Branislav Nušić Opštinsko dete / ListićiTvrdi povezKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav NušićPučinaTako je moralo bitiKneginja od TribalaKnez od SemberijeKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić Običan čovekSvetBeograd nekad i sadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić Običan čovekSvetBeograd nekad i sadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).9/3

BRANISLAV NUŠIĆ 15 knjjga Izdavač: Blic, Beograd Godina izdanja: 2012 Format: 20,5 X 10,5 Povez: Meki Pismo: Latinica Opštinsko dete Prvi deo Broj strana: 96 Opštinsko dete Drugi deo Broj strana: 96 Pokojnik Broj strana: 96 Tako je moralo biti Broj strana: 96 Ramazanske večeri Broj strana: 112 Hajduci Prvi deo Broj strana: 64 Hajduci Drugi deo deo Broj strana: 64 Put oko sveta Broj strana: 112 Dr Prvi deo Broj strana: 64 Mister Dolar Broj strana: 96 Svet Broj strana: 96 Gospođa ministarka Broj strana: 96 Narodni poslanik Broj strana: 96 Autobiografija prvi deo Broj strana: 96 Autobiografija drugi deo Broj strana: 96 BRANISLAV B. NUŠIĆ Roden je 8. oktobra 1864. u Beogradu. Detinjstvo je proveo u Smederevu. U Beogradu je završio prava. Godinu dana studirao je u Gracu. Vrlo rano je ispoljio interesovanje za pozorište i dramu: kao student glumio je na sceni Narodnog pozorišta, prilikom gostovanja Omladinskog pozorišta, a još u dvadesetoj godini života napisao je prvu komediju - Narodni poslanik. Njegova pojava kao pisca, pre svega kao komediografa, oznacava uspon srpske dramaturgije, zapravo renesansu komedije. Zbog satiricne pesme Dva raba (1887), uperene protiv kralja Milana Obrenovica, Nušic je bio osuden i zatvoren, posle cega mu je bilo prilicno teško da nade mesto u državnoj službi. Odrekavši se svojih antirežimskih ideja, Nušic je dobio službu u resoru Ministarstva inostranih dela, najpre kao pisar i prevodilac, a zatim kao vicekonzul i konzul u Prištini, Skoplju, Bitolju i Solunu. Posle službovanja u ovim mestima Kosova i Makedonije, Nušic je, od 1900. do 1902. upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi posle prevrata 1903. prešao u Novi Sad, kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta (1904-1905). Prva njegova izvedena komedija je Protekcija (1889), da bi se za njom, neobicno cesto, redale premijere drugih njegovih dela. Tako su do prvog svetskog rata izvedena ova njegova scenska dela: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Knez Ivo od Semberije (1900), Obican covek (1900), Tako je moralo biti (1900), Šopenhauer (1900), Ljiljan i Omorika (1900), Rastko Nemanjic (1901), Pucina (1901), Pod starost (1903), Naša deca (1903), Greh za greh (1903), U srpskoj kuci (1903), Pod oblacima (1904), Svet (1906), Danak u krvi (1907), Hadži Loja (1908), Jesenja kiša (1909), Iza božjih leda (1909) i Put oko sveta (1911). Vreme prvog svetskog rata proveo je kao emigrant u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Svoje bolne utiske o velikoj narodnoj tragediji i stradanjima u ratu izneo je u knjizi Devetstopetnaesta. Užasi rata ostavili su svoje tragove i na njegovom dramskom stvaralaštvu: napisao je dramu Velika nedelja, prikazanu 1929. U periodu posle rata napisao je i drame za koje se inspirisao istorijom: Kneginja od Tribala, Tomaida i Nahod, koji je i prikazan (1923). Posle 1929. ponovo se vratio komediji i do smrti (19. januara 1938) napisao, pored sitnijih šala i skeceva, ove komedije: Gospoda ministarka (izvedena 1929), Predgovor (1930). Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošcena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936) i Pokojnik (1937). U njegovim rukopisima, posle smrti, pronadena je i nedovršena komedija Vlast, koja pokazuje izrazite satiricarske tendencije. Najveci scenski uspeh doživele su njegove komedije Gospoda ministarska, Ožalošcena porodica, Sumnjivo lice (1923) Narodni poslanik, Protekcija i Pokojnik. One su se zadržale na repertoarima naših i inostranih pozorišta sve do danas. ***Nekorišćeno***

Stevan Jakovljević Srpska trilogijaTvrdi povezSrpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog.Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta.Sadržaj:DEVET STO ČETRNAESTAUz brujanje zvonaSirote majkeOtsada pripadamo otadžbiniS desna, u topovsku kolonuNa dugom maršuTamo se gineNa padinama CeraNa domaku pogleda i sluha neprijateljaOko jedne pređicePreko SaveŠto ni u krvavom ratu nije tako obična stvarPod okriljem krstaRat je buktaoOsmatračnica na crkvenom tornjuNa karteč!Krvav tekući posaoNa uzoranim i pustim njivama MačveAlal ti vera, tobdžija!Po zakonu otporaSela su gorelaStrašna vestU iščekivanju smrtiPa dokle ćemo?Bilo je to dvadesetoga novembraReleі`Nazdar. . . Nazdar`Naša zemlja je slobodnaPOD KRSTOMPozadina slavi naše uspeheSmrt, život. . . idu naizmeničnoU zatišjuOtmicaZemlja je uzavrelaNe, boga radi!Rovovi su ostali prazniNovo Kosovo PoljeZarobljeni`Danas je teško pronaći redove`Jankova KlisuraLihvari sahranjuju državuMoja, peta baterijaNa progu otadžbineKod graničnog kamenaKo je vera, a ko neveraGolgotaU planinamaUsta miču, trbuh ne osećaBespućeAeroplani tukuNa domaku moraUsobši, rab božjiŽive lešine ostajuSmejali smo se gladniNa ivici životaKraj mukaSan ili javaOstrvo smrtiU front!Tamo dalekoKAPIJA SLOBODESolun HiliSad smo opet vojskaPokretMoglenske planineOsvetaNa dnu paklaGorničevoMalarijaKajmakčalanKapija slobode otvorenaSiva stenaCrna RekaMalarija nas sakupila, malerija nas razjurila`Hristos vaskrse`OprošćavajteNa leđima JežaPodnarednik TanasijePtičice nebesneFront i pozadinaArletaPreko talasa krviEPILOGGodina hiljadu devet sto trideset1/36

Stevan Jakovljević Srpska trilogijaTvrdi povezSrpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog.Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta.Sadržaj:DEVET STO ČETRNAESTAUz brujanje zvonaSirote majkeOtsada pripadamo otadžbiniS desna, u topovsku kolonuNa dugom maršuTamo se gineNa padinama CeraNa domaku pogleda i sluha neprijateljaOko jedne pređicePreko SaveŠto ni u krvavom ratu nije tako obična stvarPod okriljem krstaRat je buktaoOsmatračnica na crkvenom tornjuNa karteč!Krvav tekući posaoNa uzoranim i pustim njivama MačveAlal ti vera, tobdžija!Po zakonu otporaSela su gorelaStrašna vestU iščekivanju smrtiPa dokle ćemo?Bilo je to dvadesetoga novembraReleі`Nazdar. . . Nazdar`Naša zemlja je slobodnaPOD KRSTOMPozadina slavi naše uspeheSmrt, život. . . idu naizmeničnoU zatišjuOtmicaZemlja je uzavrelaNe, boga radi!Rovovi su ostali prazniNovo Kosovo PoljeZarobljeni`Danas je teško pronaći redove`Jankova KlisuraLihvari sahranjuju državuMoja, peta baterijaNa progu otadžbineKod graničnog kamenaKo je vera, a ko neveraGolgotaU planinamaUsta miču, trbuh ne osećaBespućeAeroplani tukuNa domaku moraUsobši, rab božjiŽive lešine ostajuSmejali smo se gladniNa ivici životaKraj mukaSan ili javaOstrvo smrtiU front!Tamo dalekoKAPIJA SLOBODESolun HiliSad smo opet vojskaPokretMoglenske planineOsvetaNa dnu paklaGorničevoMalarijaKajmakčalanKapija slobode otvorenaSiva stenaCrna RekaMalarija nas sakupila, malerija nas razjurila`Hristos vaskrse`OprošćavajteNa leđima JežaPodnarednik TanasijePtičice nebesneFront i pozadinaArletaPreko talasa krviEPILOGGodina hiljadu devet sto trideset3/11

Stevan Jakovljević Srpska trilogija Tvrdi povez Srpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog. Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta. Sadržaj: DEVET STO ČETRNAESTA Uz brujanje zvona Sirote majke Otsada pripadamo otadžbini S desna, u topovsku kolonu Na dugom maršu Tamo se gine Na padinama Cera Na domaku pogleda i sluha neprijatelja Oko jedne pređice Preko Save Što ni u krvavom ratu nije tako obična stvar Pod okriljem krsta Rat je buktao Osmatračnica na crkvenom tornju Na karteč! Krvav tekući posao Na uzoranim i pustim njivama Mačve Alal ti vera, tobdžija! Po zakonu otpora Sela su gorela Strašna vest U iščekivanju smrti Pa dokle ćemo? Bilo je to dvadesetoga novembra Releі `Nazdar... Nazdar` Naša zemlja je slobodna POD KRSTOM Pozadina slavi naše uspehe Smrt, život... idu naizmenično U zatišju Otmica Zemlja je uzavrela Ne, boga radi! Rovovi su ostali prazni Novo Kosovo Polje Zarobljeni `Danas je teško pronaći redove` Jankova Klisura Lihvari sahranjuju državu Moja, peta baterija Na progu otadžbine Kod graničnog kamena Ko je vera, a ko nevera Golgota U planinama Usta miču, trbuh ne oseća Bespuće Aeroplani tuku Na domaku mora Usobši, rab božji Žive lešine ostaju Smejali smo se gladni Na ivici života Kraj muka San ili java Ostrvo smrti U front! Tamo daleko KAPIJA SLOBODE Solun Hili Sad smo opet vojska Pokret Moglenske planine Osveta Na dnu pakla Gorničevo Malarija Kajmakčalan Kapija slobode otvorena Siva stena Crna Reka Malarija nas sakupila, malerija nas razjurila `Hristos vaskrse` Oprošćavajte Na leđima Ježa Podnarednik Tanasije Ptičice nebesne Front i pozadina Arleta Preko talasa krvi EPILOG Godina hiljadu devet sto trideset

Novo, nečitano, nema posvete. Na osami blizu mora - Zoran Ferić Godina izdanja: 2017 Broj strana: 330 Povez: Mek Roman sastavljen iz devet priča čiji glavni junaci su, na prvi pogled, legendarni dalmatinski „galebovi“, ti surovi lovci na ženska srca (i tela), svojevrsni zaštitni znak jugoslovenskih letovališta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.Smešten na ostrvu Rabu roman prati sudbine nekolicine (anti)junaka i njihove brojne „podvige“ na specifičan ferićevski gorko duhoviti način. Ali, reklo bi se da su od njih još važniji sjajno razrađeni ženski likovi, meštanke i turistkinje, jer one su te koje diktiraju i oko kojih se sve vrti.Odrastanje i sazrevanje, promašene ljubavi i ljubavni promašaji, fina melanholija koja provejava epizodama u kojima pratimo životne priče ključnih likova ovog dela uvlače čitaoca u vremenski ne tako dalek, ali sada već mitski svet tzv „bolje prošlosti“ kojoj autor odaje počast kao slatkom vremenu mladosti, a ne kao ušećerenoj nostalgiji.*„Na osami blizu mora“ delo je Ferića u naponu snage, pisca kome poređenje sa Mišelom Uelbekom odavno nije potrebno kao referenca jer je francuskog superstara poslednjim delima dobrano nadmašio.Klerikalci u Hrvatskoj još od ranije Ferića optužuju za „pornografiju“ jer su nekadri da shvate da je ono što on radi mnogo „gore“, to jest subverzivnije: lako ćemo zasmešne kretnjei žudnje koje ih pokreću, Ferić još dublje zaviruje u srce tame koje se tako često nalazi u srcu normalnog čoveka, uzornog oca, muža, majke, kćeri, našeg suseda i nas samih. E, to je ono što se ne prašta.– Teofil Pančić, Vreme„Na osami blizu mora“ proza je u kojoj Ferić iskazuje svoj raskošni talent u idejnom i formalnom smislu i razvija (ali ne i reciklira!) glavne tematske i stilske osobitosti svoga prepoznatljivog rukopisa. Spomenuta zrelost možda je u tome što više ne inzistira na hiperbolizaciji kataloga užasa, kako je to bilo u ranim radovima, a to rezultira sljedećim – prije smo njegovu prozu mogli čitati kao crni humor, a ova knjiga doista više ne izaziva nikakav smijeh, jer dijagnoza je sada konačna – život je klopka! A ova je knjiga sjajan mamac koji vas uz neizmjeran čitateljski užitak neprimjetno vodi do nje. I puno dalje.– Jagna Pogačnik, Jutarnji list

Hrvatsko društvo pisaca, 2015. Riječ je zbirci poezije sedmorice pjesnika (Arsen Dedić, Jakša Fiamengo, Enes Kišević, Tonko Maroević, Zvonimir Mrkonjić, Tahir Mujčić, Luko Paljetak) koji su životom i radom vezani za kazalište pa su mu tako posvetili i dio svoga pjesničkog opusa. Jedinstvena je to tematska pjesnička knjiga: posveta je i poklon sedmorice umjetnika riječi koji su jednom nogom živjeli u poeziji i literaturi, a drugom, koja im je ostala zaglavljena među kazališnim daskama. Svaka njihova pjesma iskazivanje je ljubavi, strasti, poštovanja prema znanim i neznanim glumcima/glumicama, dramatičarima, djelima, pozornicama, izvedbama, likovima, sveukupnoj magiji kazališta iz koje oni ne isključuju ni binske radnike, vatrogasce, garderobijerke, šminkere, portire, cug-majstore, a pogotovo ne onu ključnu stranu prirodnog kazališnog trokuta – publiku. Među sedmoricom autora, četvorica su akademici, ali i dvojica doktora znanosti. No, svi su oni ponajprije vrsni pjesnici i dramaturzi, libretisti, lutkari i – kazališni radnici. U pogovoru Lada Čale Feldman piše: `Baštineći dakle ideju što se od antičke i srednjovjekovne filozofije selila u renesansno pjesništvo – u svemirskih pobratima našoj muškoj družini kakvi su Petrarca i Ronsard - pa u baroku dospjela i na svoje zakonito ishodište, sam teatarski proscenij, odakle se vanitas obznanjivala odličnicima koliko i jadnicima u svojstvu božanske opomene, naši pjesnici-kazalištarci gotovo redom pokazuju i stilski i versifikacijski afinitet upravo prema toj, drevnoj auri. Sjetno rabe stare metričke forme, strofe i srokove, odajući dug kulturološkome značaju što su ga i poezija i kazalište svojedobno izgradili na liniji Šibenik-Split-Hvar-Dubrovnik: dobar dio naraštaja koji zbirka okuplja i sam potječe iz toga pjesnički eksplozivnog bermudskog višekutnika, pa i ne čudi da kazalištarsko-zaljubljeničke ode sriče dubrovačkom dramatiku Marinu Držiću ili, od svojih suvremenika, splitskom glumcu Josipu Gendi, ili redatelju Marinu Cariću i njegovim novovjekim povratcima starijoj hvarskoj dramatici, a onda i družini hvarskih pučkih kazališnih dobrovoljaca u čast čijih legendarnih predstava što krše razdjelnicu amaterskog i profesionalnog kazališta se ritualno slavilo, ispijalo – i pripijevalo.` *** Arsen Dedić (1938–2015), autor bezbrojnih stihova, songova i glazbe za teatar. Nerijetko i izvođač, te osnivač i jedini akter Arsen cabareta. Jakša Fiamengo (1946), autor kazališnih songova i kazališnih tekstova za djecu, dugogodišnji kritičar i selektor na festivalima. Enes Kišević (1947), autor stihova u predstavama i glumac. Tonko Maroević (1941), autor mnogih kazališnih napjeva, libretist, dramaturg i prevoditelj. Zvonimir Mrkonjić (1938), autor kazališnih songova, prevoditelj i dramaturg. Tahir Mujičić (1947), dramatičar, autor songova, redatelj, lutkar. Luko Paljetak (1943), dramatičar, dramaturg, prevoditelj, redatelj, autor songova, skladatelj, scenograf, lutkar… i glumac.

Autor: Ferić, Zoran Izdavač: Zagreb : V.B.Z. Godina izdanja: 2015 Materijalni opis: 341 str. ; 21 cm Edicija: Biblioteka Ambrozija ; knj. 423 Jezik: hrvatski Povez: meki Roman sastavljen iz devet priča čiji glavni junaci su, na prvi pogled, legendarni dalmatinski „galebovi“, ti surovi lovci na ženska srca (i tela), svojevrsni zaštitni znak jugoslovenskih letovališta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Smešten na ostrvu Rabu roman prati sudbine nekolicine (anti)junaka i njihove brojne „podvige“ na specifičan ferićevski gorko duhoviti način. Ali, reklo bi se da su od njih još važniji sjajno razrađeni ženski likovi, meštanke i turistkinje, jer one su te koje diktiraju i oko kojih se sve vrti. Odrastanje i sazrevanje, promašene ljubavi i ljubavni promašaji, fina melanholija koja provejava epizodama u kojima pratimo životne priče ključnih likova ovog dela uvlače čitaoca u vremenski ne tako dalek, ali sada već mitski svet tzv „bolje prošlosti“ kojoj autor odaje počast kao slatkom vremenu mladosti, a ne kao ušećerenoj nostalgiji. „Na osami blizu mora“ delo je Ferića u naponu snage, pisca kome poređenje sa Mišelom Uelbekom odavno nije potrebno kao referenca jer je francuskog superstara poslednjim delima dobrano nadmašio. Zoran Ferić rođen je 1961. u Zagrebu. Priče objavljuje u časopisima i novinama od 1987. godine, ali je prvu knjigu priča, Mišolovka Walta Disneya, objavio 1996. godine. Deset godina kasnije, za nju je dobio nagradu „Dekada“. Za drugu knjigu priča, Anđeo u ofsajdu (2000), dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a sledeće godine Otpusno pismo, zbirku kolumni koje je pisao za nedeljnik Nacional. Roman Djeca Patrasa objavio je 2005. godine. Šest godina posle, 2011, izlazi mu roman Kalendar Maja, za koji je dobio nagradu „Vladimir Nazor“, kao i nagrade Jutarnjeg lista, Grada Zagreba i pulskog Sajma knjiga („Kiklop“). Druga knjiga izabranih kolumni, Apsurd je zarazna bolest, izašla je 2012. godine. Za roman Na osami blizu mora (2015) dobio je nagradu „Fran Galović“, a za ilustrovanu knjigu za decu San ljetne noći (2019) nagradu „Grigor Vitez“. Putujuće kazalište, obimnu porodičnu sagu, objavio je 2020. godine. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u. MG116

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1954 g. Korice: Branko Subotic Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 — Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918—23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`.[1] Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947).[2] Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima.[3] Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941).[4] U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo.[5] Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.[1] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I—VI, Sarajevo 1976.

ŠTA JE TO NAJVREDNIJE ZMAJ JOVA OSTAVIO SRPSKOJ DECI Hadži Nedeljko Kangrga NEMA U PRODAJI * JEDINSTVENO * POSVETA AUTORA PATRIJARHU GERMANU Izdanje Manastir Žiča, 1983. godine. Ćirilica. Izbor iz religiozne poezije Jovana Jovanovića Zmaja. Knjiga na poleđini naslovne korice sadrži posvetu autora počivšem srpskom patrijarhu gospodinu Germanu, uoči Krstovdana, 1984. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK RARE * RARITET * ZA KOLEKCIONARE * SAVRŠENO OČUVANO PREUZETO SA INTERNETA: У недељу, 12. маја 2019. године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у Саборној цркви је служена Света Литургија и 20-годишњи парастос прим. др хаџи-Недељку Кангрги, лекару, великом мисионару и светилнику Цркве Христове, дугогодишњем председнику Првог београдског певачког друштва, врсном предавачу, књижевнику, изузетном богословском мислиоцу, личном лекару српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског и бројних свештенослужитеља. Светој Литургији су присуствовали и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован и епископ бањалучки Јефрем. У наставку Свете Литургије, братство Саборне цркве је служило свечани парастос блаженопочившем др хаџи-Недељку Кангрги, у молитвеном присуству епископа бањалучког Јефрема, супруге др Кангрге – Олге, као и великог броја народа, а певало је Прво београдско певачко друштво, под управом Светлане Вилић. Краћу беседу о др Кангрги је одржао старешина Саборне цркве и председник Првог београдског певачког друштва, протојереј-ставрофор Петар Лукић. За несвакидашње житије др Недељка Кангрге, као саће богато, било би потребно више књижевних остварења, а сажету верзију можете прочитати у наставку. Прим. др хаџи-Недељко Кангрга (1923 – 1999) Живот и дела Рођен је у Шкарама у Лици, а напојен је вером и љубављу према Христу уз деду Ђуру Орлића, свештеника и архијерејског намесника у Оточцу у Лици. Др Кангрга је завршио Медицински факултет у Београду и специјализацију опште хирургије. Радио је на Неурохируршкој клиници у Београду и на хирургији у Лесковцу, а од 1954. у Железничкој болници у Београду, као примаријус и начелник Одељења за гастроентерологију. Припајањем хируршких одељења Железничке болнице и клинике `Др Драгиша Мишовић`, постао је начелник Гастроентерологије на клиници `Др Драгиша Мишовић`. Обавио је више хиљада операција, а оперисао је и лечио и много свештенослужитеља и монаха. Био је лични лекар српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског, са којим су га везивале нарочите духовне нити. Као члан Српског лекарског друштва и члан Међународног удружења дигестивних хирурга, учествовао је у великом броју националних и међународних конгреса и објавио преко 70 стручних радова, у земљи и иностранству. Пензионисан је 1987. године. Мисија у Цркви У више наврата, био је члан црквене управе при цркви Светог Ђорђа на Чукарици, пленума Црквене општине београдског Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке, члан Главног одбора Верског добротворног старатељства у Београду, као и других одбора: Хиландарског, Косовског и Одбора за израду фресака у београдском манастиру Ваведењу. Када је избио грађански рат на просторима бивше Југославије, радио је као члан лекарске екипе на подели помоћи у лековима нашем страдалном народу. Др Неђо Кангрга је, преко две деценије, предавао на бројним трибинама и симпосионима у оквиру Српске православне цркве, одржао је на десетине предавања, у Београду и по многим манастирима и градовима Србије. За своја предавања је, нарочито, бирао гранична подручја медицине и теологије, као и проблематику лаичког апостолата. Стваралаштво Објављивао је песме, критичке осврте на друштвена збивања, историјске чланке и беседе у бројним часописима; био је сарадник готово свих црквених и многих стручних медицинских листова и часописа, као и дописник ЕПС-а, органа Светског савета цркава. Објавио је књигу чланака и записа са поклоничких путовања по Светој земљи, Светој гори и бројним православним светињама: `Древно и савремено: записи једног хаџије`, као и књиге: `Спомени`, `Сећања на владику Николаја и аву Јустина`, `Шта је највредније Змај оставио српској деци: избор из религиозне поезије Јована Јовановића Змаја`, `По најсветијим траговима`, `Медицина и религија`, `Живети љубављу Христовом`, `Шта је од Бога слађе је од меда`, `Радосна нада пророчка – пророци о Христу`, `Неколико речи о српском Православљу`... Издавачка кућа `Светигора` Митрополије црногорско-приморске је, 2016. године, објавила сабрана дела прим. др хаџи-Недељка Кангрге, трокњижје под насловом `Живети љубављу Христовом`, на чијим се насловним странама налазе фотографије аутора са Светим Јустином Ћелијским. Признања и одликовања Одликован је Орденом Светог Владимира Руског другог степена, Орденом Светога Саве првог степена, Орденом рада са сребрним венцем, Захвалницом патријарха Германа... Био је угледна и изузетно поштована и вољена личност, човек широког образовања, одличан говорник и предавач. Иако лекар по струци, био је изврстан теолог и богословски мислилац. Представљао је Српску православну цркву на више међухришћанских конференција. На иницијативу патријарха српског Германа, Орденом Светог Саве је одликован на Велику Госпојину, 28. августа 1988. године, у манастиру Раковици. Др Кангрга је благодарио, том приликом, патријарху Герману и Светом архијерејском синоду СПЦ, на једноставан и непретенциозан начин, изражавајући радост што је `прост Христов војник` и `обичан редов из јединица Светог Саве` добио `одликовање које се, иначе, даје високим чиновима`. Говор душе Поред живота несвакидашње богатог добрим делима, пожртвованошћу и борбом за спас многих живота и душа, упамћен је као човек светог живота и безобалне љубави. Веома га је уважавао и академик Владета Јеротић, карактеришући га као изврсног медицинара, лекара-хирурга, дубоког и осведоченог православног хуманисту, човека искуства и искрене вере; `наш велики Православац, хирург, покојни др Недељко Кангрга, који је оперисао целог живота, а увек се претходно молио пре операције...` У својим позним годинама, др Кангрга је помагао и лечио велики број деце и ратника бесплатно. Био је велики борац против абортуса, оставши упамћен и по животима беба које су спасене захваљујући његовим разговорима са мајкама... Остало је забележено и да је, једном приликом, оперисао непрекидно пуних 36 сати, као и пример његове безмерне човечности и пожртвовања, којима ништа није било постидно: за време једног општег штрајка лекара и медицинског особља, када болесницима и пацијентима није имао ко да принесе чак ни тоалетне посуде, ни храну, др Неђо Кангрга је лично ишао и, на овај начин, збрињавао све којима је помоћ била потребна. Прво београдско певачко друштво (ПБПД) Преко 30 година је провео у Управном одбору Првог београдског певачког друштва, од тога 11 година као председник (1979 – 1990), оставши, потом, његов доживотни почасни председник. Активно је развијао и унапређивао историјску мисију ове најстарије музичке институције у Србији, залагао се за неговање веза Друштва са Руском и Грчком православном црквом, превасходно кроз концертне турнеје Хора. Писао је редовне чланке о овом Хору у часопису `Православље`, држао је говоре који су се памтили и изазивали снажне емоције у присутнима, умножавао је Богом му поверене дарове и тешке задатке – трпељиво и са огромном вером и љубављу. Током његове управе, ПБПД је учестововало у историјским догађајима и јубилејима, у посетама страних делегација и црквених великодостојника, одржало је две турнеје по Грчкој, учествовало је у историјској прослави 1.000 година крштења руског народа, као једини југословенски хор у Русији (1988), одржало је турнеју по Далмацији и велику турнеју по Западној Европи (Аустрија, Немачка, Шведска, Данска, Хрватска, Словенија); учествовало је у прослави 800 година манастира Студенице, `Два века Вука`, 600 година Косовског боја, повратку земних остатака црногорске династије Петровић-Његош из Италије у Црну Гору, освештавању Спомен-храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу; одликовано је Орденом Светога Саве (1990), снимило је прву касету и плочу, `Српска духовна музика кроз векове` (1987), поново је основан Дечији хор ПБПД (1980), певало је на спектакуларним југословенским премијерама филма `Дом за вешање` Емира Кустурице, доживело велики историјски успон... Упокојење Блиставу, топлу и благородну душу др Недељка Кангрге примио је Господ у Своје наручје на велики празник Светог Василија Острошког, 12. маја 1999. године. Као истински Христов ратник и састрадалник свима који су боловали, страдали и патили, отишао је у време када су злочини НАТО-алијансе косили животе и лице Србије. Упокојио се улазећи у Светосавску цркву на Врачару, на Свету Литургију. Током целокупне своје лекарске каријере, и у најтежа времена, никада није пропуштао учешће у Литургији. Сахрањен је 14. маја, крај Руске капеле, на београдском Новом гробљу, где почива под окриљем Иверске иконе Мајке Божије. Опело је служио патријарх српски Павле, са митрополитима дабробосанским Николајем и црногорско-приморским Амфилохијем и још 22 архијереја – читавим Светим архијерејским сабором СПЦ, као и великим бројем свештеника и ђакона. На опелу је певало његово Прво београдско певачко друштво, са диригентом Дарком Јовановићем. Било је то незапамћено велико молитвено сабрање, од неколико хиљада људи, који су дошли упркос бомбардовању и сведочили колико је љубави и непролазних трагова оставио за собом овај човек великог срца, духа, ума и дела... Опроштајна беседа патријарха Павла После опела, дирљиву, топлу, очинску опроштајну беседу је одржао патријарх српски Павле: `Богу се помолисмо за душу покојног брата нашег Недељка, човека који је заиста знао и зашто живи и достигао смисао и постигао циљ живота свога. А, то је, по речи Светих: стећи блажени непролазни живот, који већ почиње у овоме свету, а наставља се у ономе непролазном – испуњавајући обе заповести Христове о љубави према Богу, која је највећа заповест и у којој се садрже све остале заповести, и све још више од тога, и љубави према ближњима. Он је заиста стекао и блаженство и Царство небеско`. Говорећи о подвизима и човекољубљу др Кангрге, патријарх Павле је, са задивљујућом извесношћу и поуздањем у спасење душе блаженопочившег раба Божијег Недељка, указао `да је он остварио смисао свог живота и да је, ево, у Царству небеском и да и нас очекује да и ми, остваривши смисао свог живота, нађемо се заиста на оној страни на којој ће се и он наћи, а то је страна коју ће Господ, када дође, и познати и признати за Своје. То је права утеха и његовој мајци и сестри и супрузи и осталој родбини, и свима нама који смо били његови пацијенти и свима познаницима. Он је знао зашто треба живети и како треба живети и како стварати вечну кућу на ономе свету...` Ништа лепше, топлије и дивније није могло бити изречено – и то од поглавара наше Цркве, који је и сам живео светим животом и коме је Господ, без сумње, открио даљи пут душе раба Божијег Недељка, на поуку свима нама. Његов је живот диван путоказ и свим бездетним супружницима: како Бог, лишивши човека биолошког порода, не оставља човека са празним наручјем, спушта му у живот другачије дарове и позива га на више удостојење – материнства и очинства над многима, над онима који страдају, плачу и вапе за љубављу. Ништа дивније и утешније у то време, а данас ништа тако обавезујуће за Прво београдско певачко друштво као познање какав га је човек предводио, волео и за њега се борио... Житије саставила: Ивана Радовановић # 66

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Biljeske iz Moskovskog dnevnika od 1935. do 1937, godine U putopisnom i autobiografskom dnevniku Roman jednog romana (1955) prikazao je život borca i pisca koji se u vrtlogu staljinističkih čistki bori za pravo umjetnika i čovjeka na vlastiti književni i moralni integritet. Omot: Gabor Zoltan Ervin Šinko (rođen: Franz Spitzer) (Apatin, 5. oktobar 1898 - Zagreb, 26. mart 1967) bio je jugoslovenski pisac mađarskog porekla, član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i redovni član Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Biografija Rođen je u Apatinu, 05. oktobra 1898. godine, u imućnoj jevrejskoj porodici, koja se bavila trgovinom kudelje. Prestižnu Osnovnu školu jevrejske crkvene opštine, kao i četiri razreda Građanske škole, završio je u rodnom gradu, dok je srednjoškolsko obrazovanje nastavio u subotičkoj Gimnaziji. Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je i poslat na front. Pod snažnim uticajem, tada izrazito aktuelne, socijalističke ideologije (bila je prisutna i u njegovoj porodici, jer je jedan od rođaka bio urednik levo orijentisanog političkog časopisa), pristupio je, zajedno sa sestrom Barbarom, revoluciji u Mađarskoj, gde je učestvovao, pod vođstvom Bele Kuna, u stvaranju kratkotrajne sovjetske republike. Nakon sloma Mađarske sovjetske republike živeo u kraćim periodima širom Evrope (Beč, Pariz, Cirih, Moskva), sa kratkotrajnim boravcima na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U periodu 1935-1937. godina boravi u Moskvi. Godine 1939. postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. [1] Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Francuske vraća se u Jugoslaviju i preko Drvara, 1941. godine, prelazi u italijansku okupacionu zonu, da bi jedan deo rata proveo u internaciji, u koncentracionom logoru na Rabu. Nakon puštanja na slobodu, priključuje se, 1943. godine, partizanskim jedinicama. Posle rata, nastanio se u Zagrebu, ali je često boravio u Novom Sadu, gde je bio angažovan kao profesor, a od 1959. godine i šef Katedre za mađarski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti postao je 1950. godine, a od 1960. godine, i njen redovan član. Književna karijera U svet književnosti ušao je 1916. godine, objavivši prve poetske radove (zbirka pesama „Noći i zore“), pod pseudonimom Ervin Šinko, a koji će, od tada, koristiti celog života. Za vreme boravka u Beču (1922) pokreće književni časopis „Testver“, da bi svoje književne priloge, do 1939. godine, publikovao u poznatim evropskim časopisima, u Budimpešti, Beču, Bratislavi, Kluž-Napoki, Parizu, Moskvi, itd. Nakon oslobođenja, objavljuje i u brojnoj jugoslovenskoj književnoj periodici („Literatura“, „Republika“, „Forum“, itd). Bogati književni opus Ervina Šinka, između ostalog, čine: zbirke pesama („Bolni Bog“-Beč 1922), romani („Četrnaest dana“-1947. i „Optimisti“-1954), novele („Aronova ljubav“-1951. i „Egidis kreće na put“), književne studije i eseji („Falanga Antihrista“-1957), „Bauk kruži Evropom“-1951) i dnevnici („Roman jednog romana“-1955. i “Drvarski dnevnik”-1987). Smrt i nasleđe Umro je u Zagrebu na groblju Mirogoj, 26. marta 1967. godine, a u znak poštovanja prema Šinkovom književnom stvaralaštvu, jedna ulica u Apatinu nosi njegovo ime. [2] Dugo vremena, na jednoj kući u ulici Dimitrija Tucovića u Apatinu, nalazila se pogrešno postavljena spomen ploča, na kojoj je između ostalog pisalo, da to rodna kuća Ervina Šinka. Uvidom u Matične knjige rođenih, može se konstatovati da je njegova rodna kuća navedena pod brojem 742, odnosno kuća u današnjoj ulici Petra Drapšina br. 11 (danas trgovačka radnja „Kvin“).

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadO autoruБранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.[3]Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.БиографијаДетињство и школовањеСпомен-плоча на зиду Зграде Народне банке Србије у Улици краља Петра у Београду, на месту где се некада налазила родна кућа Бранислава НушићаБранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса) Цинцарина, и мајке Љубице Српкиње. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Матурирао је у Београду.Још као гимназијалац завршног разреда постао је члан Ђачке дружине "Нада". Његов први књижевни рад представљале су песме, од којих су две објављене у "Надином" алманаху.[4] Своје песме касније је објављивао и у "Голубу" - листу за српску младеж 1879. године.[5] Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883, у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније, 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење, јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студије правних наука започео је у Грацу (где је провео годину дана)[6], а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. годинеСа дванаест година Нушић бежи од куће, како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али га градски пандур убрзо враћа кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку. У том воду је био и песник Војислав Илић,[7][8] са којим Нушић остаје нераздвојан пријатељ све до Илићеве смрти, 1894. године.[9] Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака, мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.ЗатворПошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.Сцена из представе Протекција Б. Нушића, Секција за Дунавску бановину (НП, Београд), Нови Сад, 1934, Позоришни музеј ВојводинеГодине 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[10]На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.9/3

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadO autoruБранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.[3]Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.БиографијаДетињство и школовањеСпомен-плоча на зиду Зграде Народне банке Србије у Улици краља Петра у Београду, на месту где се некада налазила родна кућа Бранислава НушићаБранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса) Цинцарина, и мајке Љубице Српкиње. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Матурирао је у Београду.Још као гимназијалац завршног разреда постао је члан Ђачке дружине "Нада". Његов први књижевни рад представљале су песме, од којих су две објављене у "Надином" алманаху.[4] Своје песме касније је објављивао и у "Голубу" - листу за српску младеж 1879. године.[5] Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883, у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније, 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење, јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студије правних наука започео је у Грацу (где је провео годину дана)[6], а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. годинеСа дванаест година Нушић бежи од куће, како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али га градски пандур убрзо враћа кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку. У том воду је био и песник Војислав Илић,[7][8] са којим Нушић остаје нераздвојан пријатељ све до Илићеве смрти, 1894. године.[9] Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака, мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.ЗатворПошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.Сцена из представе Протекција Б. Нушића, Секција за Дунавску бановину (НП, Београд), Нови Сад, 1934, Позоришни музеј ВојводинеГодине 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[10]На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.9/3

Danilo Marić SUZOPOLJE roman o boju na Kosovu BIGZ, Beograd, 2000. U vrlo dobrom stanju. Ovaj tekst u dosta kraćoj verziji, na turskom jeziku, objavljen je pod nazivom Yasova. Roman Danila Marića SUZOPOLJE bavi se jednom temom koja je decenijama bila zapostavljana u srpskoj književnosti a koja se danas ne samo rabi nego je, štaviše, postala i vrlo komercijalna. To je ono burno vreme što prethodi prekretničkoj godini srpske istorije (Kosovski boj 1389.) a obuhvata, dakako, i samu tu godinu i njene posledice po budućnost srpskog naroda. Odmah ćemo reći: Marićev roman, iako nastoji sačuvati osnovne fakte i odnose koji su nam iz istorije poznati, predstavlja pitko romansijersko štivo u kome ima (i to je njegova umetnička prednost) i dosta slobodnih i maštovitih kombinacija. Istina, autor ne remeti osnovne istorijske linije što su jednom zauvek (ili bar za dugo vremena) postavljene, ali on na njih polaže i izvesne imaginativne slojeve narativnih tokova. Tako, na primer, autor pravi pretpostavku da je između sultana Murata i cara Lazara bilo izvesne ratničke igre u smislu hoće li Murat sa svojom ordijom proći kroz Sićevačku klisuru, kraj Niša, ili će udariti na drugu stranu, pri čemu autor pokazuje i dobro poznavanje terena i ponešto od vojničkog znanja što njegovo pripovedanje čini ubedljivim. Poznatu legendu o Milošu K(obiliću) prepravlja u tom smislu što ubistvo Muratovo nije izvršeno na način kako to narodna tradicija prenosi, već je na Muratov šator izvršen udar elitne grupe srpske vojske (danas bi se reklo komandosa) koja je obavila zadatak, pri čemu su svi ili skoro svi izginuli. Što se pak smrti cara Lazara tiče, autor dopušta da je on bio zarobljen, pa kako je odbio da se priključi Bajazitu u njegovom pohodu na Evropu a protiv katoličanstva, smatrajući to izdajom u najgorem smislu, on gubi glavu. Izvesna promena je izvršena i u pogledu lika Kosovke devojke: to nije, kako legenda kazuje, devojka iz naroda, već je to kćerka cara Lazara Mileva koja polazi na Kosovo polje ne bi li našla svoga verenika, vojvodu Vukašina, kasnije to nije niko drugi do Bajazitova žena, sultanija Olivera. Iako, kao što se iz ovoga vidi, ima u Marićevom romanu dosta izmena fakata (koje je i inače teško istorijski utvrditi), on je ipak istorijski roman (u kojem su od najveće vrednosti njegovi psihološki sadržaji), pouzdan što se opšte atmosfere tiče. Istorijske činjenice služe autoru kao osnova na kojoj stvara autentičnu atmosferu tog davnog vremena. On međutim nije išao ni u kakva istorijska detaljisanja, već je više ponirao u dubinu likova, nastojeći – i to sa znatnim uspehom – da nam predoči šta se dešavalo u dušama glavnih protagonista te za srpski narod odsutne bitke. (Tako ćemo se u romanu susresti sa književno uspelim portretima cara Lazara, carice Milice, kneževića Stefana, Lazarevih zetova Đurđa i Vuka Vuka Brankovića, vojvode Vlatka Vukovića, izaslanika bosanskog kralja Tvrtka, izvesnih sveštenih lica itd.) Autor ne povezuje likove u jedan sled zbivanja, jer su ta zbivanja poznata već po samoj istorijskoj pozadini. On nastoji da promisli o posledicama koje Kosovski boj može imati po ceo srpski narod, i ne samo po njega. Sudeonici Kosovskog boja i te kako su svesni činjenice da se tu, na Kosovu, ne bije bitka samo za Srbiju, niti samo za Balkan, već za celu Evropu. On ističe nesložnost feudalnih velikaša (na kojem insistira i narodna tradicija) kao odsudnog činioca svega što će se dogoditi. Temeljnim insistiranjem na tome autor pravi aluziju i na naše vreme. To nije saopšteno napadno, ali fluid toga značenja zrači iz celog rukopisa. Pisac ističe da su Stefan Lazarević i Dušan Silni jedina dva srpska vladara iz roda Nemanjića koja su ostala bez crkvene kanonizacije, jer je prvi – do vlastitog samoosvešćenja – bio isuviše agilan saradnik pobedničkog islama, a drugi – krune radi carske – veoma sklon katoličanstvu na šta Srpska crkva, razume se, nije gledala sa naklonošću. Inače celim romanom struji tradicija svetosavlja kao onog osobenog činioca koji je vršio i u to doba i kasnije proces etničke i nacionalne homogenizacije.

KCNS, 2013. Branislav Živanović: TEMPERATURA DRUŠTVA Žanrovska nesvodivost novog proznog ostvarenja novosadskog pripovedača i romansijera Franje Petrinovića (1957), Gramatika poremećaja – podnaslovom označeno kao balade s početka veka – premda, sledeći logiku tržišta označeno kao roman, našlo je svoje mesto i u ovogodišnjem užem izboru za „Andrićevu nagradu“. Počev od genitivne sintagme naslova, metaforične koliko paradoksalne, vidimo da je posredi odgovor na pesničku jezičku fiksiranost, dok se sam tekst kreće u znatno širem i raznovrsnijem žanrovskom opsegu nego što sugeriše podnaslov. Roman ispituje granice fabuliranja i smenjivanja formi, iskaza i rečenica, stilskih figura, koje bi na suveren i verodostojan način artikulisale pomanjkanje duševnog stanja intimnog i kolektivnog prostora savremenog društva pod pritiskom protejskog poretka. Petrinović između dužih i kraćih narativnih celina, između poeme, pesme i blokova kratkih priča, nastoji da ispripoveda priču (o) dvoje junaka, Sergeja i njegove supruge/anime Anđelije, birajući, ironično, upravo ton balade za ambijent sage stavljene na udare sredine i poretka koji prete da ugroze njihovu egzistenciju. Pored ovih, iskrsavaju realizam i fantastika, ali i elementi nižih literarnih i paraliterarnih žanrova, poput (auto)biografije, dokumentarizma, feljtona i dnevnopolitičkog komentara. Vezivno tkivo narativnih i poemskih celina razdvojenih poglavljima/naslovima rešeno je jedinstvom radnje, mesta i likova. Vreme se prostire od osamdesetih godina prošlog veka do sadašnjosti, iz kojih se pripovedač promenljivom fokalizacijom, upravnim i neupravnim govorom, vešto i suvereno oglašava svojim svevidećim flanerskim okom. Poremećaji se očitavaju na relaciji između gramatičkih konvencija i govora, tj. vokabulara novog doba, neuravnoteženosti opservacije i komentara, kao i na planu iskidane naracije. Čitalac često sa sigurnošću ne može da zna ko i kada govori, jer protagonisti su ličnosti iskrivljene percepcije, problematične optike, egocentrici nestabilnog identiteta, što se da očitati i njihovom čestom promenom imena i nadimcima kao ironizovanog tepanja (Serjoža, Serjožica, Sergejčić, Sergejević; Anđelika, Anđa, Anđuša). Preobražaj imena odgovara čestim preobražajima likova, odnosno promeni narativnih strategija. Prostor u koji žele da se asimiluju i steknu afirmaciju je prostor koji ih je proizveo i oblikovao da bi ih kasnije prezreo i odbacio – Novi Sad, sa svojim kvartovima (Podbara, Liman, Telep, Detelinara), suburbanim i marginalnim lokalitetima (kafana, pijaca, ulica, park i dr.). Posredi su likovi različitih ambicija i mogućnosti, odnosno interpretacija, ali koji ne uspevaju da realizuju i razviju sebe i svoje potencijale. Petrinović ne komentariše savremenu istoriju, već reperkusije minulog vremena; uticaj na oblikovanje jedne mladosti, čije predstavnike nalazi u marginalnim subjektima, tridesetpetogodišnjacima, Sergeju i Anđeliji, rezigniranim subjektima, tipu suvišnih ljudi, u priči nestvarnim koliko stvarnim u realnom svetu: Sergej, klaustrofobični naivni idealista, i Anđelija, agorafobični histerik, čine komplementaran par, binom: pamet i srce. Nemogućnost da odgovore na zahteve stvarnosti rezultira traumom kao proizvodom mehanizama jednog od lica moći, represije i nasilja sredine, koji im ukidaju mogućnost da promene svoju sudbinu i pronađu stabilno uporište u svom životu. Komunikacija, doživljaj sveta, osećaj promašenosti i česti preobražaji u ponašanju i perspektivi likova indikatori su poremećenosti. Shodno promeni unutrašnje i spoljašnje perspektive menjaju se i modaliteti obraćanja, odnosno njihova prisutnost i vidljivost u romanu. Svetlokosi Sergej i crnokosa Anđelija čine dve krajnosti istog modaliteta. NJih dvoje predstavljaju dijagram društva, sinegdohu jednog vremena. Kao antipodi, njihova sudbina, simbolički posmatrano, odgovara figurama/partiji šaha. Ovo ne čudi, budući da Petrinović u trećoj četvrtini romana naročito rabi jedan šahovski termin nemačkog porekla: cugcvang. Reč je o poziciji u šahu u kojoj igrač, iako u prednosti i bezbedan, biva primoran da povlači poteze koji ga postepeno vode matu. Dosledno tragikomičnosti likova, Petrinović groteskno tematizuje njihovu besciljnost pred prinudama života/poretka u modernoj civilizaciji koja poništava individualnost i onemogućava slučaj kao sudbinu, šahovskom kombinatorikom postojanja i neposedovanja vlastite sudbine/smrti, koja od lokalne balade postaje univerzalna antibajka. Nova misao, 2014. Franja Petrinović (1957, Novi Slankamen), studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Uređivao je časopis Polja, pisao je za novosadski Dnevnik, a posle toga je bio urednik u izdavačkoj kući Stylos. Piše prozu, eseje i kritike. Do sada je objavio romane Mimezis, mimezis romana (1983, sa Đorđem Pisarevim), Tkivo, opsene: povest (1988, 2001), Izveštaj anđela (1997), Poslednji tumač simetrije (2005) i Almaški kružoci lečenih mesečara (2011); knjigu eseja Pred vratima raja (2002, sa Đorđem Pisarevim) i zbirku priča Trauma – stečajne legende (2009). Dobitnik je više književnih nagrada – Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (1997), te nagrada „Branko Bajić“ (2002), „Iskra kulture“ (2006), nagrada „Laza Kostić“ (2006), „Stevan Pešić“ (2010) i „Karolj Sirmai“ (2011). Živi u Novom Sadu.

ERIH MARIJA REMARK POVRATAK Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

ERIH MARIJA REMARK LJUBI BLIŽNJEG SVOG Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970 Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva) Fizički opis 407 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Boško Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8 Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque. Tiraž 15.000. UDK 821.112.2-31 COBISS.SR-ID 24585223 Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka. Biografija Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Rani život Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3] Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8] Vojna služba Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske. Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9] Književna karijera Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10] Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4] Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji. Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12] Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13] Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15] U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16] Lični život Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961. Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975. Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24] Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Nedostaje najavni list, ima pečat biblioteke, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Naslov Poezija / Antun Branko Šimić ; [izbor i predgovor Zdenko Lešić] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1976 (Mostar : `Veselin Masleša`) Fizički opis 234 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lešić, Zdenko Franičević, Marin Šimić, Stanislav Žmegač, Viktor Vučković, Radovan Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Ristić, Marko Zbirka ǂBiblioteka ǂArs. Lektira ISBN (Karton) Napomene Str. 5-21: Poezija Antuna Branka Šimića / Zdenko Lešić Str. 39-44: Šimićevi rani stihovi / Marin Franičević Str. 71-77: Slobodni stihovi A. B. Šimića / Stanislav Šimić Str. 129-136: Šimićeva lirska revolucija / Viktor Žmegač Str. 159-166: Šimićev zaokret prema stvarnosti / Radovan Vučković Str. 191-195: Antun Branko Šimić - pjesnik tijela / Ivan Goran Kovačić Str. 219-226: Smrt u pesmama Antuna Branka Šimića / Marko Ristić Bilješka o piscu: str. 227 Napomena priređivača: str. 229 Bibliografija: str. 228. Predmetne odrednice Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Šimić, Antun Branko, hrvatski pjesnik, kritičar i prevoditelj (Drinovci, BiH, 18. XI 1898 – Zagreb, 2. V 1925). Tri razreda franjevačke klasične gimnazije završio u Širokom Brijegu. Već kao petnaestogodišnjak objavio je pjesmu u časopisu Luč. Nakon Širokoga Brijega kratko vrijeme boravio u Mostaru, zatim upisao četvrti razred gimnazije u Vinkovcima, a školovanje nastavio u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji. Rane pjesme od 1913. do 1917. u velikoj mjeri slijede Matošev pjesnički program. Posrijedi je pejzažna lirika stroge forme i impresionistički uhvaćenih pojedinosti iz zavičajnog okružja. Katkad neposredna impresija sinestetski nadilazi uobičajene okvire osjetilnih podražaja (Bolesnica) pa neki stihovi anticipiraju autorovu iduću poetsku koncepciju. Nakon upoznavanja s njemačkim ekspresionističkim pjesništvom preko časopisa Der Sturm, 1917. došlo je do temeljnoga zaokreta u Šimićevu shvaćanju poezije i umjetnosti pa je pokrenuo svoj prvi časopis Vijavica. U tekstovima Namjesto svih programa, Anarhija u umjetnosti, O muzici forma ispovijedao je nova modernistička načela, ali je ostao na stajalištu čistoće umjetnosti. Iako odličan učenik, morao je napustiti gimnaziju jer školske vlasti učenicima nisu dopuštale izdavanje javnih tiskovina. Od tada se u potpunosti posvetio pisanju neprestano živeći u siromaštvu, ali je unatoč nesređenim egzistencijalnim prilikama ostavio plodan i iznimno značajan književni opus. U skladu s novim programom, pjesme koje su nastale od 1917. do 1919. pisane su slobodnim stihom i označuju se kao Šimićeva ekspresionistička (»anarhična«) faza. Prožete su nemirom ili očajem lirskoga subjekta i bilježe impulse koje ekstatični subjekt »hvata« u brzu tempu gradskog življenja (Pjesma, Grad, Ples, Pjesma pjesnika). Šimić katkad rabi i tzv. telegrafski stil, omiljeno sredstvo futurističke i ekspresionističke poezije, izostavlja gramatičke veze i interpunkcijske oznake ili ih maksimalno pojednostavljuje kako bi se dočarala simultanistička percepcija okolnih fenomena, odn. naglasila brzina ili intenzitet proživljenog iskustva („O svijet i ja u svijetu i svijet u meni / Grad noći žene zvijezde / Ples radost vrisak bog / ja pjevam“) koje teži prvotnoj senzaciji, „očišćenoj“ od naslaga „istrošene“ civilizacije. U kasnijim fazama uglavnom je napustio takve kompozicijske postupke. Vijavica je izlazila do 1919., a nakon toga Šimić je izdavao časopis Juriš, koji se iste godine ugasio. Već teško bolestan, 1924. pokrenuo je i Književnik, a nakratko (od ožujka do studenoga 1923) s M. Begovićem uređivao Savremenik. U zaoštrenim manifestima iz Juriša (Usamljenost duha, Juriš) prosvjedovao je protiv zatečenoga stanja u društvu i kulturi, zahtijevao rušenje dotadašnjih vrijednosti i postavio utopijski projekt „duhovnoga carstva na zemlji“. God. 1920. objavio je svoju jedinu zbirku Preobraženja. Sastoji se od 48, uglavnom kratkih, pjesama. Neke su objavljene prethodnih godina, ali ih je Šimić preradio pa se Preobraženja smatraju zasebnom (»kanonskom«) fazom. Pjesme u knjizi odlikuju se posebnim grafičkim aranžmanom (tzv. središnja os), što ga je Šimić preuzeo od njemačkog pjesnika A. Holza (Phantasus, 1898–99), a i u ostalim slojevima zbirke simetrija je temeljno organizacijsko načelo. Uvodeći velike teme kao što su „Bog“, „ljubav“, „smrt“ (tijelo) i „poezija“ (umjetnost), Šimić ih koncentriranim i pomno dotjeranim diskursom uklapa u sliku svijeta koji prolazi bezbrojne preobrazbe u različitim tipskim personama (bolesnik, zavodnik, zavedena, mjesečar, mučenik) ili pojavama, da bi se onkraj vremena i prostora sve životne forme na kraju vratile panteistički zamišljenu apsolutu (Otkupljenje, Budući). Depatetizirani izraz, stilizirana (nemimetička) uporaba kolorita, vizualnost pjesničkoga znaka, dubinska eufonija i funkcionalno upošljavanje praznine (bjeline) samo su neke od inovacija koje su postale trajnim naslijeđem hrvatske moderne lirike. Poezija nakon Preobraženja označuje novi zaokret u smjeru „neoklasičnog“ izraza, pa slobodni stih katkad ustupa mjesto obnovljenoj strofičkoj formi i vezanomu stihu. U okviru kasne Šimićeve poezije daju se uočiti i tekstovi koji u Baudelaireovu duhu osciliraju između odsutne transcendencije i unutrašnjeg ideala (Prazno nebo i Nađeni bog), a u pjesmi Smrt i ja („Smrt nije izvan mene. Ona je u meni / od najprvog početka: sa mnom raste / u svakom času“) Šimić se, poput R. M. Rilkea, približava shvaćanjima o nerazlučivom jedinstvu života i smrti. Približivši se i poetici »nove stvarnosti« (Neue Sachlichkeit), spjevao je cijenjeni ciklus Siromasi. Metamorfoze koje je Šimićevo pjesništvo prošlo u kratkom vremenskom razmaku govore o brzom sazrijevanju i skokovitom razvoju autora, a kritički i feljtonistički spisi to zorno ilustriraju. Mnogobrojni članci o suvremenim književnim pojavama i piscima pokazuju da je Šimić intenzivno pratio europska umjetnička zbivanja i da je promptno reagirao na one događaje koji su odgovarali njegovu senzibilitetu i trenutačnim umjetničkim interesima (Tri zapisa o pjesništvu). Kao kritičar, o domaćim je, pa i etabliranim autorima (V. Nazor), pisao vrlo oštro (Naš najproduktivniji pjesnik; Prazna retorika Miroslava Krleže, 1917), često ulazeći u polemike (Pravdanje o Vidriću, 1922). Osim o hrvatskim i srpskim piscima, pisao je o gotovo svim važnijim njemačkim i austrijskim pjesnicima ekspresionističkoga naraštaja, a bio je dobro upućen i u francusku književnost, pa čak i u skandinavske književnosti. Preveo je 1923. roman Blagoslov zemlje K. Hamsuna, ali je prijevod tiskan tek 1983. Nakon teške upale pluća 1924. obolio je od tuberkuloze i pokušao se liječiti u Dubrovniku i Cavtatu, a 1925. vratio se u Zagreb. Velik dio opusa ostao je neobjavljen do 1950-ih i 1960-ih, među ostalim i nekoliko dramskih fragmenata te započeti roman Dvostruko lice, kada su mu objavljena Sabrana djela (1960). Šimić je uz T. Ujevića i Krležu najistaknutiji hrvatski pjesnik modernizma, zaslužan za popularizaciju slobodnoga stiha i novih kompozicijskih načela (Tehnika pjesme, 1923) kao i za definitivnu integraciju hrvatskog pjesništva u europske književne tokove. Sve bogatija recepcija njegova pjesničkoga djela, u zamahu od 1960-ih, potvrđuje takav status, a kritički sudovi Preobraženja svrstavaju u vrh novije hrvatske lirike. MG57 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Devedsto petnaesta - Ožalošćena porodica,Opasna igra,Dr - Put oko sveta,Gospođa ministarka - Običan čovek,Svet,Beograd nekad i sad - Opštinsko dete,Listići - Hajduci,Pripovetke - Narodni poslanik,Sumnjivo lice,Protekcija - Mister dolar,Pokojnik,Vlast,Male scene - Autobiografija, - Pučina,Tako je moralo biti,Kneginja od Tribala,Knez od Semberije Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

TIN UJEVIĆ ODABRANA DJELA TINA UJEVIĆA 1-6 Priredio - Šime Vučković Izdavač - `August Cesarec`, Zagreb; Slovo ljubve, Beograd Godina - 1979 21 cm Edicija - Odabrana djela Tina Ujevića Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. PJESNIŠTVO I 412 str SADRŽAJ: Popratna riječ Proslov pred čitanjem LELEK SEBRA Sanjarija Čestitka za rođendan Molitva Bogomajci za rabu božju Doru Remebot Hektor za Astijanakta Vječni prsten Svakidašnja jadikovka Romar Žene među kraljicama Nešto kao zaglavak Misao na nju Rotonda Pokrajina Vivijani Dah Odsutni Žene Meni bez mene Tajanstva Duhovna klepsidra Želja Odlazak Noću Vremena Slaboća Maštovita noć Na povratku Suvišni epitaf Vedrina Zavjetrina Zvijezde u visini Molitva iz tamnice Rusi i Rusija Bdijenje Perivoj KOLAJNA I Stupaj sa svojim mrakom II Uhapšen u svojoj magli III Puca, u ognju, naša glava IV Miris ljepote struji u toj kosi V Ove su riječi crne od dubine VI Je l` ikad čovjek omamljenim vinom VII Kad vidim njenu bijelu sliku VIII Iz tvoga doma zijaju ovamo IX Božanska ženo, gospo nepoznata X Znaš da mi čežnja u čekanju sniva XI Blaženo jutro koje padaš XII Pod gluvim batom noćna dažda XIII Jer ti si došla s druge strane svijeta XIV U ovoj gužvi, ovoj stisci XV U svili skuta šuštavoj Superna XVI Kakva čudna svjetla iskre se i gasnu XVII Lijepa ženska imena XVIII Osmjejak svaki ljuto plane XIX Diljem dana što me svojom čamom plaši XX U ovom mraku mirisavu XXI Noćas se moje čelo žari XXII Svjetlosti moje vjere, tugo tuge XXIII Kud god pogled bacim, ponižena čela XXIV Ako čežnja živca stremi u taj vis XXV Hoće li iko kad da shvati XXVI Dok na nju mislim, ja silazim s uma XXVII Devet mjeseci što ja sidoh s uma XXVIII Golublje perje ili krila laste XXIX Uzalud muka mišice i uma XXX Zelenu granu s tugom žuta voća XXXI S ranom u tom srcu, tamnu i duboku XXXII Ponore! more povrh moje glave XXXIII Noću kad hara zračni užas Gota XXXIV Dubina svijeta munjom tvojih ruku XXXV O Previsoka, Preduboka XXXVI U kiti svjetla slavna Izabela XXXVII Očajno naše bolovanje XXXVIII Danas me davi teško nebo XXXIX U mojem vrisku bez prestanka XL Po ovom gustom, strašnom daždu XLI Veliki Duše, ako u tom slomu XLII Duše što vidiš kroz prozirno srce XLIII Tišino noćna, mlijeko utaženja XLIV Ti što snivaš često zvučnu smrt slavuja XLV Grčevi srca za pijanstvom duha XLVI Ljubi i poznaj kroz tu vatru krotku XLVII I ja što evo bezumno ispisah XLVIII I tako dakle u to prozno vrijeme AUTO NA KORZU Polihimnija Uzvišenje Robovanje Protiv milosti vijeka Nostalgija svjetlosti Suza virtuoza Visoki jablani Desetgodišnjica vlažnoga humka Čin sputanih ruku Iz gospođe Tlapnje Traženja na miljokazu Čitulja budućega Beznadni povratak Razapeta Afrodita Autom kroz korzo OJAĐENO ZVONO SLAVA Dušin šipak Pozdravi majske grane Čarobni pelivan Zapis na pragu Orfika Cvrkutanje srca u pokrajini sanja Prostodušni sati Duhovno veče Dobrote dobroga sunca Mistički prostor noći HRPE Pobratimstvo lica u svemiru Stihovi su postali grad Ulični pjevači Pamćenje pločnika Među spratovima Zadržane sile bića Noć pijanica Prodavačice cvijeća Strmoglavi voz Kiklop na vodi Fotoreporter s krilima arhanđela Djetinja tlapnja i nijema čarolija lutaka Vasionac Ulica fantoma Automati Satanove žalosti Dječji ugao Unutrašnje jezgro Majdani u biću na dvije noge Oporuka pjesnicima Dažd Pomrčina MISAO Pogledi u praskozorju Voćke blagoslova Sablasti putovanja Tumaranja bezazlenog srca Produženi svijet Mašta povodom očiju Noć u kojoj pljušte zvijezde Pojave starenja Sunčeva kolijevka Basne čarobnjaka Pjesničko razbojište Mrtvačeva veza Igračka vjetrova Odmorni uranci ZEMLJA I DOBA ZRAKA Svetkovina ruža Da bi dušine riječi bile ispovjeđene za plemenita stabla Uresi zemlje Ogledam se u jezeru Drhtavi park Što šapće vodoskok Sunčani park Odmor pokrajine Most na Miljacki Bura na Braču Predznaci proljeća Treptave pređe jeseni Buđenje Nagovještaj zime Šumska odaja LJUBAV Unutrašnji harem Turris eburnea Čari žene Vrućica od žene Kovčežić s biserjem Cjeloviti cjelov i ti Agonija Boja uspomene MAMURLUCI I POBJEŠNJELA KRAVA Hymondia to mou somati Svratište sub iove divo Stabla po zimi Maslina i smokva uz morsku obalu Čar magle Strovo Tramvaji do Selske ceste Kozmogonije PJESNI RAZLIKE Za novim vidicima Oproštaj Naše vile Ogledalo Crvene zvijezde Kotao Smrt cvijeća Sutrusni tramvaji Nadmiris Probuđeni Orfeus San i ludilo Vjetru Survanje u prazninu Dubre duša Kozmičke ruke Duša u prašini Bezglavi dromedar Zimski utisak Vrući vjetar u noći Oblak u prozorskom staklu Mucanje nad tratinom Pokušati biti ganut na Ilidži Pakt sa demonom Mizantrop Anđeo tuge Jedan čovjek priča o sebi Kada u paradi svetkovine Ložnice u kovčegu krajolika Suton u čovjeku Nimbusi nad vidnim poljima Blagoglasja česme mlijeka Doživljaj noći Cika tržnice Krotki kruh i blago duhovnosti Noć okrvavljenih zvijezda Čardak uspomene Susreti na putu Sve se stvari ne mogu reći ni do kraja svijeta Zaboravljeno ja Kostur vremena Pogled u noć (O Tine) Snohvatica Smak svijeta i rasulo kaosa Grob Mamurluk ili sni vidovitoga pijanca Stoljeća Autoportret Još jedan cvrčak (Penzionirac Franta, bik iz Zagrastoka) Glasanje vjetra u noći Jesenje neveselje Napomena 2. PJESNIŠTVO 404 str SADRŽAJ: ŽEDAN KAMEN NA STUDENCU Žedan kamen na studencu Mekoća perina Pet stabala Odmazda cvijeća Okomito čovječanstvo Pokop očiju Ovjenčanja Vesela luka Kretanje grana Otkuda dolazi večer Obred utapljanja biserja Mladi slijepci Okamine Mjehurići Pedepsani pješaci Ukleta djevojaštva Vitezovi šafrana Vlati u pašnjacima sanjivosti Siromaški put Fluidi sutrašnjosti Stare razglednice Svirala modre uvale Krilati skupštinari Moje nepoznato biće Pomorci Poniženja ljepote Ilustracija Izjava svijetu Čarolija riječi Pisma u daljine Stihovi Meluzini Zaravan u lječilištu Nostalgija prozora sučelice Sjena i njena slava Glad Tragika očiju Varnice u stepi Sklonidbe ruku U spuževoj kućici Subota uvečer poslije 9 Odar u arki snova Kružna cesta sreće Vrućice od peluda Arteske vode Pješačenje fakira k dušama Svjetlo na rukama Gruda zemlje Fisharmonika Žuti mjehuri oko svjetiljaka Himnika i retorika zvona Molitva za koru kruha i zdjelu leće Legenda svijeća Ganutljive opaske Peći Mrki čempresi Prozor na ulicu Majstori dlijeta Ridokosi Mesije Preobražaj oblaka i čeona mjesečina Tarma na obroncima Dozrijevanje ljepote Eros slika krajolik San među stvarima Poniznost usuda konja Verpeža Na rukama zefira Prozor Odgajanje Pana Žuta stabla na mjesečini Improvizacija u katakombi Naviranje krvi Zelena sirena Ljubičasti pozivi daljine Duša, klepsidra i tijek rijeke Ushiti cigarete Sloj prošastih ganuća Vjetar u zastorima Postelja, stan golotinje Brza tipkačica San uskrsava sablasti Šumovi u kutiji za mišljenje Spremajmo kovčege Tajna znanost Vrištanja u polutami, I Vrištanja u polutami, II Pjesma vatre u peći Pjesnička proza Predigra bure MODRICE Pjesma o biseru Drugovima Nešto i za me Agni Utjeha MAMURNE JAMATVE Obala Maske Hora Povratak Putovanje Zbogom Uzdanje Posljednja mudrost BADNJACI Putovanje Dva puta jao Povijest duša Živci U predzorje Naprijed Moj grijeh Bor zeleni Poj tmine Depeša zemlji sa Budhina pupka Priznanje Manima nacija Bilješke iz kafane Topole Dva čovjeka (1921?) El sentimiento tragico de la vida Uspavanka iz Krivodola Egipatski, ili kaldejski, sanovnik? Pendžeri Uvala Trstenik Zvjezdari Kaučuk djevojka Pismo sebi Šetnja nehotičnih misli Alkoholni sni Jedna okultna sredina Naša ljubavnica tlapnja Osjećaj proljeća Prestali smo se smijati Esquire Rijeka teče Sat kasnih spoznaja Mala oda radosti Glave Simon Stilita Borba s anđelom Moj demon je svirač OGNJENI USOVI Kaleidoskop prozora Hypnosis cerebri Čovjek u prahu Grabežljivost mozga Živci Nema sabirača Kavez na prozoru Panika samoće Nerazumljivosti Brzi odgovor Sadite stabla Odijelo i zdravlje Celibat beskućnika Snovi Mistika strasti Ispaštanje dara Pronevjeritelji Duh i kasta Dugogodišnji bolesnik Poluistine Vreva, berba Jedna sam osoba složena od više drugih Likvidiram stokove Lešine u podrumu Kvarenje muzike Leglo svraba Svetinja bolesti Zbogom, krove Lude i mudre djevice Ponor i pothvat skitnoga viteza Amnezije Kratkotrajni snijezi Mostovi su najopasniji Mali pustolovi Stanimo ovdje Skidam kapu bogovima Trulež Zastoj Smiješni veseljaci Snaći se, naći se Aleja kestenova Fefelli, ergo sum Sljepačka geometrija Fragmenat Džungla Jesam li poznat u afričkoj prašumi? Napomena 3. ZAPISI 400 str SADRŽAJ: ISPIT SAVJESTI I DRUGI ZAPISI Ispit savjesti Mrsko ja Pobjeđujem hljeb Grohot plača Moja bolovanja Vrgorac i Makarska POLITIČKI SPISI Natko Nodilo Narodno jedinstvo Srbija za Hrvatsku Proganjana Hrvatska Među francuskim novcem i ruskom silom Srpsko-hrvatska omladina u Parizu Blaćenje hrvatskog imena Zdravo, Jugoslavijo: narod je vječan! Na žrtveniku Evrope Od mladosti do omladine Obrisi Jugoslavije O duhu i maču grebeštaku Za obnovu srdaca Politička inteligencija omladine Prilog ka kritici društvene reakcije Demokracije i imperijalizmi Mamon i Ištar u suvremenim revolucijama Talijanski kolonijalni imperijalizam Hljeb komune Istok i Zapad FELJTONI Domus marulorum Kafana intuicije Himnika ulica Svjetovi u bivanju Devet lijuga pred igrokazom O modernom žurnalizmu Šaljive opreke Parobrodski rekord Žena u dušinom ogledalu Jeronimova pisma Psihoanaliza Savremeni bandit Kolosijek kroz birtije Čuperci magle i koluti dima Dike ter hvaljenja zaštitniku sloga Auto Ura, zadnja spona na čovjeku Ulomak podliska protiv podliska PUTOPISI Sto minareta Sjeta pred Supetrom Supetar na Braču Bura na Braču Otkrivajući Mirce Svjetlost Jadrana Put u Dubrovnik Iz Dubrovnika Nit u srcu mora Teutin dvor PISMA Velja Rajić Ante Trumbić Iv de Giullije Milostislav Bartulic Gustav Krklec Ivo Hergešić Stanislav Šimić Sveta Maksimović Ivan Krol Ivan Vukušić Ante Ujević Josipu Tabak Marija Šuštić Josip Tabak Nika Armandi Danilo Čorka Nikola Polić Josip Tabak Vladimir Šiffer Dragutin Tadijanović Marija Šuštić Niki Armandi Josip Tabak Niki Armandi Danilo Čorko Marija Šuštić Vladimir Šiffer Napomena 4. ESEJI I 390 str SADRŽAJ: POETIKA Trenutak, vrijeme i vječnost u književnoj umjetnosti Oroz pred Endimionom Savremeni čovjek ispovijeda se o poeziji Adonai Muza vremena Sumrak poezije Pah hrizantema Izvori, bit i kraj poezije Otto Rank mitizuje poeziju Picasso, kubizam i purizam Šetnja kroz modernu - s Karlom Einsteinom NAŠA KNJIŽEVNOST Em smo Horvati Luka Botić Split u Botiću Trnokop u Silvijevoj bašti Tin Ujević o Augustu (!) Matošu Grob u ludnici (O Vladimiru Vidriću) Utopljene duše Pjesme Alekse Šantića Milan M Rakić: Nove pesme Jovan Skerlić u nacionalnom radu Diktatura kritike Prekretničke dijalektike metamorfoze nadrealizma STRANA KNJIŽEVNOST Muza ironije i samilosti Katorga i ludnica Prokletstvo Baudelairea Mučeništvo života i raj u Afionu Ključ ljubavi, Arthur Rimbaud Experto Roberto Neman Dostojevski Sudovi i snatrenja u esejima Marcela Prousta De Nerval Zaborav nad Paulom Verlaineom Erazmo i Cervantes Neman Stendhal, posljednji Francuz Cjeloviti Goethe Napomena 5. ESEJI II 384 str SADRŽAJ: FILOZOFIJSKO-KULTUROLOŠKI UVIDI Franciscus Patritius Komentari bogumilstvu Markantonije de Dominis Sa sjajem jedne zvijezde Građanin Arthur, član trusta mozgova Filozofska romantika i filozofi-apstraktiste Tipologija, psihofizika i mentalitet velegrada Reinkarnacije Dionizija i metamorfoze apostolata Pabirci o jezičnoj psihologiji Kreta, matica sredozemništva MISAO ISTOKA Ramakrišna Vivekananda Mahatma Gandhi Gandhi u intimnosti Napredna Kina Dva glavna bogumila Analogija Budhine šile i Patandžalijeve jame Gautamin labuđi pjev Arijci u Indiji Pedagogija u Šantiniketanu Radžajoga prokomentarisana Uloga islama u prošlosti Indije Agresivni vedantizam od Šankare do Ašokanande Manijevo nasljedstvo Najstarija kultura svijeta i vedička Indija Silazak Arijaca Konfucij Goethe u kineskoj svjetlosti Lao-tsea Tagor Tokur ponovo misli Indiju Pod milovidnom maskom Japana Slovo pred gimnosofistom Kalanosom Napomena 6. RUKOVET PREPJEVA / KRITIČARI O TINU UJEVIĆU 536 str SADRŽAJ: RUKOVET PREPJEVA FRANÇOIS VILLON - Natpis za grob nama obješenima HEINRICH HEINE - SJEVERNO MORE Prvi ciklus 1. Krunidba 2. Suton 3. Zalazak sunca 4. Noć na žalu 5. Posejdon 6. Izjava 7. Noću u kajiti 8. Oluja 9. Tišina na moru 10. Morska utvara 11. Pročišćenje 12. Mir Drugi ciklus 1. Pozdrav moru 2. Oluja 3. Brodolomac 4. Zalazak sunca 5. Pjesma Oceanida 6. Bogovi Grčke 7. Pitanja 8. Feniks 9. U luci 10. Epilog EDGAR ALLAN POE - Anabela Lee WALT WHITMAN - Salut au monde! CHARLES BAUDELAIRE - Moje hvale imenu Franciske STÉPHANE MALLARMÉ - Počinak u porcelanu EMIL VERHAEREN - U slavu nebesima ARTHUR RIMBAUD - SEZONA U PAKLU Sezona u paklu Pizma Noć u paklu Buncanja, I Buncanja, II Nemoguće Blijesak Jutro Zbogom KRITIČARI O TINU UJEVIĆU A B ŠIMIĆ - Za Ujevića TODOR MANOJLOVIĆ - Augustin Ujević - Lelek sebra DUŠAN MATIĆ - Ujević RASTKO PETROVIĆ - Ujević ALEKSANDAR VUČO - Ujević PERE LJUBIĆ - Tin Ujević - Kolajna MILAN V BOGDANOVIĆ - Tin Ujević - Kolajna VELIBOR GLIGORIĆ - Augustin Ujević IVO HERGEŠIĆ - O pjesmama Tina Ujevića NOVAK SIMIĆ - Tin Ujević RANKO MARINKOVIĆ - Tinov alkohol STANISLAV ŠIMIĆ - Automat slobode OSKAR DAVIČO - Pesme Tina Ujevića ĐORĐE JOVANOVIĆ - Pred Ujevićevom poezijom VLATKO PAVLETIĆ - Kaos na pragu idealnoga GUSTAV KRKLEC - Četiri feljtona o Tinu JURE KAŠTELAN - Oslobođena Afrodita VLADIMIR POPOVIĆ - Pogled u jednu viziju Tina Ujevića STANKO LASIĆ - Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka RADE VOJVODIĆ - Pesnik Tin Ujević MILOSAV MIRKOVIĆ - Ujević i mi BRUNO POPOVIĆ - Jednodušni Ujević MARKO GRČIĆ - Put i kob Augustina Ujevića ANTE STAMAĆ - Tin Ujević VUJADIN JOKIĆ - Geneza stvaralaštva Tina Ujevića BOŽIDAR ŠUJICA - Slediti pesnika MIODRAG RACKOVIĆ - Skriveno pesnikovo pripovedanje DRAGOVAN ŠEPIĆ - Augustin Ujević u Parizu MIRKO ŽEŽELJ - Tin u Beogradu ŠIME VUČETIĆ - Tin Ujević DRAGUTIN TADIJANOVIĆ - Kronologija Tina Ujevića Napomena Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sabrana Izabrana Dela Fransoa Vijon Hajnrih Hajne Edgar Alan Po Volt Vitman Šarl Bodler Stefan Malarme Emil Verharen Artur Rembo