Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, lux Аутор - особа Staničić, Ivan Наслов Rab / [tekst Ivan Staničić ; fotografija Mitja Koman ... et al.] Врста грађе књига Језик хрватски, вишејезички Година 1979 Издавање и производња Zagreb : Grafički zavod Hrvatske ; Rab : Skupština općine : SIZ za unapređenje turizma, 1979 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Физички опис XCIV, 95 str. : ilustr. ; 31 cm. Други аутори - особа Koman, Mitja Напомене Tekst na više jezika. Предметне одреднице Раб – Фотомонографија УДК 908.497.13(210.7 Раб)(084.1) COBISS.SR-ID 42840327

MOR JOKAI - RAB RABY IZDRAVAČ. BARATISLAVA STRANA. 406 TVRDOG POVEZA SA ZAŠTITNIM OMOTOM STANJE. VEOMA OČUVANA, KAO NA SLICI, OCENA. 4+... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 363

Prvi list je iscepan Na drugoj strani ima pisanja hemijskom

Listovi pozuteli od stajanja

Korica malo ohábana Ima pisanja na prvoj strani

Kozmosz Konyvek,1975 279 oldal antológia észt grúz kazah költészet lett manysi örmény orosz válogatás vers világirodalom vogul Ptt erre az ajanlott nyomtatvanyra nem tobb 106 dinartol Ptt za ovu preporucenu tiskovinu ne iznosi vise od 106 rsd

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Rešek, Dušan Наслов Šege in verovanja ob Muri in Rabi / [zapisal] Dušan Rešek ; [predgovor napisal Vilko Novak] Врста грађе књига Језик словеначки Година 1983 Издање 2., dopolnjena izd. / [ilustriral in s fotografijo Miška Kranjca opremil Štefan Galič] Издавање и производња Murska Sobota : Pomurska založba, 1983 (Ljubljana : "Jože Moškrič") Физички опис 206 str. : ilustr. ; 21 cm Други аутори - особа Novak, Vilko, 1909-2003 = Новак, Вилко, 1909-2003 Galič, Štefan Збирка Panonika Напомене 2.000 izv. Šege in verovanja ob Muri in Rabi / Vilko Novak: str. 5-24. Предметне одреднице Народна веровања -- Прекомурје Неконтролисане предметне одреднице словенска фолклора / словенски људски обичаји / словенско људско веровање / Порабски Словенци / Прекмурје УДК 398.3(497.12 Прекомурје) 39(497.12-18) Наслов Šege in verovanja ob Muri in Rabi / Dušan Rešek ; [ predgovor napisal Vilko Novak] ; [ilustrirali Štefan Galič, Štefan Hanko] Врста грађе књига Језик словеначки Година 1979 Издавање и производња Murska Sobota : Pomurska založba, 1979 Физички опис 168 str. : ilustr. ; 21 cm Други аутори - особа Rešek, Dušan, 1932-2014 = Решек, Душан, 1932-1974 Novak, Vilko, 1909-2003 = Новак, Вилко, 1909-2003 Galič, Štefan, 1944-1997 = Галич, Штефан, 1944-1997 Hauko, Štefan, 1935 = Хауко, Штефан, 1935 Збирка Panonika ISBN (Pl. sa omotom) Предметне одреднице Народна веровања -- Прекмурје УДК 398.3

Detalji predmeta Stanje Polovno Strategijski menadžment u javnom sektoru Mihajlo D. Rabrenović(autor) Izdavač: Službeni glasnik *0 --- 01.04. 22:23 prodavac je promenio načine slanja ---

1840 Talični Tom: Kalamiti Džejn III deo Miki Maus, Popaj, Petljarići, Panter Panta, Hogar, Paja Patak SF priča: Genkin i Kacura - Vrlo važne igre Hit strana: Run DMC Poreklo sujeverja Neobična oboljenja Automobil Proxima Prijemnik (tjuner) Goran Bregović i Bijelo Dugme Branislav Nušić - Dva raba i jedna prevara Radžputi, samuraji iz Indije Aerodrom Beograd Ocena: 4- jer imam malo selotejpa na naslovnici. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2014. godine. do 100 gr - 69 dinara 101-250 gr - 76 dinara 251-500 gr - 99 dinara 501-1000gr - 106 dinara 1001-2000 gr - 129 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Autor Melani Rabe Izdaje LAGUNA-Beograd Stanje kao na slikama Mek povez 336 strana

A Hókirálynő -ANDERSEN Budapest, 1982 86 oldal, Fordította: Rab Zsuzsa · Illusztrálta: Ágotha Margit U odličnom stanju.

