BISTRI VITEZ DON QUIJOTE 1/2 Miguel de Cervantes Don Kihot Servantes Iso Velikanović 1958 Uvez:tvrdi 623+678 str Izdavač: Zagreb 1958 HOD. D. 0.

ULIS - 1-2 - Džems Džojs ULIKS Pogovor - Ivo Hergešić Prevod - Zlatko Gorjan 959 strana Izdavač - Dereta, Beograd Godina - 1992 959 strana 17 cm Edicija - Biblioteka Fototipska izdanja ISBN - 86-81283-44-8 86-81283-45-8 Povez - Broširan `Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja.` K.N.S. O. ANTIK 0.

Stanje:solidno,neki listovi ispadaju ali ne fale stranice Izdavač:Naša Djeca,Zagreb Korica:tvrda Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----52----

Izdavač: Grafički Zavod Hrvatske God.izdanja: 1988 Pismo: latinica Povez: meki Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAK -----

Izdavač:Progres, Novi Sad God.izdanja: 1964 Pismo: latinica Povez:tvrda Stanje: Korica dobra,omot malo oštećen,unztrašnjost lepo sačuvana Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- KUL -----

Izdavač: Mozaik knjiga, Zagreb God.izdanja: 2015 Pismo: Latinica Povez: meki Stanje: dobro Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- MAJ 2 -----

Stanje: Dobro Izdavač: Zora, Zagreb Izdato: 1966 Korica:tvrda Pismo : latinica 1. - Zmaj od Bosne, Emin-agina ljuba 2. - Kapitanova kći/Udovica 3. - Za kralja - za dom I. 4. - Za kralja - za dom II. 5. - Melita 6.- Pošuruce i pripovijesti 7.- Komedije i Pučki igrokazi 8.- Drame/Pjesme/Članci/Zapisi Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- SUM 1----

ZVEZDOBROJCI 2 - ĐAJA, CVIJIĆ, NIKOLIĆ, BOŠKOVIĆ Prevod - Aleksandra Ninković Tašić Izdavač - Agape knjiga, Beograd Godina - 2019 322 strana 17 cm ISBN - 978-86-81602-01-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor IVAN ĐAJA Kratka biografija OTKRIĆE SVETA Susret starosti i detinjstva Detinjstvo otkriva svet Normandija Detinjstvo u Avru Novi mornar na brodu Lutanje po Atlantiku Detinjstvo kraj Atlantika Flota u lokvi Izdajstvo malog prsta Umesto za Ameriku - za Beograd S mora rekom Na velikom vašaru Mnogo lepše nego na vašaru San-Miše Divno, šareno jare... Pod sjajnim zvezdama Muke s grlenim Miris perunike i kupine Vitez Karađorđeve zvezde s mačevima Živ primer herojstva Gospodin s polucilindrom Beograd u plamenu Nadmašena mašta Pred Stevanom Sremcem Izvor umetnosti i nauke Dah literarne reči Klasični duh obrazovanja Put ka rodnom kraju Za vaspitnu školu JOVAN CVIJIĆ Religija velikog ispitivača prirode Jovana Cvijića IZ USPOMENA I ŽIVOTA Detinjstvo i niža gimnazija 1. Detinjstvo u Loznici 2. Školovanje u Šabačkoj gimnaziji 3. U Beogradskoj gimnaziji Smrt dr Jovana Cvijića ATANASIJE NIKOLIĆ Kratka biografija Atanasija Nikolića Početak spisa Atanasija Nikolića BIOGRAFIJA ATANASIJA NIKOLIĆA VERNO SVOJOM RUKOM NAPISANA 1. Mesto moga rođenja i opisa gde sam osnovne škole svršio 2. Opis kako sam gimnaziju svršio 3. Opis moga života, kako sam u Đuru slušao filozofijske nauke 4. Opis mojega života kod artiljeriste 5. Opis mojega života, kao učitelja crtanja RUĐER BOŠKOVIĆ Milutin Milanković o Ruđeru Boškoviću DNEVNIK SA PUTA IZ CARIGRADA U POLJSKU `Zvezdobrojci 2, nova knjiga i nastavak knjige Zvezdobrojci, koju je priredila čudesna Aleksandra Ninković Tašić u kojoj o svom životu govore Ruđer Bošković, Jovan Cvijić, Atanasije Nikolić i Ivan Đaja. Zvezdobrojci 2 bude ne samo uspavano nasleđe, već su i neobičan putokaz ka životu vrednom življenja. U centru većine priča – zahvalnost prema majci, ili Svetom Savi, il kao u Đajinom slučaju – prema pesniku. Piše Đaja da je kao dečak hodao sa svojim učiteljem kada sretoše jednog starog čoveka. Taj starac pomilovao je umladog Đaju, a učitelj mu reče da odrecituje poslednju pesmu koju su učili. Pošto mali đak to učini, kaže mu učitelj sada Ivane, poljubi ovom čiki ruku. Pitao sam mog učitelja, ko je bio čovek kome poljubih ruku. On je, reče mi učitelj, napisao tu pesmu koju si odrecitovao. To je bio Jovan Jovanović Zmaj. I eto, kaže Đaja, od tada do danas ja žalim što mu ne poljubih obe ruke.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Stanje: Kao novo Izdavač: Narodna knjiga,Alfa Izdato: 2003 Korica: Tvrda Pismo : Latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Do 2kg knjiga je postarina samo 83 din... (ide do vaših vrata u preporučenoj tiskovini) Preko 2 kg knjige šaljem u paketu, do vaše najbliže pošte! Ako treba I 20 kg paket šaljem za 200 din poštarinu... SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- VAS 1 ----

Stanje:na koricama znakovi korišćenja, unutrašnjost kao nova Izdavač: Zora, Zagreb Izdato: 1966 Korica:tvrda Pismo : latinica 1. - Zmaj od Bosne, Emin-agina ljuba 2. - Kapitanova kći/Udovica 3. - Za kralja - za dom I. 4. - Za kralja - za dom II. 5. - Melita 6.- Pošuruce i pripovijesti 7.- Komedije i Pučki igrokazi 8.- Drame/Pjesme/Članci/Zapisi Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- SZFFFB----

Исак асимов: ПИРАТИ АСТЕРОИДА (друга књига у серији) Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY, Лондон, 1974.год. Меки повез, 144 стране, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. ``Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.

VIRDŽINIJA VULF 1-4 Komplet Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Talasi 2. Znak na zidu 3. Orlando 4. Između činova Naslov Talasi : roman / Virdžinija Vulf ; prevela Milica Mihajlović Jedinstveni naslov The Waves. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 209 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Milica, 1926-1986 = Mihajlović, Milica, 1926-1986 Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 1 ISBN 86-7047-097-7 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The waves / Virginia Woolf Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autorki. Naslov Znak na zidu : kratka proza / Virdžinija Vulf ; izbor i prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov The Complete Shorter Fiction. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : [`Radiša Timotić`]) Fizički opis 203 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; ǂknj. ǂ2 Sadržaj S a d r ž a j: Memoari jedne romansijerke (5-16); Znak na zidu (17-24); Kju Gardenz (25-31); Čvrsti predmeti (32-37); Nenapisani roman (38-48); Kuća duhova (49-50); Jedno društvo (51-64); Gudački kvartet (65-69); Udovica i papagaj: istinita priča (70-78); Trenuci postojanja (79-85); Lovačko društvo (86-93); Lapen i Lapenova (94-102); Reflektor (103-107); Legat (108-115); Skica prošlosti (116-191). Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] (193-202); Reč o izboru / Slavica Stojanović (203-[204]. ISBN 86-7047-098-5 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: The Complete Shorter Fiction of Virginia Woolf Str. 193-202: Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] Str. 203-[204]: Reč o izboru / Slavica Stojanović. Naslov Orlando : roman / Virdžinija Vulf ; prevela Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Orlando. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 196 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica, 1959- = Stojanović, Slavica, 1959- Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 3 ISBN 86-7047-099-3 (tvrdi povez sa omotom) Naslov Između činova : roman / Virdžinija Vulf ; prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Between the acts. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 150 str., [8] listova s tablama : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica, 1959- = Stojanović, Slavica, 1959- Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; ǂknj. ǂ4 ISBN 86-7047-100-0 (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Between the acts / Virginia Woolf Beleška o autoru i delu na presavitku omota Tiraž 10.000 O biografiji Virdžinije V. / Slavica Stojanović: str. 133-146 Hronološka bibliografija Virdžinije Vulf: str. 149-150 Predmetne odrednice Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Odlično očuvane knjige. vs

Prvo izdanje Garavog sokaka Lepo očuvano 1973 prvo izdanje retko u ponudi Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik.[1] Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[2] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[3] [4] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu.[4] Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[5] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[6] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[7] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[8] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[9] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[10] Preminuo je nakon što se dugo lečio od kancera vilice.[11] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[5] Sabrana dela su mu objavljena u 15 tomova 1998. godine od strane izdavačke kuće „Prometej”. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[12] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[2] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[13] Knjige za decu[2] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Cena: 999 din (Fiksno) Viđeno: 1 put Poruke Odgovara na 84% poruka, uglavnom u roku od 6 sati. 0 ПУТ ДО КЊИГЕ - Гандијева, Нов Član od 01.08.2017. Beograd | Novi Bg. 931 2 kp izlog „ Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka čežnja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tužni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga? I tada sam shvatio ono najvažnije. Sjeća li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znači sreću. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj. “ Srpska književna scena može se pohvaliti brojnim piscima izuzetnog dara, ali malo je onih čije stvaralaštvo dotiče čitaoca kao Selimovićevo – toplina i neposrednost njegovih junaka i čistota osećanja koja izviru sa stranica ovih dela, ispričanih takvom jednostavnošću kakvu samo vrhunski majstor može da postigne, diraju pravo u dušu i zauvek tu ostaju. „ Derviš i smrt“ , „ Tvrđava“ i „ Ostrvo“ pravi su biseri ovog velikana.

Nove, nekorišćene Virdžinija Vulf - Izabrana dela I-IV Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Novi Sad 1991. 13x20 cm, tvrdi povez, 209,203,196,150 str. Prevod: Slavica Stojanović 1. Talasi 2. Znak na zidu 3. Orlando 4. Između činova Woolf, Virginia, 1882-1941 = Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Talasi : roman / Virdžinija Vulf prevela Milica Mihajlović Jedinstveni naslov The Waves. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 209 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Milica, 1926-1986 = Mihajlović, Milica, 1926-1986 Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 1 ISBN 86-7047-097-7 (karton sa omotom) Prevod dela: The waves / Virginia Woolf Tiraž 10.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autorki. Znak na zidu : kratka proza / Virdžinija Vulf izbor i prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov The Complete Shorter Fiction. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : [`Radiša Timotić`]) Fizički opis 203 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 2 Sadržaj: Memoari jedne romansijerke (5-16); Znak na zidu (17-24); Kju Gardenz (25-31); Čvrsti predmeti (32-37); Nenapisani roman (38-48); Kuća duhova (49-50); Jedno društvo (51-64); Gudački kvartet (65-69); Udovica i papagaj: istinita priča (70-78); Trenuci postojanja (79-85); Lovačko društvo (86-93); Lapen i Lapenova (94-102); Reflektor (103-107); Legat (108-115); Skica prošlosti (116-191). Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] (193-202); Reč o izboru / Slavica Stojanović (203-[204]. ISBN 86-7047-098-5 (tvrdi povez sa omotom) Prevod dela: The Complete Shorter Fiction of Virginia Woolf Tiraž 10.000. Str. 193-202: Beleške o pričama / S. [Slavica] S. [Stojanović] Str. 203-[204]: Reč o izboru / Slavica Stojanović. Orlando : roman / Virdžinija Vulf prevela Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Orlando. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [1. izd.] Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 196 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 3 ISBN 86-7047-099-3 (tvrdi povez sa omotom) Prevod dela: Orlando / Virginia Woolf Tiraž 10000. Beleška o autoru na presavitku omota. Registar. Između činova : roman / Virdžinija Vulf prevod Slavica Stojanović Jedinstveni naslov Between the acts. srpski jezik Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1991 Novi Sad : Svetovi, 1991 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 150 str., [8] listova s tablama : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Slavica Zbirka Izabrana dela / Virdžinija Vulf ; knj. 4 ISBN 86-7047-100-0 (tvrdi povez sa omotom) Prevod dela: Between the acts / Virginia Woolf Beleška o autoru i delu na presavitku omota Tiraž 10.000 O biografiji Virdžinije V. / Slavica Stojanović: str. 133-146 Hronološka bibliografija Virdžinije Vulf: str. 149-150 Predmetne odrednice Woolf, Virginia, 1882-1941

Исак Асимов: РОБОТИ ЗОРЕ Самостално ауторско преводилачко издање: Милан Видојевић и Биљана Меселџија, Београд, 1985.год Меки повез, заштитни омот, 331 страна, латиница. Очувано као на фотографијама (попустио повез-одлепљени листови) Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Donasjen Alfons Fransoa (franc. Donatien Alphonse François), poznatiji kao markiz de Sad (franc. marquis de Sade; 2. jun 1740 — 2. decembar 1814) bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti. Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Među njegovim precima je i Laura koju je opevao Petrarka u Kanconijeru.[1] Pohađao je pariski licej `Luj Veliki” u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772, beži u Italiju sa svojom svastikom, koja mu je bila i ljubavnica. Portret markiza de Sada (1761) Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u vensenskom zatvoru 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete, ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Filozofsku težinu njegova dela dobijaju tek nakon tridesetih godina 20. veka. Zanimljivosti Među precima markiza de Sada je i muž Petrarkine ljubavi, Laure. Od njegovog imena potiču pojmovi `sadizam` i `sadomazohizam`. Knjige o markizu de Sadu Ivan Bloh: Markiz de Sad i njegovo vrijeme. Prilog kulturnoj i običajnoj istoriji 18. vijeka. Sa posebnim osvrtom na učenje Psihopatije Seksualis 1900 (pod pseudonimom Ojgen Diren) 1899) (jezik: engleski) Moris Blanšo (Maurice Blanchot): Sade et Restif de La Bretonne Éd. Complexe, Bruxelles 1986 (Reihe: Le Regard littéraire, 5) Lautréamont et Sade Les Editions de Minuit, Paris 1949; 1963 Енгл.: Lautréamont and Sade Stanford University Press. 2004. ISBN 978-0-8047-4233-7. Sade Превод. Јоханес Хибнер (Johannes Hübner), Henssel, Берлин 1963 &. 1986. ISBN 978-3-87329-117-1. Žilber Leli (Gilbert Lély): The Marquis de Sade. A biography 1961 Džefri Gorer (Geoffrey Gorer): The life and ideas of the Marquis de Sade. 1963

Kao na slikama Geopoetika Uliks (енгл. Ulysses) je modernistički roman irskog pisca Džejmsa Džojsa. Prvi put je objavljen u nastavcima u američkom žurnalu, Little Review (Mali Pregled), od marta 1918. do decembra 1920. godine, a potom ga je 2. februara 1922. godine, na Džojsov četrdeseti rođendan, celog objavila Silvija Bič u Parizu. Smatran je jednim od najvažnijih dela modernističke književnosti.[1] Diklen Kiberd je rekao da pre Džojsa nijedan pisac fikcije nije tako osmislio proces razmišljanja.[2] Ime Uliks izvedeno je od latinskog imena Odisej, heroja Homerove epske poeme Odiseja. Roman uspostavlja niz paralela između poeme i romana, sa strukturalnom vezom između likova i iskustava Leopolda Bluma i Odiseja, Moli Blum i Penelope, Stivena Dedalusa i Telemaha. Roman je veoma aluzivan i istovremeno sadrži stilove različitih epoha engleske književnosti. Od objavljivanja, knjiga je izazvala mnoge polemike i kontraverzne situacije, počevši od suđenja zbog opscenog sadržaja. Godine 1921. u Americi je došlo do sudskog gonjenja zbog opscenosti u romanu, a u narednim decenijama su usledile kritičke rasprave. Zbog toka svesti, pažljive strukture, bogate karakterizacije, obilnog humora, igre reči, parodija i aluzija, ovaj roman se smatra jednim od najvećih dela u književnosti. Širom sveta, Džojsovi obožavaoci danas slave 16. jun kao Blumsdej.[3][4] Pozadina[uredi | uredi izvor] Džojs se prvi put susreo sa likom Odiseja/Uliksa u Uliksovima avanturama koje je napisao Čarls Lemb kao adaptaciju Homerovog dela. Ovo ime je inspirisalo Džojsa da u školi napiše esej o liku pod nazivom Moj omiljeni heroj.[5][6] Džojs je smatrao Uliksa jednim sveobuhvatnim likom u književnosti. Razmišljao je o tome da nazove svoju zbirku priča Dablinci (1914) imenom Uliks u Dablinu[7], i ova ideja je postojala sve dok nije napisan ogroman roman pod nazivom Uliks 1914. Lokacije[uredi | uredi izvor] Uliks Mapa Dablina[8] Kuća Leopolda Bluma u Ekls ulici broj 7[9] – epizoda 4 (Kalipso), epizoda 17 (Itaka) i epizoda 18 (Penelopa) Pošta, Vestlend Rou, epizoda 5 (Lotofazi) Svenijeva farmacija, ulica Lombard, Linkoln plejs[10] (gde je Blum kupio sapun). Epizoda 5 (Lotofazi) Frimens žurnal, ulica Princa[11] koja izlazi na ulicu O’Konel, epizoda 7 (Eol), ne tako daleko od prodavnice slatkiša Grahama Lemona, Donja O’Konelova ulica 49, gde počinje epizoda 8 (Lestrigonci) Dejvi Birnanov pab – epizoda 8 (Lestrigonci) Nacionalna bilblioteka Irske – epizoda 9 (Scila i Haribda) Hotel Ormond – obala reke Lifi, epizoda 11 (Sirene) Pab Barnija Kirnana – epizoda 12 (Kiklop) Porodilište – epizoda 14 (Volovi sunca) Bordel Bele Koen – epizoda 15 (Kirka) Kabina za vozače, most Bat, epizoda 16 (Eumej) Radnja romana se odvija u Dablinskom zalivu, koji počinje u Sandikovu na jugu grada i završava se u Haut Hedu na severu. Struktura[uredi | uredi izvor] Uliks, Egoist Press, 1922 Uliks je podeljen na 3 knjige i 18 epizoda, sadrži približno oko 265 hiljada reči. Epizode nemaju naslove poglavlja, već su samo numerisane u Gablerovom izdanju. U drugim izdanjima pauze između epizoda su predstavljene na različite načine. Na prvi pogled, veći deo knjige izgleda neuređeno i haotično; Džojs je jednom rekao da je stavio u roman puno misterija i zagonetki, tako da će profesori nastaviti vekovima da raspravljaju o tome šta je on mislio, i da je na taj način stvorio besmrtni roman.[12] Dve šeme koje su Stjuart Gilbert i Herbert Gorman objavili nakod izdavanja romana pomogle su u odbrani Džojsa za optužbe nemorala i učinile su da veze sa Odisejem budu jasnije, a takođe i objašnjavaju unutrašnju strukturu dela. Džojs i Homer[uredi | uredi izvor] Džojs je podelio Uliksa na 18 epizoda, koje približno odgovaraju epizodama u Homerovoj Odiseji. Homerova Odiseja[13] je podeljena na 24 poglavlja. Stručnjaci smatraju da svaka epizoda Uliksa ima temu, tehniku i podudaranje između svojih likova i onih iz Odiseje. Tekst objavljenog romana ne sadrži naslove epizoda koje se koriste u nastavku niti sličnosti koje potiču iz Linatijevih i Gilbertovih šema. Dok se radnja Džojsovog romana odvija tokom jednog običnog dana na početku 20. veka u Dablinu, u Irskoj, Homerovom epskom junaku Trojanskog rata Odiseju je trebalo 10 godina da se vrati kući iz Troje na ostrvo Itaka[14]. Homerov ep sadrži žestoke oluje, brodolome, divove, čudovišta, bogove i boginje, i na taj način se potpuno razlikuje od Džojsovog lika Leopolda Bluma koji je bio jevrejski akviziter. Blum se poistovećuje sa Odisejem, Stiven Dedalus sa Telemahom, a Blumova supruga Moli sa Penelopom koja je 20 godina čekala Odiseja[15]. Radnja[uredi | uredi izvor] PRVI DEO – TELEMAH[uredi | uredi izvor] Epizoda 1: Telemah[uredi | uredi izvor] Soba Džejmsa Džojsa danas Džejms Džojs kula i muzej Osam sati je ujutru, student medicine Bak Maligen poziva Stivena Dedalusa (mladog pisca koji je predstavljen kao glavni junak romana Portret umetnika u mladosti) na krov Sendikov Martelo kule gde obojica žive. Odnos između Stivena i Maligena je napet zbog Maligenove neumesne opaske na račun Stivenove nedavno preminule majke, Mej Dedalus, i zbog činjenice da je Dedalus pozvao studenta iz Engleske, Hejnsa, da stanuje sa njima. Njih trojica doručkuju i šetaju obalom, gde Maligen zahteva od Stivena ključ od sobe i pozajmicu. Dok odlazi, Stiven izjavljuje da se uveče neće vraćati u kulu. Epizoda 2: Nestor[uredi | uredi izvor] Stiven na času istorije predaje o pobedama kralja Pira od Epira. Posle časa zadržava jednog od učenika, Sirila Sardženta, kako bi mu pokazao kako da izvede aritmetičke vežbe. Stiven gleda u Sardžentovo ružno lice i pokušava da zamisli ljubav Sardžentove majke prema njemu. Potom posećuje školskog direktora Gereta Disija, od kojeg dobija platu i pismo koje treba da odnese u štampariju. Raspravljaju o istorji Irske i ulozi Jevreja u ekonomiji. Dok Stiven odlazi, Disi mu dobacuje kako Irska nikad nije prognala Jevreje jer ih nikada nisu ni pustili u državu. Ova epizoda je izvor nekih najpoznatijih replika iz romana, kao što je Dedalusova tvrdnja da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi i da je Bog krik na ulici. Epizoda 3: Protej[uredi | uredi izvor] „Sandymount Strand” gleda preko dablinskog zaliva na „Howth Head” Stiven se šeta po Sendimaunt plaži i tu provodi vreme razmišljajući o filozofiji, svojoj porodici, studentskom životu u Parizu i o smrti majke. Stiven razmišlja dok leži među stenama i gleda u par sa psom, potom piše nekoliko ideja za poeziju, a zatim čačka nos, i urinira iza stene. Ovo poglavlje karakteriše tok narativnog stila svesti koji žustro menja fokus. Stivenovo obrazovanje se ogleda u mnogim nejasnim referencama i stranim frazama koje su dale reputaciju ovoj epizodi kao jednoj od najtežih poglavlja knjige. DRUGI DEO – ODISEJ[uredi | uredi izvor] Epizoda 4: Kalipso[uredi | uredi izvor] Pripovedanje se iznenada menja. Ponovo je 8 sati ujutru, ali se radnja proširila na grad i drugog protagonistu knjige, Leopolda Bluma, jevrejskog akvizitora. Epizoda počinje poznatom rečenicom o tome kako je gospodin Blum sa zadovoljstvom pojeo iznutrice životinja i živine. Nakon početne pripreme doručka, odlučuje da ode do mesare da kupi svinjski bubreg. Nakon povratka kući, završava pripremu doručka, a zatim ga uz poštu nosi svojoj supruzi Moli u krevet. Jedno od pisama je od njenog koncertnog menadžera, Blejzisa Bojlana, sa kojim Moli ima vanbračnu vezu. Bluma muči sama pomisao na to da je svestan toga da će Moli kasnije istog dana sa zadovoljstvom primiti Bojlana u svoj krevet. Čita pismo od njihove ćerke Mili Blum, koja mu saopštava da napreduje u poslu sa fotografisanjem u Mulingaru. Ova epizoda se završava sa Blumovim čitanjem magazina Mačamova majstorija gospodina Filipa Bofoja. Epizoda 5: Lotofazi[uredi | uredi izvor] Blum odlazi u Vestlend Rou do pošte, gde dobija ljubavno pismo od izvesne Marte Kliford, upućeno njegovom pseudonimu Henriju Flaueru. Nailazi na poznanike i dok ćaskaju, Blum pokušava da odmeri ženu sa čarapama, ali ga u tome sprečava tramvaj koji prolazi. U uličici čita pismo i cepa kovertu. Odlazi neplanirano na liturgiju u katoličkoj crkvi, gde razmišlja o teologiji. Sveštenik na poleđini odore ima ispisana slova I.N.R.I. ili I.H.S, za koje mu je Moli objasnila da označavaju hvaljenje Isusa spasitelja[16]. Odlazi kod apotekara i kupuje sapun od limuna. Zatim susreće još jednog poznanika, Bantama Lajonsa, koji greškom pomišlja da mu Blum nudi ulaznice za trke konja u Akotu. Konačno odlazi do džamije sa kupatilima. Epizoda 6: Had[uredi | uredi izvor] Epizoda počinje Blumovim odlaskom u pogrebna kola sa troje ljudi, uključujući i Stivenovog oca. Odlaze na sahranu Padija Dignama i usput pomalo ćaskaju. Kola prolaze pored Stivena Dedalusa i Blejzisa Bojlana. Dolazi do rasprave o različitim uzrocima smrti i pokopavanju, dok je Blum previše okupiran mislima o svom pokojnom sinu Rudiju i očevom samoubistvu. Ulaze u kapelu na opelo. Blum tokom sahrane ugleda misterioznog čoveka u kišnom mantilu. Vraća se svom razmišljanju o smrti, ali na kraju epizode odbacuje morbidne misli i prihvata život pun topline. Epizoda 7: Eol[uredi | uredi izvor] U redakciji Frimens žurnala, Blum pokušava da postavi oglas, ali ne uspeva uprkos urednikovoj podršci. Stiven se pojavljuje sa Dejzijevim pismom o bolesti stopala i usta, ali se njih dvojica ne susreću. Stiven vodi urednika i ostale u pab, gde im usput priča anegdote o dve dablinske kaluđerice. Ova epizoda je podeljena na kratke segmente iz novinskih naslova i karakterišu je brojne retoričke figure i postupci. Epizoda 8: Lestrigonci[uredi | uredi izvor] Kako se ručak približava, tako se Blumove misli usmeravaju na hranu. Susreće ženu koju je voleo u prošlosti i čuje vest o porođaju Mine Pjurifoj. Ulazi u restoran hotela Burton, gde je zgrožen prizorom muškaraca koji jedu kao životinje. Umesto restorana, odlazi u Dejvi Birnanov pab, gde jede sendvič od gorgonzole, pije času crnog vina i razmišlja o svom nekadašnjem odnosu sa Moli i o tome kako im je brak propadao. Blum razmišlja o tome šta bogovi i boginje piju. Razmatra da li statue Grčkih bogova u Narodnom muzeju imaju anus kao i smrtnici. Izlazi iz paba i upućuje se ka muzeju, ali spazi Bojlana i panično utrčava u galeriju preko puta muzeja. Epizoda 9: Scila i Haribda[uredi | uredi izvor] U Narodnoj biblioteci Stiven objašnjava različitim naučnicima svoju biografsku teoriju o Šekspirovim delima, posebno o Hamletu, za koju tvrdi da se u velikoj meri zasniva na preljubi Šekspirove supruge. Blum ulazi u Narodnu biblioteku da potraži stari primerak oglasa koji pokušava da objavi. Na kraju epizode, na kratko se susreće sa Stivenom, kojeg jedva i primećuje. Epizoda 10: Lutajuće stene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi 19 kratkih vinjeta prikazuju lutanja različitih likova, glavnih i sporednih, kroz ulice Dublina. Ova epizoda se završava knjigom o svečanim povorkama Lorda, poručnika Irske, Vilijama Varda i Erla od Dadlija, kroz ulice u kojima susreće razne likove iz romana. Epizoda 11: Sirene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi dominiraju motivi muzike. Dok Blum večera sa Stivenovim ujakom u hotelu, Moli sa ljubavnikom uživa u prevari. Tokom obroka, Blum posmatra zavodljive konobarice i sluša Stivenovog oca kako peva. Epizoda 12: Kiklop[uredi | uredi izvor] Narator ovog poglavlja je nepoznati stanovnik Dablina. Narator odlazi u bar Barni Kirnana gde se upoznaje sa likom koji se samo naziva „Građanin“. Blum ulazi u pab i Građanin, koji je žustri irski nacionalista i antisemit, ga obara na zemlju. Epizoda se završava tako što Blum podseća Građanina da su njegovi spasitelji bili Jevreji. Dok Blum napušta pab, Građanin baca činiju sa keksom u pravcu Blumove glave ali promašuje. Ovo poglavlje uključuje tokove pravnog žargona, biblijske odlomke i elemente irske mitologije. Epizoda 13: Nausikaja[uredi | uredi izvor] Celokupna radnja odvija se na stenama Sendimaunta[17]. Mlada žena pod imenom Gerti Makdauel sedi na stenama sa prijateljicama Sisi Kafri i Edi Bordman. Devojke se brinu o bebi i četvorogodišnjim blizancima, Tomiju i Džekiju. Dok noć pada, Gerti razmišlja o ljubavi, braku i ženstvenosti. Blum je iz daljine posmatra, a Gerti ga zadirkuje otkrivajući noge i pokazujući mu donje rublje. A Blum, dok sve to gleda, počinje da masturbira. Blumov seksualni vrhunac je ispraćen vatrometom na obližnjem bazaru. Kako Gerti odlazi, Blum shvata da ona hramlje i veruje da je to razlog zašto je još uvek neudata. Potom odlučuje da poseti Minu Pjurifoj u porodilištu. U epizodi nije određeno koliko preovladavaju Gertine misli, a koliko Blumova seksualna fantazija. Neki veruju da je epizoda podeljena na dve polovine. Prva polovina je Gertin romantični pogled na svet, a druga polovina predstavlja Blumov realniji i iskusniji pogled[17]. Međutim, Džojs je rekao da ničega nije bilo između njih i da je sve samo plod Blumove mašte[17]. Kako je knjiga objavljivana u serijskom obliku, ova epizoda je privukla veliku kritiku. Stil prve polovine epizode je parodija na romantične časopise i novele. Epizoda 14: Volovi sunca[uredi | uredi izvor] Blum obilazi porodilište u kojem se Mina Pjurifoj porađa i konačno upoznaje Stivena, koji pije sa prijateljima iz medicinske škole i čeka obećani dolazak Baka Maligena. Pošto je u toj grupi on jedini otac, Blum je zabrinut za Minin porođaj. Počinje da razmišlja o svojoj ženi i o rođenju svoje dvoje dece. Takođe razmišlja i o gubitku svog jedinog „naslednika“ Rudija. Mladići postaju pričljivim pa čak započinju razgovor o temama kao što su plodnost, kontracepcija i abortus. Postoji sumnja da je Blumova ćerka Mili u vezi sa jednim od mladića, Banonom. Nakon Mininog uspešnog porođaja, nastavljaju da piju u pabu. Ova epizoda je Džojsova izuzetna igra reči, koja, između ostalog, rekapitulira čitavu istoriju engleskog jezika. Epizoda počinje latinskom prozom, anglosaksonskom aliteracijom i pomera se kroz parodije na različite pravce u razvoju književnosti i jezika. Veruje se da je razvoj engleskog jezika u ovoj epizodi usklađen sa devetomesečnim periodom trudnoće i boravkom fetusa u materici[18]. Epizoda 15: Kirka[uredi | uredi izvor] Epizoda 15 je napisana kao scenario za predstavu. Radnja se često prekida halucinacijama koje Stiven i Blum doživljavaju. Stiven i Linč ulaze u dablinsku ulicu crvenjih fenjera. Blum ih prati i na kraju ih pronalazi u bordelu Bele Koen, gde u društvu njenih radnica, uključujući Zoe Higins, Flori Talbot i Kiti Rikets, ima niz halucinacija u vezi svojih fetiša, fantazija i prestupa. Blum je na optuženičkoj klupi i odgovara na razne optužbe žena koje ga muče i optužuju, a među kojima su gospođa Jelverton Bari, gospođa Belingam i gospođa Mervin Talbojs. Kasnije primećuje Stivena kako daje previše novca za usluge i stara se o tome da mu se vrati novac. Stivenu se priviđa njegova majka u obliku raspadajućeg leša koji traži od njega da se pokaje. Prestrašen, Stiven pomoću svog štapa za šetnju razbija luster i potom istrčava napolje. Blum brzo plaća Beli štetu i istrčava za njim. Nalazi ga u sukobu sa engleskim vojnikom, vodnikom Karom, koji je udario Stivena, smatrajući da ovaj vređa Kralja. Policija stiže i narod se razilazi. Dok Blum pomaže Stivenu da ustane, priviđa mu se duh njegovog pokojnog sina Rudija. TREĆI DEO – NOSTOS[uredi | uredi izvor] Epizoda 16: Eumej[uredi | uredi izvor] Blum i Stiven odlaze u kabinu za vozače, kako bi se Stiven sabrao. Tu susreću pijanog mornara pod imenom V.B. Marfi. U epizodi dominira motiv zbunjenosti i zabune oko identiteta, gde se identiteti Bluma, Stivena i Marfija iznova dovode pod znak pitanja. Epizoda 17: Itaka[uredi | uredi izvor] Blum se vraća sa Stivenom kući, gde mu daje šolju kakaa i raspravljaju o kulturnim i jezičkim razlikama između njih, razmatraju mogućnosti o objavljivanju Stivenovih parabola, i Blum nudi Stivenu da prenoći tu. Stiven odbija Blumov predlog i nesiguran je u odgovor na Blumov predlog za buduće sastanke. Njih dvojica uriniraju u dvorištu, a potom Stivem odlazi i nestaje u noći[19], dok Blum odlazi u krevet kod Moli, koja spava. Ona se budi i pita ga kako mu je protekao dan. Ova epizoda je strogo napisana i organizovana matematički preciznim katekizmima od 309 pitanja i odgovora, i navodno ovo je bila Džojsova omiljena epizoda u romanu. Složeni opisi kreću se od pitanja astronomije pa sve do uriniranja, uključujući poznati spisak od 25 muškaraca koji su predstavljeni kao Molini ljubavnici (koji očigledno odgovaraju udvaračima koje su Odisej i Telemah ubili u Itaki), uključujući i Bojlana i Blumovu psihološku reakciju na Moline preljube. Dok na prvi pogled epizoda opisuje događaje koji su očigledno slučajno odabrani i iskazani naizgled preciznim matematičkim i naučnim terminima, u njoj su prisutne greške koje pravi nedefinisani pripovedač, a većinu tih grešaka je Džojs svesno upotrebio[20]. Epizoda 18: Penelopa[uredi | uredi izvor] Poslednja epizoda se sastoji iz misli Moli Blum, koja leži u krevetu pored svog muža. Ova epizoda se sastoji od toka svesti u osam rečenica i nema znakove interpunkcije. Moli razmišlja o Bojlanu i Blumu, o svojim bivšim obožavateljima, uključujući i poručnika Stenlija G. Gardnera, o svakodnevnim dešavanjima u detinjstvu na Gibraltaru i kratkoj pevačkoj karijeri. Ona se takođe priseća lezbejske veze iz svoje mladosti, sa prijateljicom iz detinjstva po imeni Hester Stenhoup. Tok njenih misli povremeno prekida zvižduk voza ili potreba za mokrenjem. Ova epizoda se završava Molinim lepim sećanjem na Blumovi prosidbu. „…. i onda me je pitao hoću li da da kažem da planinski cvete moj i ja sam ga najpre zagrlila i privukla ga sebi da oseti moje grudi kako su mirisne da i srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam hoću Da. “[21] Takođe, epizoda se dotiče menstruacije koju Moli u toku epizode dobija, ranije nego što bi trebalo. Moli smatra da je njen menstrualni ciklus razlog za povećani seksualni apetit i da je zbog toga imala odnos sa Bojlanom. Moli se poistovećuje sa Penelopom iz Homerovog epa, koja je bila poznata po svojoj vernosti Odiseju tokom njegovog desetogodišnjeg odsustva, iako je imala mnogo udvarača. Književni i kritički značaj[uredi | uredi izvor] Knjiga ima svoje kritičare. T.S. Eliot je izjavio o Uliksu da je to knjiga koju je doživeo kao najvažniji izraz sadašnjice, knjiga kojoj smo svi dužni i od koje niko ne može da pobegne. Naglasio je da Džojs nije bio kriv što je ljudima neshvatljiv i da su buduće generacije odgovorne za svoju dušu, dok je genije odgovoran sebi jednakima, a ne gomili neobrazovanih i nedisciplinovanih dvorskih luda[22]. Virdžinija Vulf je izjavila da je Uliks nezaboravna katastrofa, neizmerna u iskušenju i stravična u sopstvenom užasu[23]. Karl Radek je nazvao Uliksa gomilom izmeta, crva koji su fotografisani kroz mikroskopsku kameru kinematografije[24]. Šejn Lesli nazvao je Uliksa književnim boljševizmom, eksperimentalnim, nekonvencionalnim, antihrišćanskim, haotičnim i potpuno nemoralnim[25]. Uliks se naziva najvažnijim delom modernističke književnosti i smatra delom gde su životne kompleksnosti predstavljene kroz nejednaka jezička i stilska umeća[26]. Stil Uliksa je najfiniji primer upotrebe toka svesti u savremenoj fikciji, s tim da autor zalazi sve dublje i dalje od bilo kojeg drugog pisca u rukovanju unutrašnjim monologom. Ovu tehniku su hvalili zbog njenog vernog predstavljanja toka svesti, osećaja, razmišljanja i promena raspoloženja. Džojs koristi metafore, simbole, dvosmisletnosti i prenaglašenosti koje se međusobno povezuju kako bi stvorile mrežu koja obuhvata ceo roman[27]. Ovaj sistem veza daje romanu širok univerzalan značaj, iz razloga što Leopold Blum, običan čovek iz Dablina, postaje moderan Odisej. Eliot je opisao ovaj sistem kao „ mitski metod “, način kontrole, određivanja, oblikovanja, i davanja značaja ogromnoj panorami beskorisnosti i anarhije, koje predstavljaju savremenu istoriju[28]. Dodatna literatura[uredi | uredi izvor] Arnold, Bruce. The Scandal of Ulysses: The Life and Afterlife of a Twentieth Century Masterpiece. Rev. ed. Dublin: Liffey Press, 2004. ISBN 1-904148-45-X. Attridge, Derek, ed. James Joyce`s Ulysses: A Casebook. Oxford and New York: Oxford University Press, 2004. ISBN 978-0-19-515830-4. Benstock, Bernard. Critical Essays on James Joyce`s Ulysses. Boston: G. K. Hall, 1989. ISBN 978-0-8161-8766-9. Birmingham, Kevin. The Most Dangerous Book: The Battle for James Joyce`s Ulysses. London: Head of Zeus Ltd., 2014. ISBN 9781101585641 Duffy, Enda, The Subaltern Ulysses. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1994. ISBN 0-8166-2329-5. Ellmann, Richard. Ulysses on the Liffey. New York: Oxford University Press, 1972. ISBN 978-0-19-519665-8. French, Marilyn. The Book as World: James Joyce`s Ulysses. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1976. ISBN 978-0-674-07853-6. Gillespie, Michael Patrick and A. Nicholas Fargnoli, eds. Ulysses in Critical Perspective. Gainesville: University Press of Florida, 2006 . ISBN 978-0-8130-2932-0. Goldberg, Samuel Louis. The Classical Temper: A Study of James Joyce`s Ulysses. New York: Barnes and Noble, 1961 and 1969. Henke, Suzette. Joyce`s Moraculous Sindbook: A Study of Ulysses. Columbus: Ohio State University Press, 1978. ISBN 978-0-8142-0275-3. Kiberd, Declan. Ulysses and Us: the art of everyday living. London: Faber and Faber, 2009 ISBN 978-0-571-24254-2 Killeen, Terence. Ulysses Unbound: A Reader`s Companion to James Joyce`s Ulysses. Bray, County Wicklow, Ireland: Wordwell, 2004. ISBN 978-1-869857-72-1. McCarthy, Patrick A. Ulysses: Portals of Discovery. Boston: Twayne Publishers, 1990. ISBN 0-8057-7976-0. McKenna, Bernard. James Joyce`s Ulysses: A Reference Guide. Westport, CT: Greenwood Press, 2002. ISBN 978-0-313-31625-8. Murphy, Niall. A Bloomsday Postcard. Dublin: Lilliput Press, 2004. ISBN 978-1-84351-050-5. Norris, Margot. A Companion to James Joyce`s Ulysses: Biographical and Historical Contexts, Critical History, and Essays From Five Contemporary Critical Perspectives. Boston: Bedford Books, 1998. ISBN 978-0-312-21067-0. Norris, Margot. Virgin and Veteran Readings of Ulysses. New York: Palgrave Macmillan, 2011. ISBN 9780230338715. Rickard, John S. Joyce`s Book of Memory: The Mnemotechnic of Ulysses. Durham: Duke University Press, 1999. ISBN 978-0822321583. Schutte, William M. James Index of Recurrent Elements in James Joyce`s Ulysses. Carbondale: Southern Illinois University Press, 1982. ISBN 978-0-8093-1067-8. Vanderham, Paul. James Joyce and Censorship: The Trials of Ulysses. New York: New York University Press, 1997. ISBN 978-0-8147-8790-8. Weldon, Thornton. Allusions in Ulysses: An Annotated List. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1968 and 1973. ISBN 978-0-8078-4089-4.

CeKaDe, 1987. Drugo, dopunjeno izdanje. Odlično očuvana. Tijesna mi bijaše pozornica Silna energija koja teče predstavom dobivena je ne samo redateljskom frazeologijom, što bi rekao Kamov atraktivnim spojevima, naturalističkih, mističnih, ekspresionističkih i simboličkih prizora zaodjevenih u spektakl, većiz velike predanosti ansambla ZKM: Slobodan Šnajder, Kamov, smrtopis, red. Branko Brezovec Tijesna mi bijaše pozornica Silna energija koja teče predstavom dobivena je ne samo redateljskom frazeologijom, što bi rekao Kamov atraktivnim spojevima, naturalističkih, mističnih, ekspresionističkih i simboličkih prizora zaodjevenih u spektakl, većiz velike predanosti ansambla Tijesna mi bijaše pozornica jer velebna je scenska mašta moja — parafraza stihova Janka Polića Kamova »tijesan mi bijaše vijek a velebna je duša moja« bio bi najkraći opis predstave Branka Brezovca prema jednoj od najboljih drama Slobodana Šnajdera Kamov, smrtopis, premijerno izvedenoj u Zagrebačkom kazalištu mladih. Vječni nemiri Šnajderov tekst, »freska iz života jednog problematičnog sveca«, kao u posljednjem samrtnom hropcu sabire drame života i književnosti Janka Polića Kamova, tog lica uvijek u prekršaju, u psovci, u vječnim nemirima što ih raspiruju Eros i Thanatos. U međuvremenu izmjenjuju se realni, snoviti i mitski prostori ispunjeni njegovim pobunama, koje Šnajder slaže u red: obitelj — društvo — zavičaj — žena, dramatizira njegove juriše na religiju, rad, ćudorednost, zakon. Mani Gotovac piše o Šnajderovu tekstu: »On pokazuje udes bića što je pokušalo svijetu ponuditi razliku« i svoj esej naslovljuje Misa za Kamova. Redatelj Branko Brezovec upravo tihom misom i započinje predstavu. Likovi Kamovljeva života i književnosti zakrabuljeni kukuljicama što prizivaju prizore Meštrovićeva reljefa Pieta u pol glasa mrmore gregorijanski koral. Suputnici njegova pakla skidaju kukuljice, iz poda se dižu stolovi oko kojih je okupljena Kamovljeva obitelj čiji je moto ispisan na stolnjacima: uči, štedi, radi. I Kamovljeva pobuna počinje, ali na način kakav samo Brezovec može smisliti. Pridodanim imenom Kamov, pobunjeni pjesnik prizivao je mit o Noinu sinu Kamu, koji je razgolitio pijana oca i bio proklet. Brezovec je Šnajderovoj drami učinio slično — razgolitio ju je (u doslovnom i metaforičkom smislu), no ne da je prokaže, nego da joj pojača šanse u ovom vremenu. Taj protivnik logocentrične tradicije stoga je od drame napravio, uvjetno rečeno, mjuzikl. Šnajderov tekst isprepleo je s pedesetak popularnih melodija uglavnom hrvatske i nešto eks-jugoslavenske estrade, koje je s odličnim smislom za kontekst odabrao Dario Bulić, a glazbeno preradio makedonski skladatelj Marjan Nećak. Pri uglazbljenju Smrtopisa Nećak se poslužio svim raspoloživim sredstvima prerađujući odabrane šlagere i rock u mnoštvo parafraziranih stilova, od opere, kantate do etna, dok su obrade iskorištene kao ironični komentari, asocijacije ili prepjevi te zajedno s Brezovčevim slikama i asocijacijama otvarale tekst novim slojevima čitanja, koji je slijedeći tragičnu sudbinu ukletoga buntovnika s početka stoljeća prizivao neke sličnosti i s današnjim vremenom. Spektakularan krajolik patnje Atraktivnim slikama u nekoliko planova redatelj je stvarao spektakularan krajolik patnje obojen satirikonskim slikama Erosa, kojima Kamov razara i poriče sve autoritete, oca (obitelj), crkvu (religiju), zavičaj (močvaru, blijedu ikonu) slijedeći trag svoga boga Dioniza na putu ka smrti kao zalogu slobode koju ne nalazi ni u njezinu prividu — putujućoj kazališnoj družini, ni kod salonskih revolucionara, ni tamo gdje ju je mislio naći — u tuđini. I svagdje ga prati, što Brezovac suptilno naglašava, kruh i krv. Kruh kao simbol doma i prezrene domovine (Khuen-Héderváry lomi domaći kruh), ali i kruh kao simbol vječnog opstanka misli. Krv kao tragovi biča, razdjevičenja, krv sušičavca, unutarnje krvarenje kojim je prožeta cijela predstava. Za stvaranje takva theatra mundi redatelj je pouzdane suradnike našao u kostimografkinji Doris Kristić, koreografkinji Jasni Frankić Brkljačić, a napose u scenografu Željku Zorici, koji maštovito širi prostorne i vremenske okvire, gradeći klaustrofobične prostore isto kao i bordele, čamce i brodove, koji će Kamova i Brezovca prenijeti u novu pečalbu. Jer mora se zapaziti da drugi dio postaje i Brezovčeva priča, gdje on sam sebe tematizira. Nakon scene gdje na brodu Galeb dekadentno društvo s Maršalom i opernom divom na čelu pjeva Kud plovi ovaj brod pojavljuje se plato nove pečalbe na koju asocira prepjev pjesme Barcelona, a u kojem se refren pjeva i kao Makedonija, no ta će slika postati jasna samo onima koji znaju da je redatelj posljednih desetak godina pečalbario u toj zemlji. Još je nekoliko asocijativnih nizova koje redatelj rasprostire po palimpsetu Šnajderova teksta, uključujući i poziciju sama autora u konteksu naše kulture, što predstavu povremeno zasićuje i čini je predugom, no i to je tipični Brezovec. Silna energija A šećer dolazi na kraju. Silna energija koja teče predstavom dobivena je ne samo redateljskom frazeologijom, što bi rekao Kamov atraktivnim spojevima, naturalističkih, mističnih, ekspresionističkih i simboličkih prizora zaodjevenih u spektakl, već iz velike predanosti ansambla. Mladi student Akademije Jasmin Telalović Kamova je prikazao teatralnošću tijela i glasa, suptilno naznačujući frojdovsku ikonografiju lika i dionizijske žudnje, bunt koji kliče Suncu. Nataši Dorčić namijenjena je uloga dvostruke figure, koja u sebi sadrži incestuozne žudnje glavnoga junaka. Igrala je majku i razbludnicu iz satirikonskih prizora te pokazala da može sve bez zadrške i srama s glumačkom prirodnošću i lakoćom koja očarava. Glumačke i pjevačke sposobnosti Galijana Pahora kao voditelja glumačke družine dragocjenost su, što naše kazalište premalo koristi. Šarmantna dijaboličnost njegova lika bila je jedan od važnih pokretača i pratitelja Kamovljeva puta, ono bakhovsko načelo zamamne i lažne slobode. Jednakom energijom spomenutima se pridružila i Suzana Brezovec (Kitty), ali i Pjer Meničanin, Danijel Ljuboja, Marica Vidušić, Damir Šaban, Katarina Bistrović Darvaš, Zoran Čubrilo i drugi. Jest da je predstava kao i u slučaju Meštra dvadesetak minuta preduga i da je i ovaj put redatelj pretjerao u gomilanju scena previše šireći asocijativna polja, ali to je Branko Brezovec. Gordana Ostović Slobodan Šnajder (Zagreb, 8. srpnja 1948.) je hrvatski pisac i publicist. Životopis Diplomirao je filozofiju i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je suosnivač i urednik teatrološkog časopisa „Prolog“, te urednik edicije izdavačke kuće Cekade. Novele, eseje i kazališne komade objavljuje od 1966. godine. Od siječnja do lipnja 1993. bio je kolumnist dnevnika Glas Slavonije (Početnica za melankolike), a od 1994. do 2013. riječkog Novog lista (Opasne veze). Izbor političkih kolumna koje je pisao u riječkom “Novom listu” od 1994. do 1999. objavio je u knjizi “Kardinalna greška”, a od 1999. do sredine 2004. u knjizi “Umrijeti pod zvijezdom”. Kolumne, kao i drame, imaju svojih poštovatelja i oponenata. Od 2001. do 2004. bio je ravnatelj ZKM-a. Čest je suradnik 3-eg programa Hrvatskoga radija. Svoj prvi roman „Morendo“ objavio je 2012. Važnije praizvedbe Prva profesionalna izvedba bio je “Minigolf”, 1968, u tadašnjem Zagrebačkom dramskom kazalištu (danas Dramsko kazalište Gavella) u režiji Dina Radojevića. U zagrebačkom Hrvatskome narodnom kazalištu praizvedena su tri njegova djela, “Kamov, smrtopis” 1978. i “Držićev san” 1980. u režiji Ljubiše Ristića, te 2003. “Nevjesta od vjetra” u režiji Ivice Boban. “Kamov, smrtopis” izveden je 2003. u Zagrebačkom kazalištu mladih u režiji Branka Brezovca. “Dumanske tišine” idu u red njegovih izvođenijih tekstova: Varaždin, Bitola (režija Vlado Milčin), Zagreb, Rijeka (režija Zlatko Sviben), Novi Sad (režija Mira Erceg). Njegova drama koja je do danas predmet žestokih sporenja “Hrvatski Faust” imala je hrvatsku praizvedbu na Splitskom ljetu 1982. u režiji Dina Radojevića, da bi potom bila izvedena u Jugoslavenskom dramskom pozorištu u režiji Slobodana Unkovskog. Šnajderov “izlazak u svijet” počeo je godinom 1987. i upravo tim tekstom – kad je Roberto Ciulli u Theateru a.d. Ruhr postavio njegovu dramu “Hrvatski Faust”, odigravši je oko 100 puta u njemačkim zemljama, Europi i SAD. Posljednja predstava u kako-tako redovitom nizu bila je “Bauhaus”, ZKM, režija Paolo Magelli, početak 1990. U 1990-ima isključen je iz hrvatskog kazališta političkom represijom i njegove drame nisu igrane do jeseni 1999. kad je u varaždinskom HNK-u Petar Veček postavio post-socijalistički grand-guignol “Kod Bijelog labuda”. Kako se politička zabrana nije dala protegnuti na Europu, upravo su u tom razdoblju mnogi njegovi tekstovi igrani izvan domovine, od Irske do Izraela: “Hrvatski Faust” (1993. u bečkom Burgtheateru, režija Hans Hollmann); “Zmijin svlak” (Tübingen, praizvedba koju je režirao Manfred Weber), Mülheim (Roberto Ciulli), Frankfurt/Main, Veroli/Rim (režija Petar Veček, na jeziku izvornika), Oslo, Kopenhagen, Beč, Varšava, Krakov, Dublin, Beograd); “Utjeha sjevernih mora” (Frankfurt/Oder, praizvedba na njemačkom, režija Michael Funke, `Nevjesta od vjetra` (Bochum, na njemačkom, u režiji Wernera Schroetera). Miloš Lazin postavio je Šnajderovu dramu “Ines & Denise”, nastalu u naročitoj suradnji pisca i redatelja, praizvevši je u Sarajevu 1997. Iste godine drama je imala francusku premijeru u Villeneuve-lès-Avignon. Drama “Peto evanđelje”, pisana prema dnevniku Ilije Jakovljevića “Konclogor na Savi”, izvedena je u dvije verzije: njemačkoj, (Theater Kampnagel, Hamburg), te hrvatskoj (Zagreb, ZKM), obje 2004, u režiji Branka Brezovca. Praizvedba drame “Kosti u kamenu”, prema nekim elementima političke biografije Josipa Broza Tita, izvedena je (na makedonskom) u Bitoli, u režiji Branka Brezovca, 2007. godine. Tekst `Moja draga Tilla!`, pisan za lutke postavila je 2010. Kruna Tarle, u koprodukciji Zagrebačkog kazališta lutaka i berlinske lutkarske akademije HfS Ernst Busch, koja je svoju njemačku verziju istog naslova praizvela u Leverkusenu i Berlinu. Praizvedbu “Enciklopedije izgubljenog vremena” u Varaždinu, (2011) kao i praizvedbu “Kako je Dunda spasila domovinu” u Puli (Istarsko narodno kazalište, 2012), režirala je Snježana Banović. Nagrade i priznanja Nagrada Branko Gavella za dramu Hrvatski Faust (1982.) Nagrada Marin Držić za dramu Kosti u kamenu (2006.) Nagrada Marin Držić za dramu Kako je Dunda spasila domovinu (2008.) Nagrada Marin Držić za dramu Enciklopedija izgubljenog vremena (2009.) Priznanje Kraljevskog pozorišta Zetski dom s Cetinja, za najbolji dramski tekst inspiriran djelom i životom Danila Kiša, objavljen na cjelokupnom prostoru bivše Jugoslavije, za komediju “Enciklopedija izgubljenog vremena” (2010.) Počasni doktorat Univerziteta za audioviozualne umjetnosti ESRA u Skopju (2011.) Nagrada Meša Selimović za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Radomir Konstantinović za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Kočićevo pero za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada [email protected] za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Mirko Kovač za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Višnja Machiedo za najbolje književno-esejističko djelo napisano na hrvatskom jeziku za knjigu eseja `Umrijeti u Hrvatskoj` (2019.) Bibliografija Kamov (CKD, Zagreb 1978, 1987) YU ISBN 86-7091-061-6 Kamov, thanatographie (na francuskom, prijevod Nicolas Raljevic, Prozor edition, Paris 2019) ISBN 978-2-9558962-7-3 Hrvatski Faust (CKD, Zagreb 1981, 1988) YU Glasi iz Dubrave (CKD, Zagreb 1986) YU Radosna apokalipsa (IC Rijeka, Rijeka 1988) YU ISBN 86-7071-083-8 Kroatischer Faust (Burgtheater, Vienna 1993) Utjeha sjevernih mora (Durieux, Zagreb 1996) ISBN 953-188-057-3 Knjiga o sitnom, proza (Konzor, Zagreb 1996) ISBN 953-6317-28-1 Kardinalna greška (Novi list – Adamić, Rijeka 1999) ISBN 953-6531-52-6 La dépouille du serpent, (na francuskom, prijevod Mireille Robin, L`espace d`un instant, Pariz 2002) ISBN 2-9516638-6-2 Nevjesta od vjetra (Durieux, Zagreb 2003) ISBN 953-188-165-0 Umrijeti pod zvijezdom (Novi list – Adamić, Rijeka 2005) ISBN 953-219-236-0 Le Faust croate (prijevod Mireille Robin, L`espace d`un instant, Pariz 2005) ISBN 2-915037-17-5 Odabrana djela kod Prometeja, Zagreb, devet svezaka u tri kola, 2005-2007: Knjiga o sitnom, proza, dramoleti, sv. prvi (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-51-3 Kaspariana, eseji, sv. drugi (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-52-1 Smrtopis, drame, sv. treći (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-53-X Početnica za melankolike, sv. četvrti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 Radosna apokalipsa, eseji, kritike; sv. peti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 Bosanske drame, sv. šesti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 San o mostu, sv. sedmi (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-76-2 Neka gospođica B., sv. osmi (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-77-9 Faustova oklada, sv. deveti (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-78-6 505 s crtom, pripovijetke (Profil International, Zagreb 2007) ISBN 978-953-12-0551-1 Kosti u kamenu, drama (Kazalište, Vol. XVII, No. 37/38, 2009) Morendo, roman (Profil International, Zagreb 2011) ISBN 978-953-319-264-2 Hrvatski Faust i drugi drami (na makedonskom, izbor i prijevod Jelena Lužina), BLESOK, Skopje 2011) Le Cinquième évangile (L`espace d`un instant, Pariz 2012) ISBN 978-2-915037-66-1 Tri pjesi (na ruskom, izbor Larisa Savelljeva, prijevod Natalija Vagapova, Larisa Saveljeva, Tri kvadrata, Moskva, 2012) ISBN 978-5-94607-171-0 Svjetlucanje kome, časopis Forum, broj 1-3, Zagreb, 2015. ISSN 0015-8445 Umrijeti u Hrvatskoj : pet eseja (Fraktura, Zagreb 2019), ISBN 978-953358129-3 Doba mjedi (TIM press, Zagreb 2015) ISBN 978-953-8075-11-7 II. izdanje (TIM press, Zagreb 2016) ISBN 978-953-8075-19-3 III. izdanje (TIM press, Zagreb 2018) ISBN 978-953-8075-36-0 IV. hrvatsko odnosno I. srpsko izdanje (Akademska knjiga, Novi Sad 2021), ISBN 978-86-6263-347-7 V. izdanje (Fraktura, Zagreb 2022) ISBN 978-953839801-8 Doba brona (na slovenskom, prijevod Sonja Polanc, V.B.Z. Ljubljana, Ljubljana 2017) ISBN 978-961-6468-97-8 Исцелување на светот (Isceluvanje na svetot, na makedonskom, prijevod Vladimir Jankovski, Antolog, Skopje 2018) ISBN 978-608-243-314-1 Reparatur der Welt (na njemačkom, prijevod Mirjana i Klaus Wittmann, Paul Zsolnay Verlag, Wien 2019) ISBN 978-3-552-0592-4-5 La riparazione del mondo (na talijanskom, prijevod Alice Parmeggiani, Solferino, Milano 2019) ISBN|978-88-282-0273-8 Die Reparatie van de wereld (na nizozemskom, prijevod Roel Schuyt, Wereldbibliothek, Amsterdam 2020) ISBN 978 90 284 5046 2 La reparation du monde (na francuskom, prijevod Harita Wybrands, Liana Levi, Pariz 2021) ISBN 979-10-349-0349-8 Мідна доба (Midna doba, na ukrajinskom, prijevod Andrij Ljubka, НОРА-ДРУК, Kijev 2021) ISBN 978-966-688-055-3 Rézkorszak (na mađarskom, prijevod Csordás Gábor, Vince Kiadó, Budimpešta 2022) ISBN 978-963-3031-09-4 Боснійські драми (Bosnijski drami, in Ukrainian, na ukrajinskom, prijevod Ala Tatarenko,Vidavnictvo Aneti Antonenko, Lavov 2021) ISBN

Cekade, 1988. Treće, dopunjeno izdanje verovatno najznačajnije posleratne hrvatske drame. Pečati lične biblioteke, vide se na slikama, ali knjiga izvanredno očuvana, verovatno nekorišćena. Slobodan Šnajder: Faust, Švabe i sveta hrvatska šutnja Početkom devedesetih, u vremenima Šnajderova progona, netko je, ne sjećam se više tko, napisao da “Hrvatski Faust” djeluje kao da je pisan po narudžbi KOS-a i Službe državne bezbjednosti – od milja Udbe, a ako već i nije tako, onda se autorsko zlodjelo sastoji u tome što je takvo što pisao baš u tom, vrlo specifičnom povijesnom trenutku, početkom osamdesetih, na vrhuncima hrvatske šutnje. Zar baš tad, kad je domovina bila na koljenima! – vječite li diskvalifikacije. Devedesete su bile godine kada je jedan dramski tekst zadobivao mitski status: njegov je krimen uzidavan u temelje hrvatske državnosti, tako da nikada i nigdje, dokle dopire nacionalni suverenitet, i dokle se što pita hrvatsku vojsku i policiju, u sljedećih četvrt stoljeća ne bude odigran. Ali i mnogo više od toga: da ga nitko u tom vremenu i ne pročita, budući da se njegovo zlo podrazumijeva, pa ga ne treba dokazivati ni provjeravati. “Hrvatski Faust” spaljen je tako na hladnoj lomači, koja je efikasnija i od one vatrene, Goebbelsove, jer podrazumijeva semantičko, a ne tek materijalno uništenje teksta. Danas, nekoliko naraštaja po zabrani, “Hrvatskog Fausta” ne bi ni razumjeli oni koji bi ga slučajno čitali. Trebao bi Jean-François Champollion da nam dešifrira hijeroglife Šnajderova teksta i povijesti na koju se pisac poziva… Premijerno odigran na Splitskome ljetu 1982, u režiji Dine Radojevića, mjesec ili dva potom i u Narodnom kazalištu Augusta Cesarca (kasnijem HNK Varaždin), u režiji Petra Večeka, pa malo zatim i u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog, “Hrvatski Faust” je bez naročite konkurencije europski najrelevantniji hrvatski dramski tekst. Pravovremeno odigran na najznačajnijim njemačkim i austrijskim pozornicama, u režijama vodećih redatelja epohe, “Hrvatski Faust” bio je jedinstveni slučaj da neka važna ovdašnja tema istovremeno biva europskom temom. Što god mislili oni koji su te drame načinili mračni i skurilni nacionalni mit, ako su početkom osamdesetih jugoslavenski redatelji i kazališni intendanti, možda, i mogli imati izvankazališnih i izvanumjetničkih motiva da “Hrvatskog Fausta” postavljaju na svoje pozornice, Roberto Ciulli ili Hans Hollmann sasvim sigurno nisu taj komad igrali da napakoste Hrvatima. Zanimao ih je Šnajder, nisu ih zanimali Hrvati. Za Hrvate, možda, nisu ni čuli. Tih godina sam, kao, bit će, i svaki kulturno osviješteni i zainteresirani gimnazijalac, gledao tri različite inscenacije ovog komada: Večekovu, Unkovskog i Sulejmana Kupusovića. Sve to u Sarajevu. Prije odlaska u vojsku vidio sam i “Gamlleta”, u Kupusovićevoj režiji: glomaznu, tromu predstavu, s Berberovim hipertrofiranim uljima umjesto scenografije, ali tematski srodnu “Faustu”. Bila je to kazališna priča, vrlo začudna i jezovita, o Branku Gavelli koji 1943. dolazi u Sarajevo da u Narodnom pozorištu, tojest Hrvatskom državnom kazalištu, režira Hamleta. “Hrvatski Faust” bio je priča o Vjekoslavu Afriću, a pomalo i o Dušanu Žanku, ustaškom intendantu HNK, tj. HDK, na čiju intelektualnu intaktnost i svetost i danas prisežu svi dobri Hrvati, i zbog čije je moralne dekonstrukcije “Hrvatski Faust”, zapravo, i ozloglašen do zabrane u samostalnoj Hrvatskoj. I jedno i drugo su drame biografije. To je povlašteni Šnajderov žanr i međužanr, njegova kazališna i književna opsesija. U većini svojih komada on dramu izvodi iz životopisa, i to prilično autentičnog, prelazeći zatim od čovjekova života na takozvani opći, društveno-politički i povijesni plan. “Hrvatski Faust” i “Gamllet” važni su jer govore o onome što Hrvati-katolici nipošto ne žele čuti. Uostalom, kakva je to drama što dr. Gavella 1943. odlazi režirati Hamleta u Sarajevu? Pa zar i danas redatelji ne odlaze na gostovanja? I u čemu je takva i tolika razlika između 1943. i, na primjer, 2015? Bit će da zbog ovakvih pitanja, a ne poradi vrsnoće teksta, hrvatskim redateljima i nije padalo na um da “Gamlleta” postavljaju na svoje pozornice. Početkom dvijetisućitih, nailaskom Račanove vlasti, nastupaju Šnajderove godine. U jednom mandatu ravna Zagrebačkim kazalištem mladih, igraju se njegovi novi tekstovi, ali ne i “Hrvatski Faust”. Njega bi, kaže, u HNK, pošto se, je li, i vrti u i oko HNK. Ali to ne može. Prije nego što stigosmo odgovoriti zašto ne može, umrije Račan, a Šnajder posta kao i bilo koji drugi hrvatski pisac. Svi su hrvatski pisci jednaki, dok jedan drugome gledaju u tjeme, i postrojavaju se pred jutarnju fiskulturu. To što se više ne zna da među njima ima i boljih, talentiranijih ili upućenijih, glavni je razlog Šnajderove skrajnutosti. Samo što on to ne shvaća. Mnogo godina kasnije, Oliver Frljić najavljuje da će, čim postane intendant riječkog kazališta, zaigrati “Hrvatskog Fausta”. Onda se ni to ne dogodi, što izazva ružan i neugodan javni prijepor, pri kom se Šnajder nađe na strani Frljićevih progonitelja. Mudro bi mu bilo da je sve prešutio, makar ostao posran. Kada nekoga gone, a Frljića gone, kada nekome prijete smrću, a Frljiću prijete, kada je netko nacionalni neprijatelj broj jedan, a Frljić je upravo to, onda mu se ništa, ali baš ništa, ne smije prigovarati. Jer će svaki prigovor biti shvaćen kao asistiranje u hajci… Slobodan Šnajder davno je napisao “Hrvatskog Fausta”, bile su mu trideset tri, bio je mnogo mlađi i od današnjeg Frljića, i nije mu lako da se već duže od pola života nosi s tim komadom, čiji je životopis neusporedivo živahniji i uzbudljiviji od njegova vlastitog. Eto, i to je jedna drama biografije. Oko Interlibera 2015. Slobodan Šnajder je u izdanju TIM pressa objavio roman “Doba mjedi”. Tema folksdojčerske sudbine nije u našim književnostima nova – Kaća Ćelan je krajem osamdesetih napisala i postavila dramski komad “Heimat”, u to je vrijeme Ludwig Bauer objavio “Kratku kroniku porodice Weber”; sve se to zbivalo u Sarajevu – ali je svejedno ova priča uvijek na svom početku. Priča o nestanku, o odgovornosti onih koji su nestali i odgovornosti onih kojima su nestali, priča o zavičaju, iskorijenjenju, izdaji, etničkom čišćenju, ali prije svega drugog – priča o manjinskom identitetu. Šnajder započinje s vremenom Marije Terezije, kada se mitski predak spušta niz Dunav, kroz Europu, sve do Vukovara, a onda Nuštra. Njegov roman izranja iz legende i iz legendarne prošlosti, višestruko interpretirane i nadinterpretirane obiteljske priče, da bi se vrlo brzo preobrazio u vrlo stvarnu, tvrdu i surovu istinu dvadesetog stoljeća. Sve što se događalo između kao da se nije ni dogodilo: jedan se narod, maloprije istovaren s dunavskih splavi, uvjeren da je stigao u nestvarnu zemlju Transilvaniju, najednom našao s kukastim križem na rukavu. Pa se ti nosi s njim kako znaš i kako možeš. Povijest neće za tebe imati razumijevanja, a književnost će, uglavnom, zanijemiti pred tvojim slučajem. Veliku njemačku temu morali bi na svojim jezicima ispisati pisci koji nisu Nijemci… Tabloidi javljaju da to Šnajder piše “autobiografsku” priču, pa još i, zlo i naopako, “roman s ključem”. Prvo bi se nekome još i moglo učiniti, drugo je glupost, budalaština, neznanje. Autobiografizam se sastoji u tome što je Šnajderov otac bio iz folksdojčerske obitelji, i što je u ratu regrutiran u Waffen SS. Ono što je na teritoriju Trećeg Reicha elitna, ali dobrovoljna stranačka vojska, u priključenim zemljama i na okupiranim teritorijima jedina je vojska u koju mogu biti mobilizirani – i to nimalo dobrovoljno – sinovi domaćih Nijemaca. U Wehrmacht ih ne bi primilo, jer nisu punopravani državljani Trećeg Reicha. Stvar je, dakle, jednostavna, ali u nas do dana današnjega do kraja nerazjašnjena. Poslijeratnim vlastima je bilo u interesu da te ljude, naprosto, proglase esesovcima. A oni to i jesu i nisu bili… “Doba mjedi” nije autobiografski roman zato što autor nigdje ne piše o sebi, pa tako ni o svome eventualnom nijemstvu ili o odnosu prema tom nestalom svijetu. Roman je to koji je, vjerujmo Šnajderu, inspiriran sudbinom njegova oca i očeve obitelji. Kao i u najboljim svojim dramama, kao i u “Hrvatskom Faustu”, Šnajder je u romanu izrazito retoričan, diskurzivan, pun referenci na veliku povijest, više usmjeren na ideje, nego na likove i njihovu emocionalnu strukturu. On je, naprosto, takav pisac, a na čitatelju je da ga, ako može, prihvati. Pravila igre koja u tom slučaju započinje odredio je pisac. Na čitatelju je da ih poštuje, ili da odustane. Ili da ih, ako je glup i uspaljen, osporava i omalovažava. Šnajder se vlastitih pravila dosljedno drži, pa je i po tome veliki pisac. “Doba mjedi” je knjiga jednoga života. Kao što je “Hrvatski Faust” bio drama jedne mladosti. Ovi tekstovi su u svojoj unutrašnjoj motivaciji vrlo srodni, i predstavljaju vrhunce, književne, moralne i emocionalne, jednoga pisca, ali i književne zajednice kojoj pripada. Ovo je, bez ikakve sumnje, najvažniji roman hrvatske književnosti u posljednjih nekoliko godina. Govorim to čiste duše, kao netko tko na tu književnost gleda sa strane i bez potrebe da se drukčije nego kao čitatelj u nju miješa. Miljenko Jergović 05. 12. 2015. Slobodan Šnajder (Zagreb, 8. srpnja 1948.) je hrvatski pisac i publicist. Životopis Diplomirao je filozofiju i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je suosnivač i urednik teatrološkog časopisa „Prolog“, te urednik edicije izdavačke kuće Cekade. Novele, eseje i kazališne komade objavljuje od 1966. godine. Od siječnja do lipnja 1993. bio je kolumnist dnevnika Glas Slavonije (Početnica za melankolike), a od 1994. do 2013. riječkog Novog lista (Opasne veze). Izbor političkih kolumna koje je pisao u riječkom “Novom listu” od 1994. do 1999. objavio je u knjizi “Kardinalna greška”, a od 1999. do sredine 2004. u knjizi “Umrijeti pod zvijezdom”. Kolumne, kao i drame, imaju svojih poštovatelja i oponenata. Od 2001. do 2004. bio je ravnatelj ZKM-a. Čest je suradnik 3-eg programa Hrvatskoga radija. Svoj prvi roman „Morendo“ objavio je 2012. Važnije praizvedbe Prva profesionalna izvedba bio je “Minigolf”, 1968, u tadašnjem Zagrebačkom dramskom kazalištu (danas Dramsko kazalište Gavella) u režiji Dina Radojevića. U zagrebačkom Hrvatskome narodnom kazalištu praizvedena su tri njegova djela, “Kamov, smrtopis” 1978. i “Držićev san” 1980. u režiji Ljubiše Ristića, te 2003. “Nevjesta od vjetra” u režiji Ivice Boban. “Kamov, smrtopis” izveden je 2003. u Zagrebačkom kazalištu mladih u režiji Branka Brezovca. “Dumanske tišine” idu u red njegovih izvođenijih tekstova: Varaždin, Bitola (režija Vlado Milčin), Zagreb, Rijeka (režija Zlatko Sviben), Novi Sad (režija Mira Erceg). Njegova drama koja je do danas predmet žestokih sporenja “Hrvatski Faust” imala je hrvatsku praizvedbu na Splitskom ljetu 1982. u režiji Dina Radojevića, da bi potom bila izvedena u Jugoslavenskom dramskom pozorištu u režiji Slobodana Unkovskog. Šnajderov “izlazak u svijet” počeo je godinom 1987. i upravo tim tekstom – kad je Roberto Ciulli u Theateru a.d. Ruhr postavio njegovu dramu “Hrvatski Faust”, odigravši je oko 100 puta u njemačkim zemljama, Europi i SAD. Posljednja predstava u kako-tako redovitom nizu bila je “Bauhaus”, ZKM, režija Paolo Magelli, početak 1990. U 1990-ima isključen je iz hrvatskog kazališta političkom represijom i njegove drame nisu igrane do jeseni 1999. kad je u varaždinskom HNK-u Petar Veček postavio post-socijalistički grand-guignol “Kod Bijelog labuda”. Kako se politička zabrana nije dala protegnuti na Europu, upravo su u tom razdoblju mnogi njegovi tekstovi igrani izvan domovine, od Irske do Izraela: “Hrvatski Faust” (1993. u bečkom Burgtheateru, režija Hans Hollmann); “Zmijin svlak” (Tübingen, praizvedba koju je režirao Manfred Weber), Mülheim (Roberto Ciulli), Frankfurt/Main, Veroli/Rim (režija Petar Veček, na jeziku izvornika), Oslo, Kopenhagen, Beč, Varšava, Krakov, Dublin, Beograd); “Utjeha sjevernih mora” (Frankfurt/Oder, praizvedba na njemačkom, režija Michael Funke, `Nevjesta od vjetra` (Bochum, na njemačkom, u režiji Wernera Schroetera). Miloš Lazin postavio je Šnajderovu dramu “Ines & Denise”, nastalu u naročitoj suradnji pisca i redatelja, praizvevši je u Sarajevu 1997. Iste godine drama je imala francusku premijeru u Villeneuve-lès-Avignon. Drama “Peto evanđelje”, pisana prema dnevniku Ilije Jakovljevića “Konclogor na Savi”, izvedena je u dvije verzije: njemačkoj, (Theater Kampnagel, Hamburg), te hrvatskoj (Zagreb, ZKM), obje 2004, u režiji Branka Brezovca. Praizvedba drame “Kosti u kamenu”, prema nekim elementima političke biografije Josipa Broza Tita, izvedena je (na makedonskom) u Bitoli, u režiji Branka Brezovca, 2007. godine. Tekst `Moja draga Tilla!`, pisan za lutke postavila je 2010. Kruna Tarle, u koprodukciji Zagrebačkog kazališta lutaka i berlinske lutkarske akademije HfS Ernst Busch, koja je svoju njemačku verziju istog naslova praizvela u Leverkusenu i Berlinu. Praizvedbu “Enciklopedije izgubljenog vremena” u Varaždinu, (2011) kao i praizvedbu “Kako je Dunda spasila domovinu” u Puli (Istarsko narodno kazalište, 2012), režirala je Snježana Banović. Nagrade i priznanja Nagrada Branko Gavella za dramu Hrvatski Faust (1982.) Nagrada Marin Držić za dramu Kosti u kamenu (2006.) Nagrada Marin Držić za dramu Kako je Dunda spasila domovinu (2008.) Nagrada Marin Držić za dramu Enciklopedija izgubljenog vremena (2009.) Priznanje Kraljevskog pozorišta Zetski dom s Cetinja, za najbolji dramski tekst inspiriran djelom i životom Danila Kiša, objavljen na cjelokupnom prostoru bivše Jugoslavije, za komediju “Enciklopedija izgubljenog vremena” (2010.) Počasni doktorat Univerziteta za audioviozualne umjetnosti ESRA u Skopju (2011.) Nagrada Meša Selimović za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Radomir Konstantinović za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Kočićevo pero za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada [email protected] za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Mirko Kovač za roman Doba Mjedi (2016.) Nagrada Višnja Machiedo za najbolje književno-esejističko djelo napisano na hrvatskom jeziku za knjigu eseja `Umrijeti u Hrvatskoj` (2019.) Bibliografija Kamov (CKD, Zagreb 1978, 1987) YU ISBN 86-7091-061-6 Kamov, thanatographie (na francuskom, prijevod Nicolas Raljevic, Prozor edition, Paris 2019) ISBN 978-2-9558962-7-3 Hrvatski Faust (CKD, Zagreb 1981, 1988) YU Glasi iz Dubrave (CKD, Zagreb 1986) YU Radosna apokalipsa (IC Rijeka, Rijeka 1988) YU ISBN 86-7071-083-8 Kroatischer Faust (Burgtheater, Vienna 1993) Utjeha sjevernih mora (Durieux, Zagreb 1996) ISBN 953-188-057-3 Knjiga o sitnom, proza (Konzor, Zagreb 1996) ISBN 953-6317-28-1 Kardinalna greška (Novi list – Adamić, Rijeka 1999) ISBN 953-6531-52-6 La dépouille du serpent, (na francuskom, prijevod Mireille Robin, L`espace d`un instant, Pariz 2002) ISBN 2-9516638-6-2 Nevjesta od vjetra (Durieux, Zagreb 2003) ISBN 953-188-165-0 Umrijeti pod zvijezdom (Novi list – Adamić, Rijeka 2005) ISBN 953-219-236-0 Le Faust croate (prijevod Mireille Robin, L`espace d`un instant, Pariz 2005) ISBN 2-915037-17-5 Odabrana djela kod Prometeja, Zagreb, devet svezaka u tri kola, 2005-2007: Knjiga o sitnom, proza, dramoleti, sv. prvi (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-51-3 Kaspariana, eseji, sv. drugi (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-52-1 Smrtopis, drame, sv. treći (Prometej, Zagreb 2005) ISBN 953-6460-53-X Početnica za melankolike, sv. četvrti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 Radosna apokalipsa, eseji, kritike; sv. peti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 Bosanske drame, sv. šesti (Prometej, Zagreb 2006) ISBN 953-6460-63-7 San o mostu, sv. sedmi (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-76-2 Neka gospođica B., sv. osmi (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-77-9 Faustova oklada, sv. deveti (Prometej, Zagreb 2007) ISBN 978-953-6460-78-6 505 s crtom, pripovijetke (Profil International, Zagreb 2007) ISBN 978-953-12-0551-1 Kosti u kamenu, drama (Kazalište, Vol. XVII, No. 37/38, 2009) Morendo, roman (Profil International, Zagreb 2011) ISBN 978-953-319-264-2 Hrvatski Faust i drugi drami (na makedonskom, izbor i prijevod Jelena Lužina), BLESOK, Skopje 2011) Le Cinquième évangile (L`espace d`un instant, Pariz 2012) ISBN 978-2-915037-66-1 Tri pjesi (na ruskom, izbor Larisa Savelljeva, prijevod Natalija Vagapova, Larisa Saveljeva, Tri kvadrata, Moskva, 2012) ISBN 978-5-94607-171-0 Svjetlucanje kome, časopis Forum, broj 1-3, Zagreb, 2015. ISSN 0015-8445 Umrijeti u Hrvatskoj : pet eseja (Fraktura, Zagreb 2019), ISBN 978-953358129-3 Doba mjedi (TIM press, Zagreb 2015) ISBN 978-953-8075-11-7 II. izdanje (TIM press, Zagreb 2016) ISBN 978-953-8075-19-3 III. izdanje (TIM press, Zagreb 2018) ISBN 978-953-8075-36-0 IV. hrvatsko odnosno I. srpsko izdanje (Akademska knjiga, Novi Sad 2021), ISBN 978-86-6263-347-7 V. izdanje (Fraktura, Zagreb 2022) ISBN 978-953839801-8 Doba brona (na slovenskom, prijevod Sonja Polanc, V.B.Z. Ljubljana, Ljubljana 2017) ISBN 978-961-6468-97-8 Исцелување на светот (Isceluvanje na svetot, na makedonskom, prijevod Vladimir Jankovski, Antolog, Skopje 2018) ISBN 978-608-243-314-1 Reparatur der Welt (na njemačkom, prijevod Mirjana i Klaus Wittmann, Paul Zsolnay Verlag, Wien 2019) ISBN 978-3-552-0592-4-5 La riparazione del mondo (na talijanskom, prijevod Alice Parmeggiani, Solferino, Milano 2019) ISBN|978-88-282-0273-8 Die Reparatie van de wereld (na nizozemskom, prijevod Roel Schuyt, Wereldbibliothek, Amsterdam 2020) ISBN 978 90 284 5046 2 La reparation du monde (na francuskom, prijevod Harita Wybrands, Liana Levi, Pariz 2021) ISBN 979-10-349-0349-8 Мідна доба (Midna doba, na ukrajinskom, prijevod Andrij Ljubka, НОРА-ДРУК, Kijev 2021) ISBN 978-966-688-055-3 Rézkorszak (na mađarskom, prijevod Csordás Gábor, Vince Kiadó, Budimpešta 2022) ISBN 978-963-3031-09-4 Боснійські драми (Bosnijski drami, in Ukrainian, na ukrajinskom, prijevod Ala Tatarenko,Vidavnictvo Aneti Antonenko, Lavov 2021

Исак Асимов: ДРУГА ЗАДУЖБИНА Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА,Београд,1977.год. Меки повез,171 страна. Очувано као на фотографијама. `Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је ЗАДУЖБИНА, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао `експерименте на мачкама `. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи,[9] завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије. У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије. Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године. Цитати „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.” „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.” „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.” „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.” „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.” „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.” „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.” „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.” „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.” „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.” „Насиље је последње уточиште неспособних.”

Исак Асимов: ЗАДУЖБИНА Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА/ ПРОСВЕТА, Београд, 1977.год. Меки повез, 162 стране, латиница. Очувано као на фотографијама, уз екс-либрис на предлисту. `Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је ЗАДУЖБИНА, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао `експерименте на мачкама `. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи, завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије. У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије. Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године. „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.” „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.” „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.” „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.” „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.” „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.” „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.” „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.” „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.” „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.” „Насиље је последње уточиште неспособних.”

Исак Асимов: ДРУГА ЗАДУЖБИНА Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА,Београд,1977.год. Меки повез,171 страна. Очувано као на фотографији. `Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је ЗАДУЖБИНА, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао `експерименте на мачкама `. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи,[9] завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије. У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије. Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти. Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године. Цитати „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.” „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.” „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.” „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.” „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.” „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.” „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.” „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.” „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.” „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.” „Насиље је последње уточиште неспособних.”

Lepo očuvano Kao na slikama Jedan od trideset romana Džozefa Konrada u kojem opisuje mnoge od događaja koje je proživeo tokom svoje službe kao mornarički oficir. Mnoge od događaja koje je proživeo tokom svoje službe kao mornarički oficir Džozef Konrad opisao je u romanima i pripovetkama čijem je pisanju posvetio poslednje tri decenije svog života. Pisac je sam napisao da je prinuđen, nesvesno prinuđen, da sada piše knjigu za knjigom, kao što je u ranijim godinama bio prinuđen da se otiskuje na more, iz putovanja u putovanje... `Ne znam koji mi je od ova dva poriva bio čudesniji i zagonetniji`, završava Konrad. Ispunjena neobičnim događajima, avanturama i iskušenjima, moralnim dilemama i velikim, isntinski konkretizovanim ljudskim dramama, dela dŽozefa KOnrada opisuju veliki tematski i geopoetički prostor -- od Istoka do Zapda, od evropske do afričke civilizacije, od političkih do istorijskih pitanja. Džozef Konrad (engl. Joseph Conrad), pravo ime Jozef Teodor Konrad Koženjovski (polj. Józef Teodor Konrad Korzeniowski; Terehove kod Berdičiva, 3. decembar 1857 - Bišopsbern, 3. avgust 1924) je bio poljski književnik koji je svoj stvaralački period u životu proveo u Engleskoj i pisao na engleskom.[1] Državljanstvo Velike Britanije je dobio 1886, ali je sebe oduvek smatrao Poljakom.[2] Konrad se smatra jednim od najvećih novelista na engleskom jeziku,[3] iako nije govorio tečno jezik do svojih dvadesetih (i uvek sa izraženim akcentom), on je bio majstor stilizovanja proze koji je doneo izrazit neengleski senzibilitet u englesku književnost.[4] [5] Pisao je romane, mnoge u morskom okruženju, koji prikazuju iskušenja ljudskog duha usred ravnodušnosti svemira. Ipak, more nije najvažniji element u nizu njegovih dela, a neka od njih su i „Nostromo“, „Tajni agent“, „Očima zapada“. Biografija[uredi | uredi izvor] Konrad je rođen 3. decembra 1857. godine u ruskoj Ukrajini, u porodici poljskih zemljoposednika, koja je učestvovala u organizovanju pobune protiv ruske vlasti. Konrad je od šeste godine živeo kao izbeglica u severnoj Rusiji. Rano je ostao bez majke, a u 12. godini i bez oca. Dečaštvo je proveo u Krakovu, uz romantičnu književnost, i sanjario o pomorskom životu. U sedamnaestoj godini stigao je u Marsej, krenuo na prve plovidbe i buran život po lukama. Spomenik Džozefu Konrardu u Poljskoj A onda je, u 21. godini, stupio u britansku trgovačku mornaricu, položio ispite za kapetana broda. Kapetansku karijeru završio je u svojoj 37. godini, naglo, zbog narušenog zdravlja. Jednom je rekao: Nikada se nisam odrekao mora u duši i srcu. Prinuđen sam sada, nesvesno prinuđen da pišem knjigu za knjigom, kao što sam u minulim godinama bio prinuđen da se otiskujem na more, iz putovanja u putovanje... Ne znam koji mi se od ova dva poriva čini tajanstvenijim i čudesnijim. Prvi roman bio mu je „Almejerova ludost” (1895). Glavni junak, Evropljanin, živi duboko u unutrašnjosti Bornea, sa ženom Malajkinjom, i sanja o povratku u Evropu... Najpopularniji mu je „Lord Džim”, roman posebno omiljen kod mladih. Ovo je priča o mornarskim avanturama, ali i o moralu, o tome kako moralni prestup ostavlja duboki trag u ljudskoj duši. Ima mišljenja da su tu i neka autobiografska iskustva, iz krakovskih đačkih dana. Remek-delo, roman „Nostromo”, iz 1904. godine govori o junaku koji je istovremeno prestupnik, navodeći čitaoca na razumevanje za onoga koji je, zloupotrebivši poverenje, ukrao srebro dato mu na čuvanje za vreme neke od pobuna u Južnoj Americi. Tu su i takozvani politički romani: „Tajni agent”, „Očima Zapada”,„Srce tame ”... Džozef Konrad umro je 3. avgusta 1924. godine. Radovi[uredi | uredi izvor] Novele[uredi | uredi izvor] Almayer`s Folly (1895) An Outcast of the Islands (1896) The Nigger of the `Narcissus` (1897) Srce tame (1899) Lord Jim (1900) The Inheritors (with Ford Madox Ford) (1901) Typhoon (1902, begun 1899) The End of the Tether (written in 1902; collected in Youth, a Narrative and Two Other Stories, 1902) Romance (with Ford Madox Ford, 1903) Nostromo (1904) The Secret Agent (1907) Under Western Eyes (1911) Chance (1913) Victory (1915) The Shadow Line (1917) The Arrow of Gold (1919) The Rescue (1920) The Nature of a Crime (1923, with Ford Madox Ford) The Rover (1923) Suspense: A Napoleonic Novel (1925; unfinished, published posthumously) Priče[uredi | uredi izvor] `The Black Mate` `The Idiots` `The Lagoon` `An Outpost of Progress` `The Return` `Karain: A Memory` `Youth` `Falk` `Amy Foster` `To-morrow` `Gaspar Ruiz` `An Anarchist` `The Informer` `The Brute` `The Duel `Il Conde` `The Secret Sharer` `Prince Roman` `A Smile of Fortune` `Freya of the Seven Isles` `The Partner` `The Inn of the Two Witches` `Because of the Dollars` `The Planter of Malata` `The Warrior`s Soul` `The Tale` Eseji[uredi | uredi izvor] `Autocracy and War` (1905) The Mirror of the Sea, 1906 A Personal Record, 1912 The First News, 1918 The Lesson of the Collision: A monograph upon the loss of the `Empress of Ireland`, 1919 The Polish Question, 1919 The Shock of War, 1919 Notes on Life and Letters, 1921 Notes on My Books, 1921 Last Essays, edited by Richard Curle, 1926 The Congo Diary and Other Uncollected Pieces, edited by Zdzisław Najder. 1978. ISBN 978-0-385-00771-9. knjige sa omotačima omotima ilustrovani omoti knjiga ilustracije na omotima omota omotnice ovitak

IVO ANDRIĆ ZNAKOVI PORED PUTA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет