Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Autor - osoba Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 = Thoreau, Henry David, 1817-1862 Naslov Valden ; O građanskoj neposlušnosti / Henri Dejvid Toro ; [prevela sa engleskog Zora Minderović] Jedinstveni naslov Walden or, Life in the Woods. srp On the Duty of civil Disobedience. spr Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1981 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXIII, 328 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zora, 1921-1975 = Minderović, Zora, 1921-1975 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ74, ǂknj. ǂ490 (Karton) Napomene Prevodi dela: 1. Walden or, Life in the Woods 2. On the Duty of Civil Disobedience / Henry David Thoreau Tiraž 4.000 Str. VII-XXIII: Predgovor / Zora Minderović Str. 327-328: Beleška o piscu / Z. M. [Zora Minderović]. Predmetne odrednice Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 -- „Valden“ -- „O građanskoj neposlušnosti“ Socijalna antropologija Socijalna filozofija Čovek – Priroda MG99 (N) Valden O građanskoj neposlušnosti je knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta. Knjiga se sastoji iz dva dela: Valden i O građanskoj neposlušnosti Prvi deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na civilizaciju. Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti, predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da plati porez. Henri Dejvid Toro (engl. Henry David Thoreau; 12. jul 1817 – 6. maj 1862; pravo ime Dejvid Henri Toro) bio je američki prirodnjak, esejista, pesnik i filozof. Vodeći transcendentalista, najpoznatiji je po knjizi „Valden“, razmišljanju o jednostavnom životu u prirodnom okruženju, i eseju „Građanska neposlušnost“ (prvobitno objavljen kao „Otpor građanskoj vlasti“), argumentu za neposlušnost nepravedna država. Torove knjige, članci, eseji, časopisi i Toro poezija iznose više od 20 svezaka. Među njegovim trajnim doprinosima su njegovi spisi o prirodnoj istoriji i filozofiji, u kojima je predvideo metode i nalaze ekologije i istorije životne sredine, dva izvora modernog ekološkog okruženja. Njegov književni stil isprepliće pažljivo posmatranje prirode, ličnog iskustva, istaknute retorike, simboličkih značenja i istorijskog umotvorine, dok pokazuje poetski senzibilitet, filozofsku strogost i pažnju na praktične detalje.[4] Takođe je bio duboko zainteresovan za ideju preživljavanja suočenih sa neprijateljskim elementima, istorijskim promenama i prirodnim propadanjem; istovremeno se zalagao za napuštanje otpada i iluzija kako bi se otkrile istinske suštinske životne potrebe. Toro je bio doživotni abolicionista, držeći predavanja koja su napadala Zakon o odbeglom robu, hvaleći pisanja Vendel Filipsa i braneći abolicionistu Džona Brauna. Torova filozofija građanske neposlušnosti kasnije je uticala na političke misli i postupke takvih značajnih ličnosti kao što su Lav Tolstoj, Mahatma Gandi i Martin Luter King mlađi. On se ponekad naziva anarhistom. U „Građanskoj neposlušnosti“, Toro je napisao: „Srdačno prihvatam moto :“Vlada je najbolja ako najmanje upravlja“ i voleo bih da vidim da se postupa brže i sistematičnije“. Izvedeno, konačno iznosi ovo, što takođe verujem - „Vlada je najbolja ako uopšte ne upravlja;“ a kada se ljudi za to pripreme, to će biti ona vrsta vlade koju će oni imati. [...] Tražim, ne odjednom nijednu vladu, već odjednom bolju vladu.“ Biografija Jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Henri Dejvid Toro zapamćen je po svojim filozofskim i naturalističkim spisima. Rođen je i odrastao u Konkordu u državi Masačusets, zajedno sa starijom braćom i sestrama Džonom i Helenom i mlađom sestrom Sofijom. Njegov otac je upravljao lokalnom fabrikom olovaka, a majka je iznajmljivala delove porodičnog doma konobarima. Kao pametan student, Toro je na kraju otišao na Harvard College (danas Harvard Univerzitet). Tamo je učio grčki i latinski kao i nemački. Prema nekim izveštajima, Toro je neko vreme morao da predahne od školovanja zbog bolesti. Diplomirao je na fakultetu 1837. godine i borio se s tim šta dalje. U to vreme, obrazovan čovek poput Toroa mogao bi da se bavi pravom ili medicinom ili crkvom. Ostali diplomci su se upisali u obrazovanje, putem koji je on kratko sledio. Sa svojim bratom Džonom osnovao je školu 1838. godine. Poduhvat je propao nekoliko godina kasnije nakon što se Džon razboleo. Toro je zatim jedno vreme otišao da radi kod oca. Posle koledža, Toro se sprijateljio sa piscem i kolegom iz Konkorda Ralfom Valdom Emersonom. Kroz Emersona je postao izložen transcendentalizmu, školi mišljenja koja je isticala važnost empirijskog mišljenja i duhovnih pitanja nad fizičkim svetom. Podstaklo je naučno istraživanje i posmatranje. Toro je upoznao mnoge vodeće ličnosti pokreta, uključujući Bronson Alkot i Margaret Fuler. Emerson je delovao kao mentor Torou i podržavao ga na mnogo načina. Jedno vreme je Toro živeo sa Emersonom kao domar njegovog doma. Emerson je takođe koristio svoj uticaj da promoviše Torove književne napore. Neki od Torovih prvih radova objavljeni su u časopisu The Dial, transcendentalističkom časopisu. A Emerson je dao Torou pristup zemljama koje će inspirisati jedno od njegovih najvećih dela. Valden Pond Toro je 1845. godine sagradio mali dom na jezeru Valden, na imanju u vlasništvu Emersona. Tamo je proveo više od dve godine. Tražeći jednostavniji tip života, Toro je preokrenuo uobičajenu rutinu vremena. Eksperimentisao je sa radom što je manje moguće, umesto da se bavio šablonom od šest dana uz jedan slobodan dan. Ponekad je Toro radio kao geodet ili u fabrici olovaka. Osećao je da mu je ovaj novi pristup pomogao da izbegne bedu koju je video oko sebe. „Masa muškaraca živi živote tihog očaja“, jednom je napisao Toro. Njegov raspored dao mu je dovoljno vremena da se posveti svojim filozofskim i književnim interesima. Toro je radio na Nedelje na rekama Konkord i Merimak (1849). Knjiga je nastala putovanjem na brodu koji je 1839. godine krenuo sa bratom Džonom. Toro je na kraju počeo da piše i o svom eksperimentu sa Valden Pondom. Mnogi su bili znatiželjni prema njegovom revolucionarnom načinu života, a ovo interesovanje je stvorilo kreativnu iskru za zbirku eseja. Objavljeno 1854, Valden; ili, Život u šumi je prihvatio život u blizini prirode. Knjiga je postigla skroman uspeh, ali tek mnogo kasnije knjiga je dosegla širu publiku. Tokom godina, Valden je inspirisao i informisao rad prirodnjaka, ekologa i pisaca. Dok je živeo kod jezera Valden, Toro se takođe susreo sa zakonom. Proveo je noć u zatvoru nakon što je odbio da plati porez na biralište. Ovo iskustvo navelo ga je da napiše jedan od svojih najpoznatijih i najuticajnijih eseja „Građanska neposlušnost“ (poznat i kao „Otpor civilnoj vlasti“). Toro je imao duboka politička shvatanja, suprotstavljajući se ropstvu i meksičko-američkom ratu. Dao je snažne argumente za postupanje po savesti i ne slepo sleđenje zakona i vladine politike. „Jedina obaveza koju imam pravo da preuzmem je da radim u bilo kom trenutku ono što smatram ispravnim“, napisao je. Od svog objavljivanja 1849. godine, „Građanska neposlušnost“ inspirisala je mnoge vođe protestnih pokreta širom sveta. Ovaj nenasilni pristup političkom i socijalnom otporu uticao je na aktivistu američkog pokreta za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg i Mahatmu Gandija, koji su, među mnogima, pomogli Indiji da stekne nezavisnost od Velike Britanije. Kasnije godine Nakon što je napustio Valden Pond, Toro je proveo neko vreme čuvajući Emersonovu kuću dok je bio na turneji u Engleskoj. I dalje fasciniran prirodom, Toro je svoja zapažanja o biljnom i divljem svetu zapisao u rodnom Konkordu i na svojim putovanjima. Nekoliko puta je posetio šumu Mejna i obalu Kejp Koda. Toro je takođe ostao posvećeni abolicionista do kraja svog života. Da bi podržao svoj cilj, napisao je nekoliko dela, uključujući esej „Ropstvo u Masačusetsu“ iz 1854. godine. Toro je takođe hrabro zastupao kapetana Džona Brauna, radikalnog abolicionistu koji je vodio ustanak protiv ropstva u Virdžiniji. On i njegove pristalice napali su savezni arsenal u Harpers Feriju da bi se naoružali u oktobru 1859, ali njihov plan je osujećen. Povređeni Braun je kasnije osuđen za izdaju i usmrćen zbog svog zločina. Toro je ustao da ga brani govorom „Molba za kapetana Džona Brauna“, nazivajući ga „anđelom svetlosti“ i „najhrabrijim i najhumanijim čovekom u celoj zemlji“.[8] Smrt U kasnijim godinama, Toro se borio sa bolešću koja ga je mučila decenijama. Imao je tuberkulozu od koje je oboleo decenijama ranije. Da bi obnovio zdravlje, Toro je otišao u Minesotu 1861. godine, ali putovanje nije poboljšalo njegovo stanje. Napokon je podlegao bolesti 6. maja 1862. Toro je u nekim od svojih čitulja najavljivan kao „originalni mislilac“ i „čovek jednostavnog ukusa, čvrstih navika i nadnaravne moći posmatranja“. Dok su drugi pisci iz njegovog vremena nestali u mraku, Toro je izdržao jer je toliko toga o čemu je pisao i danas relevantno. Njegova pisanja o vladi bila su revolucionarna, a neki su ga nazivali ranim anarhistom. Torova proučavanja prirode bila su podjednako radikalna na svoj način, što mu je donelo ime „otac ekologije“. A njegovo glavno delo, Valden, ponudio je zanimljiv protivotrov za život u modernoj trci pacova. Sekslualnost i odnosi Toro se nikada nije ženio i bio je bez dece. Trudio se da sebe prikaže kao asketskog puritanca. Međutim, njegova seksualnost je dugo bila predmet nagađanja, uključujući i njegove savremenike. Kritičari su ga nazivali heteroseksualnim, homoseksualnim ili aseksualnim. Nema dokaza koji ukazuju na to da je bio u fizičkim odnosima sa bilo kim, muškarcem ili ženom. Neki naučnici sugerišu da se kroz njegova dela provlače homoerotska osećanja i zaključili su da je homoseksualac. Elegiju „Simpatija“ inspirisao je jedanaestogodišnji Edmund Sevel, sa kojim je 1839. pešačio pet dana. Jedan naučnik sugeriše da je pesmu napisao Edmundu jer nije mogao da se napiše Edmundovoj sestri, a drugi da su Torova „emocionalna iskustva sa ženama obeležena pod kamuflažom muških zamenica“, drugi naučnici ovo odbacuju. Tvrdilo se da je dugačak paean u Valdenu do francusko-kanadskog drvoseče Aleksa Terijena, koji uključuje aluzije na Ahila i Patrokla, izraz sukobljene želje. U nekim Torovim spisima postoji osećaj tajnog sebe. 1840. godine u svom časopisu piše: „Moj prijatelj je izvinjenje za moj život. U njemu su prostori koje moja orbita prelazi“. Toro je bio pod snažnim uticajem moralnih reformatora njegovog doba, a ovo je možda ulilo teskobu i krivicu zbog seksualne želje. Politika Toro je bio žestoko protiv ropstva i aktivno je podržavao abolicionistički pokret. Učestvovao je kao dirigent u Podzemnoj železnici, držao predavanja koja su napadala Zakon o odbeglim robovima, a suprotno tadašnjem popularnom mišljenju, podržavao je lidera radikalne abolicionističke milicije Džona Brauna i njegovu stranku. Dve nedelje nakon zlosretnog prepada na Harpers Feriju i u nedeljama koje su prethodile Braunovom pogubljenju, Toro je održao govor građanima Konkorda u Masačusetsu, u kojem je američku vladu uporedio sa Pontijem Pilatom i uporedio Braunovo pogubljenje sa raspećem Isusa Hrista: Pre nekih osamnaest stotina godina Hristos je razapet; jutros je, možda, kapetan Braun obešen. To su dva kraja lanca koji nije bez svojih karika. On više nije Stari Braun; on je anđeo svetlosti. U Poslednjim danima Džona Brauna, Toro je reči i dela Džona Brauna opisao kao plemenite i primer junaštva. Pored toga, žalio je urednike novina koji su Brauna i njegovu šemu smatrali „ludima“. Toro je bio zagovornik ograničene vlade i individualizma. Iako se nadao da će čovečanstvo potencijalnim putem poboljšanja moći imati onu vrstu vlade koja „uopšte ne upravlja“, distancirao se od savremenih „ne-vladinih ljudi“ (anarhista), napisavši: „Tražim, ne odjednom da nijedna vlada ne vlada, ali da odjednom vlada bolja vlada.“ Toro je evoluciju od apsolutne monarhije do ograničene monarhije smatrao demokratijom kao „napredak ka istinskom poštovanju pojedinca“ i teoretizovao o daljim poboljšanjima „ka priznavanju i organizovanju ljudskih prava.“ Ponavljajući ovo uverenje, nastavio je sa pisanjem: „Nikada neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne prepozna pojedinca kao višu i nezavisnu silu, iz koje proističu sve njene moći i autoritet, i da se prema njemu lepo ophodi.“ Na toj osnovi bi Toro mogao tako snažno da se protivi britanskoj administraciji i katoličanstvu u Kanadi. Toro je tvrdio da je despotski autoritet slomio osećaj domišljatosti i preduzimljivosti; kanadski stanovnici su se, prema njegovom mišljenju, sveli na neprestano dečje stanje. Ignorišući nedavne pobune, on je tvrdio da neće biti revolucije u dolini reke Sveti Lorens. Iako je Toro verovao da otpor nepravedno izvršenom autoritetu može biti i nasilan (što je prikazano u njegovoj podršci Džonu Braunu) i nenasilni (njegov sopstveni primer poreskog otpora prikazan u Otporu građanskoj vladi), on je smatrao da je pacifističko neopiranje iskušenje pasivnosti, pisao je: „Neka naš mir ne bude proglašen rđom na našim mačevima ili našom nesposobnošću da ih izvučemo iz korica; već neka ima barem toliko posla na rukama da te mačeve održi svetlim i oštrim.“ Dalje, u formalnoj debati o liceju 1841. godine, on je raspravljao o temi „Da li je ikada prikladno pružiti prisilni otpor?“, Tvrdeći potvrdno. Isto tako, njegova osuda meksičko-američkog rata nije proizašla iz pacifizma, već zato što je smatrao da je Meksiko „nepravedno pregažen i pokoren od strane vojske“ kao sredstvo za proširenje ropske teritorije. Toro je bio ambivalentan prema industrijalizaciji i kapitalizmu. S jedne strane, trgovinu je smatrao „neočekivano samopouzdanom i spokojnom, avanturističkom i neumornom“ i izrazio je divljenje povezanom kosmopolitizmu, napisavši: Osvežavam se i proširujem kad teretni voz zagrmi pored mene i osećam prodavnice koje oduzimaju svoje mirise sve od Long Varfa do jezera Čamplejn, podsećajući me na strane delove, koralne grebene i Indijski okean i tropske klime, i obim globusa. Više se osećam kao građanin sveta pri pogledu na palmin list koji će sledećeg leta prekriti toliko lanenih glava Nove Engleske. S druge strane, omalovažavao je fabrički sistem: Ne mogu da verujem da je naš fabrički sistem najbolji način na koji muškarci mogu dobiti odeću. Stanje operativaca svakim danom postaje sve sličnije Englezima; i to se ne može čuditi, jer, koliko sam čuo ili primetio, glavni cilj nije da čovečanstvo može biti dobro i iskreno odeveno, već, nesumnjivo, da se korporacije mogu obogatiti. Toro je takođe favorizovao bioregionalizam, zaštitu životinja i divljih područja, slobodnu trgovinu i oporezivanje škola i autoputeva. Nije odobravao potčinjavanje Indijanaca, ropstvo, tehnološki utopizam, konzumerizam, filistinizam, masovnu zabavu i neozbiljne primene tehnologije.[20] Intelektualni interesi, uticaji i afiniteti Indijski sveti tekstovi i filozofija Toro je bio pod uticajem indijske duhovne misli. U Valdenu ima mnogo otvorenih referenci na svete tekstove u Indiji. Na primer, u prvom poglavlju („Ekonomija“) on piše: „Koliko je Bagavat-Gita divnija od svih ruševina Istoka!“ Američka filozofija: Enciklopedija ga svrstava u jednu od nekoliko figura koje „zauzeo panteistički ili pandeistički pristup odbacujući poglede na Boga kao odvojenog od sveta“, takođe karakteristiku hinduizma. Dalje, u „Ribnjaku zimi“ on poistovećuje Valden Pond sa svetom rekom Gang, pišući: Ujutro kupam svoj intelekt u neverovatnoj i kosmogonalnoj filozofiji Bhagvat Geete od čijeg su sastava protekle godine bogova i u poređenju sa kojim naš savremeni svet i njegova književnost deluju škrto i trivijalno; i sumnjam da se ta filozofija ne može odnositi na prethodno stanje postojanja, toliko je udaljena njena uzvišenost od naših shvatanja. Odložim knjigu i odem do svog izvora po vodu, i eto! Tamo srećem slugu Bramina, sveštenika Brahme i Višnua i Indru, koji i dalje sedi u svom hramu na Gangu čitajući Vede, ili boravi u korenu drveta sa svojom koricom i bokalom za vodu. Upoznajem njegovog slugu kako dolazi da crpi vodu za svog gospodara i naše kante kao da su naribane u isti bunar. Čista voda Valdena pomešana je sa svetom vodom Ganga. Toro je bio svestan da su njegove slike Ganga mogle biti činjenične. Pisao je o berbi leda na jezeru Valden. I znao je da trgovci ledom iz Nove Engleske dopremaju led u strane luke, uključujući Kalkutu. Pored toga, Toro je sledio razne hinduističke običaje, uključujući dijetu koja se uglavnom sastojala od pirinča („Bilo je u redu da uglavnom živim od pirinča, koji je toliko voleo indijsku filozofiju.“ ), sviranja flaute (podsećalo ga na omiljena muzička zabava Krišne) i jogu. U pismu iz 1849. godine svom prijatelju H.G.O. Blejku, pisao je o jogi i njenom značenju za njega: Slobodni na ovom svetu kao ptice u vazduhu, odvojene od svih vrsta lanaca, oni koji se bave jogom okupljaju u Brahmi određene plodove svojih dela. Zavisi od toga da bih, nepristojan i neoprezan kakav jesam, bio sklon vernom vežbanju joge. Jogi, zaokupljen kontemplacijom, svojim stepenom doprinosi stvaranju; udiše božanski parfem, čuje divne stvari. Božanski oblici ga prelaze ne razdirući ga, i ujedinjeni sa prirodom koja mu je svojstvena, on deluje kao oživljavanje izvorne materije. U određenoj meri, i u retkim intervalima, čak sam i ja jogi. Toro je čitao savremena dela iz nove nauke o biologiji, uključujući dela Aleksandera fon Humbolta, Čarlsa Darvina i Ase Greja (najstariji američki saveznik Čarlsa Darvina). Toro je bio pod dubokim uticajem Humbolta, posebno njegovog dela Kosmos. 1859. Toro je kupio i pročitao Darvinovo O poreklu vrsta. Za razliku od mnogih prirodnih istoričara u to vreme, uključujući Luisa Agasiza koji se javno suprotstavio darvinizmu u korist statičnog pogleda na prirodu, Toro je bio oduševljen teorijom evolucije i prirodnom selekcijom i podržao je, navodeći: Teorija razvoja podrazumeva veću vitalnu silu u prirodi, jer je fleksibilnija i prilagodljivija i ekvivalentna nekoj vrsti stalnog novog stvaranja. (Nakon ove rečenice sledi citat iz knjige „O poreklu vrsta“). Uticaj Ipak, Torovi radovi su uticali na mnoge javne ličnosti. Politički lideri i reformatori poput Mahatme Gandija, američkog predsednika Džona F. Kenedija, američkog aktiviste za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg, sudiju Vrhovnog suda SAD Vilijama O. Daglasa i ruskog autora Lava Tolstoja. Svi su govorili su o tome da su Torovi radovi snažno uticali na njih, posebno Građanska neposlušnost, kao i „desni teoretičar Frank Čodorov [koji] je čitav broj svog mesečnika „Analiza“ posvetio uvažavanju Toroa“. Ken Kifer, Analysis and Notes on Walden: Henry Thoreau`s Text with Adjacent Thoreauvian Commentary Martin Luter King mlađi je u svojoj autobiografiji primetio da je njegov prvi susret sa idejom nenasilnog otpora bio čitanje knjige „O građanskoj neposlušnosti“ 1944. godine dok je pohađao koledž Morhaus. U svojoj autobiografiji napisao je da je Evo, kada sam se upoznao sa ovim hrabrim stanovnikom Nove Engleske koji je odbio da plati porez i umesto toga odabere zatvor, umesto da podrži rat koji će proširiti teritoriju ropstva u Meksiku, tada sam uspostavio prvi kontakt sa teorijom nenasilnog otpora. Fasciniran idejom da odbijam saradnju sa zlim sistemom, bio sam toliko duboko dirnut da sam nekoliko puta ponovo pročitao delo. Uverio sam se da je nesaradnja sa zlom jednako moralna obaveza koliko i saradnja sa dobrim. Nijedna druga osoba nije bila elokventnija i strasnija u prenošenju ove ideje od Henri Dejvid Toroa. Kao rezultat njegovog pisanja i ličnog svedočenja, naslednici smo nasledstva kreativnog protesta. Torova učenja su oživela u našem pokretu za građanska prava; zaista su življi nego ikad pre. Bilo da je to izraženo u zasedanju za šankovima, rukovanju slobodom u Misisipiju, mirnom protestu u Olbaniju u državi Džordžija, bojkotu autobusa u Montgomeriju u Alabami, ovo su izdanci Torovog insistiranja da se zlu mora odupreti i da nijedan moralni čovek ne može strpljivo da se prilagodi nepravdi. Američki psiholog B. F. Skiner napisao je da je u mladosti sa sobom nosio kopiju Toroovog Valdena. 1945. napisao je Valden 2, izmišljenu utopiju o 1.000 članova zajednice koji žive zajedno inspirisana Torovim životom. Toro i njegovi kolege transcendentalisti iz Konkorda bili su glavna inspiracija kompozitora Čarlsa Ivesa. Torove ideje uticale su i odjeknule različitim vrstama anarhističkog pokreta, pri čemu ga je Ema Goldman nazivala „najvećim američkim anarhistom“. Zeleni anarhizam i anarho-primitivizam posebno su iz dela Toroa izvukli su inspiraciju i ekološka gledišta. Džon Zerzan je uvrstio Torov tekst „Izleti“ (1863) u svoju uređenu zbirku dela u anarho-primitivističkoj tradiciji pod naslovom Protiv civilizacije: čitanja i razmišljanja.[39] Pored toga, Marej Rotbard, osnivač anarho-kapitalizma, smatra da je Toro bio jedan od „velikih intelektualnih heroja“ njegovog pokreta. Toro je takođe imao važan uticaj na anarhistički naturizam krajem 19. veka. Globalno, Torovi koncepti takođe su imali značaj u individualističkim anarhističkim krugovima u Španiji, Francuskoj, i Portugaliji. Dela The Service (1840) A Walk to Wachusett (1842) Paradise (to be) Regained (1843) The Landlord (1843) Sir Walter Raleigh (1844) Herald of Freedom (1844) Wendell Phillips Before the Concord Lyceum (1845) Reform and the Reformers (1846-8) Thomas Carlyle and His Works (1847) A Week on the Concord and Merrimack Rivers (1849) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Resistance to Civil Government, or Civil Disobedience (1849) An Excursion to Canada (1853) Slavery in Massachusetts (1854) Walden (1854) A Plea for Captain John Brown (1859) Remarks After the Hanging of John Brown (1859) The Last Days of John Brown (1860) Walking (1861) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Autumnal Tints (1862) Wild Apples: The History of the Apple Tree (1862) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Excursions (1863) Life Without Principle (1863) Night and Moonlight (1863) The Highland Light (1864) Poštanska marka iz 1967. u čast Toroa The Maine Woods (1864) Cape Cod (1865) Letters to Various Persons (1865) A Yankee in Canada, with Anti-Slavery and Reform Papers (1866) Early Spring in Massachusetts (1881) Summer (1884) Winter (1888) Autumn (1892) Misellanies (1894) Familiar Letters of Henry Dejvid Toro (1894) Poems of Nature (1895) Some Unpublished Letters of Henry D. and Sophia E. Toro (1898) The First and Last Journeys of Toro (1905) Journal of Henry Dejvid Toro (1906) MG99 (N)