Detalji predmeta Stanje Polovno Sa slika. Crikvenica,Rab,,Sarajevo,Mostar,Jalovec,Bled,Ljubljana,Planica,Zagreb,Plitvice,Rogaska Slatina,Niska Banja Klisura,Smederevo ,Golubac,Djerdap,Beograd,Skoplje,Decani,Car Dusan,Sara ,Kajmakcalan,Nagoricano,Veles...

Dosta dobro očuvano , 450 grama , ima posvetu SZERZŐ Benedek Elek Illés Endre Jékely Zoltán Lengyel Balázs Rab Zsuzsa Rónay György FORDÍTÓ Szász Imre `Benedek Elek: Az ébenfa ló` összes példány Kiadó: Móra Ferenc Könyvkiadó Kiadás helye: Budapest Kiadás éve: 1965 Kötés típusa: Vászon Oldalszám: 152 oldal Sorozatcím: Kötetszám: Nyelv: Magyar Méret: 24 cm x 17 cm ISBN: Megjegyzés: Színes illusztrációkat tartalmaz. H1

Branislav NušićObičan čovek / Svet / Beograd nekad i sadTvrdi povezKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Milan Taritaš - Rječnik književne interpretacije Posizanje za književnim djelom ima višestruku svrhovitost: želju za usvajanjem iskustva nekog doba, doživljavanje umjetničkog čina, spoznaju jezičnih izražajnih mogućnosti, profinjenog govornog oblikovanja itd. Doživljaj će književne umjetnosti jače prožeti čitatelja ako mu je poznato jezično i stilsko nijansiranje iz kojega izvire piščevo stvaralaštvo. Ovaj Rečnik temeljnih pojmova na kojima počiva umjetnički tekst može pomoći čitatelju da potpunije razumije djelo, da ga cjelovitije shvati i doživi. Naše vrijeme traži da, uz doživljaj, promišljamo djelo, da ga svestrano interpretiramo, da ga dublje proživljujemo; tome će pomoći, nadam se, i književno-raščlambeni instrumentarij što ga čitateljima pružam. Vjerujem da će to djelce mnoge ljubitelje lijepe književnosti, posebno mladi školski naraštaj iskreno obradovati, da će mu omogućiti proširenje spoznaja s toga područja i lakše snalaženje u nazivlju što se u interpretaciji (promišljanju) književnih tekstova rabi. Autor Izdavač: Autor, Zagreb Godina: 1975 Broj strana: 160 Meki povez Biblioteka: Iktus Unutra je ime prethodnog vlasnika! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 1800/V Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Časopis TV Novele je najtiražniji tabloid o zvezdama iz latino i turskih sapunica, kao i domaćih telenovela. Pored ekskluzivnih intervjua, tračeva i paparazzo fotografija, čitaoci mogu da zavire u domove poznatih. Iz sadržaja: Poslednjih nedelja turska javnost je u šoku jer su Asli Enver i Ozdžan Deniz na korak do smrti – prete im da će ih razneti bombom! Kad smo kod „Istanbulske neveste”, objavljujemo i veliki intervju sa Berkajem Hardalom, koji je glumio Murata. Saznajte zašto je tražio devojku koja liči na njegovu majku i kakve planove ima sa Hirom Kojundžioglu! Producenti serije „Elif” čupaju kosu jer se mala Isabela Damla Guvenilir ne pojavljuje na setu otkako je kolabirala od umora pred svim kolegama. Kao da to nije dovoljno, Nevzat Džan, koji glumi Kerema, odlučio je da kaže zbogom zauvek toj sagi! Tolgahan Sajišman, Jigit iz serije „Zabranjena ljubav”, u velikom intervjuu otkriva sve o svom braku sa Almedom Abazi i još mnogo čemu. S druge strane, njegova supruga kaže da njih dvoje nisu malograđani kao Burak Ozždivit i Fahrije Evdžen! S druge strane, otkrivamo istinu o sukobu Buraka Ozdživita i Engina Altana Duzjatana, a pišemo i o rijalitiju koji priprema Ozdživitova supruga Fahrije Evdžen. Tu je i Bariš Arduč, koji je načisto pukao nakon što je saznao da će njegova nova serija „Kuzgun” biti skinuta s programa zbog lošeg rejtinga, a objavljujemo i intervju sa Jagizkanom Dikmenom, Eminom iz serije „Zabranjena ljubav”. Za ljubitelje balkanskih saga tu su Jana Ilić i Zoran Pajić, junaci serije „Istine i laži”, kao i Roko Sikavica, koga gledamo kao Vena u „Pogrešnom čoveku”. Ako pak volite latinoameričke i španske serije, obradovaće vas veliki intervju sa Anhelik Bojer, zvezdom telenovele „Voleti do smrti”, kao i tekst o zvezdama serije „Korak napred” u rubrici Gde su, šta rade. Pssst! Tu su i Vilijam Levi, Tuba Bujukustun, Hazal Kaja i Burak Deniz, Mehmet Akif Alakurt, Barara Lopez i Makarena Ačaga, Šukru Ozjildiz, Čaglar Ertugrul, Ornela Vištica, Hose Ron, Žaklin Andere, Džan Jaman, Melisa Asli Pamuk, Huan Soler, Ana Brenda, Barbara Mori, Čagataj Ulusoj, Ivana Dudić, Onur Bujuktopču, Viktorija Rufo, Nazan Kesal, Stjepan Perić, Birkan Sokulu, Beren Sat, Engin Osturk, Merjem Uzerli, Filip Juričić i Gaurav Čopra. Plus! Kivanč Tatlitug, Sinem Osturk, Adela Norijega, Tolga Guleč, Nora Salinas, Aras Bulut Ijnemli, Bariš Kilič... Predstavljamo dve nove serije. Iz Argentine stiže „Zemlja ljubavi i osvete”, a iz Turske „Obećanje” – serija sa skoro anonimnim glumcima koja ima bolju gledanost od projekata u kojima igraju Kivanč Tatlitug, Bariš Arduč, Nurgul Ješilčaj... U Svetske hitove ubacili smo „Lusijine tajne” sa Iran Kastiljo i Huanom Pablom Rabom, dok je Spomenar u ovom broju rezervisan za nezaboravnu „Ljovisnu”. POSTERI: * Mičel Braun * Amine Gulše * Kubilaj Aka * Demet Ozdemir i Džan Jaman * retro „Gumuš” Tekst Nikolina Nina Broj strana: 36 Skladište: Magazini 20 Težina: 50 grama Ocena: 5-. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Tadijanović, Dragutin, 1905-2007 = Тадијановић, Драгутин, 1905-2007 Наслов Sabrane pjesme : [verzije, prepjevi] / Dragutin Tadijanović Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик хрватски Година 1975 Издање Posebno izd. Издавање и производња Zagreb : Mladost, 1975 (Zagreb : "Ognjen Prica") Физички опис 836 str. : autorova slika ; 20 cm Збирка Suvremeni pisci ISBN (Karton) Напомене Članci i eseji o pjesniku: str. 509-561 O svojoj poeziji: str. 563-571 Komentari: str. 573-665 Ulomci autobiografije: str. 667-675 Kronologija života: str. 677-706 Kronologija pjesama: str. 707-734 Bibliografija pjesama: str. 735-771 Bibliografija knjiga pjesama: str. 773-776 Bibliografija prepjeva: str. 777-780 Bibliografija prevedenih pjesama Dragutina Tadijanovića: str. 781-815. Registar. Предметне одреднице Тадијановић, Драгутин, 1905-2007 УДК 821.163.42-14 821.163.42:929 Tadijanović D. 821.163.42-14.09 Tadijanović D. 821.163.42-14.09 Dragutin Tadijanović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Dragutin Tadijanović u svojoj 100. godini na zagrebačkom sajmu knjiga Interliberu 2005. Dragutin Tadijanović (Rastušje, kod Sl. Broda, 4.11. 1905. - Zagreb, 27.6. 2007.) je bio hrvatski pjesnik. Sadržaj/Садржај 1 Rani život i obrazovanje 2 Karijera 3 Najznačajnija djela 4 Nagrade i priznanja 5 Vanjske veze Rani život i obrazovanje Dragutin Tadijanović rođen je 4.11. 1905. godine u Rastušju, kod Slavonskog Broda, kao najstariji sin zemljoradnika Mirka Tadijanovića i Mande rođ. Kegljen. Polazio je Nižu pučku školu u susjednom selu Podvinju (1912.-1916.) i u Slavonskom Brodu dva razreda Više pučke škole (1916.-1925.), a od 1918. Realnu gimnaziju. Od jeseni 1920. godine, stanujući u brodskom samostanu, kao učenik petog razreda gimnazije, piše pjesme. Tada je započeo i dopisivanje s Nikolom Šopom, učenikom petog razreda banjalučke gimnazije. Prvo pismo poslao mu je 31.5. 1921., a osobno su se upoznali u listopadu 1926. u Zagrebu. Godine 1922., u srednjoškolskom zagrebačkom listu „Omladina“, objavljeno mu je djelo „Tužna jesen“, na stihove Branka Radičevića, a pod pseudonimom Margan Tadeon. U Zagrebu je na Gospodarsko-šumarskom fakultetu upisao studij šumarstva (1925.), ali je kasnije prešao na Filozofski fakultet (povijest južnoslavenske književnosti i filozofija 1928.). Diploma Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu izdana mu je 1937. Karijera Putovao je u Austriju, Švicarsku, Njemačku, Češku, Francusku, Španjolsku, Tunis, Alžir, Maltu… Nastupao je s pjevačkim zborom „Mladost-Balkan“. Prevodio je Nezvala („Akrobat“), Goethea, Hoelderlina, Novalisa, Heinea i dr., a uredio je velik broj izdanja izabranih djela hrvatskih pisaca (Kranjčević, Matoš, Vidrić, Polić Kamov, Ujević, Goran i dr.). Radio je kao korektor službenog lista „Narodne novine“ (1935.-1940.), honorarni nastavnik na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (1939.-1945.), urednik u knjižnici „Djela hrvatskih pisaca“, u Izdavačkom poduzeću „Zora“, i „Hrvatski pjesnici“, u „Matici Hrvatskoj“, ravnatelj Instituta za književnost JAZU-a (do 1973.), kao prosvjetni viši pristav u Banovini Hrvatskoj, u „Društvu književnika Hrvatske“ kojega je i bio predsjednik (1964.-1965.). Najznačajnija djela Pjesma „Golubinja krila“ objavljena mu je u „Književniku“ , pod pseudonimom Tadeon (1928.). Prvi puta se pod svojim imenom javlja 1930. pjesmama u „Hrvatskoj reviji“ i „Književniku“ u zbirci „Lirika šestorice“ (Delorko, Frol, V.Kovačić, Matijašević, Perović). Prvu svoju knjigu pjesama, „Lirika“, objavio je u Zagrebu 1931. „Jutarnja zvijezda pozlaćen orah“ prva je njegova pjesma prevedena na češki (Otto F. Babler). Njegova druga zbirka pjesama, „Sunce nad oranicama“, koju je objavio u vlastitoj nakladi 1933., bila je zabranjena. Dopisivao se s Ivanom Kovačićem, čija je djela preuređivao u Nakladnom zavodu Hrvatske. Knjigu njegovih pjesama „Kanto al mia koro“ preveo je na esperanto i izdao Josip Velebit. Uredio je s Dobrišom Cesarićem i Šimom Vučetićem Pregled mlade hrvatske lirike “Četrdesetorica“. Sastavio