Lepo očuvano Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1938)[1] srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[4] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[2] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[2] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[5] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[6] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[7] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda`.[2] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela[uredi | uredi izvor] Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima podjednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[8] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[9] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dato da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[10] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, koje nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.[11] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović u društvu drugova i pesnika Milovana Danojlića i Matije Bećkovića Dobio je dve zapažene međunarodne nagrade: Nagradu „Pulja”, Bari, za celokupno stvaralaštvo za decu, i Nagradu UNESKO-a, za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju.[2] Dobitnik je velikog broja književnih nagrada i priznanja, između ostalog: Nagrada Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Književna nagrada „Neven”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Brankova nagrada, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1972. Nagrada „Veliki školski čas”, za poemu „Domovina se brani lepotom”, 1973. Nagrada Festivala „Susreti profesionalnih pozorišta lutaka”, za delo Piter Veličanstveni, 1973. Nagrada „Stara maslina”, 1992. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Nagrada „Zlatni ključić”, 1995. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1996. Nagrada „Zlatno Gašino pero”, 1996. Nagrada „Zlatni leptir”, 1997. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1997. Vukova nagrada, 1999. Nagrada „Pesnički prsten”, 1999. Nagrada „Zlatni beočug”, za trajan doprinos kulturi Beograda, 2004. Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Aleksine pesme, 2005. Nagrada „Povelja Morave”, 2005. Nagrada „Mali princ”, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, Međunarodni festival pozorišta za decu, Subotica 2006.[12] Velika povelja Zmajevih dečjih igara, 2007. Nagrada „Braća Karić”, 2007. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2007. Instelova nagrada za poeziju, za izuzetan doprinos srpskom pesništvu, 2008. Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu poezije Beli paketi, 2008. Nagrada „Duško Radović”, Nacionalna kancelarija za dečju književnost, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2009. Nagrada „Princ dječijeg carstva”, 2009. Nagrada „Branko Ćopić” za knjigu Sunčanje na mesečini, 2010. Nagrada „Radoje Domanović”, za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2011. Nagrada „Avramov štap”, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Zlatna povelja „Gordana Brajović”, za knjigu Zauvari, 2012. Nagrada „Momčilo Tešić”, za knjigu priča Zauvari, 2012. Paunova nagrada, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine”, za knjigu Vidovite priče, 2013. Nagrada Radija Beograd, za priču „Vid uči neznanje”, 2013. Nagrada „Dositejevo pero”, za knjigu Vidovite priče, 2014. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, 2014. Nagrada Akademije „Ivo Andrić”, za životno delo, 2015. Nagrada „Zlatni Orfej”, 2015. Nagrada „Sima Cucić”, za životno delo, 2016. Povelja „Naisa”, za uspešno i dugo trajanje u stvaranju za decu, 2016.[14] Nagrada „Mali Joakim”, za dramski tekst „U cara Trojana kozje uši”, 2016.[15] Nagrada „Lazar Vučković”, za pesmu „Žice oko Gračanice”, 2017. Nagrada „Zlatni mikrofon”, 2019.[16] Nagrada „Ramonda serbika”, 2021. Kočićeva nagrada, 2021.[17] Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2023.[18] Žička hrisovulja, 2023.[19] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“, 2023.[20] Legat Ljubivoja i Nataše Ršumović[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović ispred izloženog dela zbirke „Nataša Ršumović` Vidi još: Zbirka minijaturnih knjiga „Nataša Ršumović` Ljubivoje Ršumović jedan je od počasnih članova osnivača i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, ali i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove kulturne institucije još od 2010. godine.[3] Tokom godina u nekoliko je navrata poklanjao Udruženju brojne predmete, uključujući i knjigu-rukopis koju je posebno za Udruženje u celini ispisao rukom, a 2017. godine poklonio je i više stotina minijaturnih knjiga koje je njegova supruga, pokojna Nataša Ršumović, sakupljala godinama. Tim povodom Udruženje je celokupnoj zbirci minijaturnih knjiga koju poseduje dalo naziv „Nataša Ršumović”. Ova zbirka, sa više od 3.500 minijaturnih izdanja, predstavlja jednu od najvećih takvih specijalizovanih celina u Evropi.[21] Deo legata Ljubivoja Ršumovića u Udruženju „Adligat` Avgusta 2020. godine zvanično je potpisan i ugovor o legatu Ljubivoja i Nataše Ršumović i tom prilikom Ljubivoje je poklonio nekoliko svojih pisaćih mašina, brojne knjige iz svoje lične biblioteke, bokserske rukavice, karate pojaseve i drugo.[3] Predmeti su izloženi ispred Zbirke minijaturnih knjiga koja je već bila deo stalne postavke u Muzeju srpske književnosti na Banjici. Dela[uredi | uredi izvor] Knjige[uredi | uredi izvor] Ršumović je objavio preko 90 knjiga uključujući: Tandara - mandara i još jedna priča, Borba, Beograd 1966, ćir. Pričanka, Mlado pokolenje, Beograd, 1968, ćir. Ma šta mi reče, Zmajeve dečje igre, 1970. Još nam samo ale fale, BIGZ, Beograd, 1974, ćir. Domovina se brani lepotom, Ustanova spomen park, Kragujevac, 1974, ćir. Novi Sad, Radivoj ćirpanov, 1976, lat. Koš, u saradnji sa Ljubodragom Simonovićem, Nolit, Beograd, 1975, ćir. Nevidljiva ptica, BIGZ, Beograd, 1975, ćir. Vesti iz nesvesti, BIGZ, Beograd, 1976, ćir. Zov tetreba, Znanje, Zagreb, 1977, 1978, 1981. Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, Beograd, 1988, lat. Uspon vrtovima, sa trinaest grafičkih listova Vladimira Veličkovića, bibliofilsko izdanje zbirke Biškupić, Zagreb, 1977, lat. Hajde da rastemo, Nolit, Prosveta i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ćir. Rošavi anđeo, Znanje, Zagreb, 1979, lat. U šetnje bez smetnje, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1979, ćir. 1980 na mađarskom, slovačkom i rumunskom. Magnet, Jedinstvo, Priština, 1980, ćir. Utorak veče ma šta mi reče, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1980, lat. Naši novi znanci - saobraćajni znaci, Opštinska konferencija narodne tehnike, Novi Sad, 1980, ćir. Lopta ne zna saobraćajne znake, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1981, ćir. Pričanka, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1981, lat. Pitanje časti, Svetlost, Kragujevac, 1982, ćir. Sjaj na pragu, Srpska književna zadruga, 1982, ćir. Ko je ovo, sa D. Petričićem, Književne novine, Beograd, 1982, ćir. Pesme uličarke, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Imate li ršuma, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Slavoljubova zvezda, Zadruga, Beograd, 1984, ćir. Seksualni život kamila, sa Zvezdanom Popović, autorsko izdanje, sa M. Dramićanin, 1985, ćir. Deset ljutih gusara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, 1985, ćir. Pevanka, sa notnim zapisima, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, zajedno sa pričankom, 1994, lat. Crvena zvezda, Agencija crvena zvezda, 1986, ćir. Songovi i slongovi, na makedonskom, izbor, prepev i pogovor Eftim Kletnikov, Detska radost, Skopje, 1987. Prvarica, Prva književna komuna, Mostar, 1987, lat. Pesme, izbor, Rad, Beograd, 1988, ćir. Obad, Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, 1988, lat. Uspavana lepotica, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990, ćir. Pitaju me zašto štrčim, Dnevnik, Novi Sad, 1990, ćir. Dete sa sedam jezika, Rad, Beograd, 1990, 1991, ćir. Severozapadni krokodil, Laković, Saraorci, 1991, ćir. Moje ljubavne pesme, Naučna knjiga, Beograd, 1991, ćir. Fazoni i fore, Ršum, Beograd, 1991, 1992, 1993, ćir. Deca mogu da polete, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1991, 1994, 1996, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992, ćir. Lirski poker, sa Duškom Trifunovićem, Mošom Odalovićem i Draganom Radulovićem, SBM - Ršum, Beograd, 1994, ćir. Bukvar dečjih prava, na engleskom, Ršum, Beograd, 1995,. Bukvar dečjih prava, 1995, 1996, 1997, 1998, ćir. Taknuto ćaknuto, sa Dragoslavom Andrićem, SBM - Ršum, Beograd, 1995, ćir. Dosta je glupoće, Smederevska pesnička jesen, Grad Smederevo i Sanba, Beograd, 1995, ćir. Pesme, izbor, Buklend, Beograd, 1995, ćir. Opasan svedok, Prosveta, Beograd, 1995, ćir. Ovo je vreme čuda, ING - Komerc, Novi Sad, 1996, 1997, ćir. Išli smo u Afriku, Obrazovanje, Novi Sad, 1996, ćir. Izbor poezije za decu, Budućnost, Novi Sad, 1996, ćir. Ne vucite me za jezik, Matica srpska, novi sad, 1997, ćir. Smešna prašuma, Školska knjiga, Novi Sad, 1997, ćir. Vidi mene, u saradnji sa d. Andrićem, NIS Jugopetrol, Beograd, 1997, ćir. Otkud meni ova snaga, Epoha, Požega, 1997,. Odakle su delije, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Draganić, Beograd, 1999, ćir. Petorica iz srpskog, sa D. Trifunovićem, D. Erićem, M. Odalovićem i D. Radulovićem, Draganić i Ršum, Beograd, 1999, ćir. Sabrana dela u pet knjiga: ma šta mi reče, pričanka i pevanka, još nam samo ale fale, vesti iy nesvesti, uspavana lepotica, Prometej, Novi Sad, 2000, ćir. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. lat. Ršumdani, Prvo slovo, Beograd, 2007. lir. Tri čvora na trepavici, Ten 2002, Beograd, 2007. Ćir. Čini mi se vekovima, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009. ćir. Sunčanje na mesečini, Laguna, Beograd, 2009, ćir. Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Laguna Beograd, 2010. ćir. Zauvari, Laguna, Beograd, 2011. ćir. Što na umu to na drumu, Pčelica, Čačak, 2012. ćir. Provale i cake, Pčelica, Čačak, 2013. ćir. Izvolte u bajku sa čika Ršumom, Pčelica, Čačak, 2019. ćir. Radost deci krila daje, Pčelica, Čačak, 2019. Prezime života: Nevezani razgovori, 2023.[22] Dela izvođena u pozorištima[uredi | uredi izvor] „Šuma koja hoda`, „Nevidljiva ptica`, „Baba roga`, „Rokenrol za decu`, „Uspavana lepotica`, „Au, što je škola zgodna`, „U cara Trojana kozje uši`, „Snežana i sedam patuljaka` i drugo. Pesme za decu koje peva dečji hor „Kolibri“[uredi | uredi izvor] Lako je prutu Miš Vuče, vuče, bubo lenja Nema zemlje dembelije Svaki dan se sunce rađa Braću ne donose rode Voz za Čačak Medved Brundo Drugarstvo Ljubav je to Koautor, priređivač, saradnik[uredi | uredi izvor] Marodić: Izložba radova u staklu. Galerija `Sebastijan`, Dubrovnik, 1978. Fotografije: D. Kažić, Lj. Ršumović. Dušan Otašević: Salon Muzeja savremenih umetnosti. Beograd, 27. decembar 1978-15. januar 1979. Katalog. Fotografije Lj. Ršumović. Predrag Nešković: Slike i efekti... Fotografije M. Đorđević, Lj. Ršumović. - Zagreb. Galerija `Forum` 1980. Ljubivoje Ršumović - Dušan Petričić: KO JE OVO? Beograd. `Književne novine`, 1982. Sa fotografijama Lj. Ršumovića. Tito piscima pisci Titu, Priredili: R. Andrić, Lj. Ršumović. Beograd. `Književne novine`, 1982. NAROD PEVA TITU. Priredili R. Andrić i Lj. Ršumović. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1982. Ljubivoje Ršumović - Radomir Andrić: PEDESET GODINA ZEMLjORADNIČKE ZADRUGE LjUBIŠ 1933 - 1983. Fotografije: Ljubivoje Ršumović. NIRO `Zadruga`, 1983. Monografija `Crvena zvezda`. Autori: Ljubivoje Ršumović, Radoje Stanojević, Milan Tomić. - Beograd. `Jugoslovenska revija`, /1986/. Cvetnik savremene jugoslovenske poezije za decu, Dečje novine, G. Milanovac, 1989. Branko Ćopić: BOSONOGO ĐETInjSTVO. Izbor. Priredio Lj. Ršumović. - Novi Sad, Književna zajednica, 1990. Poletarac, časopis Dušana Radovića. Priredili D. Lakićević, Lj. Ršumović i D. Petričić. IP `Rad`, 1990. (Nekompletno, primedba predlagača). Članci, predgovori, pogovori, recenzije, intervjui[uredi | uredi izvor] Fenomen putovanja, Polja, Novi Sad, April 1965. Šta će deci televizija, Radio TV revija, 17.05.1968. Jedan Zoran - zbilja neumoran, Borba, 05.08.1972. Drvo se na drvo oslanja - a čovek na dete, Borba, 18.11.1972. Olovka prvi pesnički honorar, Bazar, 03.02.1977. Zemlja hoda zemljom, Ilustrovana politika`, 11.04.1978. Moj slučajni grad na sedam brda, Ilustrovana politika, 10.02.1985. Goruća nebuloza, Politika, 20.01.1979. Gde je zemlja Holmija, Politika, 27.01.1979. Nepokorni Vuk, Politika, 3.02.1979. Stevan iz Gostilja, Politika, 10.02.1979, Koji Georgije, Politika, 07.02.1979, Lepi pesnik, Politika, 24.02.1979, Gledanje kroz vreme, Politika, 03.03.1979, Igru sam voleo više od škole, Politika za decu, 21.01.1988, Umro je Dušan Radović, TV novosti, avgusta 1984, Gde je duša zemlje, Politika, 21.11.1987, Manojlove zlatne jabuke, `Politika`, 21.12.1991, Uspomene na Pauna Petronijevića. - Raskovnik, III/1970, br. 7 (proleće) Igra je u mojoj poeziji sredstvo da se dopre do đečjeg svijeta, da se dijete zainteresuje, Pobjeda, Podgorica, 10. VIII 1972. Detinjstvo, igra, sudbina. - Milan Brujić: Divlje godine, Beograd, Nolit 1975, predgovor. Nunčaku i karate. Ilija Jorga, Sportska knjiga. 1979. Recenzija. Knjiga o sportu visoko razvijenog morala. - Ilija Jorga - Vladimir Jorga Beograd. `Sportska knjiga`, 1980, Recenzija. Sve više mi pesma postaje život, Pesničke novine, IV/1980, br. 4-5. Kuvarice manje zbori. D. Radović - D. Petričić: TV kuvarice Beograd. `Narodna knjiga`, 1982; str. /3-4/ Predgovor. Udžbenik za majstore, - Ilija Jorga - Vladimir Jorga...: Nunčaku i karate. Beograd. `Sportska knjiga`, 1982; Recenzija. Bejko Ma i družina Kla, Rade Dacić. Novi Sad, `Dnevnik` i RU `Radivoj Ćirpanov`, 1983. Recenzija. Teki i Enpi kata, Ilija Jorga. `Sportska knjiga`, 1984. O Zmaju i strašnom lavu srpske poezije. Književna reč, 25. VI, 1985. Stvaranje stvaralaca ili gde se uči za pisca. Međaj, VI /1986, br. 9-10. Nataša lirska- Međaj, VI/1986. Put do poezije. Ili o `početku` Dušana Radovića. Politika, 31.05. 1986. Pridevi od Desanke. Politika, 14.05.1986. U špijunskom pokeru niko ne gubi. Milan Trešnjić: Špijunski poker, recenzija. 1986. Otišao je dobri Duško, predgovor za knjigu POZIV DOBRIM LjUDIMA, D. Radovića. Beograd, Crveni krst Srbije,1988. O pesmama Radmile Mudrinić. - Radmila Mudrinić: Srce na dlanu. Beograd. `Grafos`, 1989; Recenzija. Nad rukopisom `Moje drugo ja` Momčila Paraušića, recenzija, Samostalna izdavačka radnja Dragan Đorđević, 1990. Gvozdenović Šunjić Javorka: BELE KIŠE. Izdanje autora, Kruševac, 1991. Predgovor. Pojava uličarske misli kod nas, `Književna kritika`, god. 21, br. 2, str. 16-20. 1990. Šah i književnost. Književna reč, 10.11.1992. Šta je pisac hteo da nacrta- Književne novine, 15.9. 1994. Svetozar Radonjić RAS: GODINA GRANATA. Užice - Pljevlja, Mostovi, br. 133-134, 1994. Dobrica Erić Razapeta Zemlja, Politika, 10.06.1995. Dokumentarna poetika. Književne novine, broj 937-938, 1996. Hiljadu zašto Ršumu, Dnevnik, Novi Sad, 06.05.1968. Poezija na pozornici, Maj, Beograd, 01.11.1972. Ko izgubi živce nek ne traži krivce, Ilustrovana politika, 16,10.1973. Deci treba sve govoriti, `Školske novine`, Zagreb, br.40, 1975. Skidam kapu ženama, Nada, 01.01.1976. Čekam da pesma uzri, Selo, Beograd, januara 1979. O klovnovima sve najbolje, TV novosti, 22.02.1980. Ne volim da se ponavljam, Rad, 30.10.1981. Počelo je kao igra, za `Foto kino revija`,Beograd, novembar 1982. Sve o Ršumu - Ršum o svemu. Razgovor vodio Miloš Jevtić, objavljeno kao knjiga Kulturno prosvetne zajednice Užice, 1997. A sad narod uči političare, Ekspres - nedeljna revija, 01.12.1988. Pesnik se brani dobrotom, Glasnik RTNS, Novi Sad, januar 1989. U ime dečjeg naroda, Prosvetni pregled, Beograd, 06.11.1990. Više nam ale ne fale, Glas javnosti, Beograd, 05.07.1999. Ptica ista samo nevidljiva, Takovske novine, Gornji Milanovac, 15.08.1999. Deca su profesori, Vaspitač, Beograd, 25.09.1987. Sreću treba uzeti za ruku, Beograd, 19.02.1986. Geteovski izbor po sličnosti. Una, Zagreb, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Razgovor vodili Radovan Popović i Dragan Mraović za `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, povodom međunarodne nagrade `Pulja` za celokupno stvaralaštvo za decu. Ršumović je prvi stranac koji je dobio ovu prestižnu nagradu. Uz ove razgovore objavljeno je osam pesama u prepevu D. Mraovića. Deca su ukras - politike, Borba, Beograd, 1991. Čekajući ministra za decu, Glas podrinja, Šabac, 20.06.1991. Naša igra, Jugoslavija, br. 4, Beograd, 01-15/januar 1992. Šugava vremena za poeziju, Narodni list, Zagreb, 6 siječnja 1990. Svedok dečjeg naroda, Politika, 01.04.1995. Bukvar za ceo svet, Borba, Beograd, 17.04.1997. Kaži svoju muku, Građanin, Beograd, 22.04.1997. Pjesnici su za đetinjstvo zaduženi, Nikšićke novine, 18.05.1995. Ćalac profesionalac, Politika bazar, 28.07.1995. Stigao je probisvet, Svici, 22.06.1995. Ršum i uspavana lepotica, Dnevnik, Novi Sad, 11.11.1990. Priče o deci i slavnim konjima, NIN, br. 1655, 19.09.1982. Decu gaji vedrina, TV novosti, 15. 12. 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Izdavač: Matica srpska - Beograd, 1968. god. Broširan povez, 21 cm. 78 str. Florika Štefan rođena je 3. avgusta 1930. godine u Lokvama, u Banatu. Nakon završene gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945/1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa `Lumina`, urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku `Femeia noua` (Nova žena) i časopisa `Polja`, novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada i glavni i odgovorni urednik edicije `Prva knjiga` Matice srpske. Objavila je niz tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u listovima `Borba`, `Dnevnik`, `Libertatea`, `Lumina`, `Politika`, `Polja`. Njeni prevodi su aktuelni i danas, a o njenom pesničkom delu napisano je više desetina naučnih radova. Potpuna biobibliografija Florike Štefan objavljena je u `Encicklopediji Banata`, u izdanju Rumunske akademije nauka iz Bukurešta. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i obrnuto i uredila zbornik savremene rumunske poezije `Napuštena kuća` (Književna zajednica Novog Sada, 1991). Veliki broj antologija i knjiga istorije rumunske književnosti prikazale su Floriku Štefan kao jednu od najpoznatijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Tokom više od šest decenija objavila je dve zbirke poezije na rumunskom i tridesetak na srpskom jeziku. Štefan je dobitnica Oktobarske nagrade grada Novog Sada, nagrada `Jovan Popović` i `Milica Stojadinović Srpkinja`, kao i nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je srpska i jugoslovenska pesnikinja, prevodilac i publicista. Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932−1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945−1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948−1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955−1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981−1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko-rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P. Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - nacionalne penzije. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Nagrade „Jovan Popović”, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo. [3] Bibliografija Cântecul tinereții (Pesme mladosti), Vršac, 1949; Lacrimi și raze (Suze i zraci), Vršac, Libertatea, 1953; Tako sam se rodila, Novi Sad, Progres, 1956; Zatvorene u svet, Zagreb, Likos, 1958; Tetten ert Banat, Novi Sad, Forum, 1961; Dozvolite suncu, Novi Sad, Matica srpska, 1962; Treća žena, Kruševac, Bagdala, 1962; Anii mei (Godine moje), Panciova, Editura Libertatea, 1965; Do ovih i poslednjih dana, Novi Sad, Matica srpska, 1968; Mesto za ljubav, Novi Sad, Radnički univerzitet, 1971; Utočišta, Novi Sad, Matica srpska, 1973; Koren, Pančevo, Editura Libertatea, 1975; Satnica, Novi Sad, Matica srpska, 1975; Jutarnji hleb, Novi Sad, Matica srpska, 1979; Prelomne godine, Beograd, Slovo ljubve-Narodna knjiga, 1980; Nanosi, Banja Luka, Glas, 1981; Zrenik, Subotica, Minerva, 1982; Pâinea de dimineață (Jutarnji hleb), Bukurešt, Univers, 1982; Koreni pesme (Rădăcinile poeziei), proza, Novi Sad, Matica srpska, 1982; Mara Gmizić, poema, 1983; Ancora una volta amore, Napoli, Editura La Sfinge, 1983; Svetkovina, Beograd, Nolit, 1984; Licem u lice, Vršac, Književna opština Vršac, 1990; Zebnja, Beograd, Književne novine, 1990; Originea cântecului (Poreklo pesme), Novi Sad, Libertatea, 1990; Srž, Subotica, Editura Minerva, 1991; Neravnodušje, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991; Dvoglas, Novi Sad, Matica srpska, 1994; Brežuljci, jezera, putovanja, Novi Sad, Dnevnik, 1995; Luda ptica ljubavi: izbor iz ljubavne lirike, Novi Sad, Editura Alfagraf, 2005; Put do sunca: izbor iz poezije, sabrane najznačajnije pesme, Beograd, Alma-Skripta Internacional, 2007. Zastupljena je u velikom broju antologija na srpskom i rumunskom jeziku: Iz svetske ljubavne poezije (Din poezia de dragoste a lumii), Bukurešt, 1956. godine; Pesnici za vas: odabrane pesme Vidoja Podgoreca, Ivana Cekovića, Florike Štefan, Mirjane Stefanović, Božidara Timotijevića, Vehbi Kikaja, Beograd, Nolit-Prosveta, 1979; Antologija posleratne srpske poezije, Beograd, Naučna knjiga, 1992; Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, Novosadski otvoreni univerzitet-Futura publikacije, 1998; Lirika vode: izabrane pesme o vodama, Beograd, Interprint, 2002; Kad se nebo muti: antologija pesnika dobitnika nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2004; Zaljubljeni Orfej: antologija srpske ljubavne poezije, Temišvar, Savez Srba u Rumuniji, 2006; Milan R. Marković, Plastična planeta, Sarajevo, Institutul pentru Editarea Manualelor, 2006; Olga Savić, Dragocene reči: izbor iz poezije XX veka, Beograd, Energoprojekt Ingraf, 2008; Miloš Janković, 365 ljubavnih: antologija srpske ljubavne poezije, Beograd, Fondacija solidarnosti Srbije, 2011; Milan Radulović Radule, Antologija: Godišnjak antologijske poezije 3, Beograd, Antologija, 2011; Danica Vujkov, Nebeska šuma, Novi Sad: Gradska biblioteka, 2011; Milan Stevanović Trnovica, Portreti pesnika, Beograd, M. Stevanović, 2014;

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)

