SV 8 60794) BALKANSKO BRATSTVO časopis za socijalno ekonomska pitanja , kulturu i umetnost , broj 4 ; Beograd decembar 1936 , vlasnik i urednik Petar Zorkić , Odgovorni urednik : Bogdan Litričanin ; 1. Ideologija balkanskog bratstva, Dura Šarac-Vesijan 2. Balkanizam i „Balkanizam`, Slavko M. Kosić 3. Odraz problema sadašnjice na Balkanu, Milenko St. Milovanović 4. Za novi privredni život Balkana, B. L. 5. Pogled na istorijsko kulturni razvoj rumunskog naroda, Ljubomir I. Marković 6. Kurban Bajram u Carigradu, Hivzi Bjelovac 7. Albanski seljak, Mark. Temali 8. Bugarski Remark (Mihailo Kremen), Petar M. Pavlović 9. Sari Bal, Refik Hamid 10. Izigrao Sveca, D. Nikolopulos 11. Seljak iz Šalje uzimao besu svoga kuma, M. T. 12. Hristo Botev, P. M. P. 13. Rode na mesečini, Ahmed Hašin 14. Izlaz meseca, Ahmed Hašin 15. Svetlucanje, Ahmed Hašin 16. Bele ptice u crnoj noći 17. Balkansko pozorište i njegovi zadatci, D. Š. V. mek povez, format 20,5 x 28 cm , ilustrovano, ćirilica i latinica, 32 strane

IZ NOĆI U NOĆ VJEROSLAV BELOTI Prosvetni pregled B e o g r a d 1 9 8 5 VJEROSLAV BELOTI, sjajni, tragični pjesnik, rođen u Supetru na Braču 1922, umro 1944. u svojoj 22. godini u Lječilištu Novi Marof. Od mladosti poboljevao od tuberkuloze, nikad se nije vratio u svoju rodnu Dalmaciju, u Split. Po njegovoj želji posle osobođenja majka je prenela njegove posmrtne ostatke u Split, te su pokopani na groblju Lovrinac ............................................................. KIŠE KIŠE O, ja idem da umrem Vran gavran mi krv siše Gnjilo voće smrt me hoće Tužna priča bolest mladića: Na krevetu Umirem s sušičavim klicama i žudim kužan za srebrenim pticama. A vani, pod prozorom, Niz ulicu vjetar jauče O tugo, a još juče Ljubljah ludo... Sad bolan sam Na ledini u ljetnom danu. U SUTONU U nama i s nama vječno mrtvaci hode... BOLESNIKOV MONOLOG PRED SMRT I zato jer ne vidim ništa lijepo, svijetlo, bijelo, Pjevam sebi svakodnevno, mrtvačko opijelo... ......................................................... Broš Latinica Posveta 81 stranica lepO

Sadržaj: Najjača sila Kako se život začeo sam od sebe Kako je Luj Paster pobio samozačeće života Kako život `nije nikad nastao` Traganje za najjednostavnijim `Pseudoorganizmi` i modeli - Plamen i kristal Hemija i fizika živog bića Najsloženija materija Sta je život Sve živo sastoji se iz ćelija. - Život i smrt U potrazi za `Plavom pticom` Kod kolevke života Kako je materija postala biće - Ozelenjenje sveta - Šta je napredak Ultravirusi - Da li je sada mogućno samozačeće Sinteza života O zivotu koji nije slican nasem - Život u svemiru Izdavač: Matica Srpska Novi Sad Godina: 1949 Broj strana: 209 Mek povez Biblioteka: Skladište: 981 Ima žute flekice od starosti. Ocena: 3. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2014. godine. do 100 gr - 69 dinara 101-250 gr - 76 dinara 251-500 gr - 99 dinara 501-1000gr - 106 dinara 1001-2000 gr - 129 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

MALI MORALNI OGLEDI ĐAKOMO LEOPARDI `FILIP VIŠNJIĆ` BEOGRAD 2 O O 8 ALBATROS knjiga 137 R e f e r e n c e Razgovor između Herkulka i Atlanta Razgovor između Mode i Smrti Razgovor između jednog đavolka i jednog patuljka Razgovor između Malambruna i Farfarela Razgovor između Prirode i Duše Razgovor između Zemlje i Meseca Razgovor između jednog fizičara i jednog metafizičara Razgovor između Torkvata Tasa i njegovog domaćeg duha Razgovor Prirode sa jednim Islanđaninom Raugovor između Federika Rujša i njegovih mumija Razgovor između Krostofora Kolumba sa Pedrom Gutijeresom Razgovor između Timandra i Helendra Razgovor Plotinov sa Porfirijem Razgovor između jednog prodavca almanaha i jednog prolaznika Razgovor Tristana sa jednim prijateljem Pohvala pticama Pesma divljeg petla O poreklu sveta O kraju sveta Reč unapred Kopernik Dijalog Scena I-IV Mudre izreke Filipo Otonijerija Parini ili o Slavi Prometejeva opklada Predlog za nagrade Akademije ksilografa ........................................................ S italijanskog preveo, sa predgovorom i napomenama, priredio ALEKSANDAR V. STEFANOVIĆ Latinica Tvrde korice Šiven povez 377 stranica Pažnja !!! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO GARANCIJA PERFEKT Ekstra **********************++