je „Katalog“ za izložbu Sandor Petofi i Izložbu „A.G.Matoš“, a sam je napisao „Intimnu izložbu crteža iz Raba“. U Katalogu spomen-knjige Izložba Pola vijeka hrvatske umjetnosti napisao je biografije: „Slikari i grafičari“, „Kipari“, „Arhitekti“. Napisao je velik broj djela, a osim ranije spomenutih, značajna su i: „Pepeo srca“ (1936.), „Dani djetinjstva“ (1937.), „Tuga zemlje“ (1942.), „Pjesme“ (1951.), „Blagdan žetve“ (1956.), „Gost u Vučedolu“ (1957.), „Srebrne svirale“ (1960.), „Prsten“ (1963.), „Večer nad gradom“ (1966.), „Poezija“ (1973.), „Vezan za zemlju“ (1974.), „Sabrane pjesme“ (1975.), „Sam“ (1976.), „Prijateljstvo riječi“ (1981.), „Svjetiljka ljubavi“ (1984.), „Moje djetinjstvo“ (1985.), „Kruh svagdanji“ (1987.), „More u meni“ (1987.) i još mnoga druga. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada kao što su: Orden rada sa zlatnim vijencem, Zmajeva nagrada Matice srpske u Novom Sadu za knjigu „Prsten“ (1964.), Povelja Pododbora Matice hrvatske kao znak priznanja za toplu ljubav prema zavičaju (1965.) u Slavonskom Brodu, brončana medalja kipara Željka Janeša (1966.), Nagrada Vladimira Nazora za životno djelo (1968.), plaketa „Marko Marulić“ (1972.) u Žminju, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvijezdom (1976.) u Parizu, Plaketa grada Zagreba i dr. Mnoge su mu pjesme prevedene na dvadesetak jezika. Dragutin Tadijanović preminuo je u Zagrebu dana 27. lipnja 2007. u svojoj 102. godini. Vanjske veze Službena stranica Dragutina Tadijanovića Izabrane pjesme Dragutina Tadijanovića [sakrij]vru Godišnje nagrade Vladimir Nazor za književnost Za književnost 1959. Vesna Parun • 1962. Petar Šegedin • 1964. Dobriša Cesarić i Jure Kaštelan • 1965. Ranko Marinković • 1966. Jure Franičević-Pločar • 1968. Slobodan Novak • 1969. Krsto Špoljar • 1970. Stanko Lasić i Antun Šoljan • 1971. Oto Šolc • 1972. Nikola Milićević i Svetozar Petrović • 1973. Živko Jeličić • 1974. Marin Franičević • 1975. Vesna Krmpotić i Predrag Matvejević • 1976. Zvane Črnja i Milivoj Solar • 1978. Drago Kekanović i Milivoj Slaviček • 1979. Ivan Katušić i Miroslav Slavko Mađer • 1980. Tito Bilopavlović i Nikica Petrak • 1981. Ivan Slamnig i Danijel Dragojević • 1983. Zvonko Maković • 1984. Luko Paljetak • 1985. Nedjeljko Fabrio i Zvonimir Majdak • 1986. Viktor Žmegač • 1987. Nusret Idrizović i Augustin Stipčević • 1988. Branimir Bošnjak • 1989. Zvonko Mrkonjić • 1990. Bruno Popović • 1991. Željka Čorak • 1992. Slavko Mihalić • 1993. Sibila Petlevski • 1994. Ivan Golub • 1995. Ante Stamać • 1996. Jozo Laušić • 1997. Željko Knežević • 1998. Jakša Fiamengo • 1999. Goran Tribuson • 2000. Stanko Andrić • 2001. Drago Glamuzina • 2002. Andriana Škunca • 2003. Renato Baretić • 2004. Luko Paljetak • 2005. Delimir Rešicki • 2006. Mate Ganza • 2007. Mirko Kovač • 2008. Anka Žagar • 2009. Ivana Šojat-Kuči • 2010. Nada Gašić • 2011. Zoran Ferić • 2012. Tatjana Gromača • 2013. Milko Valent • 2014. Josip Mlakić • 2015. Delimir Rešicki • 2016. Krešimir Nemec Za životno djelo 1962. Miroslav Krleža • 1967. Vjekoslav Kaleb i Dragutin Tadijanović • 1968. Gustav Krklec i Dobriša Cesarić • 1969. Vjekoslav Majer • 1970. Nikola Šop • 1971. Miroslav Feldman • 1972. Šime Vučetić • 1973. Novak Simić • 1974. Marijan Matković • 1975. Ranko Marinković • 1976. Vladimir Popović • 1977. Drago Ivanišević • 1978. Joža Horvat • 1979. Marin Franičević • 1980. Josip Barković • 1982. Vesna Parun • 1983. Jure Franičević-Pločar • 1984. Aleksandar Flaker i Jure Kaštelan • 1985. Mirko Božić • 1986. Vojin Jelić • 1987. Živko Jeličić • 1988. Ivan Slamnig • 1989. Slobodan Novak • 1990. Olinko Delorko • 1991. Petar Šegedin • 1992. Ivo Frangeš • 1993. Srećko Diana • 1994. Nikola Miličević • 1995. Rajmund Kupareo • 1996. Slavko Mihalić • 1997. Ivan Kušan • 1998. Miroslav Slavko Mađer • 1999. Vesna Krmpotić • 2000. Stanko Lasić • 2001. Ivo Brešan • 2002. Gajo Peleš • 2003. Viktor Žmegač • 2004. Josip Tabak • 2005. Irena Vrkljan • 2006. Miroslav Šicel • 2007. Nedjeljko Fabrio • 2008. Zvonimir Mrkonjić • 2009. Milivoj Solar • 2010. Ivan Aralica • 2011. Nikica Petrak • 2012. Luko Paljetak • 2013. Tonko Maroević • 2014. Zvonimir Majdak • 2015. Pavao Pavličić • 2016. Dubravko Jelčić Драгутин Тадијановић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Драгутин Тадијановић Dragutin Tadijanovic 010.jpg Драгутин Тадијановић у својој 100. години на загребачком сајму књига Интерлиберу 2005. Датум рођења 4. новембар 1905. Место рођења Растушје, Аустроугарска Датум смрти 27. јун 2007. (101 год.) Место смрти Загреб, Хрватска Драгутин Тадијановић (Растушје, код Славонског Брода, 4. новембар 1905 — Загреб, 27. јун 2007) био је хрватски песник. Садржај 1 Детињство, младост и образовање 2 Каријера 3 Најзначајнија дела 4 Поезија 5 Награде и признања 6 Спољашње везе Детињство, младост и образовање Драгутин Тадијановић рођен је 4. јуна 1905. године у Растушју, код Славонског Брода, као најстарији син земљорадника Мирка Тадијановића и Манде рођ. Кегљен. Већ као гимназијалац пише успеле песме. Тада је започео и дописивање са, такође будућим великим песником, Николом Шопом, учеником петог разреда бањалучке гимназије. Године 1922, у средњошколском загребачком листу „Омладина“, објављено му је дело „Тужна јесен“, на стихове Бранка Радичевића, а под псеудонимом Марган Тадеон. Завршио је на Филозофском факултету у Загребу југославистику и филозофију. Каријера Прпоутовао је много земље света као хорски певач са хором „Младост-Балкан“. То му помаже да упозна многа песничка кретања. у Еврпи и свету. Преводио је Незвала („Акробат“), Гетеа, Хелдерлина, Новалиса, Хајнеа и др., а уредио је велик број издања изабраних дела хрватских писаца. Радио је као коректор службеног листа „Народне новине“ (1935—1940), хонорарни наставник на Академији ликовних умјетности у Загребу (1939—1945), уредник у библиотеци „Дјела х

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković

ERIH MARIJA REMARK POVRATAK Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

ERIH MARIJA REMARK LJUBI BLIŽNJEG SVOG Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.