SVETLOSTI KORDILJERA - antologija hispanoameričke poezije: 1920-1970 Izbor, predgovor i pogovor - Ljiljana Pavlović-Samurović Prevod - Radoje Tatić, Radivoj Konstantinović, Branislav Prelević Izdavač - Rad, Beograd Godina - 1974 526 strana 19 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: LJILJANA PAVLOVIĆ-SAMUROVIĆ - Estetička i ideološka opredeljenja savremenih hispanoameričkih pesnika GABRIJELA MISTRAL Stvari Odsutnost Pesma o sinu Raj Tako bog hoće OLIVERIO HIRONDO Umor Priviđenje u gradu Čemu se nadamo Sebi ALFONSINA STORNI Ribolovci Ulica Glas Opor je ovaj svet SESAR VALJEHO Španska vizija smrti Bratska zabava Crni glasnici Odsutnik Žestina i visina Smejem se VISENTE UIDOBRO Pesnička veština Doba iščekivanja Altasor ili putovanje padobranom HUANA DE IBARURU Poslednja smrt Doziv Leto Oštrač Tišina RIKARDO E, MOLINARI Mala oda melanholiji Samoće Oda za jednu dugu tugu Pesmarica princa od Vergare Želja mi je da budem srećan kao noga bosa LUIS PALES MATOS Crno selo Rum Topografija Poziv KARLOS PELJISER Poeziji Časovi juna Kasni soneti Želje Skice Nokturno HORHE LUIS BORHES Jutro Avlija Pesnička umetnost Mitsko osnivanje Buenos Ajresa Kao strašni sud Truko Elegija kapija Nepoznata ulica Granice Pohvala tami HOSE GOROSTISA Ko će da kupi narandžu jednu Pauze II Beskrajna smrt HAIME TORES BODET Časovnik Senka Igra Lavirint HORHE KARERA ANDRADE Životna alhemija Usamljenost gradova Ostriga Hiromantija Planetski čovek Predmet i njegova senka Tumačenje zemlje NIKOLAS GILJEN Kubanska elegija Balada o dvojici predaka Ali tako da tebe mogu da vidim Sensemaja Vetrovi Meseci Gitara Akonkagva HERMAN PRADO GARSIJA Žena priroda Elegija boje Prisutnost smrti Elegija za današnje mrtvace Glas čoveka u noći EUHENIO FLORIT Školjka Tišina Strofe za jednu statuu Drugarica Prisutnost KSAVIJER VILJAURUTIA Poezija Nokturno u kom se ništa ne čuje Izmišljanje istine Smrt u hladnoći Uvećanja Deseta smrt PABLO NERUDA Dopadaš mi se kada ćutiš Očajnička pesma Pesnička umetnost Visine Maću Pićua Visine Maću Pićua Walking Around Sastanak pod novim zastavama Oda vremenu Nepomično doba Jedino smrt Kamenje neba Poslednja volja EMILIO BALJAGAS Predvečerje Nokturno i elegija Bežanje SARA DE IBANJES O živima Ne laže riba Lire Ne mogu Prazna stranica Stradanje i smrt svetlosti HORHE ROHAS Telo otadžbine Psalam tužne neveste Potonuli grad HOSE LEZAMA LIMA Rađanje Havane Ah znači bežiš Jedna me senovita livada poziva Uzice EDUARDO KARANSA Predeo moga sna Nedelja Ništa više Rima Vatra i more OKTAVIO PAZ Izvesnost Mladost Praskozorje Ovde Unutrašnjost Narod Drugi Lukovi Tišina Žednik NIKANOR PARA Obredi Sam Tobogan Neko razgovara sam sa sobom HOAKIN PASOS Mi Pronalazak novog poljupca Stari Indijanci HUAN LISKANO Muzika nikad čuta Zemlja žeđu umorena Čovek ćutanja Amerika Kćerka mora i noći HULIJA DE BURGOS Uzvišeno osećanje bez odgovora Praznina Pesma intimne agonije Ja sama pređoh svoj put ERNESTO KARDENAL Ovuda je prolazio pešice Ekonomija Tauantisujua Nacionalna garda traži Izgubljeni gradovi FRANSISKO BENDESU Tajna Melanholija Nokturno Santjaga Večnost Maškare ENRIKE LIN Gradovi Market place Devojke Monolog pesnika sa svojom smrću Epilog ROBERTO FERNANDES RETAMAR Drugi U pravu ste bili, Taljet, mi smo prolazni ljudi Istim rukama Čovek piše pesmu ARTURO KORKUERA Svitac Balada o stonogi i golubici Bajka o ptici čarobnici Sova Priča o stupanju u društvo Zlatno doba Deba OMERO ARIDHIS Ponekad neko dodirne telo Pre vladavine Jedanaest pesama MIGEL BARNET Otadžbina Do sada Bekstvo Posao moga oca Isterivanje zlih duhova Ponekad, odsutan VINSTON ORILJO Rasklopi usne, dane Kad se probudiš Između kamenja izbijaju Dan me ne stigne HAVIJER ERO Pesnička veština Uznošenje dana razaranje i pohvala senki Reka Elegija MARIO TREHO Poezija Metafizički putnik Gvatemala 1954 Će Kuba Vreme i njegovi poklonici Beleške o pesnicima Bibliografija Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Gabriela Mistral Oliverio Girondo Cesar Vallejo Vicente Huidobro Juana De Ibarbourou Ricardo Molinari Luis Pales Matos Carlos Pellicer Jorge Luis Borges Jose Gorostiza Jaime Torres Bodet Jorge Carrera Andrade Nicolas Guillen German Pardo Garcia Eugenio Florit Xavier Villaurrutia Emilio Ballagas Sara De Ibanez Jorge Rojas Jose Lezama Lima Eduardo Carranza Octavio Pas Nicanor Parra Juan Liscano Joaquin Pazos Julia De Burgos Enesto Cardenal Francisco Bendezu Enrique Lihn Roberto Fernandez Retamar Arturo Corcuera Homero Aridjis Miguel Barnet Winston Orrillo Javier Heraud Mario Trejo

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

odlično omot minimalno iskrzan na jednom mestu Jozef Pap Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde

Retrko u ponudi, odlično očuvano! Edicija „Albatros“, kolo 5, knjiga 1, urednik Stevan Raičković Autor - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Naslov Sedefaste dveri / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 88 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ5 ; 1 Napomene Beleška o pesniku / L. M.: str. [89]. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. MG40 (K)

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Retko! Jako mali tiraž 300 Forum Novi Sad 1988. Ilustrovao Ferenc Maurič / Maurits Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde Pap Jozsef JEGY Neoavangarda mađarska poezija xx veka u Vojvodini

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Marija Peakić Mikuljan (Drenovci, Županja, 7. svibnja 1943.), hrvatska je kulturna djelatnica, lektorica, urednica i književica. Po struci je diplomirana profesorica književnosti i filozofije. Piše pjesme, prozu (novele, pripovijetke, filmske scenarije, kratke priče), eseje i drame (televizijske drame, radijska drama) te djela za djecu. Životopis Rodila se je 7. svibnja 1943. godine u selu Drenovcima, kod Županje, u katoličkoj obitelji. Djetinjstvo i ranu mladost živi u vrlo teškim prilikama kao dijete dugogodišnjeg političkog zatvorenika. Samo zahvaljujući velikoj majčinoj žrtvi uspijeva dobiti željeno obrazovanje. Osnovnu školu pohađala je u Livnu, a zatim u Derventi gdje na tamošnjoj gimnaziji i maturira. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je književnost i filozofiju. Još za vrijeme studija započinje raditi kao lektor kod prof. Petra Guberine. Kasnije prelazi u izdavačko poduzeće `Mladost` u kojem, kao urednica nekoliko zapaženih biblioteka, radi punih 17 godina. Paralelno s uređivanjem knjiga u prostorijama poznate `Kuglijeve knjižare` vodi iznimno posjećenu i za ono vrijeme vrlo otvorenu književnu tribinu. Početkom 1985. godine izabrana je za predsjednicu Društva hrvatskih književnika kao prva žena u povijesti toga društva. Na toj je dužnosti, u dramatičnim političkim okolnostima (u Beogradu se suprotstavila velikosrpskim snagama oko SANU i Udruženja književnika Srbije, a u Zagrebu komunističkom moćniku Stipi Šuvaru i njegovim satelitima u kulturnim institucijama) izdržala nepuna dva mandata da bi se krajem 1988. godine vratila izdavaštvu prešavši na dužnost direktorice Nakladnog zavoda Matice hrvatske. U to vrijeme isključivo osobnom odlukom bez obzira na ozbiljne prijetnje vlasti, odlučuje se za objavljivanje knjige dr. Franje Tuđmana `Bespuća povijesne zbiljnosti`. Pred sam početak Domovinskog rata odlazi u Ministarstvo iseljeništva RH na mjesto višeg savjetnika, a nakon toga u Središnjicu HDZ gdje je radila u informativnom odjelu, na odnosima stranke s javnosti. 1994. godine napisala je scenarij za dokumentarni film Sudbine – generalova priča. Na HRT dolazi 1995. godine i na početku radi kao pomoćnica direktora za program. No, uskoro se sasvim vraća struci i prelazi na više godina slobodno mjesto urednika Umjetničkog programa, a nakon toga prihvaća ponuđeno mjesto odgovorne urednice Kulturno-umjetničkog programa. Posebno se angažira na formiranju religijskog programa i na razvijanju dokumentarnog i dramskog programa HTV. 1999. godine pobjeđuje na natječaju za glavnu urednicu HTV, no nakon samo dva tjedna daje ostavku ne pristajući na smanjene ovlasti i potpunu degradaciju funkcije glavnog urednika u okviru beskrupulozne političke borbe za vlast i utjecaj na HTV. Udata je i majka dvoje već odrasle djece. Marija Peakić-Mikuljan objavila je devet knjiga: Nemir cvjetanja (pjesme), Doboj, 1962. Tako nastaje sunce (pjesme), Mladost, Zagreb, 1969. Obiteljski album (zbirka novela), Alfa, Zagreb, 1977. Da nas danas (pjesme), biblioteka Razlog, Izdavačko poduzeće Liber, Zagreb, 1974. Tragom kao (pjesme), Tiskarsko-izdavački zavod `Zrinski`, Čakovec, 1978. Tamo gdje me nema (izbor poezije na engl.), The Bridge, Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, 1978. Java (pjesme), Biblioteka suvremenih pisaca, Čakavski sabor, Split, 1979. Ptice na prozoru (pjesme), Suvremeni pjesnici, August Cesarec, Zagreb, 1982. Nešto kao herbarij (TV-drame), Sfinga, Koprivnica, 2001. O njezinim knjigama pisali su poznati hrvatski književni kritičari: Branko Bošnjak, Dalibor Cvitan, Igor Mandić, Tomislav Ladan, Luko Paljetak i mnogi drugi. Za svoja pjesnička, prozna, esejistička i dramska ostvarenja više puta je nagrađivana. Među najznačajnije nagrade koje je dobila su: 1. nagrada lista `Telegram` za poeziju i prozu 1. i 3. nagrada `Večernjeg lista` za kratku priču 1. nagrada za dokumentarnu radio dramu Ljuski zrak u konkurenciji 49 zemalja svijeta 1979. godine u Berlinu 1. nagrada sarajevske revije `Odjek` za najbolji esej godine pod naslovom Putovanje u prizor ostatka (tema: utjecaj televizije na ljudski život, društvo i kulturu). Visoka žuta žita 2010. Njezine pjesme i pripovijetke, kao i radio-dramski tekstovi prevođeni su na više stranih jezika (na poljski ju je prevela Łucja Danielewska ), a brojna ostvarenja uvrštena su i u različite dosadašnje antologije. Na Hrvatskom radiju Marija Peakić-Mikuljan realizirala je nekoliko radio drama: Obiteljski album, Radi se o našim psima, To, Ljudski zrak. Na Hrvatskoj televiziji ostvarila je dvije TV drame za djecu – Nemojte me zvati Robi i Marsijanci na Olimpijadi. Za odrasle pak emitirane su njezine TV drame – Obiteljski album, Radi se o našim psima, Doktorova noć i kratki igrani film Ponedjeljak. U dugometražnom igranom filmu okušala se kao pisac dijaloga u filmu Hoću živjeti i kao scenaristica filma Crveni i crni. Posljednjih deset godina često je kao scenaristica potpisivala emisije s tematikom Domovinskog rata, ili one iz poznate serije Sudbine Dokumentarnog programa HTV. Većinu njezinih scenarističkih radova u filmski ili televizijski izraz pretočio je njezin suprug Miroslav Mikuljan, poznati hrvatski filmski i televizijski redatelj. Za svoj umjetnički, kulturni i politički angažman Marija Peakić-Mikuljan primila je za života prvoga hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana tri visoka odličja - Red Danice hrvatske s likom Marka Marulića, Red hrvatskog trolista i Spomenicu domovinske zahvalnosti. 2006. je godine bila članicom prosudbenog odbora za dodjelu nagrade Zvonimir Golob.,[1] a bila je i u prosudbenom sudu za nagrada Bili smo prvi kad je trebalo. Sudionica je Pjesničkih susreta u Drenovcima. Članica je Hrvatskog kulturnog vijeća, u kojem je članica upravnog odbora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadrži i nekoliko vizuelnih pesama Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde Pap Jozsef JEGY

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jozsef Pap - Huseg Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme. Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa. Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka. Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti. Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“. Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio. Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih. Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje... Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine. Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu. Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima: „...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su, Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima, Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti. Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka: Ova Brana je Započeta i dovršena Marljivim rukama naroda sa obala Tise“. (prevod: Mladen Leskovac) Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda neo-avant-garde Pap Jozsef JEGY

UKCG 1986 NOVA BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku.[1] Babić polemičar[uredi VE | uredi] Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti.[2] hrvatskoj književnosti neposredno poslije 1945. godine Nepotpun popis djela[uredi VE | uredi] Pjesme[uredi VE | uredi] Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, `Zrinski`, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, `Zrinski`, Čakovec, 1987.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1966. godina Prvo izdanje! Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski pisac koji živi i radi od 1984. godine u Francuskoj. Veliku maturu položio je 1957. u Beogradu, gde je 1973. na Filološkom fakultetu diplomirao Odsek za romanistiku. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. U dva navrata je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je SANU od 2000. godine. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Piše poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu; preveo je i prepevao dela poznatih pisaca (V. Šekspir, Š. Bodler, J. Brodski, E. Sioran, L. Aragon, E. Paund, V. B. Jejts, E. Jonesko, P. Klodel), pisana na francuskom i engleskom jeziku. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada od kojih su najpoznatije: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada Beograda, Zmajeva nagrada, Nagrada Branko Ćopić, Nagrada Isidora Sekulić, Nagrada Desanka Maksimović, Mladost, Mlado pokoljenje, Neven, Vitalova nagrada `Zlatni suncokret`, Žička hrisovulja, Nagrada Miloš Đurić za prevodilaštvo, Nagrada Pečat vremena za književnost. Dela Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji Arhivirano 2014-12-08 na Wayback Machine-u, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju Arhivirano 2014-12-15 na Wayback Machine-u, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M.Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese Arhivirano 2015-04-18 na Wayback Machine-u, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Milovan Danojlić: Položaj pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[1] . . . Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Naslovna strana i ilustracije Miće Mihajlovića Pristojno očuvano. REĐE U PONUDI. Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Razgovori sa Gospodinom / Pero Zubac ; [ilustracije Mića Mihajlović] Ostali naslovi Večernji razgovori sa Gospodinom Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar, 1971 (Novi Sad : Štamparski pogon SNP-a) Fizički opis 76 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Mića Zbirka ǂEdicija ǂ`Kairos` Napomene Stv. nasl. u kolofonu: Večernji razgovori sa Gospodinom. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG44 (N)

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 ISBN 978-86-6007-056-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG1 (N)

dvojezično izdanje Kobalt ... Kao na slikama Retko u ponudi Milan Jesih, slovenski pesnik, dramatik in prevajalec, * 1950, Ljubljana. Jesih je na Filozofski fakulteti v Ljubljani študiral primerjalno književnost. Najbolj je poznan kot prevajalec iz angleškega in ruskega jezika. Prevedel je več kot 40 pomembnih del svetovne književnosti (Bulgakov, Čehov, Shakespeare, idr.). Pesniti in objavljati je začel že kot srednješolec, njegova ustvarjalna energija pa se je najbolj razvila med študijem primerjalne književnosti na Filozofski fakulteti. Že takrat je bil vsestransko nadarjen in zdaj deluje kot pesnik, dramatik, pisec radijskih iger, pisec za otroke, prevajalec. Na vseh teh področijh se je uveljavil kot eden najpomembnejših slovenskih ustvarjalcev zadnje četrtine 20. stoletja. Bil je predsednik Društva slovenskih pisateljev. Leta 2019 je postal izredni član umetniškega razreda SAZU. Pesništvo[uredi | uredi kodo] Milan Jesih je prvič javno izraziteje nastopil v pesniški skupini 442. Ta se je razvila iz skupine 441, v kateri sta delovala Matjaž Kocbek in Ivo Svetina, potem pa so se jima pridružili še Andrej Brvar, Tomaž Kralj in Milan Jesih. Že maja leta 1969 je Dušan Jovanović v ljubljanski Drami režiral večer njihove pesniške besede z naslovom »Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk«. Za pesnike te skupine se je v literarni zgodovini uveljavil izraz lingvizem, čeprav je vsak med njimi v svojem pesniškem razvoju razvil svojo svojo posebno avtorsko poetiko. Uran v urinu, gospodar![uredi | uredi kodo] Jesihova prva pesniška zbirka Uran v urinu, gospodar!, je izšla leta 1972. Pri kritikih ni bila najbolje sprejeta, saj se jim je zdelo, da gre za obnavljanje ludističnih vzorcev, ki jih je v slovensko poezijo vpeljal zlasti Tomaž Šalamun z zbirko Poker (1966). Kljub temu jo lahko vrednotimo kot eno izmed najpomembnejših zbirk slovenskega pesniškega modernizma. Legende[uredi | uredi kodo] Že v drugi pesniški zbirki Legende (1974) opazimo odmik od ludizma. Tradicije ne pojmuje več izključno kot nekaj, iz česar se je treba norčevati, ampak kot nekaj, kar je mogoče vključiti tudi v sedanjost in se do nje smiselno opredeljevati, ne pa zgolj parodirati. Hkrati se pojavlja tudi že deziluzija. Usta[uredi | uredi kodo] Usta (1985) so v skoraj popolnem nasprotju s prejšnjima zbirkama. Verzi in kitice se skrajšajo, prvoosebni lirski subjekt skoraj ne nastopa več. Soneti, Soneti drugi, Jambi[uredi | uredi kodo] Vrhunec Jesihovega pesništva so zbirke Soneti (1989), Soneti drugi (1993) in Jambi (2000), ki jih imamo lahko za najvišji dosežek pesniškega postmodernizma na Slovenskem. V prvih dveh zbirkah Jesih obnavlja strogo sonetno formo, ki je že od Prešerna temeljna pesniška oblika slovenskega pesništva, motivi pa segajo od prizorov iz narave, vaških in mestnih podob, literarnih reminiscenc in spominov do avtorefleksije lastne ustvarjalnosti. Postmodernistični lirski subjekt se suvereno giblje med podobami in jih na novo sestavlja. Ob tem se nam kaže Jesihova jezikovna mojstrstva, ki nam vedno znova dokazuje, kakšne izrazne možnosti se skrivajo v slovenskem jeziku. Dramatika[uredi | uredi kodo] Dramska pot Milana Jesiha se je začela v skupini 442 oz. Gledališču Pupilije Ferkeverk leta 1969, kjer je bil soavtor predstav Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk ter Pupilija, papa Pupilo in Pupilčki. Obe je režiral Dušan Jovanović, pomenita pa popoln odmik od literarnega gledališča v smeri proti artaudovskemu gledališču krutosti, v slednji zlasti z emblematično gesto klanja kokoši neposredno na odru, kar je v javnosti precej odmevalo. Kritiki (Veno Taufer) pa so jo interpretirali kot simbolični zakol t. i. literarnega gledališča. Zanimivo je, da je režiser leta 1985 ponovil prizor v svoji postavitvi drame Iva Svetine Lepotica in zver v Slovenskem mladinskem gledališču, le da je takrat prizor označeval konec gledališkega modernizma. Že pred tem pa je ta prizor citiral, a po pedagoški intervenciji zgolj v stilirizirani obliki, v dijaški predstavi Majcnove Apokalipse leta 1980, Dragan Živadinov, kasneje eden najpomembnejših ustvarjalcev slovenskega gledališkega postmodernizma. Sledila je kolektivna predstava Limite (1973) z Zvonetom Šedelbauerjem v Eksperimentalnem gledališču Glej. Značilnost te predstave je bila, da sta besedilo in odrsko dogajanje nastajala sproti. Med nastajanjem projekta je Milan Jesih sproti prinašal besedilo za dogajanje na odru, ki ga je videl prejšnji dan. Ludistična tematika[uredi | uredi kodo] Prvo samostojno dramsko delo Milana Jesiha, s katerim je tudi najbolj zaslovel, pa so Grenki sadeži pravice, prvič uprizorjeni v EG Glej leta 1974. V navezavi na dramatiko absurda je z njo vzpostavil ludistični dramaturški model s svobodnim sopostavljanjem različnih prizorov in jezikovnim mešanjem slogov in zvrsti, h kateremu se je v svoji kasnejši dramatiki vedno znova vračal. Podobno zgradbo imajo njegove drame Vzpon, padec in ponovni vzpon zanesenega ekonomista (uprizorjena v ljubljanski Drami leta 1974), Triko (Mala drama, 1985) in Ljubiti (predelava prvotno radijske igre (1984) v Mali drami 1993). V igrah Brucka ali Obdobje prilagajanja (EG Glej, 1976; pozneje predelani tudi v TV-scenarij), Pravopisna komisija (SLG Celje, 1985) in Afrika (ES Gledališče čez cesto, Kranj 1986) je še vedno veliko ludističnih prvin, vendar pa v njih že najdemo zasnovo zgodbe in bolj ali manj stalne karakterje. Vrnitev k tradicionalni dramaturgiji[uredi | uredi kodo] V igri En sam dotik (Prešernovo gledališče Kranj, 1990) je Jesih oblikoval logično grajeno zgodbo s stalnimi karakterji in zgolj občasnimi ludistčnimi prvinami z nekaterimi motivnimi navezavami na Čehova. V to, pogojno rečeno postmodernistično fazo bi lahko uvrstili tudi njegove predelave različnih literarnih predlog za mladino in odrasle: Guliver, velik in majhen (Mladinsko in Lutkovno gledališče ljubljansko, 1979; po Swiftu), Še zmeraj ptiči (Mestno gledališče ljubljansko, 1988; po Aristofanu), Cesarjeva nova oblačila (SSG Trst, 1992, in Lutkovno gledališče Jože Pengov, 1995; po Andersenu). V svojem doslej zadnjem objavljenem delu Srebrno rebro (2002) pa Jesih na komičen način razbija iluzijo o klenosti in trdnosti slovenskega kmetstva. Jesih zelo veliko piše tudi za radio (15 radijskih iger, mdr. Pod perutnico noči, izvedena 1994; nekatere so bile objavljene tudi knjižno) in za televizijo (Pepelnica, 1984, Zrcalo, 1990), libreto (opera Ime na koncu jezika, izvedba 1997). Prevajalsko in drugo delo[uredi | uredi kodo] Jesih je eden najpomembnejših sodobnih slovenskih prevajalcev. Iz srbščine in hrvaščine ter zlasti ruščine in angleščine je prevedel vrsto temeljnih dramskih del. Med avtorji, ki jih je prevajal, so Branislav Nušič (Mister Dolar, Oblast, Gospa ministrica), Aleksander N. Ostrovski (Volkovi in ovce, Gozd), Nikolaj V. Gogolj (Kvartopirci, Revizor), Anton P. Čehov (Striček Vanja, Tri sestre, Češnjev vrt), Mihail A. Bulgakov (Moliere, Ivan Vasiljevič, Don Kihot), Richard Sheridan (Šola za obrekovanje). Glavni preizkusni kamen vsakega prevajalca pa so Shakespearova dela in teh je Jesih nabral že kar veliko, med njimi so Hamlet, Macbeth, Othello, Romeo in Julija, Ukročena trmoglavka in Vihar. S tem se uvršča med najpomembnejša slovenska prevajalca Shakespeara, kot sta Oton Župančič in Matej Bor. Vsa ta dela so bila tudi uprizorjena v slovenskih poklicnih gledališčih, mnoga med njimi pa so izšla tudi knjižno. Jesih je napisal scenarij za strip Oooopa (s slikarjem Kostjo Gatnikom - Magna Purga), besedila za popevke in skladbe za razne gledališke predstave. Med slednjimi izstopa zlasti skladba »Lastovke«, ki jo je napisal za predstavo Rolanda Dubillarda Naivne lastovke v Mali drami leta 1972. Pesniške zbirke[uredi | uredi kodo] Uran v urinu, gospodar! (1972) Legende (1974) Kobalt (1976) Volfram (1980) Usta (1985) Soneti (1989) Soneti drugi (1993) Jambi (2000) Verzi : izbrane pesmi (2001) Pesmi (2006) Zbrane zbirke (2012) Tako rekoč (2007) Lahkoda (2013) Maršal : 88 pesmic (2017) Namreč (2021) Nagrade[uredi | uredi kodo] nagrada Prešernovega sklada (1986) Jenkova nagrada (1991 in 2001) Sovretova nagrada (1992) Veronikina nagrada (2001) Prešernova nagrada (2002) velenjica-čaša nesmrtnosti (2011) Nagrada kritiško sito (2018) izredni član SAZU (2019) Zlatnik poezije (2021) Tags: pesmi vizuelna poezija grupa oho tomaz salamun franci zagoricnik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

Prvo izdanje čuvene zbirke Jure Kaštelana. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Autor - osoba Kaštelan, Jure, 1919-1990 = Kaštelan, Jure, 1919-1990 Naslov Pijetao na krovu / Kaštelan Jure Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1950 Fizički opis 118 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka ; 52 ISBN (Broš.) Napomene Autorova slika na koricama. Kaštelan, Jure, hrvatski književnik i prevoditelj (Zakučac kraj Omiša, 18. XII. 1919 – Zagreb, 24. II. 1990). Diplomirao je 1949. jugoslavistiku s francuskim i ruskim na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1956. doktorirao radom o lirici Antuna Gustava Matoša te od 1950. do umirovljenja 1980. bio profesor teorije književnosti. Od 1942. sudjelovao u partizanskom pokretu. Od 1979. redoviti član JAZU-a, gdje je od 1985. do smrti bio voditelj Zavoda za književnost i teatrologiju. Prvom zbirkom pjesama Crveni konj (1940), čiju je nakladu uništila cenzura, iskazao je politički angažman i zacrtao većinu preokupacija i značajki svojega pjesništva. To je lirika grada u ozračju predratnoga vremena i sa slutnjom rata. Baštineći stih hrvatske usmene književnosti i dotadašnjega pjesništva, a s osloncem o aktualne poetike Federica Garcíje Lorce i Paula Éluarda, stvorio je pjesme moderne, nadrealističke strukture s neobičnom metaforikom i neočekivanim značenjima, često povezanima s mitološkim i magijskim simbolima, a isprepletanjem različitih tipova govora ritmički je dinamizirao stih. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Biti ili ne (1955) i Malo kamena i puno snova (1957) zbirke su konzistentne stvaralačke zrelosti u kojima je spoj stvarnosti, metafizike i sna pjesnički ostvaren isprepletanjem nekoliko stilova. Nakon dvadeset godina, tijekom kojih je kao knjige tiskao samo angažirane poeme Skopje u tvojim očima (1964) i Otvorena pjesma (1976), objavio je zbirku Divlje oko (1978), vrhunac svojeg opusa, koju zasniva na pjevanju o vječnim suprotnostima svjetlosti i tmine, poniranju u mediteranski i zavičajni arhetipski supstrat te unosi mitsku i mitološku transcendenciju, koju potom dodatno osnažuje poniranjem u antičko i arhaično u kasnim pjesmama (pjesničke mape Zavjet za Epetion, 1984., i Sve plavo, nebeski plavo, 1989), dosegnuvši oblik „klasične modernosti“. Kaštelanovo je pjesništvo od početka usmjereno ostvarivanju sklada sadržaja i izraza, objedinjujući u sebi ukupnost pjesničkih postupaka moderne hrvatske poezije te dosežući njezine sâme vrhunce. U proznu zbirku Čudo i smrt (1961) unio je obilježja antiproze, s prevladavajućim postupcima oneobičavanja običnoga, a u poetski intonirane dramske tekstove Pijesak i pjena (1958) i Prazor (1972., izvođena kao Prizor s pticom) obilježja antidrame. Objavio je i studiju Približavanje: prolegomena za liriku Antuna Branka Šimića (1970), više radova o hrvatskim pjesnicima, pisao predgovore monografijama i katalozima hrvatskih likovnih umjetnika (Ante Kaštelančić, Joko Knežević, Oton Gliha, Edo Murtić, Vanja Radauš) i kazališne osvrte, a uredio je više izdanja hrvatskih pjesnika (suurednik Sabranih djela Ivana Gorana Kovačića 1983., o kojemu je napisao i scenarij za dokumentarni film Cvijet i oganj u režiji Ive Tomulića, 1956). Prevodio je s češkoga, francuskoga, makedonskoga, ruskoga, španjolskoga (F. García Lorca, Pablo Neruda) i talijanskog jezika; jedan je od prevoditelja i s Bonaventurom Dudom urednik suvremenoga hrvatskog prijevoda Biblije (tzv. zagrebačka Biblija, 1968). Djela su mu tiskana 1999–2004. u četiri knjige. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1984) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1986). Jure Kaštelan – rapsod i partizan, častan čovjek i Dalmatinac, bez kojega ne bi bilo ni hrvatske Biblije Jučer, osamnaestog dneva ovoga prosinca, bio je palindromski 101. njegov rođendan, u godini kad se za pedantne administracije i historiografske birokracije knjigovodstveno zaokružilo čistih i zgodnih 30 godina od sad već njegovog preminuća; preminuća prevelikog pjesnika ovog i jezika i zavičaja – Jure Kaštelana… Pjesnik je to što je poniknuo na plodnom tlu s hranjivim poetskim humusom, u čijoj su lijehi svoje žile bili pustili Drago Ivanišević i Josip Pupačić, Nikola Milićević i Anđelko Novaković; prostor je to gdje se ostvaruje `san u kamenu`, ali i gdje se more k njemu penje i `dobrojutro veli`. Utok Cetine u more, njezin sliv, voda je blagoslovna što škropi i napaja i Pegaza i Apolona; prostor to je u kojemu ubicirati se mogu i Gea i Posejdon – epicentar vrtnje i Rima i Grčke – svemediteranstvo ujedno, ring u kojem Antej može dovršiti svoju muku i okončati bitku. Ni helenistički Heraklo, ni romanistički Herkul neće uspjeti dokraja razbiti ni laz Mosora ni prijevoj Biokova, kao ni sedlo ičega čemu je kamen postament ili podnožje… Jure Kaštelan je – i prije stupanja na put što ga odvodi od kuće, i prije zakoračenja na stazu što će ga dovesti do na magistralu života – asfaltirao makadam svoje putne dionice katranom i tucanikom što mu je iza uzglavlja ubran i izmrvljen, otrgnut od litice mosorske kose ili iskopan u biokovskoj petradi. Krenut će mladi Jure sa svojega rustikalnog ognjišta u Zakučcu pokraj Omiša do urbanoga komina u ubavoj gradskoj sredini: konkretno, do sigurnih manastirskih zidina Dijecezanskog sjemeništa u Splitu. Poslije toga, što znatiželja, što profesionalni izazovi odvest će ga i do Pariza, te ga i vratiti natrag u Zagreb, gdje će provesti glavninu svojega života i profesionalnog rada. U međuvremenu, pak, svašta će (mu) se dogoditi. Na primjer, Drugi svjetski rat. MUNDIJALNA GVERA A, prije početka te mundijalne gvere Kaštelan je počeo slagati stihove u pjesme; i, nije mu to bilo dosta pa ih je odlučio prezentirati zajednici u vidu službeno štampane knjige. I, dogodi se – Crveni konj (1940.). Ali, taman što je počeo poskakivati po pragu vlastite punoljetnosti i umjetničke afirmiranosti, ovaj je `Poljičanin poštovani` doživio grubi nasrtaj cenzorske kraljevske sile, te je njegov prvijenac doživio razvaljivanje štampadurskog sloga u tiskari: valjalo je do u pilotinu, iverje i prah samljeti, odnosno do u lug spaljivanjem dovesti sve ono papirnato i tvarno, što je na sebi moglo nositi otisak stihova tog tamo nekakvoga kreativnog, svojeglavog i buntovnog mladca… I, deset godina prošlo je od te diverzije u štampariji s gotovim prijelomom njegovoga knjiškog bloka prvenačkog libra Crveni konj (srećom, ima primjeraka što su nadživjeli zapljenu!) pa su u kontroliranim uvjetima stvorene sve pretpostavke za obznanu libra Pijetao na krovu (1950.). U ratu, koji se dogodio između ove dvije knjige, Jure Kaštelan bio je s puškom na prsima; u miru, bio je s perom među prstima… Mimo važnih, pa i prevažnih, njegovih društvenih aktivnosti što ih je zavrijedio i zadobio inercijom svojega političkoga položaja, svakako prednjači realizacija projekta Zagrebačke Biblije, prvog svetopisamskog teksta na ovom jeziku objavljenog u – Hrvatskoj! Podsjetimo, prijevod Matije Petra Katančića tiskan je u Budimu, onaj Ivana Matije Škarića u Beču, rad Ivana Ev. Šarića izašao je u Sarajevu, a ovaj pothvat iz 1968. godine po prvi put je na ikojem hrvatskom idiomu javno objelodanjen baš u Hrvatskoj, u Zagrebu… I, dok će mnogi novopečenici politikantskim frnjokulima i prvoloptaškim trapulama jalovo pokušavati nasanjkati vidni značaj Jure Kaštelana (tobože mu, kao kolajnu, pokušavajući ovjesiti o vrat ikakvost krimena partizanšćine…), uspomena na ovog časnog čovjeka, i Dalmatinca, neće moći biti ni poremećena ni poništena ničim. Sasvim suprotno, da nije bilo ovoga rapsoda i partizana, ne bi bilo ni prve hrvatske Biblije u Hrvatskoj. Pa nek zlobnici – pivaju borbene! U onom strašnom času, kad je na stvarnim pijedestalima moći valjalo odnijeti prevagu hoće li Hrvati, u Hrvatskoj, po prvi put u povijesti dobiti svoju Bibliju u svojem jeziku i na vlastitom terenu, Jure Kaštelan bio je deputat čija je riječ pretegnula masu i nagnula istu na onu stranu tezulje za makar koji centimetar niže od plitice s tezulje preko puta iste mjerne naprave. Iskoristio je, sad već dobrodošlo partizanovanje, pa je – postavši čvrstim mostom između Partije i Crkve – učinio sve da tadašnje političke prilike podvrgne humanistici i kroatološkom bašćinstvu, što je rezultiralo, eto, jednim među najvišim i najsofisticiranijim kulturološkim refleksima u društvu: objavljivanjem Biblije. Da ne bi bilo ikakve skepse ili zadrške: Jure Kaštelan nije se zauzeo za objavljivanje Biblije na hrvatskom jeziku iz razloga oportunizma… Ne, učinio je to časno, smatrajući taj projekt važnim za sve uljudbene nacionalne stratume: bilo humanističke, bilo kulturološke, bilo antropološke… Iščitati to možemo pročitavanjem njegovog predgovora u svim ovdašnjim izdanjima Svetog pisma, a možete mi vjerovati i na riječ, budući da mi je isto s radošću i udivljenjem bio posvjedočio njegov ondašnji u tom poslu i suradnik i supatnik: fra Bonaventura Duda. Također i pjesnik i poliglot, bibličar i znanstvenik – velečasni don Ivan Golub. A, riječi hvale za Kaštelana imali su i mnogi, mnogi drugi… Valjalo je iskoristiti namignuće i boga Kairosa, te cijeli posao zakopčati u tek malo više od godine dana. Velika je zasluga Kaštelana i za reafirmaciju Antuna Gustava Matoša, na kojemu je doktorirao, kao i puštanja Tina Ujevića iz stega ideologije i negvi agitpropovskih komesara. Po završetku Drugoga svjetskog rata komunisti su Ujeviću bili zabranili objavljivanje, a upravo Kaštelanovim zalaganjem kod drugova omogućena je bardu amnestija od te pedipse, pa je sâm Kaštelan čak priredio i izbor iz njegovog pjesništva usput ga poprativši s predgovorom. Bila je to knjiga Rukovet (1950.). Krimen mu je bio `suradnja u endehazijskom časopisu`, a možemo samo zamisliti koliko je Ujević imao veze ili je uopće želio imati veze s ustaškim pokretom; on, onako kozmopolitski orijentiran u `pobratimstvu lica u svemiru`, i, onako još samostojeći i hotimični lutalački apatrid. ŠUTKE PREKO SVEGA... Ali, među njima će kasnije ipak zaiskriti, nakon što je Kaštelan objavio studiju i interpretaciju Tinovog pjesništva pod naslovom: `Tema i individualni pjesnički izraz (Lerberghe – D`Annunzio – Ujević)`. Ujević je reagirao polemičkim tekstom, odbacujući tvrdnje kako se on u ikojoj fazi ili na ma koji način nadovezivao ili eklektički nadahnjivao rečenim i nametnutim mu uzorima. Kaštelan je preko svega prošao šutke, bez reakcije, zacijelo priznajući krivu prosudbu i lošu komparaciju, a nedugo zatim, po preminuću Tinovom 1955. godine, veliki pjesnik i nasljednik napisao je zadivljujući nekrolog Oslobođena Afrodita. Iste godine kad je redivivirao Tinov Rukovet, Jure Kaštelan objavio je i spomenutu pjesmozbirku Pijetao na krovu (1970.) Evoga, 70 joj je godina tek, zaokruženi jubilej dakle; ali, ne smijemo ispustiti reći kako je njezina važnost, pored neupitne estetske vrijednosti, i u činjenici što joj prvi ciklus čini dio pjesama iz zatučene zbirke Crveni konj. Što je onda bilo nedobrodošlo i zabranjeno, ovdje je i dobrodošlo i obznanjeno… U kolikoj je mjeri mladi Kaštelan bio opijen umjetnošću svojega uzora iz opet ne baš ni tako udaljenog Vrgorca, a kojega će za desetak godina rehabilitirati, vidi se u predratnoj pjesmi Sanjarija: Slavensku bol ću reći desetercima. Planino moja, izgubljeno djetinjstvo. Nemam krila, nemam šestopera. Sokola mi u gori ubiše. Lelek, lelek, planino kamena. Drugo je poglavljce ove knjige imenovano Krvavija i ono u sebi nosi pjesme nastale 1940. i 1941. godine. Nikad prije nisu objavljivane, za razliku od većine pjesama iz ostatka zbirke, koje je pjesnik rasipao po raznim časopisima. Kontrasti su doista zapanjujući: od krvi i tmine do lastavice i golotinje, od sunčanog proljeća do `moždana na ruci`, od ljubavi i djevojaka do klanja i vješanja… Sjajan je neologizam – `krvoproljeće`. Vrlo ekspresivan i naturalističan, poslužio je i Silviju Bombardelliju, kompozitoru i također partizanu, za nasloviti istoimeni svoj balet Krvoproljeće. Motiv `tama je od krvi` iz pjesme Dođe tako čovjeku, odjekuje sablasno poput nadgrobne antifone u pokorničkom psalmu, a i inače je ovaj ciklus, kao i stihozbirka u cjelini, svojevrsna camera obscura u kojoj se, sporadično, promili svjetlo poput sunca kroz pukotinu oblaka. Takav je jedan tračak i antologijska pjesma Svijetliš u tmini, koju Kaštelan piše kad su mu 22 godine: Svijetliš u tmini, sanuješ pod štitom sva od straha, sva od dobrote. U gori rasteš, bubriš u zori, oplođuješ se kroz živote. Neranjiva si, sva si od sna, sva si od krvi, sva od mesa, raskrili se, natkrili, krili nad lešinare, nad nebesa. SMRT, SLOBODA, SAN Esencijalni motiv cjelokupnog Kaštelanovog pjesništva, a poglavito ovoga prvotnog, ratnog i poratnog, bila je – smrt… Kasnije su se pojavili njezini vjesnici – sloboda i san… No, smrt, taj basso continuo – koji je iz dubine, de profundis, pulsirao i u I. G. Kovačiću kad je pisao Jamu, ali i u Marinu Franičeviću dok je pleo Govorenje Mikule Trudnega – trajno je plovio krvlju Jure Kaštelana: za sve vrijeme što ga je on htio uložiti u dokaz kako hoće pjesnikom biti, i ostati. Smrt i mrtvi kontrapunkt su pticama i konjima. Konji su u Kaštelana simboli snage i slobode. Smrt i mrtvi, pak, put kako do te slobode i stići. Govori o tome poemica Susreti: Mrtvi žive u nama. Rastu. Rastu. Mladi i raspjevani moji drugovi. Mrtvi žive u nama. Anaforični i epiforični postupci česti su u versifikaciji ove knjige. Makabrističku mrtvaštinu neće ublažiti ni arkadijski zavičajni referenti iz poeme koja je i dala ime knjizi: Uvijek istim putem kroz kadulju, brnistru i vrijesak nosili su na groblje jednog po jednog, kroz kadulju, brnistru i vrijesak. Konj i konjanik stoje na kraju zbirke, onako kako Apokalipsa iliti Otkrivenje stoji na koncu Biblije. Konj i konjanik daju snagu i mir, trubačka javljanja `četvorice jahača` bude ufanje i slobodu: Jezdi, moj konju. Čuješ li trubu? Jezdi, konjiću moj. Libar „Pijetao na krovu sadrži“ u sebi nekoliko poema. Očito, gradacija i dramatičnost koje je pjesnik želio postići nisu mogle stati unutar okvira što ga nudi (pa možda i odulja) pjesma. Ta forma sjajno leži Kaštelanu, čije je jedno od žića njegovog bića i ono dramatičarsko. (Ovdje nije moglo biti govora još i o drami Pijesak i pjena, ali ćemo pribilježiti fakt kako je njegov komad Prazor bio za scenu adaptirao i režirao Petar Selem, uz glazbu Rubena Radice, te postavio na Splitskom ljetu, u Vestibulu, 1976. godine.) Od svih ovdje tiskanih poema, najveća je, najpoznatija je i nesumnjivo predstavlja same vrhunce hrvatske književnosti općenito, poema – Tifusari. Kao što su zaraženi ranjenici stupali u koloni po snijegu, jednako ju je tako stupnjevito pjesnik i gradio: i po dramaturgiji, i po atmosferi, i po versifikaciji, i po u njoj posloženim gradivnim elementima. Sastavljena je od šest po svemu nejednakih dijelova, koji su nadsvođeni zajedničkom kopulom muke, bola i smrti. Uvodni stihovi, istodobno su i koraci onih doskora mrtvih, i brecaju kao klatno u drobu zvona u kampanelu: Brojim stope na bijelu snijegu. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. Smrt do smrti. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. HUMANISTIČKO SLOBODARSTVO A onda stavlja riječ pod riječ, naglašavajući pad u jamu: Svaka/ ide/ svome/ grobu. Pa zatim ponavlja taj motiv još nekoliko puta. S druge strane, aliteracijama među riječima potiče i pojačava i dodatnu jezu: Vijavica. Vjetar vije./ Čovjeka ni vuka nije. Dojam je sablasan, i hladan, poput flaute kad svira u donjem registru… Uglavnom, široki su rasponi koje je Kaštelan zapasao u ovoj čudesnoj knjizi. Pjesma Jezero na Zelengori posebno je mjesto i u njegovom opusu i u korpusu nacionalne nam literature. S malo bi se gorke ironije moglo reći kako je više revolucionarnoga, bukačkoga bunta kod Kaštelana bilo u inicijalnoj zbirci Crveni konj negoli – različito od njegovih suboraca i supjesnika partizana – po svršetku rata. Dok su drugi tamburali i bubnjali, udarali u sva zvona i naglas, on je, u nekoj svojoj više tišini, radije kačkao pletivo tragičarskog žalopojstva i tkao pletivo humanističkoga slobodarstva. Svim se sredstvima, a najviše tako da ih ne bude i da ih nema, Kaštelan starao da instrumenti operacije budu što manje vidljivi i da friži što ih oni nužno čine ostave što manji trag… Jure Kaštelan bio je totalni Mediteranac, koji se nadahnjivao grčkom filozofijom i širokom paletom romanističke poezije, gotovo podjednako i španjolske i francuske i talijanske. Prevodio je (i s ruskog, Ljermontova), a boravak u Parizu sigurno je pridonio i još većoj razvedenosti njegovog umjetničkoga habitusa što nije stao samo u kroj književnosti, nego je imao i izraziti rafirman prema likovnoj, navlaš slikarskoj dionici. Erudiciju je upotpunjavao i razumijevanjem prema klasičnoj glazbi, što je demonstrirao u svojim feljtonsko-esejističkim medaljonima objavljivanima u kultnom `Vjesniku u srijedu`. Malo je i muzičkih pisaca danas koji se sjećaju proslavljenoga našeg violinističkog virtuoza Zlatka Balokovića, a o Franji Šnajderu, graditelju violina s dijademom svjetske priznatosti, da se i ne govori. Kaštelan je, naravno, i o njima pisao. I, svemu je ovome jedan mali Zakučac u Dalmaciji bio okidač: sve su one Kaštelanove helenističko-romanske protege i panslavenski afiniteti stali u čašu Cetine nedaleko od rodne postelje, potvrđujući time aksiom kako se velikim pjesnikom i velikim umjetnikom – i, velikim čovjekom! – može postati, i biti, jedino podrazumijevajući duboku ukorijenjenost u svoju ishodišnu točku, u svoj prostor, u svoje gnijezdo iz kojega se odleti u život i svijet, u maštu i san. KC

NEMCI PROTIV RATA Izbor, prevod i napomene - Slobodan Glumac Izdavač - Matica srpska, Novi Sad Godina - 1973 372 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Danas Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna reč 1 Predznaci - NEMAČKI RATNI BUKVAR BERT BREHT - Nemački ratni bukvar II Izveštaji - VUČJE VREME BERT BREHT - Moj brat je bio pilot PAUL CELAN - Lozinka GOTFRID BEN - General KARL CUKMAJER - Elegija o rastanku i povratku KARL OTEN - Jesen 39 BERT BREHT - Krstaški pohod dece GERTURDA FON LE FOR - Iz „Lirskog dnevnika 1933-1945` JOHANES BOBROVSKI - Izveštaj NELI SAKS - Ruke NELI SAKS - Vi posmatrači PAUL CELAN - Fuga smrti HORST BINEK - Detinjstvo u Glajvicu HAJNC PJONTEK - Sećanje na mladost BERT BREHT - 1940 HELMUT PRAJSLER - Glasovi mrtvih JENS GERLAH - Treblinka GINTER KUNERT - Nezvani gost JOHANES BOBROVSKI - Kaunas 1941 BERT BREHT - 1941 RAJNER BRAMBAH - Paul JOHANES BOBROVSKI - Don VALTER HELERER - Osobito je bez napora ležo JOHANES BEHER - Balada o „Diviziji detelina` MAKS HERMAN-NAJSE - Mrtvačka tišina JOHANES BOBROVSKI - Napušteno mesto BERT BREHT - Nemačkim vojnicima na Istoku JOHANES BOBROVSKI - Partizanska šuma GINTER VAJZENBORN - Slutnja BERT BREHT - Žigosana pokolenja MARIJA LUJZA KAŠNIC - Strpljenje GINTER GRAS - Školski odmor VALTER TOMAN - Bog me je krstio tako SARA KIRŠ - Legenda o Lilji VOLFDITRIH ŠNURE - Obešeni partizan JOHANES BOBROVSKI - Vučje vreme BERT BREHT - A šta vojnikova žena dobi? ELZA LASKER-ŠILER - Mi više ne možemo da spavamo noću MARIJA LUJZA KAŠNIC - Stvarnost PAUL CELAN - Tenebrae PETER HUHEL - Zimovalište VALTER VERNER - Pred Orelom BERT BREHT - U znaku kornjače MIHAEL GUTENBRUNER - Iz pisma jednog pobedonosnog feldmaršala IVAN GOL - Balada o svim majkama BERT BREHT - Misli o trajanju izbeglištva ŠTEFAN HERMLIN - Mrtvi gradovi PETER HUHEL - Lasta HANS BENDER - Mladi vojnik NELI SAKS - Da bar znam HANS KAROSA - Zapadna elegija VOLFDITRIH ŠNURE - Mrtvi vojnik NIKOLAS BORN - Detalj, u ono vreme VALTER J ZOMER - Streljali su ga MIHAEL GUTENBRUNER - Kraguj HAJNC PJONTEK - Vraćajući se u mislima MARIJA LUJZA KAŠNIC - U snu VILHELM LEMAN - Na letnjem groblju III Slom - BLEDA JEDNA BULUMENTA MAKS HERMAN-NAJSE - Katastrofa PETER HUHEL - Povlačenje RUDOLF HAGELŠTANGE - Balada o zatrpanom životu PETER HUHEL - Drumovi DAGMAR NIK - Bekstvo VALTER HELERER - Bleda jedna bulumenta, pravcem kući VALTER NOJMAN - Grad PETER HUHEL - Povorka izbeglica HAJNC PJONTEK - Rastureni EVA CELER - Moja generacija GINTER AJH - Inventarisanje GINTER AJH - Nužnik HANS BENDER - Mrtvi zarobljenik HORST BINEK - Izveštaj HELGA-M NOVAK - Kad je već sve bilo prošlo MANFRED ŠOJH - Žilavi kao koža KRISTINA BUSTA - Kordelija FRANC KISLING - Nova heraldička zver ІѴ Povratak - JOŠ DRHTI TLE PAUL CELAN - Povratak FRANC BERMAN ŠTAJNER - 8 maj 1945 ERNST JANDL - 1944 - 1945 BERT BREHT - Povratak ERVIN SILVANUS - Razoreno groblje 1945 VOLFGANG VAJRAUH - Nemac SIGFRID AJNŠTAJN - Povratak kući HERMAN HESE - U susret miru HANS BENDER - Povratak MAKS MEL - Blaga jesen anno 45 GERHART FRIČ - Napušteni artiljerijski položaj VERNER BERGENGRIN - Poslednja epifanija KRISTINA BUSTA - Izveštaj iz jedne kolone za raščišćavanje ruševina MARIJA LUJZA KAŠNIC - Povratak u Frankfurt ALBREHT GES - Uzdanje VALTER BAUER - Ja imam nadu VOLFGANG HEDEKE - Svečano VOLFGANG BEHLER - Još drhti tle HAJNC ČEHOVSKI - Nioba ERNST ŠENVIZE - Duh jednog „Heldenvolk`-a RALF TENIOR - Ratni grobovi HELGA-M NOVAK - Balada o Ani koja putuje PAUL CELAN - U Egiptu FRANC BERMAN ŠTAJNER - Kafka u Engleskoj PETER HUHEL - Vojničko groblje VOLFGANG BEHLER - Crno i belo GINTER GRAS - Normandija V Sećanja - ŠTA ZNAJU MRTVACI ERNST JANDL - Sećati se VOLFGANG VAJRAUH - Vetar veje oko kuće NELI SAKS - Hor spasenih GINTER AJH - Trenutak u junu ŠTEFAN HERMLIN - Sećanje NELI SAKS - Sećaš se VOLFDITRIH ŠNURE - Epitaf HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Oni što su nestali PETER HUHEL - Varšavska spomen-ploča PAUL CELAN - Stretta GINTER GRAS - Roda NORBERT JOHANIMLO - Sećanje HANS PETER KELER - Kratka povest iz povesti DAGMAR NIK - Belzen 1954 MARIJA LUJZA KAŠNIC - Pogled s prozora GINTER AJH - Špitelmarkt MARIJA LUJZA KAŠNIC - Šta znaju mrtvaci VALTER J ZOMER - Kratka biografija HAJNC-VINFRID SABE - Generacija ERIH FRID - Tuga HORST BINGEL - Pitalica ARNFRID ASTEL - Nevinost ERNST JANDL - Pamflet o deset godina GINTER KUNERT - Poslednja kuća VOLFGANG BEHLER - Eratski kamen JAK KARZUNKE - Kilroj je bio ovde VI Saznanja - MALI APEL ZA VELIKO OTVARANJE USTA BERT BREHT - Onima što će se roditi posle nas VOLFGANG BORHERT - Onda postoji samo jedno! BERT BREHT - Mojim zamljacima VALTER BAUER - Dopisnica mladim ljudima FRANC KISLING - O nesređenoj ostavštini GINTER KUNERT - O nekima što su izvukli glavu GINTER KUNERT - Neugodni Hitler GINTER GRAS - Mali apel za veliko otvaranje usta NELI SAKS - Kad početkom leta GINTER KUNERT - Pribeleške kredom GEORG ŠNAJDER - Grobovi VERA FERA-MIKURA - Trnova Ružica KRISTINA BUSTA - U svitanje HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti KRISTOF MEKEL - Oda moćnim trupama HORST BINGEL - Izlazak sunca GINTER KUNERT - Počesto mrtvaci ARMIN MILER - Aušvicki proces VALTER BAUER - Aušvic MARIJA LUJZA KAŠINC - Živela sam VALTER BAUER - Jednoga dana probudićemo se i znati VALTER J ZOMER - Nije li bolje ARNO RAJNFRANK - Prolazne pobede HORST BINEK - U silosima patnje VOLFDITRIH ŠNURE - Odgovor ALBERT ARNOLD ŠOL - Tragovi u nebu BERNT JENČ - Terezin, groblje VALTER BAUER - Biti ovde HELMUT HAJSENBITEL - Poučna pesma o istoriji 1954 HORST BINEK - Pesma o vremenu i sećanju VII Slutnje - KRIZA HANS EGON HOLTHUZEN - Tabula rasa KRISTOF MEKEL - Paun GINTER GRAS - U jajetu HAJNC-VILFRID SABE - Radio-telegram MIHAEL GUTENBRUNER - Kriza GINTER GRAS - Promena BARBARA BRENDLER - Novi očenaš HORST BINEK - Uputstvo čitaocima novina VALTER HELMUT FRIC - Ali šipke INGEBORG BAHMAN - Svih ovih dana VALTER HELMUT FRIC - Ne znam GINTER KUNERT - Lukavstvo neprijatelja ANIZA KOLC - Zemlja teško diše VALTER BAUER - Ipak HAJNC PJONTEK - Sa 30 godina GINTER KUNERT - Kadikad KARL KROLO - Moć VOLFDITRIH ŠNURE - Obletanje ANDREAS OKOPENKO - Iz ciklusa „Medeja` GINTER GRAS - Dečja pesma KARL KROLO - U miru VILAND ŠMID - Na mojim plećima GINTER AJH - Poruke kiše VOLFGANG HEDEKE - Ali ovde na zemlji GINTER AJH - Mala opravka HORST BINEK - Vrlo daleko ERIH FRID - Mere HELMUT HAJSENBITEL - Proste rečenice KARL KROLO - Pesma protiv smrti VALTER HELMUT FRIC - Ovakvog jednog jutra ARNFRID ASTEL - Trava sa lejama cveća GINTER BRUNO FUKS - Posle pretresa kuće HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Trag budućnosti GINTER KUNERT - Nemirni san HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Slepački HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Socijalni partner u industriji naoružanja HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Odbrana vukova od jagnjadi VOLF BIRMAN - Veliko hrabree KARL KROLO - Politički KRISTOF MEKEL - Himna VOLF BIRMAN - Vest FOLKER FON TERNE - Službeno saopštenje KARL KROLO - Nasilje HORST LANGE - Noću HILDA DOMIN - Siva vremena DAGMAR NIK - Mene mene tekel FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Nagrada HELMUT MADER - Zaobilaženje jednog istorijskog toka FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Posle manevara PETER HANDKE - Neupotrebljeni uzroci smrti NELE MASON - Jezik noćnog vetra FOLKER FON TERNE - Odgovor INGEBORG BAHMAN - Jednom vojskovođi HANS RUDOLF HILTI - Nedoterana novogodišnja pesma 1959 ERIH FRID - Pijačni dan HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Konjunktura KRISTOF MEKEL - Napojnica JOHANES ŠENK - Lav Juda JAK KARZUNKE - Nemačka bajka GINTER BRUNO FUKS - Čudnovati radio-telegram GINTER AJH - Misli na to VІІІ Uznemirenja - OPASNOST OD BRODOLOMA ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se nagoveštava GERT LOŠIC - Izveštaj o situaciji GINTER AJH - Posmatrajte jagodice KONI HANES MAJER - Novembar II MARIJA LUJZA KAŠNIC - Opasnost od brodoloma ŠTEFAN HERMLIN - Ptice i proba JOHANES BOBROVSKI - Ptičji putevi 1957 HAJNC ČEHOVSKI - Poligon GINTER KUNERT - Prostor za manevre ARNFRID ASTEL - Pitanje INGEBORG BAHMAN - Prizivanje Velikog Medveda GINTER AJH - Zaštitnica GINTER KUNERT - Oblaci VALTER HELMUT FRIC - Okivanje KARL KROLO - Istorija KARL KROLO - Još danas HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Svima telefonskim pretplatnicima GINTER GRAS - Nemoćni HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti VII ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se još mora dovesti u red INGEBORG BAHMAN - Odgođeno vreme ERIH FRID - Ona zemlja HORST BINEK - Skup VOLFDITRIH ŠNURE - Pesma ERIH FRID - Ubiti ERIH FRID - Razlozi ELIZABETA BORHERS - Dosta toga KARL KROLO - Sloboda HORST BINEK - Sirovi fakat smrti VOLFGANG VAJRAUH - Čekajući INGEBORG BAHMAN - Reklama HELGA-M NOVAK - Poštanska pošiljka za sve VOLFDITRIH ŠNURE - Izveštaj RAJNER KUNCE - Kao glinene stvari ROLFRAFAEL ŠREER - O tome GINTER AJH - Probudite se, jer snovi su vam rđavi HANS MAGNUS ENCENSBERGER - U čitanku za više razrede JIRGEN BEKELMAN - Jednome poginulom u budućem ratu ІH Katastrofa - KRAJ SOVA KRISTINA LAVANT - Na smak sveta miriše VILHELM LEMAN - Posle drugog potopa INGEBORG BAHMAN - Vest GEORG MAURER - Vi što se danas rađate MARIJA LUJZA KAŠNIC - Verenik žablji kralj HORST BINEK - Avant nous le deluge KRISTINA BUSTA - Nalazišta PETER LENER - Mere RENATA AKST - Još osam dana HANS MAGNUS ENCENSBERGEP - Countdown VOLF BIRMAN - Pesmica o smrti i same Smrti EKART VAN DER LINDE - Vežba ANDREAS OKOPENKO - Proza posle ludila GINTER KUNERT - Kako sam postao riba ERIH KESTNER - Krtice KRISTA RAJNIG - Poslednji ANDREAS OKOPENKO - Pesma o Suncu HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Kraj sova ERIH FRID - Posle HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Doomsday `Smrt je, tačno je, uvek bila „primarna materija`, sirovina književposti. Zbirka „Nemci protiv rata`, zbirka stihova o ratu (drugom svetskom i trećem konačnom) knjiga je koja govori o smrti. Samo, smrt u čijoj senci živi savremena lirika na nemačkom jeziku nije više ona stara, lična, samotna, grudobolna smrt što raznežuje i mami suzu; to je nova, opšta, masovna, smišljena, mehanička smrt, i možda - posle Aušvica, Kragujevca, Hirošime, posle Vijetnama nije odveć smelo reći: industrijska smrt. Smrt na tekućoj traci.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Naslov Ispovest na trgu / Milovan Danojlić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2022 (Bor : Tercija) Fizički opis 88 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka / [Srpska književna zadruga, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 85. Lične, pomalo satirične pesme, kao svojevrstan obračun sa sobom i svojim dobom, započinje veliki pesnik Milovan Danojlić rečima: „Desetleća napunih osam / Ka cilju hitam hodom sve bržim“. Iz te pozicije, autor ponovo, pesničkim i kritičkim pogledima, složeno i svestrano, poetski briljantno, osmatra prošlost i sadašnjost – moralno i političko. Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937) srpski je književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji“ u Udruženju „Adligat“ Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG49

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! S a d r ž a j: Siguran čovek (5); Neobavezna dešavanja (6); Izgubljen (7); Ogledala (8); Susret (9); The fall (10); Tvoj kurs za mene (11); El test (12); Vi ste ljudi (13); Wild America (14); Kuda li me voziš (15); Naše kiše (16); Džepovi su jako bitni (17); Festival in Deptford (18); Pametni i lepi (19); Razmišljalac (20); Zaboravili ste kutiju cigareta i upaljač (22); U - mor (23); Razum na vetru (24); Torbe (25); Dimitrije dobar drug (26); Zloduh (27); Margate (28); Kočnice 2 (29); Rođen - dan (30); To je kao put (31); Molim se za tvoje zdravlje (32); Spavač (34); Umnožavanje prosta reprodukcija (35); Štaje za tebe sreća (36); Ukrštanja (37); Šta to osvaja moj pogled (38); Svako ima svoje stilove (40); Ispiranje (41); Colour, line and silhouette (42); A + B + C + D - avioni (43); Prazan predmet odvažnog nestajanja (44); Pokušaj i ti (45); Srđan Valjarević Moguće da ja u stvari tražim ženu (46-49); Nikola (50); Čelične lokomotive (51); Bunar želja (52); Pa da (53); Disanje (54); Halo - Lulu (56); Ljubomorno čuvam bol (57); Mlaka voda i cvekla (58); Reforma u vašoj glavi (59); Sigurnost (60); Šta ja očekujem od ptice (62); Čokolada (63); 8024 (64); Jako ste bolesni (65); To niko ne želi (66); Razgovor (67); Pra - istorija (68); Kadilak (69); We shall have to work hard (70); Gde si sada (71); Film (72); Tebe tražim (73); Klikeranje (74); Mirno more more (75); R + R (76); Prstaranje (78); Eliot je sreda (79); Samo vi letite i odletite (80); Jednakost u nizu (81); Obraz i odraz (82); Težine jutra (83); Dr (84); Alo - alo (85); Smeh (86); Dvorište ispred zgrade (88); Svetske nesreće (89); Voda (90); Gde ti je kapa (92); Čarobna su osećanja (93); Suze potočare (94); Opasan (95); Snaga sna (96); Vibra (97). (Karton) INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo 13. 11. 2019. INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo Svoju zbirku poezije `Reci pravo`, koja je objavljena pre četvrt veka, Kebra otvara sa stihovima: `Bio jednom jedan siguran čovek. 100% siguran. Kakav čovek!` Pomalo pretenciozno, ali s razlogom, možemo da kažemo i da je Obojeni program siguran bend, 100% siguran, kakav bend! U kontekstu jugoslovenskog prostora, na kojem ovaj bend funkcioniše, ne postoji pojava kao Obojeni program, sa jedinstvenom poetikom, ali i upečatljivim muzičkim izrazom. A sve je počelo osamdesete godine u Novom Sadu, naredne godine imali su prvi nastup u `Bronxu`. Imali su svoju `belu fazu` kada su svi članovi benda bili obučeni u belo. Svirali su okrenuti jedni prema drugima, ali svi su se pitali zbog čega Kebra okreće leđa publici? Ostaje upamćeno i to da je Obojeni program bio prvi sastav sa ovih prostora koji je predstavljen u emisiji legendarnog Džona Pila, dok su embargo probili emitovanjem spota za `981` na MTV. Priča o Obojenom programu je ujedno i priča o istrajnosti, veri u ono što se stvara. Na prvu ploču čekali su 10 godina, a kada se ona konačno pojavila, država u kojoj je objavljena potpuno je nestala. Ipak, opstao je jedinstveni kulturni prostor za one koji su razumeli da su sve nacije, kako je zapisano na jednom zidu, imaginacije. Iako svoju publiku imaju u mnogim gradovima, Kebra ističe da je Obojeni program novosadski bend i da mu je ovaj grad super. `I dok Dunav mirno teče`, Obojeni program vraća se klupskom nastupu u gradu u kom su nastali, a publika može da očekuje i izvođenje novih pesama. `Pesma `Umeš li da upravljaš sa vremenom` je već završena, dok je `Ona samo pleše` uvrštena u koncertni repertoar. Ostale su još dve pesme na kojima trenutno radimo miks i ovih dana imamo miks i probe, pošto se spremamo za koncert u Domu kulture. Stalno radimo na novim pesmama i nama je jako bitno da što više novih pesama bude prisutno u koncertnom repertoaru. Inače, naš koncertni repertoar se sastoji od pesama iz raznih perioda, ali je uvek akcenat na novim numerama i na onome čime se bend trenutno bavi. Tako će biti i sada u Domu kulture`, kaže na početku razgovora za 021.rs Branislav Babić Kebra. 021: Sledeće godine nije samo četiri decenije od osnivanja Obojenog programa, nego bi ta godina mogla da se posveti čitavoj novosadskoj novotalasnoj sceni - Program, La strada, Grad, Boye, Luna - svi su nastali u tom nekom vremenskom periodu. Čini li vam se da je to bio trenutak kada je novosadska scena bila najjača u svom izražaju? Kebra: Sledeće godine jeste 40 godina od osnivanja benda i mislim da je uspeh da se takva vrsta muzike zadržala do dana današnjeg. Mislim da je to jako važan period za Novi Sad u muzičkom smislu. Možda i jeste najbolji period. Svi ti bendovi jesu jako bitni, jer je sam period bitan. Boye, La Strada, Grad, Luna, ali ne samo ti bendovi, bilo je tu još dosta sastava. Uopšte, taj novi talas, pank, tu je bilo pregršt energije koja je prožimala sve delove grada i u svakom delu grada postojalo je nekoliko bendova. To je stvarno bilo jedno specifično vreme, što ne znači da ovo sada vreme nije specifično, daleko od toga. Mislim da je taj period stvarno bio toliko interesantan da on prevazilazi okvire Novog Sada. To je bio period koji je zabeležen kao jedan od bitnijih u istoriji tadašnje jugoslovenske muzike. Četrdeset godina, prolete... 021: Zapisali ste kako `kretati se polako možda i nije najbrže, ali je zato najsigurnije`. Je li to i maksima rada Obojenog programa? Kebra: Rad, pre svega rad. Mi volimo to što radimo i stvarno dosta vremena posvećujemo tome. Nisu to samo probe, nego je to neki estetski kod koji živiš ceo dan, 24 sata si u tom fazonu. Jako je bitno da se bude u radu samokritičan, a samim tim kada si samokritičan, onda nikad nisi zadovoljan i konstantno insistiraš na tome da budeš još bolji. Mi i dan-danas imamo tu metodologiju rada i jako nam je bitno da za svaki koncert budemo najbolje pripremljeni. To se prosto zadržalo i mislim da se to u zvuku na našim koncertima dosta dobro čuje. 021: Šta je ono što vas i posle gotovo 40 godina `gura` u stvaranje? Kebra: Kada smo počinjali nije nam ni padalo na pamet da će to toliko da traje. To je bila neka lokalna skupina iz kvarta, koja nije bacala dalje od razmišljanja u kvartu. Zašto to još uvek traje i posle toliko godina? Traje zato što postoje neki ljudi koji vole da se bave time. Mislim da je bavljenje muzikom stvarno najbolji mogući posao, super je ako je to u nekom smislu posao i ako možeš da živiš od toga. Mi uglavnom ne živimo samo od toga, svako se bavi još nekim drugim stvarima. Ne bavimo se komercijalnom muzikom. Ipak, u Srbiji ima više rok muzike nego u Švajcarskoj, Belgiji ili Portugalu, ali nema više nego u Engleskoj. Mislim da ovde još uvek postoji neka publika za rok muziku. Ona nije preterano brojna, ali postoji i mislim da će uvek postojati. Srbija po tome jeste specifična zemlja. To traje već ovoliko godina na neki način ne samo zbog nas, nego i zbog ljudi koje to interesuje i svi zajedno stvaramo neku dobru stranu Srbije, u smislu rokenrola. I kad kažem rokenrol, mislim na muziku uopšte, ne govorim u smislu žanru. Muzika je jako bitna i dobro je dok ima ljudi koji to osećaju i prepoznaju. `Posvećenost nečemu ništa to ne boli Mehanizam u tvom telu ne može da stoji` 021: Poznato je da početna slova prvih sedam albuma Obojenog programa daje ime grada u kojem ste nastali. Zbog čega ste se odlučili na takvu posvetu? Kebra: Mi smo novosadski bend. Nama je Novi Sad sve. To je dovoljno. Da živimo u Nišu ili Boru bila bi dovoljna tri albuma. To je neki naš dug Novom Sadu i to je okej. Novi Sad je super grad. 021: Nezahvalna stvar je porediti dva vremena na nekom prostoru, ali nas uvek interesuje kako je neko posmatrao određenu promenu. U ovom slučaju možemo odrediti vremenski okvir od nastanka Obojenog programa pa do danas - koliko se Novi Sad promenio? Kebra: To je dosta kompleksna priča. Naravno da se promenio grad i super je da se promenio. U gradu žive živi ljudi i te promene sa životom, arhitekturom, dešavanjima su neminovne. Ja nisam u tom kontekstu jugonostalgičan. Mislim da se svašta desilo u proteklih 40 godina i sa našom državom i sa susednim državama, svašta lošeg se izdešavalo, ali je to prošlo i nadam se da se više nikada neće ponoviti. Zbog svega toga svako mesto je moralo da se promeni, ne samo Novi Sad. Mi smo mali i nebitni da bismo u bilo kakvom smislu uticali na to, mi možda nismo bili neki nemi posmatrači, jer se bavimo muzikom, ali smo gledali da, kao i svi ljudi, što bezbolnije prođemo kroz to. Grad je u međuvremenu počeo da liči na grad, došlo je dosta ljudi u Novi Sad i on je postao ozbiljniji centar Vojvodine i jedan od važnijih gradova u Srbiji. To je tako, sviđalo se to nekome ili ne. Svaki razvoj ovog grada će biti super i trebalo bi da se razvija. Naravno, moglo bi svašta drugačije da se uradi. Ali okej, ne bavimo se time, to je posao političara, mi smo muzičari. Mislim da je super što su se u gradu otvorili neki dodatni prostori u kojima se svira, kao što je i Dom kulture, to me raduje. Dolazi i taj događaj Evropska prestonica kulture i nadam se da će to biti korisno za Novi Sad. Kebra: Mi gledamo da se pre svega bavimo time čime se bavimo, jer je i to dosta teško. Generalno kultura je u prilično skromnom stanju. Mislim, država nam je u skromnom stanju, pa samim tim i sve ostalo. Nije lako, ali nije nikada ni bilo lako, pogotovo ako se bavite alternativnom kulturom. To po nekom prirodnom difoltu nikog ne zanima ili zanima baš neke ljude koji imaju strpljenja i hrabrosti da se time bave. Muzika je super, ako hoćete da vam bude dobro slušajte muziku i pritom gledajte da slušate dobru muziku. 021: Kada se govori o Obojenom programu, posebna tema jeste sama poetika benda. Šta je sve uticalo na vaš izraz, je li to bio pank u koji se uleteli u drugoj polovini sedamdesetih ili druženja sa Tišmom, Čedom Drčom, Mandom, Andrlom? Kebra: Sve to zajedno predstavlja neki sklop. Mi smo se kao klinci družili sa tim starijim novosadskim umetnicima i to je naše dragoceno iskustvo. To se kasnije pretvorilo u nama bitna prijateljstva. Mi smo se jako lepo družili sa tom starijom ekipom i oni su nam mnogo pomogli u otkrivanju i spoznaji umetničkih vrednosti. Stvarno smo im zahvalni i to ćemo uvek ponavljati. Ta ekipa oko Slobodana Tišme, Miroslava Mandića, Drče i Andrle, bilo je tu dosta njih, ona je jako bitna. U nekom smislu, drago mi je što Novi Sad još uvek ne prepoznaje veličinu tog vremena i tih ljudi. Moram priznati da mi je to u neku ruku jako drago, zato što je to jedna specifičnost Novog Sada, koji nikad to nije razumeo u suštini, uvek je naginjao na tu umetnost koja je bliža politici, a nije kapirao ostale umetnosti. Zahvalni smo njima i trenutku kada smo se svi mi upoznali, a to je momenat kada u svetu nastaje pank i kada je to sve ključalo u Britaniji i Americi, istog trenutka je ključalo i u Novom Sadu. Tada smo stvarno bili jedan kulturološki svet. Možda sada baš i nismo, ali tada smo bili. 021: Zanimljiv je taj momenat, jer se ispostavilo da Jugoslavija u kontekstu panka i novog talasa nije kaskala za svetom, što se ne može reći za neke druge civilizacijske tokove... Kebra: U to vreme smo kaskali možda četiri dana, koliko nam je otprilike trebalo da nabavimo ploče iz Engleske. Mislim da je to bilo neko najmanje kašnjenje za svetom. `Srce moje crveno samo kući voljeno Trava ova zelena dugo nije košena` 021: Učestvovali ste na antiratnim protestima, pevali ste `Nebo, nebo plavo je` i bili ste mobilisani i poslati u Hrvatsku. Kako na te momente gledate kao osoba sa neposrednim iskustvom? Kebra: Bio je rat i rat svima, osim trgovcima s oružjem, ne donosi ništa dobro. Meni je strašno žao što se to desilo, jer su mnogi ljudi u svemu tome grozno prošli. Daleko od toga da smo mi dobro prošli, ali mnogi su još gore prošli, mnogi nisu sa nama. Ljudi koji bi trebalo da su odgovorni za to verovatno nisu odgovarali ili su neki odgovarali, ali pojam pravde i pravednosti je naravno upitan i svaka strana će imati svoju teoriju toga i ne bih ulazio u sve to. Mislim da se teritorija bivše Jugoslavije oporavlja od toga, koliko će još trajati taj oporavak, mentalno i u svakom drugom smislu, i na koji način će svaka država to da rešava, to je opet na nekim višim nivoima. Očito da još traje taj oporavak i to se vidi u svim tim državama. Nadam se da postoje ljudi koji se time bave. Kada ljudi naprave neke gluposti to ne može preko noći da se ispravi. Svi narodi na prostorima bivše Jugoslavije su bili učesnici u svemu tome i na svima nama je da to dovedemo u neki red, da živimo normalno, kao neki normalni ljudi. Ne možemo 100 godina da se bavimo time, moramo da idemo dalje. 021: Vaš prijatelj Slobodan Tišma nedavno je rekao kako je pozicija umetnika pozicija izdajnika, te da umetnik mora da bude kontra spram sredine u kojoj živi, inače ga nema, `adio, umetnosti`. Šta mislite o ovoj ideji, mora li umetnik da bude izdajnik i da li se osećate tako? Kebra: Mislim da je umetnik po difoltu na nekoj drugoj strani u odnosu na sve, ali to ne znači da je on izdajnik ili ono što bi bilo suprotnog od izdajnika, neizdajnik, lojalni umetnik. U svakom slučaju, šta god kaže Tišma ja se apsolutno slažem sa tim, jer on je dovoljno pametan čovek da iz svog ugla sagleda možda realnije nego što gledam ja ili bilo ko od nas. Pročitao sam taj tekst gde je on to rekao. Tišma je najbitniji umetnik u ovom trenutku u gradu i jako mi je drago što živim u vreme stvaralaštva Slobodana Tišme. 021: Ono što je konstanta Obojenom programa, osim kvaliteta, i posle 39 godina, jeste margina. Šta bi to bila margina u Srbiji, da li je to sloboda, neki kvalitet ili samo još jedan prostor za delovanje? Kebra: U stvaralaštvu više ni te pozicije nisu bitne, ti sam stvaraš poziciju za sebe i ti se pozicioniraš tamo gde se dobro osećaš. Kako god se to zvalo. Jako je bitno da čovek, ukoliko ima potrebu u sebi za stvaranjem, da ima mogućnost i da se izrazi. Nema više tih ratova pa onda može da se uspostavi nekakva gradska mreža kulturnih dešavanja koja ne mora da koketira sa politikom i mejnstrimom i sa tim nekim državnim kulturama. Ne mislim da su kulture nekulturne, ali one pokrivaju određeni establišment, bave se istorijskom kulturom i ne zanima ih mnogo avangarda, budućnost. Više su istoričari umetnosti nego ljudi koji gledaju u budućnost kao umetnost. Mi imamo neki mali prostor u kojem funkcionišemo. On nije naravno građevinski, nego je i mentalni. To nam je dovoljno. Bitno nam je da nam niko ne remeti rad, da nas te kulturološke institucije i političari koji ih vode ostave na miru i da nas puste da radimo. Nikad ništa nismo tražili i margina je mesto na kojem mi već 40 godina funkcionišemo. Ne mogu da kažem da smo nezadovoljni, mogli bismo da kažemo da je moglo sve da bude bolje i da smo mogli mnogo više da radimo, ali još uvek radimo i osećamo potrebu za tim i uživamo u tome. Obojeni program