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alberta Roman zene u opasnim godinama Pierre Benoit (16. srpnja 1886. - 3. ožujka 1962.) bio je francuski romanopisac, scenarist i član Académie française.[1] Možda je najpoznatiji po svom drugom romanu L`Atlantide (1919.) koji je sniman više puta. Pierre Benoit, rođen u Albiju (južna Francuska) bio je sin francuskog vojnika. Benoit je proveo svoje rane godine i vojnu službu u sjevernoj Africi, prije nego što je postao državni službenik i knjižničar.[2] 1914. objavio je svoju prvu knjigu pjesama. Potom se pridružio francuskoj vojsci i nakon bitke kod Charleroija hospitaliziran je i demobiliziran. Njegov prvi roman Koenigsmark objavljen je 1918.; L`Atlantide je objavljen sljedeće godine i dobio je veliku nagradu Académie française, čiji je član postao 1931. godine.[2] Godine 1923. Benoit je poslan u Tursku kao novinar Le Journala, a kasnije je posjetio i druge nacije.[3] Tijekom ovog desetljeća, mnogi njegovi romani pretvoreni su u filmove, uključujući La Châtelaine du Liban. Politički desničar, Benoit je bio obožavatelj Mauricea Barrèsa i Charlesa Maurrasa.[2] Tijekom nacističke okupacije Francuske, Benoît se pridružio `Groupe Collaboration`, pronacističkoj umjetničkoj skupini čiji su ostali članovi bili Abel Bonnard, Georges Claude i Pierre Drieu La Rochelle.[4] To ga je dovelo do uhićenja u rujnu 1944.; na kraju je pušten nakon šest mjeseci, ali je njegov rad nekoliko godina nakon toga ostao na `crnoj listi` francuskih nacističkih kolaboracionista.[2] Pokušao je dati ostavku na Académie française 1959. u znak protesta zbog njihovog odbijanja da prihvate pisca Paula Moranda nakon što je na njegovu prijavu stavio veto general Charles DeGaulle. Kasno u životu, Benoit je dao niz intervjua s francuskim piscem Paulom Guimardom.[2] Umro je u ožujku 1962. u Ciboureu.[5] Stil romana Svaki od Benoitovih romana sastoji se od točno 227 stranica i ima heroinino ime koje počinje slovom `A`.[6] Odabrana bibliografija Koenigsmark (1918.) L`Atlantide (1919.; prijevod kao Atlantida, 1920.) La Chaussée des Géants (Put divova) (1922.) L`Oublié (Zaboravljeni čovjek) (1922.) Mademoiselle de La Ferté (1923.) La Châtelaine du Liban (fr) (libanonska dama od kurije) (1924.) Le Puits de Jacob (Jakovljev zdenac) (1925.) Alberte (1926.) Le Roi Lépreux (Kralj gubavaca) (2016.) Axelle (1928.) Le Soleil de Minuit (Ponoćno sunce) (1930.) Boissière (1935.) La Dame de l`Ouest (1936.) L`Homme qui était trop grand (Čovjek koji je bio previsok) (1936.) Les Compagnons d`Ulysse (1937.) Bethsabée (1938.) Okolina Adena (1940.) Pustinja Gobi (1941.) Lunegarde (Moonkeep) (1942.) L`Oiseau des Ruines (Ptica ruševina) (1947.) Aïno (1948.) Les Agriates (1950.) La Sainte Vehme (Sveti Vehme) (1954.), ilustrirao Jean Dries Villeperdue (Izgubljeni grad) (1954.) Montsalvat (1999.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pierre Benoit (16. srpnja 1886. - 3. ožujka 1962.) bio je francuski romanopisac, scenarist i član Académie française.[1] Možda je najpoznatiji po svom drugom romanu L`Atlantide (1919.) koji je sniman više puta. Pierre Benoit, rođen u Albiju (južna Francuska) bio je sin francuskog vojnika. Benoit je proveo svoje rane godine i vojnu službu u sjevernoj Africi, prije nego što je postao državni službenik i knjižničar.[2] 1914. objavio je svoju prvu knjigu pjesama. Potom se pridružio francuskoj vojsci i nakon bitke kod Charleroija hospitaliziran je i demobiliziran. Njegov prvi roman Koenigsmark objavljen je 1918.; L`Atlantide je objavljen sljedeće godine i dobio je veliku nagradu Académie française, čiji je član postao 1931. godine.[2] Godine 1923. Benoit je poslan u Tursku kao novinar Le Journala, a kasnije je posjetio i druge nacije.[3] Tijekom ovog desetljeća, mnogi njegovi romani pretvoreni su u filmove, uključujući La Châtelaine du Liban. Politički desničar, Benoit je bio obožavatelj Mauricea Barrèsa i Charlesa Maurrasa.[2] Tijekom nacističke okupacije Francuske, Benoît se pridružio `Groupe Collaboration`, pronacističkoj umjetničkoj skupini čiji su ostali članovi bili Abel Bonnard, Georges Claude i Pierre Drieu La Rochelle.[4] To ga je dovelo do uhićenja u rujnu 1944.; na kraju je pušten nakon šest mjeseci, ali je njegov rad nekoliko godina nakon toga ostao na `crnoj listi` francuskih nacističkih kolaboracionista.[2] Pokušao je dati ostavku na Académie française 1959. u znak protesta zbog njihovog odbijanja da prihvate pisca Paula Moranda nakon što je na njegovu prijavu stavio veto general Charles DeGaulle. Kasno u životu, Benoit je dao niz intervjua s francuskim piscem Paulom Guimardom.[2] Umro je u ožujku 1962. u Ciboureu.[5] Stil romana Svaki od Benoitovih romana sastoji se od točno 227 stranica i ima heroinino ime koje počinje slovom `A`.[6] Odabrana bibliografija Koenigsmark (1918.) L`Atlantide (1919.; prijevod kao Atlantida, 1920.) La Chaussée des Géants (Put divova) (1922.) L`Oublié (Zaboravljeni čovjek) (1922.) Mademoiselle de La Ferté (1923.) La Châtelaine du Liban (fr) (libanonska dama od kurije) (1924.) Le Puits de Jacob (Jakovljev zdenac) (1925.) Alberte (1926.) Le Roi Lépreux (Kralj gubavaca) (2016.) Axelle (1928.) Le Soleil de Minuit (Ponoćno sunce) (1930.) Boissière (1935.) La Dame de l`Ouest (1936.) L`Homme qui était trop grand (Čovjek koji je bio previsok) (1936.) Les Compagnons d`Ulysse (1937.) Bethsabée (1938.) Okolina Adena (1940.) Pustinja Gobi (1941.) Lunegarde (Moonkeep) (1942.) L`Oiseau des Ruines (Ptica ruševina) (1947.) Aïno (1948.) Les Agriates (1950.) La Sainte Vehme (Sveti Vehme) (1954.), ilustrirao Jean Dries Villeperdue (Izgubljeni grad) (1954.) Montsalvat (1999.)

Prosveta Beograd 1965 , 80 str Pesme , PRVO IZDANJE , odlično očuvano. Likovni prilozi LAZAR VUJAKLIJA Bez podvlačenja , bez posvete , bez mirisa buđi Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) je bio srpski književnik, pesnik, romansijer, novinar i dečji pisac. Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[1] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života - srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki)

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Бианки, Виталий Валентинович, 1894-1959 = Bianki, Vitalij Valentinovič, 1894-1959 Naslov Po tragovima / V. [Виталий] Бианки; [s ruskog preveo Radoslav Marković ; crteže prema originalu radio Boško Petrović] Vrsta građe bajke Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1947 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 102 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Radoslav, 1865-1948 = Marković, Radoslav, 1865-1948 Petrović, Boško ISBN (Broš.) Vitalij Valentinovič Bianki (Bjanki) rođen je 11. februara 1894. godine u rusko-italijanskoj porodici u Sankt Peterburgu, Rusija. Vitalij je bio jedan od trojice sinova Valentina Bjankija, čuvara Zoološkog muzeja u Sankt Peterburgu. Zajedno sa svojim ocem mladi Bjanki je postao strastveni putnik i posmatrač divljeg života. Studirao je u Sanktpeterburskoj gimnaziji, zatim na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, diplomirao je 1916. godine biologiju, specijalizirao ornitologiju. Takođe je studirao umetnost na Umetničkom institutu u Sankt Peterburgu, specijalizujući se za crtanje biljaka i životinja. Nakon ruske revolucije 1917. godine, Bjanki je poslat u Sibir. Tamo je predavao biologiju u sibirskom gradu Bijsku od 1920–1923. Vrativši se u Sankt Peterburg, Bjanki se pridružio krugu pisaca oko Korneja Ivanoviča Čukovskog. Postao je član Saveza pisaca i blizak prijatelj Samuila Maršaka i Borisa Žitkova. Njegova prva priča objavljena je u dečjem časopisu Vorobei 1923. Iste godine Bjanki je objavio svoju prvu knjigu priča za decu pod nazivom „Čiji je nos bolji“. Njegova najpoznatija knjiga bila je „Lesnaja gazeta“ (Šumske novosti). Ova jedinstvena i neobična knjiga o divljem životu napisana je tokom 1920-ih; rastao je tokom narednih 35 godina, uz mnogo dodataka i ažuriranja koje je autor pisao svake godine do kraja svog života. Knjiga je prevedena na mnoge jezike, korišćena je i kao scenario za popularnu dečiju radio emisiju „Vesti is lesa“ (Šumske vesti), koju je Bjanki vodio na Lenjingradskom radiju u Lenjingradu (Sankt Peterburg). Bianki je napisao da životinje i biljke doživljavaju isto toliko događaja u svom životu kao i ljudi. Svakog dana i svakog minuta životinjska populacija šume gradi svoje domove, stvara porodice i podiže svoje bebe, baš kao i ljudi. Kako saznajemo o ovome? Kako možemo razumeti različite glasove ptica i životinja? Kako možemo pročitati njihove otiske? Šta riba radi zimi? Kako kokoška diše u jajetu? Sve ovo, i više, možemo saznati iz „Šumskih novosti” Vitalija Biankija. Vitali Bianki je bio veoma popularan dečji pisac u Rusiji. Njegova radio-emisija „Šumske vesti” imala je izuzetno mnogo slušalaca u zemlji; Emisija je proizvedena u Lenjingradu (Sankt Peterburg) i ponovo je emitovana širom Sovjetskog Saveza dostigavši procenjenu publiku od pedeset miliona slušalaca tokom 1950-ih. Vitali Bianki je umro u Lenjingradu (Sankt Peterburg) 10. juna 1959. godine i položen je na Bogoslovskom groblju u Sankt Peterburgu, Rusija. MG98 (N)

ПРИПОВЕТКЕ ДИЛЕН ТОМАС ПРОСВЕТА Б е о г р а д 1 9 6 3 САВРЕМЕНИ СТРАНИ ПИСЦИ Прво коло 4 ДИЛЕН ТОМАС Бриљантни енглески писац и песник, умро 1953. године не дочекавши ни четрдесету годину живота. Смрт Дилена Томаса симболише ерупцију модерне поетске страсти, која се, попут заноса романтичара 19. века, спржила на својој властитој ватри. Томаса многи називају модерним романтичарем и припадником`нове апокалипсе`, како су називали групу песника тридесетих година који су имали извесних додирних тачака иако нису свесно изграђивали никакав програм. Заједничка одлика ових писаца било би интересовање за речи као такве, потенцирање поетског ритма, визија која превазилази али не игнорише свакодневни живот. Од песника који су на њега утицали спомињу се Хопкинс, Харт Крејн, Свинберн, Рембо и Франсис Томпсон, а од романсијера Џемс Џојс и Хенри Милер. Дилен је трагао за мрачним, недокучивим пределима људске психе, то му је остала опсесија током целог његовог живота. Занимао га је човеков подсвесни живот. Значајан утицај на њега извршио је Фројд. Ту су корени Диленовог симболизма... Дилен је писац и песник који ће вам разгалити душу, живот учинити лакшим и прихватљивијим, а само читање донеће Вам лековито осећање унутрашње среће и радости... Р е ф е р е н ц е Додирнуо сам погреб... `Пикадили Циркус. Центар света. Видиш оног човека који чачка нос под уличном светиљком? То је председник владе... Мушкарци су били саздани од зуба и задњица, дасовани и делије танки у струку и широких рамена, у пругастим оделима на два реда и очишћеним, изгланцаним ципелама, сви без година и без бора, у очекивању свих телесних наслада... Лето је било у јеку Плаво небо које се преливало преко ивице жита Златни таласи жита Троугласта јата птица летело је према сунцу Подиже хаљину, све до струка била је смеђа као зрели жир Изишао је из љубави кроз ветар пун ножева Она му замрси косу и стави његову руку себи дубоко у груди... Тако је сазнао да је брадавица њеног срца црвена... Озбиљан месец који никада није губио ни један рог... Ујак је био велики, бучан, црвенокос и испуњавао је сваки кутић мале, топле куће, као неки стари бик кога стрпају у орман... Задимљена олупина од ујака... Био је сувише велики за све, осим за огромне, црне лађе својих чизама... Ујак избриса брката уста велика као застава... Виљем Стража Крчме: `Кошница`, Црвени Змај`, `Плави бик`, `Звезда Велса`, `Кисело грожђе`, `Абердовијска звона`, `Друидова славина`, `Калуђерско гнездо`... Месец је летео око нас... Гледајући госпођу Бакстер како се гола диже из свог удовичког кревета, са црном жалбеном траком око бедара... (Михајло Грушић) ........................................................... 19 приповедака Приповетке `Како постати песник` и `Прича` су апсолутне и спадају у сам врх светске приповедне прозе !!!! Поговор: ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ Ћирилица Тврде корице Обележивач страница 282 странице Пажња !!! Некоришћено !!!!!! Лепо !!!!!!!!!!

Prva knjiga Miroslava Antića, prvo izdanje iz 1950. godine. Margine na 5. stranica i zadnje korice ižvrljane kao na slici. Rikna kao na slici. Ostalo dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Naslov Ispričano za proleća : stihovi / Miroslav Antić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 (Beograd : Omladina) Fizički opis 45 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂMladost (Broš.) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. KC (L)

Песме Десанке Максимовић Београд : С. Б. Цвијановић, 1924 (Београд : `Југославија`) 110 стр. ; 20 cm jako lepo očuvano, kao na slikama ima pečat: dar zadužbine Desanka Maksimović RETKO U PONUDI prva Desankina knjiga tags: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Ova knjiga, složena je baskerville garmondom, otisnuta je, na rebrastoj hartiji specijalno izrađenoj u papirnici Vevče za bibliografska izdanja Foruma, u hiljadu primeraka. - tri stotine primeraka numerisanih od 1 do 300, od kojih prvih sto numerisanih rukom i sa potpisom autora, u kožnom povezu, i - sedam stotina primeraka numerisanih od 301 do 100 u svilenom povezu. ovo je primerak broj 104. rikna oguljena,inace u odlicnom stanju. forum,novi sad,1962. str. 250 , dim. 24,5 x 19,5 cm. marko ristic Beograd 1902–1984. 1902–1921. Rođen je u staroj i uglednoj porodici Jovana Ristića, akademika i državnika. Školovao se u Beogradu i Švajcarskoj. 1922. Sa M. Dedincem i D. Timotijevićem pokrenuo je časopis Putevi. 1924–1925. Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Dedincem bio je urednik časopisa Svedočanstva. 1925. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 1926. Oženio se Ševom (Jelicom) Živadinović u Vrnjačkoj Banji, a kumovi su im bili Aleksandar i Lula Vučo. 1926–1927. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. 1928. Objavio je antiroman Bez mere. Rođenje kćeri Mare. 1928–1929. Uradio je seriju fotograma sa Vanom Borom u Vrnjačkoj Banji. 1930. Jedan je od osnivača beogradske grupe nadrealista i potpisnik manifesta. Sa A. Vučom i D. Matićem bio je urednik almanaha Nemoguće–L`impossible gde je objavio kolaže Budilnik i Ljuskari na prsima. Sa D. Matićem napisao je Poziciju nadrealizma, koju su potpisali ostali članovi beogradske grupe nadrealista. 1931. Sa K. Popovićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. 1931–1932. Jedan je od urednika u časopisu Nadrealizam danas i ovde. 1932. Sa V. Borom objavio je knjigu Anti–zid. 1933. U pariskom časopisu Le surréalisme au service de la révolution (br. 6, 36–39) objavljen je njegov odgovor na anketu `L`humour est–il une attitude morale?`. 1936. Napisao je tekst `Predgovor za nekoliko nenapisanih romana`. 1938. Objavio je poemu Turpituda, koju je zaplenila policija u Zagrebu. Sarađivao je u pariskom časopisu Minotaure (no. 3–4, Enquête Dictionnaire abrégé du surréalisme). 1939. Sa M. Krležom, K. Hegedušićem, V. Bogdanovim, Z. Rihtmanom i drugima pokrenuo je casopis Pečat. Putovao je sa Ševom u Italiju. 1941–1942. Živeo je u Vrnjačkoj Banji, a jedno vreme je proveo u zatvoru u Kruševcu. 1944. Političke tekstove je objavljivao u Politici i Borbi. Bio je urednik Državnog izdavačkog zavoda Jugoslavije. 1945–1951. Imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Parizu. 1951. Izabran je za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. 1952. Sa O. Bihalji Merinom, O. Davičom, M. Dedincem, E. Fincijem, D. Matićem i A. Vučom osnovao je časopis Svedočanstva. 1955. Sa A. Vučom, O. Davičom, D. Ćosićem i A. Isakovićem pokrenuo je časopis Delo. 1956. Objavio je knjigu Nox microcosmica. 1958. Bio je predsednik Jugoslovenske nacionalne komisije za UNESCO. 1984. Umire u Beogradu. 1989. H. Kapidžić Osmanagić je pripremila posthumno za štampu njegove tekstove i objavila u knjizi Naknadni dnevnik 12 C (Sarajevo). 1993. Legat Marka Ristića. Likovna eksperimentacija grupe beogradskih nadrealista (1926–1939). Poklon Marka, Ševe i Mare Ristić poklonjen je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

jako dobro očuvano za svoje godine Dimitrios Dimitriou - Dimitrije Demeter (Zagreb, 21. jul 1811 — Zagreb, 24. jun 1872) je bio hrvatski književni i pozorišni stvaralac.[1] Dimitrije Demeter Dimitrije Demeter.jpg Dimitrije Demeter Puno ime Dimitrios Dimitriou Datum rođenja 21. jul 1811. Mesto rođenja Zagreb, Austrijsko carstvo Datum smrti 24. jun 1872. (60 god.) Mesto smrti Zagreb, Austrougarska Biografija Uredi Demeter potiče iz trgovačke porodice grčkog porekla (neki izvori navode vlaško (cincarsko) poreklo) koja se doselila u Zagreb. Bio je pesnik, pripovedač i dramski pisac, a među kulturnim djelatnicima svojega vremena naročito je zaslužan za razvitak novijeg hrvatskoga pozorišta, kom je od 1840. pa do sredine šezdesetih godina 19. veka bio neosporni predvodnik. Studirao je filozofiju u Gracu, a medicinu u Beču i Padovi.[1] Za vreme studija bavio se književnim radom, a nakon povratka sa studija u domovinu priključio se ilirskom pokretu. U početku je radio kao lekar, a od 1841. godine bavio se samo književnošću. U svojim dramskim tekstovima nastojao je spojiti tradiciju stare hrvatske knjiženosti s tendencijama u evropskoj drami. Koristio se najčešće istorijskim temama da bi izrazio svoje rodoljubne težnje i progovorio o aktuelnim društvenim prilikama. Tako u svojoj najpoznatijoj drami Teuta (1844)[2] zagovarao ideju o ilirskom poreklu Južnih Slovena. Pisao je i pripovetke, feljtone, književne i pozorišne kritike, libreta za opere Vatroslava Lisinskog Ljubav i zloba i Porin, kao i drame Dramatička pokušenja I (1834.) i Dramatička pokušenja II (1844), a naročito je važna njegova uloga u organizovanju kulturnog života u Zagrebu i Hrvatskoj. Uređivao je almanah Iskra, Suüslavische Zeitung, Danicu, Narodne novine i Hrvatski sokol. Jedno od njegovih najpoznatijh ostvarenja je ranoromantička poema Grobničko polje, nastala 1842. u povodu 600. godišnjuce bitke na Grobničkom polju, gdje su prema legendi Hrvati porazili Tatare. To delo u svim elementima pokazuje da ga je pisao doista talentiran stvaratelj, iako mu je to bio literalni prvenac. U njemu se isprepleću dva osnovna motiva: motiv krajolika i motiv rodoljublja. Isto tako po uzoru na Bajrona u Grobničkom polju pojavljuje se pojam svetskog bola. Demetar je koristio desetercima i dvanaestercima kako bi izbegao monotoni šablon narodne pesme, a ističući u prvi plan slikanje snažnih karaktera junaka i njihove strasti, on svojoj poemi umesto narativne epske tendencije daje jaku dramsku notu, podsećajući na Bajronovo stvaralaštvo. Temeljna se vizija pesnikova svodi na isticanje opšteljudskog problema: borbe između dobra i zla, pri čemu dobro uvek na kraju pobeđuje, pa taj Demetrov spev-poema u mnogočemu, i stihom i temom, najavljuje najznačajnije delo toga književnog razdoblja, spev Smrt Smail-Age Čengića od Ivana Mažuranića. Unutar poeme posebno mesto zauzima Pjesma Hrvata, osmeračka budnica danas najpoznatija po svom početnom stihu „Prosto zrakom ptica leti“. Bavio se i prevođenjem sa nemačkog jezika.[1] Preveo je 1861. godine Normu[3], liričnu tragediju. A dve godine kasnije 1863. godine objavljena je u Zagrebu knjiga: Propast carstva serbskoga autora Milovana Vučkovića. Demetar je bio prevodilac te `tragedije u pet činova`, za šta je nagrađen sa 100 f.[4] Demeter je jedan od potpisnika Bečkog književnog dogovora o zajedničkom književnom jeziku Hrvata i Srba.[5] Smatra se osnivačem hrvatskog pozorišta.[1] On je jedan od osnivača HNK-a: na njegovo zalaganje Hrvatski sabor je utemeljio stalno pozorište, kojem je Demeter bio upravitelj i dramaturg (1860-1868). Godine 1907. utemeljena je Demetrova nagrada za dramu. Tokom života Dimitrije nije se ženio. Posle dve godine teškog bolovanja umro je u Zagrebu u leto 1872. godine.

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica pocela da se odvaja od tabaka, sve ostalo uredno! Roman iz vremena uoci velikoga rata Priča govori o ljubavi mladog francuskog učitelja Raoula Vignertea prema Aurori, velikoj vojvotkinji od Lautenbourg-Detmolda. Godine 1912. Aurora, koja je došla iz stepa Rusije, udaje se za velikog vojvodu Rudolpha od Lautenbourga, nasljednika prijestolja male njemačke kneževine. Ali on misteriozno umire dok je bio na misiji u Africi. Godine 1913. Raoul Vignerte dolazi u palaču kao učitelj. U međuvremenu, Aurora se udala za Rudolphovog brata Frederica de Lautenbourga. Vignerte se zaljubljuje u fascinantnu Auroru, koja uživa u njegovom društvu. Osim ove romantične intrige, mješavina je političkih i policijskih intriga vezanih uz tajanstvenu smrt velikog vojvode Rudolpha u Africi. Pierre Benoit (16. srpnja 1886. - 3. ožujka 1962.) bio je francuski romanopisac, scenarist i član Académie française.[1] Možda je najpoznatiji po svom drugom romanu L`Atlantide (1919.) koji je sniman više puta. Pierre Benoit, rođen u Albiju (južna Francuska) bio je sin francuskog vojnika. Benoit je proveo svoje rane godine i vojnu službu u sjevernoj Africi, prije nego što je postao državni službenik i knjižničar.[2] 1914. objavio je svoju prvu knjigu pjesama. Potom se pridružio francuskoj vojsci i nakon bitke kod Charleroija hospitaliziran je i demobiliziran. Njegov prvi roman Koenigsmark objavljen je 1918.; L`Atlantide je objavljen sljedeće godine i dobio je veliku nagradu Académie française, čiji je član postao 1931. godine.[2] Godine 1923. Benoit je poslan u Tursku kao novinar Le Journala, a kasnije je posjetio i druge nacije.[3] Tijekom ovog desetljeća, mnogi njegovi romani pretvoreni su u filmove, uključujući La Châtelaine du Liban. Politički desničar, Benoit je bio obožavatelj Mauricea Barrèsa i Charlesa Maurrasa.[2] Tijekom nacističke okupacije Francuske, Benoît se pridružio `Groupe Collaboration`, pronacističkoj umjetničkoj skupini čiji su ostali članovi bili Abel Bonnard, Georges Claude i Pierre Drieu La Rochelle.[4] To ga je dovelo do uhićenja u rujnu 1944.; na kraju je pušten nakon šest mjeseci, ali je njegov rad nekoliko godina nakon toga ostao na `crnoj listi` francuskih nacističkih kolaboracionista.[2] Pokušao je dati ostavku na Académie française 1959. u znak protesta zbog njihovog odbijanja da prihvate pisca Paula Moranda nakon što je na njegovu prijavu stavio veto general Charles DeGaulle. Kasno u životu, Benoit je dao niz intervjua s francuskim piscem Paulom Guimardom.[2] Umro je u ožujku 1962. u Ciboureu.[5] Stil romana Svaki od Benoitovih romana sastoji se od točno 227 stranica i ima heroinino ime koje počinje slovom `A`.[6] Odabrana bibliografija Koenigsmark (1918.) L`Atlantide (1919.; prijevod kao Atlantida, 1920.) La Chaussée des Géants (Put divova) (1922.) L`Oublié (Zaboravljeni čovjek) (1922.) Mademoiselle de La Ferté (1923.) La Châtelaine du Liban (fr) (libanonska dama od kurije) (1924.) Le Puits de Jacob (Jakovljev zdenac) (1925.) Alberte (1926.) Le Roi Lépreux (Kralj gubavaca) (2016.) Axelle (1928.) Le Soleil de Minuit (Ponoćno sunce) (1930.) Boissière (1935.) La Dame de l`Ouest (1936.) L`Homme qui était trop grand (Čovjek koji je bio previsok) (1936.) Les Compagnons d`Ulysse (1937.) Bethsabée (1938.) Okolina Adena (1940.) Pustinja Gobi (1941.) Lunegarde (Moonkeep) (1942.) L`Oiseau des Ruines (Ptica ruševina) (1947.) Aïno (1948.) Les Agriates (1950.) La Sainte Vehme (Sveti Vehme) (1954.), ilustrirao Jean Dries Villeperdue (Izgubljeni grad) (1954.) Montsalvat (1999.)

Prvo izdanje čuvenog „Plavog čuperka“. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Ilustrovao Mića Mihailović. Autor - osoba Antić, Miroslav Naslov Plavi čuperak / Miroslav Antić ; ilustrovao Mića Mihailović [i. e. Mihajlović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Mlado pokolenje, 1965 ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 58 str. : ilustr ; 20 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Mića Sadržaj Sadržaj: Tajna (5-6). - Kad bi jastuci progovorili (8-14) : Zagonetka (9-10); Dosadna pesma (12-14); Kad bi jastuci progovorili (14). - Plavi čuperak (16-37) : Najmanja pesma (18); Đački korzo (19-23); Proleće (24-26); Stranica iz dnevnika (27); Šta se tu može (28-30); --- A onda i prva ljubav (31-37). - Hiljade novih zvezda (38-60) : Najljubavnija pesma (40); Snovi (42); O čemu pričamo dok šetamo (45); Plava zvezda (46-47); Sve boje sveta (48-49); Ptica (50-51); Zapisano u sredu (52-54); Ljubav (56); Posle detinjstva (58-[60]). (Karton) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ – saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mića Mihajlović (1936–2018) Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se „doselio“ 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza „Tribina“, nakon čega je radio i kao ilustrator u „Dnevniku“. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao „lajaonica“ u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. „Inventar“ njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. „Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori“, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal „mojnovisad“ rekao da je nekada „bar postojao neki red“. „Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem“, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10. 3. 2018 u Novom Sadu. MG17

Brankovo kolo, ukoričena izdanja za godinu 1910. i 1912. Stanje kao na slikama, jedan tom bez rikne, nekoliko listova ispada iz poveza, ali kompletno. Vlasnik: Paja Marković-Adamov Izdavač: Srpska manastirska štamparija Glavni urednik: Paja Marković-Adamov Osnivanje: 18. jul 1895. Jezik: srpski Ukidanje: 30. jun 1914. Sedište: Sremski Karlovci Brankovo kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima[1] od 18. jula 1895. do 30. juna 1914. godine. Do kraja 1911. objavljivan je jedanput nedeljno na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković-Adamov. Urednici su još bili M Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspeo da okupi književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, sa raznovrsnim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Vlasnik i prvi urednik časopisa „Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku „kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. „Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550. godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame „Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog „Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i „Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko „sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. MG102 (N)

poezija. meki povez, str. 32, dim. 23 x 15,5 cm naslovna - B. ZIVANOVIC Вршац је градско насеље у општини Вршац у Јужнобанатском округу, један од најстаријих банатских градова који се налази се на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Према попису из 2002. било је 36623 становника (према попису из 1991. било је 36885 становника). По овоме је Вршац други по величини град у округу и највећи град у Војводини без статуса средишта округа. Вршац се налази североисточно од Београда на 83. километру Државног пута I реда М1.9 према Румунији, од које је удаљен 14 km. Вршац одликује добра повезаност са околним местима, као и градовима у овом делу Војводине, и то како друмским тако и железничким саобраћајем. Раскрсница је Државног пута I реда М1.9, Државног пута I реда М7.1 и Државног пута другог реда Р126. У самом Вршцу налази се железнички гранични прелаз према Румунији, а друмски код Ватина. Вршац лежи у самом подножју Вршачких планина. У његовој непосредној близини налазе се депресије Великог и Малог рита, поточне долине, лесне заравни, а на невеликој удаљености налази се и Делиблатска пешчара, специфичан географски комплекс и једно од највећих пешчаних пространстава у Европи. Вршачке планине, на крајњем југоистоку Баната, заузимају површину од око 170 km². Имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер. Почињући са брдима Капела (252 m) и Кула (399 m) над самим градом, простиру се на истоку све до речице Черне у Румунији, на северној страни оивичене су Марковачким потоком и Малим Ритом у који се стрмо спуштају. Са јужне стране благо опадају и завршавају се долинама потока Месића и Гузајне. У уздужном профилу, на правцу исток-запад налазе се највећи врхови, међу којима доминира Гудурички врх (641m), уједно и највиши врх у Војводини. Јужна и северна подгорина испресецане су вододеринама и поточним долинама. Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије. Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, односно у хладнијој половини године. Брзина кошаве је променљива и креће се од 18 до 40 km на сат, а поједини удари и до 140 и више km на сат. Осим кошаве дува и северац и северозападни ветар. Вршачки предео је прилично сиромашан водотоковима природног порекла. Једина река је Караш, који извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Месић, највећи од неколико потока, извире у брдима изнад истоименог села и протиче кроз сам град. На територији јужног Баната изграђена је од 18. века до данас, читава мрежа канала за одвођење атмосферских и подземних вода. Највећи је канал Дунав—Тиса—Дунав, који пролази на око десетак километара од Вршца. У самом граду је вештачко језеро које је уређено као градско купалиште, а у близини, у Великом Риту постоји рибњак површине 906 хектара, познат и као станиште великог броја врста барских птица и друге дивљачи. У животињском свету Вршачких планина има срна, дивљих свиња, зечева, дивљих мачака, лисица, а у пролазу се задржавају и вукови. Из птичјег света заступљени су: дивља патка и гуска, дивљи голуб, јаребица, фазан, велики и мали детлић, крагуј, пуповац, а од грабљивица, јастреб, мишар, орао, сова, соко. На подручју Вршца живе: веверица, шумски пух, сива и црна врана, гавран и многе друге врсте ретких птица. Јединствено гнездиште у нашој земљи има у Малом Риту барска шљука бекасина. Од змија најзаступљенија је белоушка, ређе шарка, а има слепића и смука. Једна врста зеленог гуштера сматра се да је раритет у Војводини. У речним токовима и у каналима има разних врста риба: штуке, шарана, сома, кечиге, караша и ситне беле рибе. Биљни свет је веома разнолик. Највише је трава од којих посебан значај има кострика. На Вршачким планинама расту: смрека, црни бор, павит, пољски и брдски брест, буква, питоми кестен, више врста храста, бели граб, више врста липа, купина, шипак, пољска ружа, дивља јабука и крушка, бели и црвени глог, брекиња, оскоруша, рашљика (трн), дивља трешња, руј, клокочика, клен, млеч, жеста, дрен, свиб, бршљан, курика, пасрден, бели и црни јасен, обична калина, црвена зова, веприна. Све су то аутохтоне биљне врсте. Накнадно унете дрвенасте врсте су: багрем, јасика, бела и црна топола, врба ракита, дивљи кестен и разни четинари. На Вршачким планинама има 1.024 врста дрвећа, шибља и зељастог биља. Зна се за 22 биљне заједнице (фитоценозе) и то 10 степско-ливадских и 12 шумских. Општини Вршац припадају села: Ватин, Мали Жам, Велико Средиште, Гудурица, Марковац, Месић, Павлиш, Сочица, Јабланка, Влајковац, Ритишево, Куштиљ, Уљма, Избиште, Војводинци, Потпорањ, Стража, Мало Средиште, Шушара, Орешац и Загајица. Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњовековно утврђење) високо је 21 m, са зидовима дебелим 2,5 m. Подручје данашњег града и околине било је такође насељено у давној прошлости. Насеље на овом месту развило се у сенци средњовековног града који је подигао угарски краљ Жигмунд почетком XV века на врху брда да би заштитио јужне границе своје државе од сталних турских упада. Ускоро је град предат српском деспоту Ђурђу који га је повезао са својим главним утврђењима јужно од Дунава у чврсти одбрамбени систем. Године 1425. српске избеглице са југа настаниле су се у подножју брега и своје насеље назвали су Подвршац. Већ тада ова област била је позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору. Након што су опустошили читаву област, Турци су град заузели 1552. но Вршац је и даље остао настањен Србима. Ово се променило након 1594. када су Срби, у нади да ће се ослободити у садејству са аустријском армијом, подигли Банатску буну: испрва су имали много успеха и између осталих градова ослобођен је и Вршац, но крајем лета Турци су удруженим снагама потукли устанике и започели са осветом. Већина Срба побегла је у Ердељ а Вршац је у потпуности попримио оријентални изглед. 1716. Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски чиме је отворио нову епоху у историји града. У град су ускоро колонизовани Немци из области око реке Мозела који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства Хабзбуршка монархија. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега тукли Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Но, катастрофалне последице фолоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе. Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концнетрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града, док је након 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана из својих кућа и смештена у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести, док су се преживели након 1948-е године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду. Осамдесетих година двадесетог века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece sa gornje strane! IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

-Petar Palavičini, iz 3. kola edicije `Slikari i vajari) -Prosveta, 1964. -Broširano, 17x22 cm, 19 stranica teksta+ 24 stranice sa fotografijama Palavičinijevih dela (Portret Rastka Petrovića, Don Kihot, Devojka sa krčagom, Kupačica, Portret umetnikove žene (Marija Mara Rosandić)... -U dobrom stanju Petar Palavičini (ital. Petar Pallavicini; Korčula, 15. jun 1887 — Dubrovnik, 22. oktobar 1958) je bio jugoslovenski i srpski vajar. Klesarski zanat učio na Korčuli, a vajarstvo na Vajarsko-kamenorezačkoj školi u Horžicama (Češka) 1905— 1909. Studirao na Likovnoj akademiji u Pragu 1909 — 1912. kod profesora Mislbeka. Apsolvirao je vajarstvo u Beču. Prvi svetski rat zatiče ga u Češkoj. Prvu samostalnu izložbu imao je u Pragu 1919. godine. Godine 1921. dolazi u Beograd. Njegova kuća postala je stecište intelektualnih i umetničkih krugova Beograda. Bio je profesor na Umetničkoj školi u Beogradu od 1924. do 1937. godine. Jedan je od osnivača Umetničke grupe Oblik. Učestvovao je na velikom broju grupnih izložbi u Jugoslaviji (Split,Osijek, Zagreb, Ljubljana, Beograd, Novi Sad) i Evropi (Barselona, Sofija, Plovdiv, Prag, London, Pariz,Rim, Moskva, Lenjingrad, Bratislava, Varšava, Krakov, Budimpešta). U ranoj fazi bio je pod uticajem nacionalnog romantizma Ivana Meštrovića. Oko 1922. nastaje njegov prepoznatljivi izraz koji spada u najoriginalnije i najmodernije u jugoslovenskom vajarstvu između dva svetska rata koji je sam nazvao „spiritualizovani kubizam“. Glavna stilska odlika bila je uprošćena forma, gotovo svedena na voluminozni crtež koju je pokazao u nizu portreta nastalih tokom treće decenije. U ciklusu statueta koje je izveo tridesetih godina izražavao se naglašenom ekspresijom „gotičkih“ vertikala. Ove osobine su obeležile njegov celokupni kasniji opus. Najpoznatija Palavičinijeva dela su: Portret Rastka Petrovića, 1922, Gotska statueta, 1926, Don Kihot, 1927, Devojka sa zdelom, 1932, Devojka koja se češlja, 1933, Proleće (Prvi cvet), 1939, Za plavom pticom, 1939.

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Zadnja korica malo losija kao sto mozete videti na fotografijama! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”: