Psaltir , izdanje manastir Ostrog . Knjiga je nova !

велики формат протојереј Др Радомир Милошевић: Псалтир са објашњењем Неуморни истраживач богословских наука 20. и 21. века, протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, приредио је ново јединствено тумачење књиге светске религиозне књижевности још од старозаветних дана. Књига која се примењује као основа без које се не обавља ниједно богослужење у православној цркви, док се, на пример, у манастирима ишчитава у целини током сваке седмице. Молитвеник своје врсте, уједно и поезија и музика своје врсте, „тишина душе која дарује мир, а умирује бурне помисли, те умекшава раздраженост душе”, Псалтир је и красота целомудрености, савршенство разумности, узор покајања и сваког добра које човек помисли…

ANDRE GRABAR VIZANTIJA - vizantijska umetnost srednjega veka: (od VIII do XV veka) Prevod - Olivera Đurić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1969 200 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I DEO: OPŠTE KARAKTERISTIKE VIZANTIJSKE UMETNOSTI I. GEOGRAFSKI I ISTORIJSKI OKVIR II. POLJA UMETNIČKE DELATNOSTI III. TEHNIKE IV. UTICAJ IDEJA II DEO: ISTORIJSKI PREGLED VIZANTIJSKE SREDNJOVEKOVNE UMETNOSTI I. UMETNOST ZA VREME VLADAVINE IKONOKLASTA (726-843) II. POLET POSLE IKONOKLASTIČKE KRIZE I VELIKE ETAPE ISTORIJE OVE UMETNOSTI DO PADA VIZANTIJE III. ARHITEKTURA OD IX DO XV VEKA Opšti podaci (85). Spomenici (93) IV. SLIKARSTVO, VAJARSTVO I ORNAMENTALNE UMETNOSTI OD KRAJA IKONOKLAZMA DO KRSTAŠKOG PLJAČKANJA CARIGRADA 1204 Mozaik (105). Zidno slikarstvo (116). Minijature (128). Skulptura (148). Emalj (152). Zlatarstvo (154). Ukrašena svila (156) V. FIGURATIVNE UMETNOSTI OD XIII DO XV VEKA DODATAK Istorijski okvir, datumi (178). Bibliografija (179). Karta Vizantijskog Carstva u srednjem veku (180-181). Table u boji (182). Spisak mesta gde se čuvaju rukopisi i predmeti reprodukovani u boji (183). Planovi (183). Spisak autora fotografija u boji (183). Fotografije arhitekture (184-192). Registar (193-200) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Byzantine Anđeli Antika Arabljani Arta Atina Atos Sveta Gora Balkan Bazilika Biblija Bogorodica Mistra Pantanasa Bugari Carigrad Dafni Emalj Epir Evropa Freska Zidno Slikarstvo Gotika Grci Grčka Grigorije Nazijanski Teolog Hios Hosios Luka Sveti Luka Fokida Hristos Isus Ikona Ikonoklazam Iran Iranska Italija Jermenija Jovan Zlatousti Justinijan Kahrije Kapadokija Kapela Palatina Karolinzi Kipar Klasicizam Komnini Kostur Krstaši Kubus Kupola Latini Makedonci Makedonija Mala Azija Makedonska Renesansa Mije Gabrijel Mistra Mozaik Muslimani Nerezi Ohrid Palata Portreti Profana Psaltir Rim Rimski Rusija Sicilija Sinaj Sirija Solun Srbija Srpski Starohrišćanski Svetac Marko Venecija Kliment Ohridski Svod Turci Vaznesenje Zapad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

Autor - osoba Orfelin, Zaharija, 1726-1785 = Orfelin, Zaharija, 1726-1785 Naslov Iskusni podrumar / Zaharija Orfelin Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1986 Izdanje [(Fototipsko izd.)] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna biblioteka Srbije ; Gornji Milanovac : Dečje novine, 1986 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 256, XLII str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čurčić, Lazar, 1926- = Čurčić, Lazar, 1926- Zbirka ǂBiblioteka ǂŽiva prošlost ISBN 86-367-0043-4 (karton) Napomene Tiraž 2.000 Str. III-XXVII: Orfelinov Iskusni podrumar / Lazar Čurčić Str. XXIX-XXX: O ovom izdanju / L. Č. Str. XXXI-XLII: Komentari / L. Č. Fototip. izd.: Pančevo: Knjižara Braće Jovanovića, 1885. Predmetne odrednice Orfelin, Zaharija, 1726-1785 -- `Iskusni podrumar` Vinarstvo „Orfelinov Iskusni podrumar (kraj XVIII veka) prva je srpska knjiga namenjena vinogradarima, ali ona je, kako je napred rečeno, bila namenjena i vaspitanju ukusa. Takve knjige oduvek su izlazile samo iz ruku pisaca prefinjenih osećanja, i onih pisaca koji su bili spremni da učine mnogo u širenju lepog u svim okvirima čovekovog života. U našoj kulturnoj istoriji niko nije proučavao trajanje, mene i uticaj vaspitanja ukusa, a i to je nezaobilazna kategorija za shvatanje duhovnih vrednosti.” U ovoj je knjizi sve rečeno, štа i kаko trebа običаn gаzdа oko i sа vinom dа rаdi, pа аko je budeš iole sа pаžnjom pročitаo i proučio, imаćeš od nje veomа velike koristi. Onа ti, istinа, ne pružа priliku, dа od vode bez ikаkvа troškа nаprаviš dobro vino, аli te uči dа tvoje drаgo i skupoceno vino, аko ti se po nesreći sа vremenа, rđаvа podrumа, buretа ili mа čegа tome slično, pokvаri, dа gа možeš opet poprаviti i postаviti u ono stаnje u koje trebа, dа ti je vino... Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar, 1726 – Novi Sad, 19. januar 1785) bio je srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf, enolog, pisac udžbenika i pravoslavni teolog. Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine, u periodu posle Bečkog rata 1683–1699. Otac mu se zvao Jovan. Prvo Orfelinovo objavljeno delo je Kratkoje o bogopodobajuštem telu i krovi Hristovoj pokloneniji i vremenitoga nastavljenija, nastalo tokom njegovog službovanja (pisar) kod mitropolita Nenadovića 1758. godine. Pretpostavlja se da se obučavao u Budimu i Beču kao i da se nakandno sam učio u Novom Sadu. Sveti Đorđe sa izgledom manastira Senđurđa iz 1767. godine Захарія Орфелинъ Цесаро-Кралевской Рѣзнаго Художества Академіи Членъ грыдоровалъje Orfelinov rad iz 1760. za koji istoričar umetnosti Dinko Davidov smatra da je taj bakrorez bio ”neka vrsta specijalističke vežbe” na osnovu kojeg ga je Jakob Šmucer primio za počasnog člana bečke bakrorezačke akademije 1767. godine. Orfelin je službovao kod vladike Vićentija Jovanovića Vidaka u Temišvaru do 1764. Potom odlazi u Veneciju gde radi kao korektor srpskih knjiga u štampariji Dimitrija Teodosija. Smatra se da je iz Venecije povremeno putovao u Beč. Delo „Plač Serbiji“ Kao pesnik, Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija Plač Serbiji (Plač Srbije, 1761) u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet. Odlomak: Kako stade Serbija, slavna i ugodna, sa množestvom naroda bivša prođe plodna, presilnima careva i hrabri soldati. Slavni moji carevi i voždi veliki, s mojih hrabri vitezi i sini toliki. Vostok, zapad, polunoć bojali se mene, slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne. Slavenoserbski magazin, bukvar i udžbenici Među najznačajnija Orfelinova dela ubraja se „Slavenoserbski magazin“ štampan u Veneciji 1768.[10] Zamišljen je kao časopis, odnosno to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Izašao je samo jedan broj. U predgovoru u vidu manifesta Orfelin iznosi osnovnu ideju građanske prosvećenosti, ideju demokratizacije kulture, da nauka treba da služi potrebama običnog čoveka, a književnost i filozofija da izađu iz uskog kruga učenih ljudi i da postanu dostupni svima. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga. Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik. Jovan Deretić ga smatra, uz Jovana Rajića, najznačajnijim piscem ruskoslovenske epohe u srpskoj književnosti. Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece. Drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je „Žitije Petra Velikog“ (Venecija, 1772) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka. Napisao je i prvi srpski „Večiti kalendar“ 1780, štampan u Beču 1783, gde uz standardne kalendarske podatke daje i obimno poglavlje o astronomiji. „Veliki srpski travnik“, „Iskusni podrumar“ Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu „Veliki srpski travnik“ u kojoj je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku latinski i narodni naziv. Osim toga za svaku biljku je naveo „polza i upotreblenije“ sa podacima o lekovitim dejstvima i terapijama, tj. kako se ta biljka može korisno upotrebiti, što je bilo uobičajeno za to vreme u Evropi, a prvi put kod Srba. Njegova knjiga Iskusni podrumar (Beč, 1783) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više od 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. Pišući o receptima za proizvodnju vina, Zaharije Orfelin navodi i recepturu za izradu bermeta koja se razlikovala od kuće do kuće. Bermet je desertno vino, slatkog ukusa, sa različitim dodacima lekovitog i začinskog bilja. Zaharije je dao recept koji se odomaćio sa raznim modifikacija po Fruškoj gori. Ona je prva knjiga ovakve vrste na srpskom jeziku. Tek sto godina kasnije (1883) Srpski arhiv za celokupno lekarstvo štampao je kao posebno izdanje Lekovito bilje u Srbiji od dr Save Petrovića. Slikar i bakrorezac Na srpskoj kulturnoj sceni pojavljuje se 1758. godine. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac, uradio je više dela u bakrorezu. Jedno od njih predstavlja Svetog Savu. 70-ih godina 18. veka izabran je za počasnog člana Umetničke akademije u Beču. Umro je 19. januara 1785. godine u Novom Sadu, na Sajlovu. Sahranjen je pri crkvi Sv. Jovana Preteče. Dela Pesan novosadelanuje za građanku gospodicnu Femku, između 1748 i 1757 Pozdrav Mojseju Putniku, Novi Sad, 1757. Omologija, 1758. Hulitelj, Sremski Karlovci, 1759. Kratkoje o sedmih tajinstvah nastavlenije, 1760. Gorestni plač slavnija inogda Serbiji, Venecija, 1761 Trenodija, Venecija, 1762 Plač Serbii, jejaže sini v različnija gosudarstva rasjejali sja, Venecija, 1762 Oda na vospominanije vtorago Hristova prišestvija, 1763. Apostolskoje mleko, Temišvar, 1763. Istina o Boze, Novi Sad, 1764. Hristoljubivih dus stihoslovije, Novi Sad, 1764. Sjetovanije naučenogo mladago čelovjeka, 1764. Strasno jevandljelje, Venecija, 1764. Pjesn istoriceskaja, Venecija, 1765. Melodija k proleću, Novi Sad, 1765. Slavenosrpski kalendar za godionu 1766., Novi Sad, 1765. Latinski bukvar, Venecija, 1766. Pervija načatki latinskogo jazika, 1767. Pervoje ucenije hotjastim ucitisja knig pismeni slavenskimi nazivaemo Bukvar, Venecija, 1767. Latinska gramatika, Venecija, 1768. Slaveno-serbski magazin, Venecija, 1768. Istorija o žitija i slavnih đelah velikago gosudarja i imperatora Petra Pervago, Venecija, 1772 Generalnaja karta vserosijkoj Imperiji, 1774. Položenije provuncij: Liflandije, Finlandije, Karelije, Ingrije, i Kurlandije, 1774. Karta georaf. Germanije, Holandije, Danije, Poljane, 1774. Karta Male Tatarije, 1774. Bukvar za srpsku decu slovenski, Venecija, 1776. Propisi srpski, Sremski Karlovci, 1776. Slavenska i vlaska Kaligrafija, Sremski Karlovci, 1778. Večni kalendar, Beč, 1783. Iskusni podrumar, Beč, 1783. Sedam stepenej premudrosti Urednik ili prevodilac Srpska gramatika, 1755. Kratkoje nastavlenije, Sremski Karlovci, 1757. Ortodoksosomologija ili pravoslavnoje ispovjedanije, Sremski Karlovci, uredio 1758. Kratko nastavljenije, Sremski Karlovci, 1758. Oda na vospominanije vtoraga Hristova prisestvija, Beč, 1759. Molitvoslav, Venecija, 1762. Psaltir, Venecija, 1762. Trebnik, Venecija, 1762. Propoved ili slovo o osuzdeniji, Venecija, 1764. Evangelija ctomaja vo sjatij i velikij cetveretok, Venecija, 1764. Catechisis – Peter Mohyla Catechisis – Jovan Rajić Srbljak (kompendijum starih srpskih zapisa) Kratke priče – Feofan Prokopovič Zanimljivosti Postoji kulturna grupa „Krug Orfelin“ Nagrada „Zaharija Orfelin“ dodeljuju se na Međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu za najbolju likovnu i tehničku opremu knjiga izdatih između dva Salona. Postoji izdavačka kuća „Orfelin“ u Novom Sadu Udruženje Srba i poštovalaca srpske kulture i nasleđa „Orfelianum“ iz Pariza dodeljuje istoimenu nagradu za najlepšu pesmu napisanu na srpskom jeziku Pesnik Đorđe Nešić je napisao pesmu Zdravica Zaharija Orfelina, inspirisanu njegovom mišlju o optimalnoj meri konzumacije alkohola u delu Iskusni podrumar. MG12

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad