Vesela nauka označava prelaz od ranih spisa ka zrelijem stvaralačkom periodu u kojem su nastala dela poput Tako je govorio Zaratustra i Volja za moć.Prvo izdanje Vesele nauke (1882) obuhvatalo je četiri knjige sa uvodnim tekstom „Šala, lukavstvo i osveta” koji se sastoji od izreka i aforizama u stihu. Već u drugom izdanju (1887) autor je dodao i petu knjigu, kao i „Pesme princa slobodnog ko ptica na grani”, što predstavlja jedinu poeziju koju je objavio.I u ovom delu Niče govori o središnjem problemu svoje filozofije, problemu kulture, pogotovo ako je ona institucionalizovana i kao takva lišena vitalističkih osobina ili ukoliko apsorbuje dekadentnu umetnost kojoj se veliki filozof žestoko protivio. Značaj ovog dela ogleda se, između ostalog, i u tome što će u njemu prvi put formulisati čuvenu tezu „Bog je mrtav”, kojom osporava dotadašnje načelo Boga kao apsolutnog izvora moralnih principa. Ničeove refleksije...

Knjiga je u dobrom stanju,malo okrzana sa strane. ,,Vesela nauka označava prelaz od ranih spisa ka zrelijem stvaralačkom periodu u kojem su nastala dela poput Tako je govorio Zaratustra i Volja za moć. Prvo izdanje Vesele nauke (1882) obuhvatalo je četiri knjige sa uvodnim tekstom „Šala, lukavstvo i osveta” koji se sastoji od izreka i aforizama u stihu. Već u drugom izdanju (1887) autor je dodao i petu knjigu, kao i „Pesme princa slobodnog ko ptica na grani”, što predstavlja jedinu poeziju koju je objavio. I u ovom delu Niče govori o središnjem problemu svoje filozofije, problemu kulture, pogotovo ako je ona institucionalizovana i kao takva lišena vitalističkih osobina ili ukoliko apsorbuje dekadentnu umetnost kojoj se veliki filozof žestoko protivio. Značaj ovog dela ogleda se, između ostalog, i u tome što će u njemu prvi put formulisati čuvenu tezu „Bog je mrtav”, kojom osporava dotadašnje načelo Boga kao apsolutnog izvora moralnih principa. Ničeove refleksije o moralu često su bile pogrešno interpretirane, zbog čega ga je dugo pratio epitet kontroverznog mislioca. Vesela nauka pisana je u Ničeu svojstvenoj fragmentarnosti i, kako sam autor kaže, jezikom jugovine, što bi značilo jezikom svežine, ali i nemira, nadmenosti i radosti povratku životnih sokova, uprkos tome što je često isticao značaj bolesti u razvoju duha. Snažan poetski izraz koji dominira u oblikovanju refleksija čini ovo delo najboljim pokazateljem Ničeove strastvene stvaralačke prirode.``

Vesela nauka označava prelaz od ranih spisa ka zrelijem stvaralačkom periodu u kojem su nastala dela poput Tako je govorio Zaratustra i Volja za moć. Prvo izdanje Vesele nauke (1882) obuhvatalo je četiri knjige sa uvodnim tekstom „Šala, lukavstvo i osveta” koji se sastoji od izreka i aforizama u stihu. Već u drugom izdanju (1887) autor je dodao i petu knjigu, kao i „Pesme princa slobodnog ko ptica na grani”, što predstavlja jedinu poeziju koju je objavio. I u ovom delu Niče govori o središnjem problemu svoje filozofije, problemu kulture, pogotovo ako je ona institucionalizovana i kao takva lišena vitalističkih osobina ili ukoliko apsorbuje dekadentnu umetnost kojoj se veliki filozof žestoko protivio. Značaj ovog dela ogleda se, između ostalog, i u tome što će u njemu prvi put formulisati čuvenu tezu „Bog je mrtav”, kojom osporava dotadašnje načelo Boga kao apsolutnog izvora moralnih principa. Ničeove refleksije o moralu često su bile pogrešno interpretirane, zbog čega ga je dugo pratio epitet kontroverznog mislioca. Vesela nauka pisana je u Ničeu svojstvenoj fragmentarnosti i, kako sam autor kaže, jezikom jugovine, što bi značilo jezikom svežine, ali i nemira, nadmenosti i radosti povratku životnih sokova, uprkos tome što je često isticao značaj bolesti u razvoju duha. Snažan poetski izraz koji dominira u oblikovanju refleksija čini ovo delo najboljim pokazateljem Ničeove strastvene stvaralačke prirode.

ISBN: 9788660812409 Broj strana: 254 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2016. Izdavač: Albatros plus Kuda idemo posle života? Šta je nestalnost, praznina? Šta je ništavnost? Kroz drevnu japansku književnost, ova knjiga nam rasvetljava odnos između književnog izraza i budizma. Daruje nam radost čitanja suptilnih stihova, reči mudrosti i smirenosti sa Istoka. Mistična i metafizička snaga japanske književnosti osvežiće naš pogled na svet. Pesnik monah Saigjo ili Tošinari (Šunzei) nude vam novu i osvežavajuću sliku prirode: cveće, ptice, vetar i mesec tu čine novi kosmos, ispunjen mirom. Iz recenzije Kajoko Jamasaki

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žabe je komedija atinskog dramaturga Aristofana, prvi put izvedena 405. godine pre nove ere. Predmet komedije jeste Atina, pri kraju Peloponeskog rata, između pobede kod Arginuskih ostrva 405. godine pre nove ere i konačnog sloma godinu dana kasnije kod Egospotama. Prema tumačenju Radmile Šalabalić ideja sadržana u komediji odnosi se na napore pesnika da ukaže Atinjanima na mogući izlaz, spas od potpune propasti u ratu sa Spartom. Aristofan izlaže ideju da za Atinjane spas nije više ni u miru, ni u ratu već u povratku idealima prošlosti, idealima iz vremena pobeda na Maratonu i Salamini koje simbolišu na literarnom planu Eshilovi tragički junaci. Spas je u propuštenom: da su se držali načela mere i pravičnosti ne bi ni došlo do atinskog imperijalizma i beskrajnog ratovanja. Na drugom značenjskom planu, Aristofanova komedija predstavlja prvu detaljnu i obrazloženu književnu kritiku u savremenom značenju. Njegove procene ciljeva poezije, preporuke i kritike imaju vrednost ozbiljne teorije. Ona je prvi prilog književnoj estetici u svetskoj književnosti (Drojzen). Sam naslov parodira sofističko nadgovaranje, odnosno aristokratsko-oligarhijsko intelektualno blebetanje i demokratsko-demagoško glasno kreketanje. Aristofan (grč. Αριστοφανης; rođen oko 445. p. n. e. u Atini, umire oko 385. p. n. e.)[1] najznačajniji je predstavnik stare atičke komedije. Jedanaest od njegovih četrdesetak predstava je skoro kompletno sačuvano. One pružaju najvrednije primere žanra komične drame poznate kao „stara komedija” i koriste se za njegovo definisanje, zajedno sa fragmentima dvanaestak izgubljenih predstava Aristofana i njegovih savremenika. O njegovom životu zna se malo. Rodio se u Atini od oca Filipa i majke Zenodore. Komedije je počeo pisati vrlo mlad, ali nije ih prikazivao pod svojim imenom, nego pod imenima komičkih pesnika Kalistrata i Filonida. Iz stihova u Aharnjanima[3] zaključuje se da je živeo na Egini ili da je tamo imao imanje, ali ni to nije sigurno. S obzirom na to da je 427. pne. sebe smatrao previše mladim da sam prikaže predstavu,[4] njegovo rođenje se može smestiti negde između 455. i 445. pne. Umro je oko 385. pne. Spominju se tri njegova sina: Ararot, Nikostrat i Fileter, koji su svi takođe bili komediografi. Aristofanova mladost i zrelost padaju u doba dugotrajnog peloponeskog rata (431‒404. pne.), koji često daje okvir u kome se odigrava radnja njegovih komada. Aristofan je jedini komediograf od kojeg je sačuvano nekoliko komedija. Napisao je 44 komedije od kojih je sačuvano 11: Aharnjani Vitezovi Oblakinje Ose Mir Ptice Lisistrata Tesmoforijazuse Žabe Eklesijazuse Plut Njegove su komedije obično dobijale nazive po onome što je hor prikazivao (Zolje, Oblakinje, Žabe, Ptice). Aharnjani, Vitezovi i Žabe osvojile su prvu nagradu na takmičenjima dok su Zolje, Mir i Ptice, osvojile drugu. Za ostale komedije nisu sačuvane didaskalije. Aristofan je bio angažovan pisac, neposredan i oštar u svojoj kritici. Okrenut je savremenim događajima i zbivanjima, i poznatim ličnostima. Njegove komedije su društveno-politički tendenciozne. On izlaže podsmehu i poruzi društvene izopačenosti: demagogiju koja svojim obećanjima obmanjuje narod, nesavesnost sudija, neznanje kod većanja, lakoumnost, nepostojanost, denuncijanstvo, šovinizam. Rat, demagogiju, sofistiku i Euripida kao književno-psihološkog izdanka sofistike smatrao je krivcima za teško stanje u kome se država nalazila. Po njemu sofistika je svojim agnosticizmom, individualizmom, revizijom svih dotadašnjih etičkih, društvenih i političkih postulata predstavljala idejnu osnovu i teorijsku pozadinu demagogije i ratne histerije, neposrednih krivaca za stanje u kojem se država nalazila. Komediografski rad Aristofana poklapa se sa klasnom i političkom borbom za vreme Peloponeskog rata (431 – 404. p. n. e.). Njegov rad je okrenut u potpunosti savremenim događajima i političkim zbivanjima pa će u skladu s tim i njegove komedije odražavati klasni antagonizam njegova vremena zasnovan na suprotstavljenim interesima. Aristofan je osuđivao one stranke, trgovaca bogataša i trgovaca aristokrata, demokratski orijentisane, koje su se zalagale i podržavale produžetak rata, koji im je obećavao monopol u trgovini i bogaćenje. Samim tim zauzimao je stranu aristokrata zemljoposednika koji su trpeli najveću štetu od ratnih razaranja i bili protiv rata. Zapravo, najtragičnija žrtva tog rata bio je atički seljak. Taj sitni atički zemljoposednik, čija je egzistencija bila u najvećoj meri ugrožena višedecenijskim ratom, biće kod Aristofana najčešće glavni lik i glas razuma. Aristofan je na strani tog sitnog zemljoposednika, koji je najveći teret podnosio u Peloponeskom ratu, te su neopravdane ocene kasnijih ispitivača da je Aristofan bio antidemokrata i prooligarhijski nastrojen. Zalažući se za mir i prekid rata sa Spartom, osuđujući rat i ratnu histeriju, u svojim komedijama razvija ideju pacifizma, koja je nepoznata čovečanstvu pre i posle njega sve do 20. veka n. e. Radnja njegovih komedija veoma često je apsurdna, neverovatna, smešna, ali u isto vreme prožeta realnošću. Njegove likove, koji su smešne karikature, prosti lakrdijaši, pokreću prava, realna osećanja: pohlepa, ambicija... Od nekih modernih ispitivača (među njima Tojfel), Aristofan je ocenjivan kao konzervativan, prooligarhijski nastrojen, pristalica bogataša, nazadan, kao neko ko prezire narod, mrzi demokratiju, oprečna ličnost koja u isto vreme se zalaže za religioznost i ismeva bogove. Ovakvom mišljenju su se suprotstavili B. Kajbel, I. I. Tolstoj, A. Leski, M. Đurić. Aristofan je kao komediograf kritikovao one društvene izopačenosti koje će na kraju dovesti i do potpunog sloma Atine. On je u demokratiji kritikovao demagogiju, u sofistici prazno dokazivanje, kod Euripida rušenje tradicionalnog morala, ne nudeći neki bolji zauzvrat. Može se sa velikom sigurnošću pretpostaviti zašto Aristofan nije pisao komedije protiv ekstremnih oligarha. Pisanje komedija protiv njih bilo bi samoubistvo. Osuđivao je svojim radom rat imajući na umu da se prava demokratija može razviti samo u miru. Dela Aristofana prožeta su tradicionalizmom. On kritikuje reformatore i one koji se zalažu za novine naročito u obrazovanju i vaspitanju. U komediji Oblaci dao je karikaturalni prikaz Sokrata kao sofiste po kojem je moguće svaku istinu izvrnuti i iz svake situacije izići kao pobednik, čak i kada po svim merilima nismo u pravu. Ismejavao je strast Atinjana za parničenjem u Zoljama. U komediji Žabe nadmeću se Eshil i Euripid za prvenstvo u tragičkoj umetnosti. Aristofan kritikujući Euripida kao lošeg pesnika, istovremeno daje prvu obrazloženu i detaljnu kritiku u savremenom smislu reči. To ga čini i svojevrsnim začetnikom književne kritike. Njegova komedija Ptice predstavlja svojevrsnu satiričnu utopiju o traganju za zemljom u kojoj se može najsrećnije živeti. Tu će zemlju izgraditi ptice ni na nebu ni na zemlji. Tako će svojom satiričnom utopijom biti daleki preteča piscima negativne utopije.