Fawcett Columbine. ISBN 978-0-449-90334-6. Lavrin, Janko (1947). Dostoevksy. New York The Macmillan Company. OCLC 646160256. Nikolai Berdyaev (1948). The Russian Idea, The Macmillan Company. Otto Julius Bierbaum (1910–11). `Dostoyevsky and Nietzsche,` The Hibbert Journal, Vol. IX. Lavrin, Janko (1918). `Dostoyevsky and Certain of his Problems,` Part II, Part III, Part IV, Part V, Part VI, Part VII, Part VIII, Part IX, Part X, The New Age, Vol. XXII, Nos. 12–21. Lavrin, Janko (1918). `The Dostoyevsky Problem,` The New Age, Vol. XXII, No. 24. pp. 465–466. Maeztu, Ramiro de (1918). `Dostoyevsky the Manichean,` The New Age, Vol. XXII, No. 23, (1918). pp. 449–451. Manning, Clarence Augustus (1922). `Dostoyevsky and Modern Russian Literature,` The Sewanee Review, Vol. 30, No. 3. Simmons, Ernest J. (1940). Dostoevsky: The Making Of A Novelist, Vintage Books. Westbrook, Perry D. (1961). The Greatness of Man: An Essay on Dostoyevsky and Whitman. New York: Thomas Yoseloff. Спољашње везе P literature.svg Портал Књижевност Више информација о чланку Фјодор Достојевски пронађите на Википедијиним сестринским пројектима: Медији на Остави Цитати на Викицитату Подаци на Википодацима С обзиром на датум смрти (прије више од 120 година), дела великог мајстора су доступна онлајн на руском и енглеском: Dostojevski:sabrana djela na ruskom i engleskom jeziku Сајт обожавалаца Достојевског, на енглеском Dostojevski eBook na Google book: Stogodišnja baka Dostojevski eBook na Google book: Bobac Dostojevski eBook na Google book: Krotka Dostojevski eBook na Google book: San smešnog čoveka Dostojevski eBook na Google book: Seljak Marej Dostojevski eBook na Google book: Roman u devet pisama Dostojevski eBook na Google book: Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki Кротка, Фјодор Достојевски Архивирано на сајту Wayback Machine (27. април 2017) Online archive of Dostoevsky`s novels in their original Russian (језик: руски) Complete journalistic works (језик: руски) Dostoyevsky studies Dostoyevsky`s family tree Fyodor Dostoyevsky на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески) ДОСТОЈЕВСКОМ СРБИ У СРЦУ: Први пут на српском биографија великог писца из пера његове ћерке („Вечерње новости”, 6. децембар 2020)

Posveta autora. Autor - osoba Ignjatović, Vlastimir, 1934- Naslov Monika / Vlastimir Ignjatović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Subcom, 2009 (Novi Sad : Alfagraf) Fizički opis 267 str. : ilustr. ; 24 cm Napomene Autorova slika Tiraž 1.000 O autoru: str. 265-266. Predmetne odrednice Seleš, Monika, 1973- Ovo je prva knjiga biografskog karaktera o Moniki Seleš a našim prostorima, sačinjena od autora koji je pratio širom sveta na njenim takmičenjima, od najmlađih dana do osvajanja gran slem titula. Toplo je preporučujem posvećenima tenisu, onima koji vole ovaj sport i drže lik i delo najbolje jugoslovenske teniserke svih vremena u svojim srcima. Monika Seleš (mađ. Szeles Mónika, engl. Monica Seles; Novi Sad, 2. decembar 1973) je bivša jugoslovenska, a kasnije američka profesionalna teniserka mađarskog porekla – bivša najbolja teniserka sveta. Za vreme svoje karijere osvojila je 9 grend slem turnira. Najmlađa je teniserka koja je osvojila Rolan Garos. Bila je dominantna teniserka 1991. i 1992, ali se morala povući iz tenisa 1993. godine, zbog povrede koju je dobila na turniru u Hamburgu kada ju je gledalac iz publike ubo nožem. Tenisu se vratila 1995, ali nije uspela doći do uspeha kojeg je imala početkom 1990ih. Teniska karijera Počeci Selešova se tenisom počela baviti od šeste godine. Trener joj je bio otac Karolj (mađ. Károly). Svoj prvi turnir je osvojila sa devet godina, iako se tada nije puno razumela u način bodovanja u tenisu, pa tokom meča nije znala ko vodi u igri. U momentu kada joj je bilo najpotrebnije, svoj teniski teren joj je stavio na raspolaganje Đorđe Balašević, čime je znatno doprineo njenom teniskom razvoju. Godine 1985, sa samo 11 godina, osvojila je prestižni turnir Orandž boul u Majamiju, SAD. Pritom ju je zapazio poznati teniski trener Nik Boleteri. Sledeće godine, porodica Seleš se seli iz Jugoslavije u SAD, gde Monika kreće u tenisku akademiju Nika Boleterija, u kojoj je trenirala dve godine. Proboj Profesionalni tenis je počela da igra 1988, sa 14 godina. Naredne godine je krenula njena puna profesionalna karijera na VTA turnirima kada je osvojila Hjuston u maju 1989. godine pobedivši Kris Evert u finalu. Mesec dana kasnije, Selešova je stigla do polufinala Otvorenog prvenstva Francuske, kada je izgubila od tadašnje najbolje teniserke, Štefi Graf. Monika je svoju prvu sezonu završila na mestu broj 6 na VTA listi. Sa jakim forhendom i bekhendom, kao i jakim riternom, Selešova je po mnogima prva `power player` teniserka u ženskom tenisu. Takođe je poznata po glasnom stenjanju prilikom udara lopte, pa su se neke teniserke žalile na glasnoću, a sudije su je upozoravale da bude malo tiša. Njen prvi grend slem turnir bio je Otvoreno prvenstvo Francuske 1990, gde se u finalu suočila sa Štefi Graf. Selešova je spasila 4 vezane set lopte u taj-brejku prvog seta, koji je osvojila sa 8-6, i uspela da dobije meč u dva seta (7-6, 6-4). Osvojivši turnir, postala je najmlađa teniserka koja je osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske sa samo 16 i po godina. Vrhunac karijere Godine 1991. Selešova je imala dominantan položaj u ženskom tenisu. Sezonu je počela pobedom na Otvorenom prvenstvu Australije u januaru, pobedivši Janu Novotnu u finalu. Dva meseca kasnije, 11. marta, preuzela je mesto broj 1 na VTA listi od Štefi Graf. Uspešno je odbranila titulu na Otvorenom prvenstvu Francuske, pobedivši tada najmlađu takmičarku Aranču Sančez Vikario u finalu. Posle Francuske nije igrala na Vimbldonu, kada je pauzirala šest nedelja zbog istegnuća lista na donjem delu noge. Posle pauze se pojavila na Otvorenom prvenstvu Amerike gde je pobedila Martinu Navratilovu u finalu, učvršćujući svoje mesto prve teniserke sveta. Iste godine je sa Goranom Prpićem osvojila Hopman kup za Jugoslaviju. Sledeća, 1992. godina je takođe protekla dominacijom Selešove u ženskom tenisu. Uspešno je odbranila grend slem turnire u Australiji, Francuskoj i Americi. Do finala na Vimbldonu je došla, ali nije mogla prekinuti dominaciju Štefi Graf na travnatim terenima, izgubivši 6:2, 6:1. U periodu od januara 1991. do februara 1993, Selešova je osvojila 22 turnira i došla do 33 finala od 34 turnira u kojima je igrala. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza (92,9% pobeda), uključujući i 55/1 na grend slem turnirima. U širem kontekstu, od početka profesionalne karijere, 1989. do kraja 1992. imala je 231 pobeda i 25 poraza (90,2% pobeda) i 30 titula na turnirima. Jedino je Kris Evert imala bolji postotak pobeda (91,1% od 1971. do 1974) i 34 turnira. Ipak, Selešova nije uspela da održi taj uspeh do kraja svoje karijere. 1993. U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf. Ipak, sve će se promeniti u incidentu koji je šokirao svet tenisa 30. aprila 1993. U četvrtfinalu, u meču između Seleš i Magdalene Malejeve, na turniru u Hamburgu, 38-godišnji gledalac, Ginter Parhe, opsesivni obožavalac Štefi Graf, nožem je gađao Moniku Seleš u kičmu, između lopatica. Ubrzo je odvedena u bolnicu. Fizički, Monika se oporavila za nekoliko nedelja, ali napad je ostavio veće, psihološke posledice. Profesionalnom tenisu se nije vratila sledeće dve godine. Napadač nije dobio zatvorsku kaznu zbog psihičkog stanja, ali je dobio uslovnu dvogodišnju kaznu sa obaveznim psihološkim lečenjem. Zbog ovog incidenta su pojačane mere sigurnosti na teniskim turnirima. Posle incidenta, Grafova je ponovo postala dominantna u ženskom tenisu, zbog odsustva Selešove na turnirima. Povratak Za vreme odsustva, Seleš je postala državljanin Sjedinjenih Američkih Država 17. maja 1994. godine. Selešova se vratila profesionalnom tenisu u avgustu 1995. i osvojila prvi povratnički turnir, Otvoreno prvenstvo Kanade. Mnogi su mislili da će moći da vrati dominaciju u tenisu, kakvu je imala na početku svoje profesionalne karijere. Istog meseca je došla do finala Otvorenog prvenstva Amerike, kada je izgubila od Štefi Graf rezultatom 7:6, 0:6, 6:3. U januaru 1996, Selešova je još jednom osvojila Otvoreno prvenstvo Australije, ali ovo će joj biti i poslednja grend slem titula. Selešova se sa teškoćom borila da dođe do svoje najbolje forme. Na to je i uticao njen otac, Karolj, kojem je utvrđen rak i koji je preminuo 1998. godine. Selešova je opet, 1996. došla do drugog uzastopnog finala na Otvorenom prvenstvu Amerike, izgubivši, opet, od Štefi Graf u finalu. Poslednje grend slem finale je bilo u Parizu 1998. (nekoliko nedelja posle smrti njenog oca), kada je izgubila od Sančez Vikario. Postavši državljanin SAD, Selešova je pomogla američkom timu da osvoje Fed kup 1996. i 2000. godine. Takođe je osvojila bronzu na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Osvojivši 53 turnira do 2003, Selešova je morala da napusti profesionalni tenis zbog povrede noge. U februaru 2005. igrala je dva egzibiciona meča protiv Martine Navratilove, izgubivši oba puta. Zanimljivosti Uspesi Monike Seleš je svrstavaju među najbolje teniserke svih vremena. „Tenis Magazin“ je postavio kao 13. najvećeg igrača svih vremena (žene i muškarci), a po australijskom magazinu „Tenis“ ona je među 15 žena najvećih šampiona u poslednjih 30 godina (igračice su poređane abecednim redom). Početkom 2008. godine učestvovala je na američkoj televiziji u šou programu „Plesom do zvezda“ („Ples sa zvezdama`). Poznata je i kao jedna od najvećih igračica „ključnih poena“, jer je imala izuzetnu psihičku snagu u najtežim situacijama na terenu. U nekom intervjuu je izjavila „da joj je brat dok je bila mala stalno govorio da je svaki poen važan“ tako da kasnije nije imala tremu kod važnih poena već se za svaki borila skoro isto. Kasniji život Monika Seleš trenutno živi na Floridi. Godine 2007. postala je i mađarski državljanin. Od 2009. Selešova je u vezi sa američkim biznismenom Tomom Golisanom. Njena autobiografija je objavljena 21. aprila 2009. godine, a u Srbiji 2012. godine. MG124

Milisav Savić Hleb i strahTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaMala bibliotekaNinova nagrada za roman godine.Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“.„Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić„Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković„Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin„Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić„Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko NedićMilisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac.BiografijaGimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka.Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Član je Srpskog književnog društva.[1]Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).NagradeNagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970.Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973.Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977.Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992.Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997.Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999.Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009.Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009.Nagrada „Ramonda serbika”, 2010.Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011.Nagrada „Veljkova golubica”, 2012.Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014.Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2]Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3]Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015.Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016.Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016.Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4]Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017.Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018.Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5]Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020.DelaKnjige pripovedaka„Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6]„Mladići iz Raške“ (1977)„Ujak naše varoši“ (1977)Romani„Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972)„Topola na terasi“ (1985)„Ćup komitskog vojvode“ (1990)„Hleb i strah“ (1991)„Ožiljci tišine“ (1996)„Princ i serbski spisatelj“ (2008)„Čvarčić“ (2010)„La sans pareille“ (2015)„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)„Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018)Pepeo, pena, šapat (2020)Druga delaKnjiževno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985)„Sećanje i rat“ (2009)„Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014)`Epska Srbija` (2017)Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020)Multižanrovske knjige„Fusnota“ (1994)„30 plus 18“ (2005)„Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008)„Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013)„Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015)„Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)12/0

Ivo Andrić Na Drini ćuprija Meki povez Izdavač Bigz Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица