Simboli - Svetac - Molitva - Trojica Izdavač: Čigoja štampa, Beograd Edicija Odabrana dela, knjiga VIII Povez: broširan Broj strana: 178 Sadržaj priložen na slikama. Podvlačena, zapisan neki broj telefona na poslednjoj strani, lepo očuvana. U ovoj knjizi objedinjena su, sa neznatnim dopunama, četiri ogleda, koja su prethodno bila objavljena, kao posebna izdanja, u Čigoja štampi 1997. godine. To su: Simboli – zaboravljena značenja, Svetac kao metafora, Molitva i Trojica protiv Jednoga. Simboli – zaboravljena značenja. – Vidim pticu u kavezu i u isti čas pomislim na gubitak slobode. Primetim krst i odmah ga razumem kao simbol identiteta svih hrišćana. Skrenem pogled na reku i odmah pomislim na prolaznost našeg života. Svetac kao metafora. – U ovom ogledu reč je o svecu kao metafori: on je simbol za određeni način verovanja, mišljenja i življenja. Svaki onaj ko je živeo, mislio i verovao do stepena kada je postao sličan bogu, bogolik ili hristolik, može se smatrati svetim. On je uspomena na uspravnog i ispravnog čoveka, koji je bio osetljiv na razliku između dobra i zla: ovaj čovek nikad ne umire, jer živi u našem sećanju. On putuje kroz vekove, da bi očuvao jezgro svoje i naše vere. O njemu se još kaže: „Vi ste so zemlji; ako se obljutavi, čime će se osoliti”. „Vi ste naše pismo, napisano u našim srcima, koje poznaju i čitaju svi ljudi”. Molitva. – Biti društven znači opštiti sa drugim i drukčijim od sebe, razmenjivati iskustva, misli i vrednosti. Čovek opšti sa sobom kad razmišlja, sa prirodom kad je istražuje, sa kulturom kad je razumeva, sa mrtvima kad ih spominje, sa bogom kad se moli. Ako nismo na neki način povezani sa drugim i drukčijim, onda se stvarno osećamo kao da smo bačeni u ovaj svet: usamljenost i samoća nagrizaju naše duhovno i telesno zdravlje! Onaj ko veruje u boga ne oseća se usamljenim u hladnoj svetskoj noći. Trojica protiv Jednoga. – Tri ogleda iz filozofske antropologije posvećena su trojici mislilaca od kojih je, svaki na svoj način, temeljito uzdrmao klasični način mišljenja o čoveku i bogu Marksu, Frojdu i Ničeu. Marks, Niče i Frojd, trojica nepokornih divova svoga vremena, trojica „ličnih neprijatelja boga” (P. Holbah), trojica „protivnika svake vrste ljudske osrednjosti” (O. Špengler), posmatrali su stvarnost koliko spolja toliko i iznutra, i osporavali je u meri koja im „obezbeđuje mesto večite avangarde” (M. Jursenar). Za svu trojicu čovek je jedini bog koji se još nije uspravio u svoj svojoj veličini: bog je morao da padne da bi se čovek uzdigao! (K-146)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Orteginoj filozofiji ljubav ima ulogu mosta nad mostovima, čiji značaj i pojavne oblike on razmatra u proticanju vremena. Na početku ove knjige njen pisac izražava nadu da će se čovečanstvo pozabaviti ljubavlju ozbiljnije nego što se dosad bavilo, bez obzira na činjenicu da erotsko koje prestaje da bude skriveno postaje sve drugo samo ne erotika, a još manje je ljubav, osim prema sebi kao uspelom proizvodu tržišta. Sam Ortega je lako umeo da očara žene svojim znanjem, lakoćom s kojom ga je iznosio u naizgled neobaveznim, ali pre svega zanimljivim razgovorima, i možda ponajviše ubeđenjem da zadatak žene na zemlji jeste da zahteva: da zahteva od čoveka savršenstvo. Ako se u solane Salcburga baci grančica, i ako se sutradan odatle uzme nazad, ona će biti bitno izmenjena. Neugledan botanički oblik prekriven je sada prekrasnim kristalima koji su izmenili njegov izgled. Prema Stendalu, u duši kadroj za ljubav odvija se sličan proces. Stvarna slika žene pada u mušku dušu i u njoj postepeno biva prekrivena izmišljenim slojevima savršenstva koji se talože preko ogoljene slike. Ova znamenita teorija oduvek mi je izgledala kao vrhunska podvala. Možda jedino što možemo iz nje da spasemo jeste posredno priznanje da je ljubav na neki način poriv ili težnja ka savršenstvu. Zato Stendal i smatra da je savršenstvo neophodno stvarati u mašti. On se, međutim, ne zadržava na tome; on to jednostavno podrazumeva i ostavlja izvan svoje teorije, te čak i ne primećuje da je to upravo najozbiljniji, najdublji, najtajanstveniji momenat ljubavi. Teorija „kristalizacije“ više se drži objašnjavanja ljubavnih poraza, neuzvraćenih zanosa i odljubljivanja nego zaljubljivanja. ****** Sada je neophodna jedna važna opaska. Izuzev Šelera, još niko nije napravio preciznu razliku između „seksualne ljubavi“ i „seksualnog nagona“, tako da kad se pomene ono prvo, najčešće se misli na ovo drugo. Sigurno je da su nagoni u čoveku skoro uvek povezani sa nadnagonskim strujanjem duševne pa čak i duhovne prirode. Veoma retko možemo da vidimo čisti nagon da zasebno deluje. Uobičajena predstava o „fizičkoj ljubavi“ po mom je mišljenju preterana. Ni lako a ni tako često ne dešava se da nas neko privuče isključivo fizički. U većini slučajeva seksualnost biva poduprta i usložnjena klicama sentimentalnog ushićenja, divljenja prema spoljašnjoj lepoti, naklonošću itd. Pa opet, i slučajevi izvodjenja seksualnih vežbi na osnovu čistog nagona takođe su dovoljno brojni da bismo ih jasno razgraničili u odnosu na pravu „seksualnu ljubav“. Ta razlika postaje naročito vidljiva u dvema ekstremnim situacijama: kada je upražnjavanje seksualnosti potisnuto iz moralnih razloga ili zbog sticaja okolnosti, te kada se, nasuprot tome, prenaglašavanje čulnosti izvitoperuje u požudu. U oba slučaja vidi se da se, „za razliku od ljubavi“, čista pohota – rekli bismo čista nečistota – javlja i nezavisno od objekta. Čulna glad oseća se i pre nego što se upozna osoba koja će je utoliti ili situacija u kojoj će se to desiti. Proizlazi otud da se ona može utoliti bilo s kime. Nagon ne pravi razliku, kad je samo do nagona. On po sebi nije poriv ka savršenstvu. Seksualni nagon obezbeđuje, po prilici, opstanak vrste, ali ne i njeno usavršavanje. S druge strane, istinska seksualna ljubav, zanos ka drugom biću, ka njegovoj duši i njegovom telu, jeste neraskidivo jedinstvo i već je po sebi, u osnovi, džinovska snaga koja je upravo zadužena za poboljšanje vrste. Umesto da se javi i nezavisno od objekta, uvek se javlja podstaknuta pojavom bića pred nama, i nečega izvrsnog mora da bude u tom biću da bi u nama pokrenulo i erotski proces. Čim taj proces počne, ljubavnik oseća neobičnu žurbu da svoju individualnost rastvori u individualnosti drugog i, obratno, da svojom individualnošću upije individualnost drugog. Misterioznog li nastojanja! Dok nam u drugim prilikama ništa u životu nije mrskije nego da vidimo da neko probija granice našeg individualnog postojanja, slast ljubavi sastoji se u tome što ćemo se osećati metafizički porozni prema drugoj individualnosti, tako da samo u stapanju, tek u „individualnosti udvoje“, nalazimo zadovoljenje. To podseća na učenje pristalica Sen-Simona, prema kojem istinska ljudska individua jeste par muškarac-žena. Međutim, žudnja za sjedinjenjem ne završava se na tome. Kada je ljubav potpuna, ona vrhunac nalazi u manje ili više jasnoj želji da se sjedinjenost simbolizuje detetom, kojim se produžavaju i potvrđuju savršenstva voljenog bića. Čini se kao da ovaj treći element, proistekao iz ljubavi, obuhvata čistotom svoj osnovni smisao. Dete nije ni očevo ni majčino: ono je otelovljenje njihovog sjedinjavanja i žudnja za savršenstvom uobličenim u telu i u duši. ******* – Muškarac, što je više muškarac, tim je ispunjeniji racionalnošću, i preko glave: sve što radi i što dobija, radi i dobija iz nekog razloga, naročito iz utilitarnih razloga. Ljubav jedne žene, ta božanska predaja svog najličnijeg bića koju strastvena žena prinosi, možda je jedino što se ne postiže iz nekog razloga. Središte ženske duše, ma kako žena bila pametna, zapremljeno je jednom iracionalnom silom. Ako je muškarac racionalno biće, onda je žena ono iracionalno. I to je vrhunska slast koju u njoj nalazimo! Žena muškarcu nudi čarobnu priliku da ima dodirnih tačaka s drugim bićem i bez razloga; nudi mu priliku da utiče na njega, da ovlada njime, da mu se preda, a da za to opet nema razloga. Verujte mi: kad bi ptice imale minimum neophodne ličnosti da bi mogle da nam odgovore, mi bismo se zaljubili u ptice a ne u ženu. I obratno, ako se normalan muškarac ne zaljubljuje u drugog muškarca, to je zato što je i duša ovog drugog sva od racionalnosti, od logike, od matematike, poezije, industrije, ekonomije. Ono što sa muške tačke gledišta nazivamo besmislenim ili ženinim hirom upravo je ono što nas privlači. Svet je zadivljujuće napravio odličan majstor tako da se svi njegovi delovi uklapaju da je to divota jedna! Postavka, dakle, da vredan muškarac treba da se zaljubi u vrednu ženu, u racionalnom smislu, čista je geometrija. Pametan muškarac čak oseća izvesnu odbojnost prema mudrici, ukoliko se time ne nadoknađuje višak racionalnosti viškom neracionalnosti. Suviše racionalna žena njemu miriše na muškarca i umesto ljubavi, prema njoj oseća prijateljstvo i divljenje. Jednako je pogrešno pretpostaviti da izuzetnog muškarca privlači visprena žena kao i ona druga postavka, koju same žene neiskreno šire, prema kojoj one kod muškarca pre svega traže lepotu. Ružan ali pametan muškarac dobro zna da će upravo on, posle svega, lečiti žene od dosade koja ih je snašla u „ljubavima” sa zgodnim muškarcima. Vidi ih kako se jedna za drugom nižu beskrajno zgađene svojim izletom u pejzaže muške lepote. José Ortega y Gasset (španjolski: [xoˈse oɾˈteɣa i ɣaˈset]; 9. svibnja 1883. - 18. listopada 1955.) bio je španjolski filozof i esejist. Djelovao je tijekom prve polovice 20. stoljeća, dok je Španjolska oscilirala između monarhije, republikanizma i diktature. Njegova filozofija je okarakterizirana kao `filozofija života` koja `sadržava dugo skriven početak u pragmatističkoj metafizici inspiriranoj Williamom Jamesom, i s općom metodom iz realističke fenomenologije koja oponaša Edmunda Husserla, koja je služila i njegovom protoegzistencijalizmu ( prije Martina Heideggera)[1] i njegov realistički historicizam, koji je uspoređivan i s Wilhelmom Diltheyjem i Benedettom Croceom.` José Ortega y Gasset rođen je 9. svibnja 1883. u Madridu. Njegov otac bio je direktor novina El Imparcial, koje su pripadale obitelji njegove majke, Dolores Gasset. Obitelj je definitivno pripadala španjolskoj liberalnoj i obrazovanoj buržoaziji s kraja stoljeća. Liberalna tradicija i novinarski angažman njegove obitelji imali su dubok utjecaj na politički aktivizam Ortege y Gasseta. Ortegu su prvi školovali isusovački svećenici Koledža St. Stanislaus Kostka, Málaga, Málaga (1891.–1897.). Pohađao je Sveučilište Deusto, Bilbao (1897–98) i Fakultet filozofije i književnosti na Središnjem sveučilištu u Madridu (danas Sveučilište Complutense u Madridu) (1898–1904), pri čemu je doktorirao filozofiju. Od 1905. do 1907. godine nastavlja studij u Njemačkoj u Leipzigu, Nürnbergu, Kölnu, Berlinu i prije svega Marburgu. U Marburgu je, između ostalih, bio pod utjecajem neokantovizma Hermanna Cohena i Paula Natorpa. Po povratku u Španjolsku 1908. imenovan je profesorom psihologije, logike i etike na Escuela Superior del Magisterio de Madrid.[6] Godine 1910. oženio se Rosom Spottorno Topete, španjolskom prevoditeljicom i feministicom, te je imenovan redovitim profesorom metafizike na Sveučilištu Complutense u Madridu, upražnjeno mjesto koje je prethodno imao Nicolás Salmerón.[7] Godine 1917. postao je suradnik u novinama El Sol, gdje je objavio, kao seriju eseja, svoja dva glavna djela: España invertebrada (Beskralješnjačka Španjolska) i La rebelión de las masas (Pobuna masa). Potonje ga je učinilo međunarodno poznatim. Osnovao je Revista de Occidente [es] 1923., ostajući njezin direktor do 1936. Ova publikacija promovirala je prevođenje (i komentiranje) najvažnijih ličnosti i tendencija u filozofiji, uključujući Oswalda Spenglera, Johana Huizingu, Edmunda Husserla, Georga Simmela, Jakob von Uexküll, Heinz Heimsoeth, Franz Brentano, Hans Driesch, Ernst Müller, Alexander Pfänder i Bertrand Russell. Izabran za zamjenika pokrajine León u konstituirajućoj skupštini Druge Španjolske Republike, bio je vođa parlamentarne skupine intelektualaca poznate kao Agrupación al Servicio de la República[8] (`Grupa u službi Republike`) , koji je podržao platformu kandidata socijalističkih republikanaca,[9] no on je ubrzo razočaran napustio politiku. Napuštajući Španjolsku po izbijanju građanskog rata, proveo je godine izgnanstva u Buenos Airesu, Argentina, sve dok se nije vratio u Europu 1942. godine.[6] Sredinom 1945. nastanio se u Portugalu i polako počeo kraći posjećivati ​​Španjolsku. Godine 1948. vratio se u Madrid, gdje je osnovao Institut za humanističke znanosti, na kojem je predavao.[10] Po povratku u Španjolsku, često je privatno izražavao svoje neprijateljstvo prema Francovom režimu, navodeći da vlada ne zaslužuje ničije povjerenje i da su njegova uvjerenja `nespojiva s Francom.`[11] Filozofija Dio serije na Liberalizam Žuta zastava koja se vijori.svg Povijest Ideje Škole mišljenja Mislioci političari Organizacije Regionalne varijante Povezane teme Žuta zastava vijori.svg Portal liberalizma Glasačka kutija u boji.svg Politički portal vte Liberalizam Pobuna masa je Ortegino najpoznatije djelo. U ovoj knjizi on brani vrijednosti meritokratskog liberalizma koji podsjeća na Johna Stuarta Milla od napada i komunista i desnih populista.[12] Ortega također dijeli Millove strahove od `tiranije većine` i `kolektivne osrednjosti` masa, za koje vjeruje da prijete individualnosti, slobodnoj misli i zaštiti manjina.[12] Ortega je liberalizam okarakterizirao kao politiku `velikodušnosti`.[12] Ortegino odbacivanje Španjolske konzervativne stranke pod vodstvom Antonia Cánovasa del Castilla i njegovih nasljednika bilo je nedvosmisleno, kao i njegovo nepovjerenje prema Španjolskoj monarhiji i Katoličkoj crkvi.[12][13] Međutim, opet na način sličan Millu, Ortega je bio otvoren prema određenim socijalistima i nemarksističkim oblicima socijalizma, pa je čak pohvalio Pabla Iglesiasa Possea kao `svetca laika`.[14] Pod utjecajem njemačkih socijaldemokrata kao što je bio kao Paul Natorp i Hermann Cohen, usvojio je komunitarističku ontologiju i mogao je biti kritičan prema kapitalizmu, posebice varijanti laissez-faire, izjavljujući da je `kapitalizam devetnaestog stoljeća demoralizirao čovječanstvo` i da je `osiromašio etičku svijest čovjeka`. [15] `Yo soy yo y mi circunstancia` Za Ortegu y Gasseta, filozofija ima kritičku dužnost da opsadi uvjerenja kako bi promicala nove ideje i objasnila stvarnost. Da bi izvršio takve zadatke, filozof mora - kao što je Husserl predložio - ostaviti iza sebe predrasude i prethodno postojeća uvjerenja, te istražiti bitnu stvarnost svemira. Ortega y Gasset predlaže da filozofija mora prevladati ograničenja i idealizma (u kojem se stvarnost usredotočuje oko ega) i antičko-srednjovjekovnog realizma (u kojem je stvarnost izvan subjekta) kako bi se usredotočila na jedinu istinitu stvarnost: `moj život` - život svakog pojedinca. On predlaže da nema `mene` bez stvari, a stvari su ništa bez mene: `ja` (ljudsko biće) ne može se odvojiti od `moje okolnosti` (svijeta). To je navelo Ortegu y Gasseta da izgovori svoju poznatu maksimu `Yo soy yo y mi circunstancia` (`Ja sam ja i moja okolnost`) (Meditaciones del Quijote, 1914.)[16][1] koju je uvijek stavljao u srž svog filozofija. Za Ortegu y Gasseta, kao i za Husserla, kartezijanski `cogito ergo sum` nije dovoljan da objasni stvarnost. Stoga španjolski filozof predlaže sustav u kojem je osnovna ili `radikalna` stvarnost `moj život` (prvi yo), koji se sastoji od `ja` (drugi yo) i `moje okolnosti` (mi circunstancia). Ova okolnost je opresivna; stoga postoji stalna dijalektička interakcija između osobe i njezinih okolnosti i, kao rezultat, život je drama koja postoji između nužnosti i slobode. U tom smislu Ortega y Gasset je pisao da je život u isto vrijeme sudbina i sloboda, te da je sloboda `biti slobodan unutar dane sudbine. Sudbina nam daje neumoljiv repertoar određenih mogućnosti, odnosno daje nam različite sudbine. Prihvaćamo sudbinu i unutar nje biramo jednu sudbinu.` U ovoj vezanoj sudbini moramo stoga biti aktivni, odlučivati ​​i stvarati `projekt života` - dakle ne biti poput onih koji žive konvencionalnim životom običaja i danih struktura koji preferiraju neometani i nepokolebljivi život jer se boje dužnosti. odabiru projekta. Ratiovitalizam S filozofskim sustavom koji je usredotočen na život, Ortega y Gasset također je izašao iz Descartesove cogito ergo sum i ustvrdio `živim dakle mislim`. To je stajalo u korijenu njegovog kantovskog perspektivizma [1] koji je razvio dodajući nerelativistički karakter u kojem apsolutna istina postoji i koja bi se dobila zbrojem svih perspektiva svih života, budući da za svako ljudsko biće život poprima konkretan oblik i sam život je istinska radikalna stvarnost iz koje svaki filozofski sustav mora proizaći. U tom smislu, Ortega je skovao izraze `vitalni razum`[1] (španjolski: razón vital, `razum sa životom kao temeljom`) kako bi ukazao na novu vrstu razuma koji neprestano brani život iz kojeg je nastao i ` ratiovitalizam` (španjolski: raciovitalismo), teorija koja je temeljila znanje na radikalnoj životnoj stvarnosti, čija je jedna od bitnih komponenti sam razum. Ovaj sustav mišljenja, koji on uvodi u Povijest kao Sustav, pobjegao je od Nietzscheova vitalizma u kojem je život odgovarao na impulse; za Ortegu je razum ključan za stvaranje i razvoj gore spomenutog projekta života. Povijesni razlog Za Ortegu y Gasseta vitalni razum je također `povijesni razum`, jer pojedinci i društva nisu odvojeni od svoje prošlosti. Da bismo razumjeli stvarnost, moramo razumjeti, kao što je Dilthey istaknuo, njezinu povijest.[1] Utjecaj Utjecaj Ortege y Gasseta bio je značajan, ne samo zato što su mnogi simpatizirali njegove filozofske spise, već i zato što ti spisi nisu zahtijevali da čitatelj bude dobro upućen u tehničku filozofiju. Među onima pod snažnim utjecajem Ortege y Gasseta bili su Luis Buñuel, Manuel García Morente [es], Joaquín Xirau [es], Xavier Zubiri, Ignacio Ellacuría, Emilio Komar, José Gaos, Luis Recasens, Manuel Granell [es], Francisco Ayala [es] Zambrano, Agustín Basave [es], Máximo Etchecopar, Pedro Laín Entralgo, José Luis López-Aranguren [es], Julián Marías, John Lukacs, Pierre Bourdieu, Paulino Garagorri [es], Olavo de Carvalho, Vicente Viléira da Flusser i Félix Martí-Ibáñez. Ortegina hipoteza, utemeljena na citatu u Pobuni masa, navodi da prosječni ili osrednji znanstvenici značajno doprinose napretku znanosti. Njemački uzgajivač grožđa Hans Breider u njegovu je čast nazvao sortu grožđa Ortega.[17] Američki filozof Graham Harman prepoznao je Ortegu y Gasseta kao izvor inspiracije za njegovu vlastitu objektno orijentiranu ontologiju. La rebelión de las masas (Pobuna masa) dvaput je prevedena na engleski jezik. Prvi je, 1932., prevodilac koji je želio ostati anoniman,[18] općeprihvaćeno da je J.R. Carey.[19] Drugi prijevod objavio je Sveučilište Notre Dame Press 1985. u suradnji s W.W. Norton & Co. Ovaj prijevod su napravili Anthony Kerrigan (prevoditelj) i Kenneth Moore (urednik), s uvodom Saula Bellowa. Mildred Adams je prevoditeljica (na engleski) glavnog dijela Orteginog djela, uključujući Beskičmenjačku Španjolsku, Čovjek i kriza, Što je filozofija?, Neke lekcije iz metafizike, Ideju principa u Leibnizu i evoluciju deduktivne teorije i An Tumačenje univerzalne povijesti. Madridska škola Madridska škola (također Madridska škola; španjolski: Escuela de Madrid) bila je skupina filozofa, čiji su članovi bili učenici Ortege y Gasseta, koji dijele intelektualnu tradiciju zalaganja protiv naturalizma i pozitivizma. Članovi su bili José Gaos, Julián Marías i Xavier Zubiri. Utjecaj na generaciju `27 Ortega y Gasset imao je značajan utjecaj na pisce Generacije `27, grupe pjesnika koja je nastala u španjolskoj književnosti 1920-ih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arthur Schopenhauer Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - `Svet je samosaznanje volje`. U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće `jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine`. Artur Šopenhauer u delu Svet kao volja i predstava prepliće i prožima Platonovu i Kantovu filozofiju sa istočnom mudrošću, kao i hrišćanskom mistikom. Prva rečenica ovog dela počinje tvrđenjem: `Svet je moja predstava`. Tačnost ovog stava on izvodi na osnovu toga što `predmet uvek pretpostavlja svest` i što predmet po sebi kao uzrok predstavlja `nešto pot-puno nezamislivo`. Čovek ne vidi svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije. Šopenhauer smatra da volja predstavlja nagon za životom i da se svuda pokazuje želja za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja borbu i nagon za opstankom. Navodeći primere sa životinjama Šopenhauer kaže da se kod njih ne radi samo o običnom nagonu očuvanja života i borbe, i zato kada ptice grade gnezda za mladunce koje još nemaju, tu su prisutni i elementi pripreme razvoja života... Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Schopenhauer, Arthur, 1788-1860 = Šopenhauer, Artur, 1788-1860 Naslov Svet kao volja i predstava. 1 / Artur Šopenhauer ; [preveo Sreten Marić] Jedinstveni naslov ǂDie ǂWelt als Wille und Vorstellung. srp Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 463 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 ISBN (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Welt als Wille und Vorstellung / Arthur Schopenhauer Tiraž 5.000. UDK 1 Šopenhauer A. Arthur Schopenhauer Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli – „Svet je samosaznanje volje“. U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće „jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine“. Artur Šopenhauer u delu Svet kao volja i predstava prepliće i prožima Platonovu i Kantovu filozofiju sa istočnom mudrošću, kao i hrišćanskom mistikom. Prva rečenica ovog dela počinje tvrđenjem: „Svet je moja predstava“. Tačnost ovog stava on izvodi na osnovu toga što „predmet uvek pretpostavlja svest“ i što predmet po sebi kao uzrok predstavlja „nešto pot-puno nezamislivo“. Čovek ne vidi svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije. Šopenhauer smatra da volja predstavlja nagon za životom i da se svuda pokazuje želja za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja borbu i nagon za opstankom. Navodeći primere sa životinjama Šopenhauer kaže da se kod njih ne radi samo o običnom nagonu očuvanja života i borbe, i zato kada ptice grade gnezda za mladunce koje još nemaju, tu su prisutni i elementi pripreme razvoja života... Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 – Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. „Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.“ Njegova majka imala je intelekt – ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena – ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: „Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.“ Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje – svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: „Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.“ Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga „u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.“ On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja – a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je „Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.“ Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo – Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, „u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote“; „to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.“ Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke. Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku „O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: „Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol“; i „kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?“ S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: „Što više neko pripada potomstvu – drugima rečima, čovečanstvu uopšte – sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.“ Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za „Svetsku dušu“); ali, varoški vragolani zvali su ga „mladi Šopenhauer“. Večerao bi obično u „Engleskom dvoru“. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. „Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih“, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa – advokati, lekari, trgovci – našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak – svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći – a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko propratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav. MG128 (N)