Dve nekoriscene (na njima nije olovkom upisan broj koji se tada upisivao na markici za svaki mesec) mesecne markice za gradski i prigradski prevoz iz 1987.godine.

Karta za prevoz stvari `LASTA` Beograd Jugoslavija, iz 90-tih godina,nekorištena.

Stari funkcionalni privezak za ključeve Petrolunion. Glavni motiv priveska je kamion cisterna za prevoz goriva, u pozadini deo naftnih bušotina i ispred kamiona dve točikice za gorivo. Pozadina priveska natpis firme. Reljefni osećaj pod prstima na obe strane. Retro, vintidž, kamion cisterna, nafta, pumpa. Nedostaci: vidljiva patina, mehanizam brava za ključeve se feže odvrće. Dimenzije približno: prečnik 3 cm, ukupna dužina sa lančićem i kopčom 9,5 cm, težina 18 gr. Stanje kao na fotografijama.

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi je igracke starijeg datuma - limeni kamioni, generalno odlicno ocuvani i kao takvi predstavljaju kolekcionarski primerak svoje vrste. Kamioni su napravljeni u kombinaciji metala (cvrstog lima) i plastike, vecih dimenzija. Zeleni kamion je sa prikolicom, reklamni kamion za osvezavajuce gazirano bezalkoholno pice Sprite, sa komplet gajbicama sa flasicama (ukupno 5 kom). Zuti kamion je namenjen za prevoz kontejnera za reciklazu (nedostaje kontejner). Prava prilika da po zaista extra ceni upotpunite svoje kolekcije autica. Objektivno stanje igracaka - autica (kamiona) je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

Prodajem staru svetu sliku : "Sveta Marija - Majka Božija", s početka 20. veka. Izuzetno očuvanu u drvenom okviru koji obeležava period iz kog potiče. Dimenzije : širina max 52 cm. visina max 67 cm. Šaljem brzom poštom na adresu kupca ili neki drugi vid prevoza a sve u skladu sa dogovorom sa kupcem. Plaćanje pouzećem robe i uslugu brze pošte

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

Most kralja Aleksandra je bio drumski most preko reke Save u Beogradu, koji je srušen tokom Drugog svetskog rata. Posle rata je na njegovom mestu podignut Brankov most. Pre mosta, ljudi su se prevozili skelom. Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Pošto je položaj mosta definisan u pristanišnoj zoni, a da bi se omogućilo nesmetano okretanje brodova zahtevan je uslov da se reka Sava premosti jednim otvorom od 250m, s tim da visina plovnog gabarita ispod mosta bude 12m. Građenje je počelo jula 1930. godine. Ukupna dužina mosta iznosila je 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - počev od novobeogradske strane). Glavna mostovska konstrukcija, raspona 75+261+75m izvedena je kao viseći most po ugledu na viseći most preko reke Rajne u Kelnu. Prvobitno je trebao biti otvoren u junu 1933, ali je gradnja odlagana zbog obustave isporuke gvozdene konstrukcije iz reparacija i sporom eksproprijacijom zgrada na prilazu. Izgradnja je koštala oko 185 miliona dinara, a pomenute eskproprijacije još 35 miliona. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Ispostavilo se da je prvi putnik preko mosta bio патријарх Варнава - na povratku iz Karlovaca, njegovom automobilu je dozvoljen prelazak 30. novembra 1934. Proba opterećenja je izvršena 11. i 12. decembra, tako što je preko njega prešlo desetak Opštinskih kamiona cisterni, a sutradan i 700 konjanika. Kao prvi drumski most otvoren je 16. decembra 1934. godine. Otvorio ga je princ namesnik, Pavle Karađorđević, prvog dana je prošetalo oko 150.000 građana. Zanimljivo je da se prvih meseci pri prelazu preko mosta plaćala trošarina. Mada je Zemun bio priključen Beogradu, u ranijim, zasebnim, opštinskim budžetima je bila predviđena ta stavka, koja je ispoštovana da budžet ne bi bio neuravnotežen. Preko mosta je skoro godinu dana zatim, 5. novembra 1935. god prešao i prvi tramvaj br 14 za Zemun, zbog čega je u narodu bio poznat i kao Zemunski most. Od februara 1937. najveća dozvoljena brzina tramvaja na mostu bila je 60 km/h. Jednog avgustovskog dana 1937, preko mosta je prešlo 16.326 pešaka i 4.636 vozila, od čega 1.443 `luksuznih automobila` i 140 teretnih automobila; autobusi i tramvaji su prevezli 5.380 putnika. Maturanti su na kraju školske godine bacali kape i knjige u Savu sa mosta. Otvaranje zemunskog i pančevačkog mosta bilo je već 1935. veliki udarac za rečni prevoz. Kako se početkom 1934. godine bližio kraj izgradnje mosta Kralja Aleksandra sve više počinje da se razmišlja o skulpturama koje bi trebalo da se nađu na pilonima mosta. Ivan Meštrović izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bi bila 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate `Albanija`). Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura. Udruženje likovnih umetnika u Beogradu je smatralo Meštrovićev projekt statua `umetnički neuspelim` i kritikovalo to što nije primljen javnim konkursom. Ovaj most nazvan most kralja Aleksandra je porušen u ratnim razaranjima (Drugi svetski rat), tačnije 12.04.1941. godine, dizanjem u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, a u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, tako da je služio relativno kratko. U tom trenutku je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, tako da je nakon Drugog svetskog rata jedno godinu dana funkcionisala tramvajska linija 14 od Starog sajmišta do Zemuna. Pored Zemuna, jedini bitniji objekti sa one strane reke pre rata bili su stari aerodrom i 1938. izgrađeno i po lošemu nadaleko čuveno Staro sajmište. Za rušenje mosta vezan je tragičan događaj: on govori o rasulu u kojem se našla naša vojska tokom Aprilskog rata. Most je, naime, srušen u trenutku kada se ispod njega nalazio brod „Tanasko Rajić“ koji se povlačio ka Ostružnici… Inženjeri u mrkloj noći nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle eksplozije survala tačno na lađu, na licu mesta je poginulo 95 osoba. Na stubovima i oporcima starog lančanog mosta kralja Aleksandra sagrađen je današnji Brankov most. Stubovi na obalama Save su preživeli prvo, a potom i savezničko bombardovanje 1944. godine. Na kamenim ostacima, deceniju kasnije, sagrađen je novi most koji je pušten u saobraćaj 1956. godine, a nazvan je u čast pesnika Branka Radičevića. Od tada, mostovska konstrukcija je dograđivana i proširivana, od 1979. godine ima sadašnji izgled, ali stubovi nisu temeljno sanirani. Posle rušenja, kad su Nemci potom ušli u Beograd hitno im je bio neophodan most za prebacivanje trupa i opreme iz srednje u jugoistočnu Evropu, kao i sirovina, ali i ranjenika u obrnutom smeru. Kako je opravka postojećeg mosta bila krupniji zalogaj rešenje je pronađeno u Žablju, gde je neposredno pre toga, s ciljem da premosti Tisu, iz Nemačke u delovima dopremljen novi most. Pošto je most u Beogradu bio neophodniji to je nesuđeni žabaljski hitno prebačen u Beograd, montiran, i tokom 1942. godine pušten u saobraćaj - To je Savski most (Beograd). Postoji i mit o prokletstvu mosta kralja Aleksandra, koincidencijom korišćenog 7 godina, posebno zbog činjenice da se most gradi na ostacima nekadašnje džamije, koju su prethodno morali da raščiste. Džamija se, inače, nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub mosta na desnoj obali Save. Upravo su tu Liman džamiju, kako se zvala ova bogomolja, ljudi želeli da zaborave.

Most kralja Aleksandra je bio drumski most preko reke Save u Beogradu, koji je srušen tokom Drugog svetskog rata. Posle rata je na njegovom mestu podignut Brankov most. Pre mosta, ljudi su se prevozili skelom. Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Pošto je položaj mosta definisan u pristanišnoj zoni, a da bi se omogućilo nesmetano okretanje brodova zahtevan je uslov da se reka Sava premosti jednim otvorom od 250m, s tim da visina plovnog gabarita ispod mosta bude 12m. Građenje je počelo jula 1930. godine. Ukupna dužina mosta iznosila je 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - počev od novobeogradske strane). Glavna mostovska konstrukcija, raspona 75+261+75m izvedena je kao viseći most po ugledu na viseći most preko reke Rajne u Kelnu. Prvobitno je trebao biti otvoren u junu 1933, ali je gradnja odlagana zbog obustave isporuke gvozdene konstrukcije iz reparacija i sporom eksproprijacijom zgrada na prilazu. Izgradnja je koštala oko 185 miliona dinara, a pomenute eskproprijacije još 35 miliona. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Ispostavilo se da je prvi putnik preko mosta bio патријарх Варнава - na povratku iz Karlovaca, njegovom automobilu je dozvoljen prelazak 30. novembra 1934. Proba opterećenja je izvršena 11. i 12. decembra, tako što je preko njega prešlo desetak Opštinskih kamiona cisterni, a sutradan i 700 konjanika. Kao prvi drumski most otvoren je 16. decembra 1934. godine. Otvorio ga je princ namesnik, Pavle Karađorđević, prvog dana je prošetalo oko 150.000 građana. Zanimljivo je da se prvih meseci pri prelazu preko mosta plaćala trošarina. Mada je Zemun bio priključen Beogradu, u ranijim, zasebnim, opštinskim budžetima je bila predviđena ta stavka, koja je ispoštovana da budžet ne bi bio neuravnotežen. Preko mosta je skoro godinu dana zatim, 5. novembra 1935. god prešao i prvi tramvaj br 14 za Zemun, zbog čega je u narodu bio poznat i kao Zemunski most. Od februara 1937. najveća dozvoljena brzina tramvaja na mostu bila je 60 km/h. Jednog avgustovskog dana 1937, preko mosta je prešlo 16.326 pešaka i 4.636 vozila, od čega 1.443 `luksuznih automobila` i 140 teretnih automobila; autobusi i tramvaji su prevezli 5.380 putnika. Maturanti su na kraju školske godine bacali kape i knjige u Savu sa mosta. Otvaranje zemunskog i pančevačkog mosta bilo je već 1935. veliki udarac za rečni prevoz. Kako se početkom 1934. godine bližio kraj izgradnje mosta Kralja Aleksandra sve više počinje da se razmišlja o skulpturama koje bi trebalo da se nađu na pilonima mosta. Ivan Meštrović izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bi bila 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate `Albanija`). Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura. Udruženje likovnih umetnika u Beogradu je smatralo Meštrovićev projekt statua `umetnički neuspelim` i kritikovalo to što nije primljen javnim konkursom. Ovaj most nazvan most kralja Aleksandra je porušen u ratnim razaranjima (Drugi svetski rat), tačnije 12.04.1941. godine, dizanjem u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, a u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, tako da je služio relativno kratko. U tom trenutku je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, tako da je nakon Drugog svetskog rata jedno godinu dana funkcionisala tramvajska linija 14 od Starog sajmišta do Zemuna. Pored Zemuna, jedini bitniji objekti sa one strane reke pre rata bili su stari aerodrom i 1938. izgrađeno i po lošemu nadaleko čuveno Staro sajmište. Za rušenje mosta vezan je tragičan događaj: on govori o rasulu u kojem se našla naša vojska tokom Aprilskog rata. Most je, naime, srušen u trenutku kada se ispod njega nalazio brod „Tanasko Rajić“ koji se povlačio ka Ostružnici… Inženjeri u mrkloj noći nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle eksplozije survala tačno na lađu, na licu mesta je poginulo 95 osoba. Na stubovima i oporcima starog lančanog mosta kralja Aleksandra sagrađen je današnji Brankov most. Stubovi na obalama Save su preživeli prvo, a potom i savezničko bombardovanje 1944. godine. Na kamenim ostacima, deceniju kasnije, sagrađen je novi most koji je pušten u saobraćaj 1956. godine, a nazvan je u čast pesnika Branka Radičevića. Od tada, mostovska konstrukcija je dograđivana i proširivana, od 1979. godine ima sadašnji izgled, ali stubovi nisu temeljno sanirani. Posle rušenja, kad su Nemci potom ušli u Beograd hitno im je bio neophodan most za prebacivanje trupa i opreme iz srednje u jugoistočnu Evropu, kao i sirovina, ali i ranjenika u obrnutom smeru. Kako je opravka postojećeg mosta bila krupniji zalogaj rešenje je pronađeno u Žablju, gde je neposredno pre toga, s ciljem da premosti Tisu, iz Nemačke u delovima dopremljen novi most. Pošto je most u Beogradu bio neophodniji to je nesuđeni žabaljski hitno prebačen u Beograd, montiran, i tokom 1942. godine pušten u saobraćaj - To je Savski most (Beograd). Postoji i mit o prokletstvu mosta kralja Aleksandra, koincidencijom korišćenog 7 godina, posebno zbog činjenice da se most gradi na ostacima nekadašnje džamije, koju su prethodno morali da raščiste. Džamija se, inače, nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub mosta na desnoj obali Save. Upravo su tu Liman džamiju, kako se zvala ova bogomolja, ljudi želeli da zaborave.

422 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 24 slicice 76 od 100 Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.