Rođeni Šarmer - Suzan Elizabet Filips tragovi savijanja na koricama, rikna zacepljena, poslednji list iskrzan Dok je kostimirana u dabra pokušavala da zaradi novac radeći promociju za neko skladište drva, Blu Bejli nije ni slutila da će taj dan biti prekretnica u njenom životu. Automobil koji je vozila se pokvario, dečko je prevario, majka proneverila njenu ušteđevinu i poslednje što joj je trebalo, bilo je da je umalo pregazi crni aston martin. Ali kada se automobil zaustavio, prelepi muškarac je izašao iz njega. Krijući svoj pravi identitet, kvoterbek Čikago starsa Din Robilard bio je na putovanju ka svom novom imanju i ponudio joj prevoz. Dok su se kilometri puta odmotavali pred njima, počelo je novo poglavlje u njihovim životima…

ROĐENI ŠARMER - Suzan Elizabet Filips Saga Čikago stars Autor: Suzan Elizabet Filips Izdavač: BDR Media Broj strana: 236 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. NOVO!! Dok je kostimirana u dabra pokušavala da zaradi novac radeći promociju za neko skladište drva, Blu Bejli nije ni slutila da će taj dan biti prekretnica u njenom životu. Automobil koji je vozila se pokvario, dečko je prevario, majka proneverila njenu ušteđevinu i poslednje što joj je trebalo, bilo je da je umalo pregazi crni aston martin. Ali kada se automobil zaustavio, prelepi muškarac je izašao iz njega. Krijući svoj pravi identitet, kvoterbek Čikago starsa Din Robilard bio je na putovanju ka svom novom imanju i ponudio joj prevoz. Dok su se kilometri puta odmotavali pred njima, počelo je novo poglavlje u njihovim životima…

IZDAVAČ :LAGUNA POVEZ: MEK PISMO:LATINICA BROJ STRANICA:184 DIMENZIJE: 20 x 13 cm Unutra bez oštećenja,za spoljašnju očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Muri je Bosanac koji više od svega voli udobnost i zato je njegova jedina reakcija na rat koji počinje 1992. – beg. S jednom bitnom napomenom: Muri je – mačak. Samim tim, Bosanac bez nacionalnosti. Njegov put od države do države koji se prostire od Hrvatske, Austrije i Nemačke do pribaltičkih zemalja je u stvari put od gazde do gazde. Najnetipičniji od njih je svakako Srbin Borislav, koji je u ratu u Bosni izgubio porodicu i trenutno taljiga po Evropi u kamionu koji je služio za prevoz leševa. Šta mi znamo o našim kućnim ljubimcima koje toliko volimo? Sudeći po tome o čemu razmišlja Muri – premalo. No, on nije jedina neobična životinja na stranicama ovog romana. Osim Murija, putuju i kit Dik, koji pliva svetskim okeanima sve dok ne naiđe na gigantsku hobotnicu i kitolovce, gusan Timoša, koji satima deli trocifrene brojeve sve dok ne završi svoj život kao još jedan od onih koji su dali život za Otadžbinu... Naravno, putuju i ljudi: šeik Abdula, vlasnik trideset žena i petnaest mesta rođenja, avionom želi da obleti Zemlju. Kinez hoda po žici iznad provalije. Poznati pravnik, osuđen na invalidska kolica, uporno pokušava da se uspenje na nepristupačnu liticu. Ilja Bojašov je definitivno napisao maštovit i duhovit roman u kojem svoj Eldorado ne traže samo ljudi nego i životinje: sva radoznala bića koja se osećaju dovoljno mlado da krenu na put.

Hronika bezimenog - Stanko Stamenković Izdavač BeoSing 2008. Broš povez 111 str., 20 cm. Hronika bezimenog knjiga ljubavi I mržnje. Biblioteka Savremeni srpski pisci. Bezimeni obećava da će rušiti sistem iznutra,da se osveti,da bar donekle ispravi nepravdu,da razveseli I ulije nadu umornim putnicima u gradskom prevozu,radnicima koji dirinče da bi preživeli,stanarima zgrada u udaljenim I od napretka zaboravljenim delovima grada.Za razliku od onih koji skidaju glave u ime društvene pravde I podjarmljene narodne mase,Bezimeni priznaje da nema ni stomak ni muda za tako nešto,a lako će ga prevariti jer on čak I prema onima koje mrzi,kada padnu,oseća sažaljenje. Vrlo dobro ocuvana knjiga, na 1. strani napisana posveta. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 20082019

Prodajemo knjigu Boban Knežević - Crni cvet. Toplo Vam preporučujemo ovu knjigu ukoliko ste poštovalac stvaralaštva Bobana Kneževića. "Crni cvet" je roman koji u kojoj su vešto oživljeni motivi narodne književnosti, naročito svet epskih pesama i bajki. Godina izdanja: 1993 Izdavač: Prosveta, Beograd Tiraž: 1000 Povez: Meki Broj strana: 215 Cena za ovaj proizvod je 180 dinara. Ako želite da kupujete predmete sa dobrim vibracijama na pravom ste mestu. Verujemo da možete da nađete bar jedan predmet u okviru našeg izloga koji odgovara Vašoj vibraciji. Stanje svakog predmeta je prikazano jasno putem fotografija. Takođe i detaljan opis će Vam pomoći da se lako odlučite za kupovinu oglašenog predmeta. Moguće je lično preuzimanje u Beogradu ili slanje kurirskom službom (primalac plaća poštarinu). Ako se šalje kurirskom službom, poslaćemo Vam kod za praćenje pošiljke. U slučaju slanja predmeta kurirskom službom svaki predmet je dobro upakovan. Shodno tome nismo odgovorni za eventualne reklamacije u slučaju štete na predmetu koja može nastati tokom samog prevoza od strane kurirske službe. Imajući to u vidu, napominjemo da Vam šaljemo kupljeni predmet upravo onakav kakav je na fotografijama. Želimo vam dobre vibracije i srećnu kupovinu!

Pjer Bul Most na reci KvajTvrdi povezIzdavač Minerva Subotica*** Rikna izbledela,samo knjiga u korektnom stanju ***Početkom 1943. britanski ratni zarobljenici stižu u japanski zatvorski logor u Burmi, predvođeni pukovnikom Nikolsonom. Jedan od ostalih zatvorenika koje je upoznao je komandant Širs iz američke mornarice, koji opisuje stravične uslove. Nikolson zabranjuje bilo kakve pokušaje bekstva, jer im je štab naredio da se predaju, a bekstvo bi se moglo shvatiti kao prkos naredbama. Gusta džungla koja okružuje logor čini bekstvo praktično nemogućim. Pukovnik Saito, komandant logora, obaveštava nove zatvorenike da će svi, čak i oficiri, raditi na izgradnji železničkog mosta preko reke Kvaj koji će povezivati Bangkok i Rangun. Nikolson se protivi, obaveštavajući Saita da Ženevska konvencija izuzima zarobljene oficire od fizičkog rada. Nakon što su zarobljeni vojnici odvedeni do mesta gradnje mosta, Saito preti da će oficiri biti streljani, sve dok major Klipton, britanski medicinski službenik, ne upozori Saitoa da ima previše svedoka da bi mogao da se izvuče sa ubistvom. Saito ostavlja oficire da stoje ceo dan po jakoj vrućini. Te večeri oficiri su smešteni u kaznenu kolibu, dok je Nikolson zatvoren u gvozdenoj kutiji pošto je za kaznu pretučen. Širs uspeva da pobegne, ali biva ranjen. On je zalutao u sijamsko selo, gde mu lokalno stanovništvo pomaže da se oporavi i na kraju stiže u britansku koloniju Cejlon.Sa rokom završetka u maju, radovi na mostu su katastrofalni. Zatvorenici rade što manje i sabotiraju sve što mogu. Pored toga, japanski inženjerski planovi su loši. Ako Saito ne ispoštuje svoj rok, bio bi u obavezi da izvrši ritualno samoubistvo. Očajan, on koristi godišnjicu pobede Japana u Rusko-japanskom ratu kao izgovor da sačuva obraz i najavljuje opštu amnestiju, puštajući Nikolsona i njegove oficire i oslobađajući ih fizičkog rada. Nikolson je šokiran lošim poslom koji obavljaju njegovi ljudi i naređuje izgradnju ispravnog mosta, koji će da preživi rat i da služi kao znak priznanja domišljatosti britanske vojske tokom narednih vekova. Klipton se protivi, verujući da je ovo saradnja sa neprijateljem.Širs uživa u svom bolničkom boravku na Cejlonu kada ga britanski major Varden poziva da se pridruži misiji komandosa da uništi most pre nego što bude završen. Širs pokušava da izađe iz misije priznajući da se tokom zarobljeništva predstavljao kao oficir, očekujući bolji tretman Japanaca. Varden odgovara da je to već znao i da se američka mornarica složila da ga prebaci u britansku vojsku, kao i da je Širs dobio majorsku komisiju, kako bi izbegao sramotu. Shvativši da nema izbora, Širs se dobrovoljno prijavljuje.Komandosi iskaču padobranima u Burmu. Varden je ranjen u susretu sa japanskom patrolom, pa ostali moraju da ga nose na nosiljci. On, Širs i Džojs stižu do reke na vreme uz pomoć sijamskih domorotkinja i njihovog seoskog poglavara Khun Jaija. Pod okriljem tame, Širs i Džojs postavljaju eksploziv na kule mosta. Voz koji prevozi važne uglednike i vojnike trebalo bi da prvi pređe most narednog dana, a cilj Vardena je da ih uništi oboje. Do zore je nivo reke opao izlažući žicu koja povezuje eksploziv sa detonatorom. Nikolson uočava žicu i skreće Saitoovu pažnju na nju. Kako se voz približava, njih dvojica žure na obalu reke da istraže. Džojs, koji upravlja detonatorom, izlazi iz svog zaklona i ubija Saita nožem. Nikolson zove u pomoć, pokušavajući da spreči Džojsa da dođe do detonatora. Kada japanska vojska otvori vatru i ubije Džojsa, Širs dolazi da pomogne, ali je i sam upucan. Prepoznavši umirućeg Širsa, Nikolson uzvikuje: „Šta sam učinio?”.Varden puca iz merzera, ranjavajući Nikolsona. Ošamućeni pukovnik posrće prema detonatoru i pada na njega, dižući u vazduh most i dolazeći voz koji pada u reku. Vardenova misija je izvršena, ali on oseća krivicu zato što su njegovi ljudi ubijeni. Svedočeći pokolju, Klipton odmahuje glavom mrmljajući: „Ludilo! ... Ludilo!”5/4

Gertruda Stejn MelanktaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoГертруда Стајн (енгл. Gertrude Stein; Алегени, 3. фебруар 1874 — Неји на Сени, 27. јул 1946) била је америчка књижевница која је знатно допринела развоју модерне уметности и књижевности. Већи део живота провела је у Француској.БиографијаГертруда Стајн са три годинеРођена је у месту Алегени (Пенсилванија) у образованој породици немачко-јеврејских имиграната. Њен отац, Данијел Стајн, зарадио је прилично богатство инвестицијама у железницу. Када је Гертруда имала три године, породица се, због пословних разлога, преселила најпре у Беч, а затим у Париз. Године 1878. вратила се са породицом у САД и живела у Оукланду, али су наставили да одлази на одморе у Европу. Након смрти родитеља, Гертруда је живела са родитељима своје мајке у Балтимору.На колеџу Редклиф студирала је психологију код Вилијама Џејмса, а након студија 1897. провела је лето у Вудс Хоулу где је студирала ембриологију на Marine Biological Laboratory, што је наставила на Johns Hopkins Medical School, али је 1901. напустила студије без добијене дипломе.Године 1902. преселила се у Париз, у време врхунца уметничког окупљања на Монпарнасу. Од 1903. до 1912. живела је у Паризу са братом Леом, који је био уметнички критичар. У Паризу је 1907. срела љубав свог живота, Алис Б. Токлас [1], а 1909. Алис преселила код ње и њеног брата.Гертруд Стајн је ауторка једне од првих прича о каминг-аут. Причу је написала још 1903. године, али је објављена тек 1950. године под насловом Ствари какве управо јесу.[1]Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј, син Ернеста Хемингвеја 1924. годинеСтајн је временом почела да прихвата и дефинише своју псеудо-мужевност кроз идеје Отоа Вајнингера, изражене у његовом делу Секс и карактер из 1906. године. Вајнингер је, иако Јеврејин по рођењу, сматрао јеврејске мушкарце феминизираним, а жене опет неспособним да буду саможиве, те кадра да поседују гениј. Овом правилу изузетак он види у лезбијкама, које парирају маскулином. Како је Стајн једначила гениј и маскулино, њена позиција жене и интелектуалке се тешко инкорпорирају и савремене феминистичке интерпретације њеног опуса се доводе у питање.[2]Позитивне афирмације њене сексуалности почињу по ступању у однос са Алис Б. Токлас. Ернест Хемингвеј је описао како је Алис била попут Гертрудине „супруге“, где се Стајн ретко кад обраћа његовој (Хемингвејевој) супрузи, баш као што је он третирао Алис, остављајући две „супруге“ да чаврљају.[3]Већи део живота Гертруда је живела од пара које је зарадио њен отац, као уосталом и њена браћа. Године 1933. објавила је мемоаре под насловом „Аутобиографија Алис Б. Токлас“, па је могла финансијски да се осамостали.Она и њен брат су имали једну од првих колекција кубистичког и модерног сликарства. Поседовала је радове Пикаса (који јој је био пријатељ и урадио је њен портет) Матиса, Дерена, Брака, Гриса и других младих аутора.Када је Немачка објавила Први светски рат, Гертруда и Алис су биле у посети Алфреду Норт Вајтхеду у Енглеској. Вратиле су се у Француску и пошто је Гертруда научила да вози кола пријавиле су се да превозе медицински материјал за потребе француских болница. Касније су биле награђене од француске владе за свој допринос.Стајн и Токлас су биле блиске пријатељице књижевнице Натали Барни, која је у Паризу организовала књижевни салон и Академију жена, чија је чланица била и Гертруда.Током 20-их у салону, који је држала Гертруда у Улици цвећа, са зидовима прекривеним авангардним сликама, окупљали су се познати уметници и писци тог доба, као што су Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Анри Матис, Торнтон Вајлдер, Шервуд Андерсон, Гијом Аполинер. Гертруда Стајн је сковала термин изгубљена генерација за неке од ових писаца, који су живели и радили ван Америке. У току овог периода спријатељила се са књижевницом Мином Лој, са којом је остала пријатељица до краја живота.Гертруда Стајн је била врло духовита, весела и елоквентна и имала је велики круг пријатеља и пријатељица. Била је врло утицајна у уметничким круговима и њено мишљење је изузетно уважавано. Била је Хемингвејева менторка и кума на крштењу његовог сина.Пре почетка Другог светског рата, Гертруда је за Њујорк Тајмс изјавила да би Хитлер требало да буде награђен Нобеловом наградом за мир:12/7

Gertruda Stejn MelanktaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoГертруда Стајн (енгл. Gertrude Stein; Алегени, 3. фебруар 1874 — Неји на Сени, 27. јул 1946) била је америчка књижевница која је знатно допринела развоју модерне уметности и књижевности. Већи део живота провела је у Француској.БиографијаГертруда Стајн са три годинеРођена је у месту Алегени (Пенсилванија) у образованој породици немачко-јеврејских имиграната. Њен отац, Данијел Стајн, зарадио је прилично богатство инвестицијама у железницу. Када је Гертруда имала три године, породица се, због пословних разлога, преселила најпре у Беч, а затим у Париз. Године 1878. вратила се са породицом у САД и живела у Оукланду, али су наставили да одлази на одморе у Европу. Након смрти родитеља, Гертруда је живела са родитељима своје мајке у Балтимору.На колеџу Редклиф студирала је психологију код Вилијама Џејмса, а након студија 1897. провела је лето у Вудс Хоулу где је студирала ембриологију на Marine Biological Laboratory, што је наставила на Johns Hopkins Medical School, али је 1901. напустила студије без добијене дипломе.Године 1902. преселила се у Париз, у време врхунца уметничког окупљања на Монпарнасу. Од 1903. до 1912. живела је у Паризу са братом Леом, који је био уметнички критичар. У Паризу је 1907. срела љубав свог живота, Алис Б. Токлас [1], а 1909. Алис преселила код ње и њеног брата.Гертруд Стајн је ауторка једне од првих прича о каминг-аут. Причу је написала још 1903. године, али је објављена тек 1950. године под насловом Ствари какве управо јесу.[1]Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј, син Ернеста Хемингвеја 1924. годинеСтајн је временом почела да прихвата и дефинише своју псеудо-мужевност кроз идеје Отоа Вајнингера, изражене у његовом делу Секс и карактер из 1906. године. Вајнингер је, иако Јеврејин по рођењу, сматрао јеврејске мушкарце феминизираним, а жене опет неспособним да буду саможиве, те кадра да поседују гениј. Овом правилу изузетак он види у лезбијкама, које парирају маскулином. Како је Стајн једначила гениј и маскулино, њена позиција жене и интелектуалке се тешко инкорпорирају и савремене феминистичке интерпретације њеног опуса се доводе у питање.[2]Позитивне афирмације њене сексуалности почињу по ступању у однос са Алис Б. Токлас. Ернест Хемингвеј је описао како је Алис била попут Гертрудине „супруге“, где се Стајн ретко кад обраћа његовој (Хемингвејевој) супрузи, баш као што је он третирао Алис, остављајући две „супруге“ да чаврљају.[3]Већи део живота Гертруда је живела од пара које је зарадио њен отац, као уосталом и њена браћа. Године 1933. објавила је мемоаре под насловом „Аутобиографија Алис Б. Токлас“, па је могла финансијски да се осамостали.Она и њен брат су имали једну од првих колекција кубистичког и модерног сликарства. Поседовала је радове Пикаса (који јој је био пријатељ и урадио је њен портет) Матиса, Дерена, Брака, Гриса и других младих аутора.Када је Немачка објавила Први светски рат, Гертруда и Алис су биле у посети Алфреду Норт Вајтхеду у Енглеској. Вратиле су се у Француску и пошто је Гертруда научила да вози кола пријавиле су се да превозе медицински материјал за потребе француских болница. Касније су биле награђене од француске владе за свој допринос.Стајн и Токлас су биле блиске пријатељице књижевнице Натали Барни, која је у Паризу организовала књижевни салон и Академију жена, чија је чланица била и Гертруда.Током 20-их у салону, који је држала Гертруда у Улици цвећа, са зидовима прекривеним авангардним сликама, окупљали су се познати уметници и писци тог доба, као што су Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Анри Матис, Торнтон Вајлдер, Шервуд Андерсон, Гијом Аполинер. Гертруда Стајн је сковала термин изгубљена генерација за неке од ових писаца, који су живели и радили ван Америке. У току овог периода спријатељила се са књижевницом Мином Лој, са којом је остала пријатељица до краја живота.Гертруда Стајн је била врло духовита, весела и елоквентна и имала је велики круг пријатеља и пријатељица. Била је врло утицајна у уметничким круговима и њено мишљење је изузетно уважавано. Била је Хемингвејева менторка и кума на крштењу његовог сина.Пре почетка Другог светског рата, Гертруда је за Њујорк Тајмс изјавила да би Хитлер требало да буде награђен Нобеловом наградом за мир:12/6

Gertruda Stejn Melankta Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Гертруда Стајн (енгл. Gertrude Stein; Алегени, 3. фебруар 1874 — Неји на Сени, 27. јул 1946) била је америчка књижевница која је знатно допринела развоју модерне уметности и књижевности. Већи део живота провела је у Француској. Биографија Гертруда Стајн са три године Рођена је у месту Алегени (Пенсилванија) у образованој породици немачко-јеврејских имиграната. Њен отац, Данијел Стајн, зарадио је прилично богатство инвестицијама у железницу. Када је Гертруда имала три године, породица се, због пословних разлога, преселила најпре у Беч, а затим у Париз. Године 1878. вратила се са породицом у САД и живела у Оукланду, али су наставили да одлази на одморе у Европу. Након смрти родитеља, Гертруда је живела са родитељима своје мајке у Балтимору. На колеџу Редклиф студирала је психологију код Вилијама Џејмса, а након студија 1897. провела је лето у Вудс Хоулу где је студирала ембриологију на Marine Biological Laboratory, што је наставила на Johns Hopkins Medical School, али је 1901. напустила студије без добијене дипломе. Године 1902. преселила се у Париз, у време врхунца уметничког окупљања на Монпарнасу. Од 1903. до 1912. живела је у Паризу са братом Леом, који је био уметнички критичар. У Паризу је 1907. срела љубав свог живота, Алис Б. Токлас [1], а 1909. Алис преселила код ње и њеног брата. Гертруд Стајн је ауторка једне од првих прича о каминг-аут. Причу је написала још 1903. године, али је објављена тек 1950. године под насловом Ствари какве управо јесу.[1] Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј, син Ернеста Хемингвеја 1924. године Стајн је временом почела да прихвата и дефинише своју псеудо-мужевност кроз идеје Отоа Вајнингера, изражене у његовом делу Секс и карактер из 1906. године. Вајнингер је, иако Јеврејин по рођењу, сматрао јеврејске мушкарце феминизираним, а жене опет неспособним да буду саможиве, те кадра да поседују гениј. Овом правилу изузетак он види у лезбијкама, које парирају маскулином. Како је Стајн једначила гениј и маскулино, њена позиција жене и интелектуалке се тешко инкорпорирају и савремене феминистичке интерпретације њеног опуса се доводе у питање.[2] Позитивне афирмације њене сексуалности почињу по ступању у однос са Алис Б. Токлас. Ернест Хемингвеј је описао како је Алис била попут Гертрудине „супруге“, где се Стајн ретко кад обраћа његовој (Хемингвејевој) супрузи, баш као што је он третирао Алис, остављајући две „супруге“ да чаврљају.[3] Већи део живота Гертруда је живела од пара које је зарадио њен отац, као уосталом и њена браћа. Године 1933. објавила је мемоаре под насловом „Аутобиографија Алис Б. Токлас“, па је могла финансијски да се осамостали. Она и њен брат су имали једну од првих колекција кубистичког и модерног сликарства. Поседовала је радове Пикаса (који јој је био пријатељ и урадио је њен портет) Матиса, Дерена, Брака, Гриса и других младих аутора. Када је Немачка објавила Први светски рат, Гертруда и Алис су биле у посети Алфреду Норт Вајтхеду у Енглеској. Вратиле су се у Француску и пошто је Гертруда научила да вози кола пријавиле су се да превозе медицински материјал за потребе француских болница. Касније су биле награђене од француске владе за свој допринос. Стајн и Токлас су биле блиске пријатељице књижевнице Натали Барни, која је у Паризу организовала књижевни салон и Академију жена, чија је чланица била и Гертруда. Током 20-их у салону, који је држала Гертруда у Улици цвећа, са зидовима прекривеним авангардним сликама, окупљали су се познати уметници и писци тог доба, као што су Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Анри Матис, Торнтон Вајлдер, Шервуд Андерсон, Гијом Аполинер. Гертруда Стајн је сковала термин изгубљена генерација за неке од ових писаца, који су живели и радили ван Америке. У току овог периода спријатељила се са књижевницом Мином Лој, са којом је остала пријатељица до краја живота. Гертруда Стајн је била врло духовита, весела и елоквентна и имала је велики круг пријатеља и пријатељица. Била је врло утицајна у уметничким круговима и њено мишљење је изузетно уважавано. Била је Хемингвејева менторка и кума на крштењу његовог сина. Пре почетка Другог светског рата, Гертруда је за Њујорк Тајмс изјавила да би Хитлер требало да буде награђен Нобеловом наградом за мир: