Odlično Retko Oktoih (na crnogor. ćiril. Октоих) je prva crnogorska tiskana knjiga, također i prva tiskana ćirilična knjiga među Južnim Slavenima, objavljena 4. januara 1494. u Štampariji Crnojevića na Cetinju. Oktoih Oktoih, prva crnogorska tiskana knjiga Autor(i) sedam monaha na čelu jeromonaha Makarija Originalni naslov Октоих Država Zeta / Crna Gora Jezik crkvenoslovenski Žanr(ovi) bogoslužbena knjiga Izdavač Štamparija Crnojevića Datum izdanja 4. januara 1494. Stranica 540 Arheografski opis uredi Tiskan u dva dijela, njegov prvi svezak sadrži pjesme koje se pjevaju na prva četiri tona oktoiške ljestvice, a pjesme za preostala četiri tona uključene su u drugi svezak. Dva sveska se zovu Oktoih prvog glasa (Oktoih prvoglasnik) i Oktoih petog glasa (Oktoih petoglasnik). Stoga knjiga se naziva po književno-liturgijskoj vrsti Oktoih ili Osmoglasnik (grč. Ὀκτώηχος), što je bogoslužbena knjiga u pravoslavnoj tradiciji, odnosno zbornik pjesama posvećenih Kristovom vaskrsenju, te sadrži promljenjljive dijelove bogosluženja tijekom nedjeljnoga ciklusa za niz od osam nedjelja. Najstariji u povijesti tiskani Oktoih je onaj iz Crnojevića tiskare koji je uknjižen koncem 1493. na Cetinju (Obod) za doba crnogorskog vladara Đurađa Crnojevića. Riječ je o oktoihu prvoglasniku (I-IV glas), dimenzija 254 x 186 mm i obima 269 listova (538 strana). Tiskan je na papiru u dijve boje (crna i crvena), u stilu renesanse. Ukrašen je inicijalima i zastavicama, na naslovnoj strani zastavica sa ukomponovanim grbom Crnojevića i inicijalom P. Tekst je ilustriran i ima ornamente u tehnici ksenografije. Štampanje i ukrašavanje Oktoiha prvoglasnika izvelo je sedam monaha pod budnim okom jeromonaha Makarija u Obodskoj štampariji. Štamparija je poznata kao Štamparija Crnojevića, prva srpska[1] i južnoslovenska ćirilična štamparija i prva državna štamparija u svijetu. Oktoih je štampan u relativno velikom broju, od čega je do danas sačuvano 105 primjeraka. To ukazuje želju izdavača da knjiga bude distribuirana i u okolne krajeve. Inicijator štampanja Oktoiha – što se vidi iz kolofona – je Ivanov sin Đurađ koji se na čelu Zete našao posle smrti svog oca. U predgovoru Oktoiha prvoglasnika stoji: Poveljenijem gospodina Đurđa Crnojevića, ja Hristu rab svještenik Makarije, rukodjelisah sije pri vaseosvještenom mitropolitu kir Vavili. U predgovoru i kolofonu Oktoiha prvoglasnika Đurađ govori ustima svog štampara i rukodjelnika Makarija[α 1], da ga i na štampanje te knjige nagoni ljubav prema crkvi i tuga zbog velike pustoši koju su Turci naneli, pored ostalog, upravo manastirskim, crkvenim bibliotekama. Viđevši... crkve bez svetih knjiga što su ih agarenska čeda usljed grijehova naših razgrabila i pocijepala, uz revnovnah uz pomoć svetog Duha i sastavih forme na kojima za godinu dana osmorica ljudi izradiše Oktoih prva četiri glasa, na slavoslov Bogu ukrepitelju našem[...] Crna Gora je ostala bez knjiga i Đurađ Crnojević koristi pronalazak štampe da taj nedostatak u posljednjem času državne samostalnosti bar donekle otkloni.[2] Pored Cetinjskog oktoiha prvoglasnika na Cetinju je u isto vreme štampan i Cetinjski oktoih petoglasnik (V-VIII glas), koji je sačuvan u svega nekoliko nepotpunih primjeraka.[3] Štamparija Crnojevića je također tiskala i druge crkvene knjige: Molitvenik (Trebnik ili Euhologij) i Četvorojevanđelje. Povezano uredi Crnogorska književnost Historija štamparstva

GERŠOM ŠOLEM GLAVNI TOKOVI JEVREJSKOG MISTICIZMA Prevod - Ivan Roksandić i Ivana Spasić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2001 426 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Mistici i gnostici ISBN - 86-83507-45-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: OPŠTE KARAKTERISTIKE JEVREJSKOG MISTICIZMA Cilj ovih predavanja. Šta je to misticizam. Paradoksalna priroda mističkog iskustva. Misticizam kao istorijski fenomen. Mitologija, religija i misticizam. Mistička interpretacija religioznih vrednosti. Jevrejski misticizam pod uticajem pozitivnog sadržaja judaizma. Kabalistička teorija o skrivenom Bogu i njegovim atributima. Sefirot. Tora. Kabalizam i jezik. Misticizam i istorijski svet. Kosmogonija i eshatologija. Jevrejska filozofija i kabala. Alegorizacija i simbolizam. Filozofska i mistička interpretacija halahe i hagade. Kabalizam i molitva. Mitotvorni elementi kabalističke misli. Obnova mita u srcu judaizma. Odsustvo ženskog elementa u jevrejskom misticizmu. MISTICIZAM MERKAVE I JEVREJSKI GNOSTICIZAM Prva etapa jevrejskog misticizma. Anonimnost autora spisâ. Ezoterizam učiteljâ Mišne. Misticizam prestolja. Apokaliptička književnost i misticizam. Književnost hehalota. Jorde merkava i njihova organizacija. Uslovi inicijacije. Ekstatičko uspinjanje duše i odgovarajuće tehnike. Elementi magije. Opasnosti uspinjanja. Bog kao Sveti Kralj. Himne i mistika merkave. Šiur Koma. Enoh, Metatron i Jahoel. Kosmička zavesa. Ostaci gnostičkih spekulacija o eonima. Knjiga stvaranja. Teurgija. Moralistička reinterpretacija merkave. HASIDIZAM U SREDNJOVEKOVNOJ NEMAČKOJ Uspon hasidizma u Nemačkoj. Mistička tradicija i nemački Jevreji. Knjiga posvećenih. Jehuda Hasid i njegovi učenici. Eshatološki karakter hasidizma. Novi ideali hasida: asketizam, ataraksija i altruizam. Ljubav prema Bogu. Judaistička verzija monaških kiničkih i stoicističkih shvatanja. Magijska moć hasida. Legenda o Golemu. Misterije molitve. Okultna praksa. Hasidska koncepcija pokajanja. Imanentnost Boga. Kavod, Božanska slava. Tragovi Filonove doktrine logosa. Heruvim na prestolju. Svetost i veličina Boga. Smisao molitve. Kosmički arhetipovi. ABRAHAM ABULAFIJA I DOKTRINA PROROČKOG KABALIZMA Nastanak kabalizma. Tipovi kabalista. Kabalistička uzdržanost i cenzura. Vizija i ekstaza. Koncepcija devekuta i jevrejski oblik mističkog sjedinjenja. Život i delo Abrahama Abulafije. Njegova teorija ekstatičkog znanja.,,Nauka kombinatorike`. Muzika čiste misli. Mistička priroda proročanstva. Proročanski kabalizam. Mistički preobražaj kao suština ekstaze. Mistički pragmatizam. Praktična kabala i magija. Kasniji razvoj Abulafijinih doktrina. Prevod autobiografije jednog Abulafijinog učenika. ZOHAR. I DEO: KNJIGA I PISAC Problem Zohara. Književni karakter i kompozicija Zohara. Dva osnovna dela,,književnosti` Zohara: glavni deo Zohara i Raja mehemna. Glavni deo Zohara kao delo jednog čoveka. Dokazi o jedinstvu. Jezik i stil Zohara. Pozornica. Pseudorealizam. Principi književne kompozicije. Izvori Zohara: stvarni i fiktivni. Korišćenje izvora. Autorova sklonost određenim kabalističkim doktrinama i odbacivanje ostalih. Odsustvo doktrine o šemitama - jedinicama kosmičke evolucije. Postupan nastanak Zohara. Midraš haneelam kao najstariji deo Zohara. Midraš haneelam napisan između 1275. i 1281. godine, glavni deo Zohara između 1281. i 1286. godine, a Raja mehemna i Tikunim oko 1300. godine. Problem ličnosti autora. Moše ben Šemtov iz Leona. Stara svedočanstva o njegovom autorstvu. Moše de Leon i Josif Gikatila. Upoređenje spisa na hebrejskom Moše de Leona i glavnog dela Zohara. Identitet pisca svih tih spisa. Ostali kabalistički pseudoepigrafi koje je sastavio Moše de Leon. Prikrivene reference o njegovom autorstvu Zohara koje se mogu naći u spisima Moše de Leona na hebrejskom jeziku. Duhovni razvoj Moše de Leona i njegovi motivi za pisanje Zohara. Pseudoepigrafi kao posebna vrsta verske književnosti. ZOHAR. II DEO: ZOHAROVO TEOZOFSKO UČENJE Razlika između misticizma merkave i španske kabale. Skriveni Bog ili En-Sof. Sefirot kao Božansko carstvo. Mistička koncepcija Tore. Simbolička realizacija sefirot. Bog kao mistički organizam. Ništavilo i biće. Prva tri stupnja u razvoju sefirot. Postanje i njegov odnos prema Bogu. Teogonija i kosmogonija. Panteističke sklonosti autora Zohara. Originalna priroda postanja. Mitske slike kabalističke misli. Problem polnog simbolizma. Nova koncepcija Šehine kao ženskog elementa Boga i kao mističke zajednice Izraela. Čovek i njegov pad. Kabalistička etika. Priroda zla. Zohar i Jakob Beme. Psihologija Zohara. Jedinstvo teozofije, kosmologije i psihologije. JICHAK LURIJA I NJEGOVA ŠKOLA Progon iz Španije i njegove verske posledice. Kabalizam na putu ka mesijanizmu. Apokaliptička propaganda kabalista. Karakter i funkcija novog kabalizma. Njegov centar u Safedu u Palestini. Moše Kordovero i Jichak Lurija. Njihove ličnosti. Širenje lurijanskog kabalizma. Jisrael Sarug. Karakteristike lurijanske doktrine. Cimcum, ševira i tikun. Dvostruki proces postanja. Povlačenje Boga u Sebe kao polazna tačka postanja. Značenje ove doktrine. Prvobitna katastrofa ili razbijanje posuda. Poreklo zla. Dva aspekta teorije tikuna ili obnova harmonije. Mističko rađanje personalizovanog Boga i mističko delanje čoveka. Nastanak teozofskih svetova i njihov odnos prema Bogu. Teizam i panteizam u Lurijinom sistemu. Mistička reinterpretacija mesijanizma. Doktrina mističke molitve. Kavana. Čovekova uloga u svemiru. Lurijina psihologija i antropologija. Progon Šehine. Uzdizanje svetih iskri. Transmigracija duše i njeno mesto u kabalizmu Safeda. Uticaji lurijanskog kabalizma. Veliki mit o progonu i iskupljenju. ŠABATAJSTVO I MISTIČKA JERES Šabatajski pokret 1665-1666. godine. Šabataj Cvi, kabalistički mesija, i Natan iz Gaze, njegov prorok. Bolest Šabataja Cvija koju Natan tumači na mistički način. Kvazisakramentalni karakter antinomijskih činova. Lurijanizam prilagođen ličnosti novog mesije. Jeretičko skretanje pokreta posle apostaze Šabataja Cvija. Značaj šabatajstva za jevrejsku istoriju. Revolucija jevrejske svesti. Veze između jeretičkog kabalizma i „prosvetljenosti“. Šabatajska ideologija. Religija paradoksa. Istorijski i mistički aspekti iskupljenja. Njihov sukob posle apostaze Šabataja Cvija. Šabatajstvo i hrišćanstvo. Uticaj maranističke psihologije na šabatajstvo. Doktrina neophodnosti apostaze Mesije. Problem antinomijanizma. Umereni i radikalni oblici šabatajstva. Mistički nihilizam i učenje o svetosti greha. Nova koncepcija Boga: prvi uzrok ili Bog razuma, i prva posledica ili Bog otkrivenja. HASIDIZAM - POSLEDNJA FAZA Hasidizam u Poljskoj i Ukrajini u XVIII veku i njegovi problemi. Kabalistička i hasidska književnost. Preobražaj kabalizma u narodni pokret. Alternative kabalističkog razvoja posle propasti šabatajstva. Povratak ezoterijskim oblicima bogosluženja: rabi Šalom Šarabi. Naglašavanje njegovih popularnih vidova: hasidizam. Kabalizam oslobođen mesijanskih elemenata. Šabatajstvo i hasidizam. Rabi Adam Baal Šem - prikriveni šabatajski prorok. Nov tip vođstva u šabatajstvu i hasidizmu. Mistička obnova. Šta je novo u hasidizmu. Suštinska originalnost hasidizma u vezi sa mističkom etikom, a ne sa mističkom teozofijom. Cadikizam kao posledica unutrašnje prirode hasidizma. Ličnost zauzima mesto doktrine. Ličnost cadika ili sveca. Živa Tora. Društvena uloga svetog čoveka kao središta ljudske zajednice. Misticizam i magija u okviru hasidizma. Hasidske priče. Beleške Bibliografija `Najbolji poznavalac Kabale i ukupne jevrejske mistične tradicije, Geršom Šolem je napisao ovu kapitalnu studiju koja je bez premca u ovoj oblasti. Šolem je bio po svemu izuzetna ličnost, pisac filosofskog obrazovanja, intiman prijatelj Valtera Benjamina, Hane Arent, Franca Kafke, profesor na Hebrejskom universitetu u Jerusalimu za predmet Jevrejski misticizam i Kabala. Nemoguće je nabrojati sve teme koje Geršom Šolem pokreće svojom izuzetnom knjigom Glavni tokovi jevrejskog misticizma. Činjenica koju niko ne osporava jeste da je uvid u jevrejski misticizam koji je dao ovim svojim delom označio pravi preokret u gledanju na ovu vrstu mistike i njeno tumačenje. Može se slobodno reći da je Geršom Šolem inspirisao mnoge poznate pisce, umetnike i naučnike da u ovoj vrsti tradicije potraže izvore za svoj književni rad, filosofske i naučne studije. Glavni tokovi jevrejskog misticizma je, van sumnje, knjiga neophodna svakoj ozbiljnoj kulturi koja pretenduje da prati glavne tokove evropske misli. (Filip David)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Gershom G. Scholem Major Trends in Jewish Mysticism

PUT PO DALMACIJI Alberto Fortis Globus 1974. Knjiga talijanskog prirodoznanca i putopisca Alberta Fortisa `Put po Dalmaciji`, objavljena je u Veneciji 1774. godine, vrlo je važan znanstveni i literarni dokument o Dalmaciji u osamnaestom stoljeću. Knjiga se satoji od dva dijela: u prvom dijelu je opisano zadarsko područje, slijedi najslavnije poglavlje - `O običajima Morlaka` - te poglavlja o toku Krke i okolici Šibenika, a u drugom dijelu opisani su trogirska i splitska okolica, tok Cetine, Primorje (Makarska, Neretva, Metković), te otoci Vis, Hvar, Brač i Rab. Alberto Fortis (Padova, 11. listopada 1741. – Bologna, 21. listopada 1803), talijanski teolog, prirodoslovac, putopisac i redovnik. Alberto Fortis Naslovnica djela Viaggio in Dalmazia iz 1774. Rođen je kao Giovanni Battista Fortis. Sa 16 godina pristupio je padovanskom sjemeništu i postao redovnik augustinskog reda. Putovao je po Europi, naročito po Dalmaciji, Primorju i Istri, o čemu je objavio niz djela, od kojih je najbitnije Put po Dalmaciji (Viaggio in Dalmazia, 1774.), nastalo kao rezultat putovanja od 1771. do 1773. godine, u kojem u dvije knjige predstavlja Dalmaciju i Primorje europskoj publici. U prvoj knjizi najveću pozornost dobiva poglavlje u kojem se idealizira život seljaka u zaleđu Dalmacije (Morlaka), dok se u drugoj knjizi raspravlja o mnogim zemljopisnim, gospodarskim i etničkim pitanjima. U djelu se nalazi i verzija Hasanaginice dana u izvorniku i prijevodu na talijanski. Knjiga je imala velik odjek, a na hrvatski je u potpunosti prevedena tek 1984. godine. Knjiga nailazi na kritike prosvjetitelja i izaziva zgražanje nad Morlacima, dok ih Fortis vidi kao miroljubive, plemenite, poštene i gostoljubive. Njegova kronološki prva knjiga Ogled nastala 1771. godine donosi zapažanja o otocima Cresu i Osoru. Zasnovana je kao minerološka studija, ali izašla je kao studija o stanovništvu i narodnoj kulturi. Donosi podatke o jeziku i usmenoj književnosti. Ta prirodoslovna misija bila je pothvat kojeg je financirao Fortisov mecena John Stuart, škotski plemić i grof od Bute. Njemu je Fortis posvetio i svoje najpoznatije poglavlje iz Puta po Dalmaciji, poglavlje o Morlacima, zato što se i sam Stuart zanimao za morlakizam. Zbog svoje sklonosti putovanjima bez znanja njegovih nadležnih i znanstvenim istraživanjima Dalmacije bio je prisiljen napustiti svoj duhovni red. Za život zarađuje dalje svojim znanstvenim radom, istraživanjem, pisanjem i suradnjom sa raznim znanstvenim časopisima. Objavljeno na hrvatskom Uredi Put po Dalmaciji (Marjan tisak, Split, 2004) preveli Mate Maras i Darko Novaković; ISBN 953-214-123-5 O uzgoju kestena i o njegovu uvođenju u primorsku i unutrašnju Dalmaciju (Zadar - Znanstvena knjižnica Zadar); preveli Mirela Kalcina i Marin Buovac, 2017. Djela na talijanskom Uredi Saggio d’osservazioni sopra l’isola di Cherso ed Ossero (Rasprava i razmatranja o otoku Cresu i Lošinju). Venecija 1771. Viaggio in Dalmazia I, II (Putovanje po Dalmaciji, 2 sveska). Venecija 1774. Della coltura del castagno da introdursi nella Dalmazia marittima e medditerranea (O uzgoju kestena i o sadnji u primorskoj i unutrašnjoj Dalmaciji). Napulj 1780; Venecija 1794. Morlaci, narod koji je živio u Dalmaciji i njenom zaleđu, to su današnji Srbi i Hrvati, evo kako ih je opisao Alberto Fortis u svom čuvenom spisu, 1774. godine Knjiga, objavljena 1984. godine alberto_fortis_knjiga_put_po_dalmaciji Knjigu je izdao GLOBUS iz Zagreba, a priredio Josip Bratulić Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

Autor - osoba Genette, Gérard, 1930-2018 = Ženet, Žerar, 1930-2018 Naslov Mimologije : put u Kratiliju / Gérard Genette ; prijevod Nada Vajs Jedinstveni naslov Mimologiques : voyage en Cratylie. hrvatski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1985 Fizički opis 405 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vajs, Nada, romanista = Vajs, Nada, romanista Zbirka ǂBiblioteka ǂTeka (Karton) Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Etimologija -- Semantika Semantika -- Etimologija Sadržaj Eponimija imena 11 De ratione verborum 36 Soni rerum indices 45 Hermogen logotet 53 Mimografizmi 64 Slikanje i izvođenje 76 Generalizirani hijeroglif 109 Onomatopoetika 137 Il’ ovako il’ onako versus il’ onako il’ ovako 168 Unutrašnja fleksija 211 Pustinjski jezici 224 О nedostatku jezika 239 Dob imena 296 I pismo se uvodi u igru 311 Za jedno slovo desno ili lijevo 331 Unaprijed zauzeti stav о riječima 356 Kojeg je roda sanjarenje 362 Sužena mimofonija 373 Žerar Ženet (1930), nesumnjivo je danas jedan od vodećih predstavnika fracuske poststrukturalističke i novoretoričke kritike. Svetsku slavu stekao je delima međunarodne reputacije: Figures I, Figures II, Figures III, Introduction à Garchitexte, Palimpsestes, objavljenih od polovine šezdesetih na do najnovijeg sintetičkog dela (1995) L’Oeuvre de l’art. Studija „Umetničko delo“, prvi je tom iz nameravane dvotomne sinteze dosadašnjih Ženetovih istraživanja iz oblasti poetike, književne retorike i estetike. Ova knjiga vraća u život ideju punine umetničkog dela, već dugo potiskivanu jednostranom vladavinom teksta. Žerar Ženet u ovoj knjizi, koja je usredsređena na niz vidova savremene umetnosti (od književnosti, drame, muzike, slikarstva, skulpture, arhitekture do mnogih graničnih momenata do kojih doseže avangarda i informatičko doba tehnologija) zastupa osnovno stanovište da dela umetnosti poprimaju dva načina postojanja: imanentnost i transcendentnost. Imanentnost se definiše tipom predmeta u kome se delo „sadrži“ i raspodeljuje se prema tome u dva režima, nazvanih prema Nelsonu Gudmenu autografijski i alografijski... U prvom, predmet imanentnosti je (slika, skulptura, performans) materijalan i ispoljava se sam sobom. U drugom, taj predmet je (književni tekst, muzička kompozicija, plan zgrade) idealan i zamišljen redukcijom na osnovu fizičkih ispoljavanja: knjiga, partitura, izgradnje. Transcendentnost se definiše raznim načinima na koje delo prevazilazi svoju imanentnost: kada se sastoji od više neidentičnih predmeta (dela u više „verzija`), kada se ispoljava sa prazninama (u fragmentima), ili posredno (kopijama, reprodukcijama i opisima), ili kada deluje različito, zavisno od mesta, vremena, pojedinaca i prilika: nikada ne gledamo dvaput istu sliku niti čitamo dvaput istu knjigu. Delo se ne svodi dakle na svoj predmet imanentnosti zato što je njegovo biće nerazdvojivo od njegovog delovanja. Delo umetnosti je uvek već i umetničko delo. Genette, Gérard, francuski esejist i kritičar (Pariz, 7. VI. 1930 – Pariz, 11. V. 2018). Predstavnik strukturalističke kritike. Bio je jedan od urednika časopisa Poétique te voditelj proučavanja književne semiotike na École des hautes études en science sociale u Parizu. U djelu Figure (Figures, I–III, 1966–72) utvrđuje načela naratologije na temelju čitanja klasika i modernih autora, napose Prousta. U Mimologijama (Mimologiques, 1976) nastoji ocrtati povijest rasprave o jeziku. Uvod u arhitekst (L’Introduction à l’architexte, 1979) ispituje tradicionalnu teoriju i proučava problem književnih rodova. U Palimpsestima (Palimpsestes, 1982) umjesto arhiteksta rabi riječ transtekstualnost (transtextualité), određenu kao „sve što neki tekst stavlja u odnos s drugim tekstovima“. U Pragovima (Seuils, 1987) predmetom analize postaju rubovi teksta (izdavačko predstavljanje, ime autora, naslovi, posvete, epigrafi, predgovori). U Fikciji i dikciji (Fiction et Diction, 1991) definira „ustrojstvo, kriterije i oblike književnosti“. Genetteova kritika, unatoč discipliniranu strukturalističkom mišljenju, odlikuje se smjesom erudicije i humora, znanosti i skepticizma te ozbiljnog i ironičnoga. platon kratil žak derida o gramatologiji rolan bart književnost mitologija filozofija književnosti strukturalizam poststrukturalizam teorija književnosti poreklo jezika roman jakobson MG146 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Biljeske iz Moskovskog dnevnika od 1935. do 1937, godine U putopisnom i autobiografskom dnevniku Roman jednog romana (1955) prikazao je život borca i pisca koji se u vrtlogu staljinističkih čistki bori za pravo umjetnika i čovjeka na vlastiti književni i moralni integritet. Omot: Gabor Zoltan Ervin Šinko (rođen: Franz Spitzer) (Apatin, 5. oktobar 1898 - Zagreb, 26. mart 1967) bio je jugoslovenski pisac mađarskog porekla, član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i redovni član Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Biografija Rođen je u Apatinu, 05. oktobra 1898. godine, u imućnoj jevrejskoj porodici, koja se bavila trgovinom kudelje. Prestižnu Osnovnu školu jevrejske crkvene opštine, kao i četiri razreda Građanske škole, završio je u rodnom gradu, dok je srednjoškolsko obrazovanje nastavio u subotičkoj Gimnaziji. Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je i poslat na front. Pod snažnim uticajem, tada izrazito aktuelne, socijalističke ideologije (bila je prisutna i u njegovoj porodici, jer je jedan od rođaka bio urednik levo orijentisanog političkog časopisa), pristupio je, zajedno sa sestrom Barbarom, revoluciji u Mađarskoj, gde je učestvovao, pod vođstvom Bele Kuna, u stvaranju kratkotrajne sovjetske republike. Nakon sloma Mađarske sovjetske republike živeo u kraćim periodima širom Evrope (Beč, Pariz, Cirih, Moskva), sa kratkotrajnim boravcima na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U periodu 1935-1937. godina boravi u Moskvi. Godine 1939. postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. [1] Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Francuske vraća se u Jugoslaviju i preko Drvara, 1941. godine, prelazi u italijansku okupacionu zonu, da bi jedan deo rata proveo u internaciji, u koncentracionom logoru na Rabu. Nakon puštanja na slobodu, priključuje se, 1943. godine, partizanskim jedinicama. Posle rata, nastanio se u Zagrebu, ali je često boravio u Novom Sadu, gde je bio angažovan kao profesor, a od 1959. godine i šef Katedre za mađarski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti postao je 1950. godine, a od 1960. godine, i njen redovan član. Književna karijera U svet književnosti ušao je 1916. godine, objavivši prve poetske radove (zbirka pesama „Noći i zore“), pod pseudonimom Ervin Šinko, a koji će, od tada, koristiti celog života. Za vreme boravka u Beču (1922) pokreće književni časopis „Testver“, da bi svoje književne priloge, do 1939. godine, publikovao u poznatim evropskim časopisima, u Budimpešti, Beču, Bratislavi, Kluž-Napoki, Parizu, Moskvi, itd. Nakon oslobođenja, objavljuje i u brojnoj jugoslovenskoj književnoj periodici („Literatura“, „Republika“, „Forum“, itd). Bogati književni opus Ervina Šinka, između ostalog, čine: zbirke pesama („Bolni Bog“-Beč 1922), romani („Četrnaest dana“-1947. i „Optimisti“-1954), novele („Aronova ljubav“-1951. i „Egidis kreće na put“), književne studije i eseji („Falanga Antihrista“-1957), „Bauk kruži Evropom“-1951) i dnevnici („Roman jednog romana“-1955. i “Drvarski dnevnik”-1987). Smrt i nasleđe Umro je u Zagrebu na groblju Mirogoj, 26. marta 1967. godine, a u znak poštovanja prema Šinkovom književnom stvaralaštvu, jedna ulica u Apatinu nosi njegovo ime. [2] Dugo vremena, na jednoj kući u ulici Dimitrija Tucovića u Apatinu, nalazila se pogrešno postavljena spomen ploča, na kojoj je između ostalog pisalo, da to rodna kuća Ervina Šinka. Uvidom u Matične knjige rođenih, može se konstatovati da je njegova rodna kuća navedena pod brojem 742, odnosno kuća u današnjoj ulici Petra Drapšina br. 11 (danas trgovačka radnja „Kvin“).

Časopis TV Novele je najtiražniji tabloid o zvezdama iz latino i turskih sapunica, kao i domaćih telenovela. Pored ekskluzivnih intervjua, tračeva i paparazzo fotografija, čitaoci mogu da zavire u domove poznatih. Iz sadržaja: Poslednjih nedelja turska javnost je u šoku jer su Asli Enver i Ozdžan Deniz na korak do smrti – prete im da će ih razneti bombom! Kad smo kod „Istanbulske neveste”, objavljujemo i veliki intervju sa Berkajem Hardalom, koji je glumio Murata. Saznajte zašto je tražio devojku koja liči na njegovu majku i kakve planove ima sa Hirom Kojundžioglu! Producenti serije „Elif” čupaju kosu jer se mala Isabela Damla Guvenilir ne pojavljuje na setu otkako je kolabirala od umora pred svim kolegama. Kao da to nije dovoljno, Nevzat Džan, koji glumi Kerema, odlučio je da kaže zbogom zauvek toj sagi! Tolgahan Sajišman, Jigit iz serije „Zabranjena ljubav”, u velikom intervjuu otkriva sve o svom braku sa Almedom Abazi i još mnogo čemu. S druge strane, njegova supruga kaže da njih dvoje nisu malograđani kao Burak Ozždivit i Fahrije Evdžen! S druge strane, otkrivamo istinu o sukobu Buraka Ozdživita i Engina Altana Duzjatana, a pišemo i o rijalitiju koji priprema Ozdživitova supruga Fahrije Evdžen. Tu je i Bariš Arduč, koji je načisto pukao nakon što je saznao da će njegova nova serija „Kuzgun” biti skinuta s programa zbog lošeg rejtinga, a objavljujemo i intervju sa Jagizkanom Dikmenom, Eminom iz serije „Zabranjena ljubav”. Za ljubitelje balkanskih saga tu su Jana Ilić i Zoran Pajić, junaci serije „Istine i laži”, kao i Roko Sikavica, koga gledamo kao Vena u „Pogrešnom čoveku”. Ako pak volite latinoameričke i španske serije, obradovaće vas veliki intervju sa Anhelik Bojer, zvezdom telenovele „Voleti do smrti”, kao i tekst o zvezdama serije „Korak napred” u rubrici Gde su, šta rade. Pssst! Tu su i Vilijam Levi, Tuba Bujukustun, Hazal Kaja i Burak Deniz, Mehmet Akif Alakurt, Barara Lopez i Makarena Ačaga, Šukru Ozjildiz, Čaglar Ertugrul, Ornela Vištica, Hose Ron, Žaklin Andere, Džan Jaman, Melisa Asli Pamuk, Huan Soler, Ana Brenda, Barbara Mori, Čagataj Ulusoj, Ivana Dudić, Onur Bujuktopču, Viktorija Rufo, Nazan Kesal, Stjepan Perić, Birkan Sokulu, Beren Sat, Engin Osturk, Merjem Uzerli, Filip Juričić i Gaurav Čopra. Plus! Kivanč Tatlitug, Sinem Osturk, Adela Norijega, Tolga Guleč, Nora Salinas, Aras Bulut Ijnemli, Bariš Kilič... Predstavljamo dve nove serije. Iz Argentine stiže „Zemlja ljubavi i osvete”, a iz Turske „Obećanje” – serija sa skoro anonimnim glumcima koja ima bolju gledanost od projekata u kojima igraju Kivanč Tatlitug, Bariš Arduč, Nurgul Ješilčaj... U Svetske hitove ubacili smo „Lusijine tajne” sa Iran Kastiljo i Huanom Pablom Rabom, dok je Spomenar u ovom broju rezervisan za nezaboravnu „Ljovisnu”. POSTERI: * Mičel Braun * Amine Gulše * Kubilaj Aka * Demet Ozdemir i Džan Jaman * retro „Gumuš” Tekst Nikolina Nina Broj strana: 36 Skladište: Magazini 20 Težina: 50 grama Ocena: 5-. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Odlično očuvana knjiga. Jedina manja mana je što se po gornjoj ivici spolja vidi trag stajanja (videti slike). Sa ostale tri strane i unutrašnjost čista petica. (videti slike) Novije izdanje knjige - 2004 godina. Strana: 300 Povez: mek Iz sadržaja: Morlaci, narod koji je živio u Dalmaciji i njenom zaleđu, to su današnji Srbi i Hrvati, evo kako ih je opisao Alberto Fortis u svom čuvenom spisu, 1774. godine PUT PO DALMACIJI Alberto Fortis Knjiga talijanskog prirodoznanca i putopisca Alberta Fortisa `Put po Dalmaciji`, objavljena je u Veneciji 1774. godine, vrlo je važan znanstveni i literarni dokument o Dalmaciji u osamnaestom stoljeću. Knjiga se satoji od dva dijela: u prvom dijelu je opisano zadarsko područje, slijedi najslavnije poglavlje - `O običajima Morlaka` - te poglavlja o toku Krke i okolici Šibenika, a u drugom dijelu opisani su trogirska i splitska okolica, tok Cetine, Primorje (Makarska, Neretva, Metković), te otoci Vis, Hvar, Brač i Rab. Alberto Fortis (Padova, 11. listopada 1741. – Bologna, 21. listopada 1803), talijanski teolog, prirodoslovac, putopisac i redovnik. Alberto Fortis Naslovnica djela Viaggio in Dalmazia iz 1774. Rođen je kao Giovanni Battista Fortis. Sa 16 godina pristupio je padovanskom sjemeništu i postao redovnik augustinskog reda. Putovao je po Europi, naročito po Dalmaciji, Primorju i Istri, o čemu je objavio niz djela, od kojih je najbitnije Put po Dalmaciji (Viaggio in Dalmazia, 1774.), nastalo kao rezultat putovanja od 1771. do 1773. godine, u kojem u dvije knjige predstavlja Dalmaciju i Primorje europskoj publici. U prvoj knjizi najveću pozornost dobiva poglavlje u kojem se idealizira život seljaka u zaleđu Dalmacije (Morlaka), dok se u drugoj knjizi raspravlja o mnogim zemljopisnim, gospodarskim i etničkim pitanjima. U djelu se nalazi i verzija Hasanaginice dana u izvorniku i prijevodu na talijanski. Knjiga je imala velik odjek, a na hrvatski je u potpunosti prevedena tek 1984. godine. Knjiga nailazi na kritike prosvjetitelja i izaziva zgražanje nad Morlacima, dok ih Fortis vidi kao miroljubive, plemenite, poštene i gostoljubive. Njegova kronološki prva knjiga Ogled nastala 1771. godine donosi zapažanja o otocima Cresu i Osoru. Zasnovana je kao minerološka studija, ali izašla je kao studija o stanovništvu i narodnoj kulturi. Donosi podatke o jeziku i usmenoj književnosti. Ta prirodoslovna misija bila je pothvat kojeg je financirao Fortisov mecena John Stuart, škotski plemić i grof od Bute. Njemu je Fortis posvetio i svoje najpoznatije poglavlje iz Puta po Dalmaciji, poglavlje o Morlacima, zato što se i sam Stuart zanimao za morlakizam. Zbog svoje sklonosti putovanjima bez znanja njegovih nadležnih i znanstvenim istraživanjima Dalmacije bio je prisiljen napustiti svoj duhovni red. Za život zarađuje dalje svojim znanstvenim radom, istraživanjem, pisanjem i suradnjom sa raznim znanstvenim časopisima. Objavljeno na hrvatskom Uredi Put po Dalmaciji (Marjan tisak, Split, 2004) preveli Mate Maras i Darko Novaković; ISBN 953-214-123-5 O uzgoju kestena i o njegovu uvođenju u primorsku i unutrašnju Dalmaciju (Zadar - Znanstvena knjižnica Zadar); preveli Mirela Kalcina i Marin Buovac, 2017. Djela na talijanskom Uredi Saggio d’osservazioni sopra l’isola di Cherso ed Ossero (Rasprava i razmatranja o otoku Cresu i Lošinju). Venecija 1771. Viaggio in Dalmazia I, II (Putovanje po Dalmaciji, 2 sveska). Venecija 1774. Della coltura del castagno da introdursi nella Dalmazia marittima e medditerranea (O uzgoju kestena i o sadnji u primorskoj i unutrašnjoj Dalmaciji). Napulj 1780; Venecija 1794.

WILHELM REICH MASOVNA PSIHOLOGIJA FAŠIZMA - uz seksualnu ekonomiju političke reakcije i proletersku seksualnu politiku Predgovor - Žarko Puhovski Prevod - Nadežda Puhovski i Žarko Puhovski Izdavač - Jesenski i Turk, Zagreb; Hrvatsko sociološko društvo, Zagreb Godina - 1999 182 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Revije za sociologiju ISBN - 953-6483-08-4 953-6552-10-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor I IDEOLOGIJA KAO MATERIJALNA SILA 1. Raskorak 2. Ekonomijska i ideologijska struktura društva 3. Masovno psihologijsko postavljanje pitanja 4. Društvena funkcija seksualnog zatomljivanja II IDEOLOGIJA OBITELJI U MASOVNOJ PSIHOLOGIJI FAŠIZMA 1. Vođa i masovna struktura 2. Hitlerovo podrijetlo 3. Uz masovnu psihologiju malograđanštine 4. Obiteljska veza i nacionalno čuvstvo 5. Nacionalistička samosvijest 6. Ideologijsko buržoaziranje proleterijata III RASNA TEORIJA 1. Njezin sadržaj 2. Objektivna i subjektivna funkcija ideologije 3. Rasna čistoća, trovanje krvi i misticizam IV SIMBOLIKA KUKASTOG KRIŽA V SEKSUALNO-EKONOMIJSKE PRETPOSTAVKE GRAĐANSKE OBITELJI VI CRKVA KAO MEĐUNARODNA SEKSUALNO-POLITIČKA ORGANIZACIJA KAPITALA 1. Interes za crkvom 2. Borba protiv `kulturboljševizma` 3. Apel na religiozni osjećaj 4. Cilj kulturboljševizma u svjetlu reakcije VII PRETPOSTAVKE SEKSUALNO-POLITIČKE PRAKSE U ANTIRELIGIOZNOJ BORBI 1. Ukorenjivanje religije seksualnim strahom 2. Zdravi i neurotski samoosjećaj VIII NEKA PITANJA SEKSUALNO-POLITIČKE PRAKSE 1. Teorija i praksa 2. Dosadašnja borba protiv religije 3. Seksualna svijest protiv mistike 4. Individualno iskorjenjivanje religioznog osjećaja 5. Praksa seksualne politike i prigovori 6. Nepolitički čovjek DODATAK O primjeni psihoanalize u povijesnom istraživanju `Napisavši prije šezdeset pet godina jednu od po neobičnosti znakovitih `malih` knjiga ovoga stoljeća, Wilhelm je Reich u mnogome predodredio i svoj (biobibliografijski jasno ustanovljiv) usud. Premda je riječ o knjižuljku koji posve jasno i osviješteno, a opet neposredno reagira na veliki šok čitave evropske ljevice (i ne samo ljevice) - nacističko preuzimanje vlasti u Njemačkoj - u igri su ne samo povijesne nego i teorijske paradigme. Reichu je, naime, do političkoga (točnije: komunističko-političkoga) angažmana psihoanalize, ali i do povratnoga djelovanja toga angažmana na ustroj same teorije. Zbog toga će se, gotovo zakonomjerno, dogoditi da ga i jedni i drugi (i komunisti i psihoanalitici) početkom tridesetih istjeraju `iz svojih redova`. Sama je knjiga tako doživjela onu vrst uspjeha (iskazanoga brojnim pretiscima i prijevodima, ali i autorovom preradom) koja kontekstu daje neprijeporno prvenstvo pred tekstom samim. Riječ je, po intenciji autorova originala, ponajprije o: a) neposrednoj reakciji na Hitlerovo zauzimanje vlasti - knjiga je objavljena (u vrijeme u kojemu tehnologija, a posebice ona koja je netom pristiglim emigrantima mogla biti na raspolaganju, bitno zaostajala za onime što danas rabe čak i posve nevažne alternativne skupine) svega nekoliko mjeseci nakon `teškoga poraza` njemačke radničke klase; b) pokušaju da se - još jednom, nakon brojnih polemika u godinama koje prethode objavljivanju knjige - demonstrira superiornost `materijalistički interpretirane psihoanalize` nad svim drugim pristupima društvenome zbivanju; c) da se kroz prve dvije, posve očite, tekstualne razine provuče ona, trenutno tek treća, koja će (posebice u narednim godinama, dapače desetljećima) postati bitnom odrednicom Reichova političkoga i terapeutskog, teorijskoga i pravnog angažmana `Sexpol` orijentacija. Reichovim vlastitim riječima - koje sa njegova stajališta nadilaze čak i tako povijesno presudan povod kao što je Hitlerov dolazak na vlast - `nepolitički je čovjek apsorbiran seksualnim konfliktima. Htjeti ga pridobiti isključivanjem seksualnosti kao što se to do sada činilo, nije samo beznadno nego i najsigurnije sredstvo da ga izručimo političkoj reakciji koja sjajno iskorišćuje posljedice njegovog seksualno-socijalnog položaja. Tu po jednostavno računu postoji samo drugi put, politiziranje njegovog prirodnog seksualnog života`.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Vilhelm Rajh Massenpsychologie des Faschismus The Mass Psychology of Fascism

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadO autoruБранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.[3]Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.БиографијаДетињство и школовањеСпомен-плоча на зиду Зграде Народне банке Србије у Улици краља Петра у Београду, на месту где се некада налазила родна кућа Бранислава НушићаБранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса) Цинцарина, и мајке Љубице Српкиње. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Матурирао је у Београду.Још као гимназијалац завршног разреда постао је члан Ђачке дружине "Нада". Његов први књижевни рад представљале су песме, од којих су две објављене у "Надином" алманаху.[4] Своје песме касније је објављивао и у "Голубу" - листу за српску младеж 1879. године.[5] Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883, у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније, 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење, јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студије правних наука започео је у Грацу (где је провео годину дана)[6], а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. годинеСа дванаест година Нушић бежи од куће, како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али га градски пандур убрзо враћа кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку. У том воду је био и песник Војислав Илић,[7][8] са којим Нушић остаје нераздвојан пријатељ све до Илићеве смрти, 1894. године.[9] Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака, мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.ЗатворПошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.Сцена из представе Протекција Б. Нушића, Секција за Дунавску бановину (НП, Београд), Нови Сад, 1934, Позоришни музеј ВојводинеГодине 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[10]На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.9/3

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadO autoruБранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.[3]Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.БиографијаДетињство и школовањеСпомен-плоча на зиду Зграде Народне банке Србије у Улици краља Петра у Београду, на месту где се некада налазила родна кућа Бранислава НушићаБранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса) Цинцарина, и мајке Љубице Српкиње. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Матурирао је у Београду.Још као гимназијалац завршног разреда постао је члан Ђачке дружине "Нада". Његов први књижевни рад представљале су песме, од којих су две објављене у "Надином" алманаху.[4] Своје песме касније је објављивао и у "Голубу" - листу за српску младеж 1879. године.[5] Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883, у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније, 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење, јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студије правних наука започео је у Грацу (где је провео годину дана)[6], а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. годинеСа дванаест година Нушић бежи од куће, како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али га градски пандур убрзо враћа кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку. У том воду је био и песник Војислав Илић,[7][8] са којим Нушић остаје нераздвојан пријатељ све до Илићеве смрти, 1894. године.[9] Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака, мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.ЗатворПошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.Сцена из представе Протекција Б. Нушића, Секција за Дунавску бановину (НП, Београд), Нови Сад, 1934, Позоришни музеј ВојводинеГодине 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[10]На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.9/3

Autor - osoba Ženet, Žerar, 1930-2018 = Genette, Gérard, 1930-2018 Naslov Umetničko delo : imanentnost i transcendentnost / Žerar Ženet ; preveo sa francuskog Miodrag Radović Jedinstveni naslov ǂL`ǂoeuvre de l`art Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1996 (Veternik : LDI) Fizički opis 352 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Radović, Miodrag Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN (broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: ǂL`ǂoeuvre de l`art / Gérard Genette Bibliografske napomene uz tekst Bibliografija: str. 334-339 Registar. Predmetne odrednice Umetničko delo – Estetika Filozofija umetnosti Autor - osoba Ženet, Žerar, 1930-2018 = Genette, Gérard, 1930-2018 Naslov Umetničko delo : estetska relacija / Žerar Ženet ; s francuskog preveo Miodrag Radović Jedinstveni naslov ǂL`oeuvre ǂde l`art Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1998 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1998 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 284 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radović, Miodrag, 1945-2018 = Radović, Miodrag, 1945-2018 Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN 86-7047-284-8 (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: L`oeuvre de l`art / Gérard Genette Na omotu beleška o delu. Beleške uz tekst Bibliografija: str. 277-284. Predmetne odrednice Umetničko delo – Estetika Filozofija umetnosti Žerar Ženet (1930), nesumnjivo je danas jedan od vodećih predstavnika fracuske poststrukturalističke i novoretoričke kritike. Svetsku slavu stekao je delima međunarodne reputacije: Figures I, Figures II, Figures III, Introduction à Garchitexte, Palimpsestes, objavljenih od polovine šezdesetih na do najnovijeg sintetičkog dela (1995) L’Oeuvre de l’art. Studija „Umetničko delo“, prvi je tom iz nameravane dvotomne sinteze dosadašnjih Ženetovih istraživanja iz oblasti poetike, književne retorike i estetike. Ova knjiga vraća u život ideju punine umetničkog dela, već dugo potiskivanu jednostranom vladavinom teksta. Žerar Ženet u ovoj knjizi, koja je usredsređena na niz vidova savremene umetnosti (od književnosti, drame, muzike, slikarstva, skulpture, arhitekture do mnogih graničnih momenata do kojih doseže avangarda i informatičko doba tehnologija) zastupa osnovno stanovište da dela umetnosti poprimaju dva načina postojanja: imanentnost i transcendentnost. Imanentnost se definiše tipom predmeta u kome se delo „sadrži` i raspodeljuje se prema tome u dva režima, nazvanih prema Nelsonu Gudmenu autografijski i alografijski... U prvom, predmet imanentnosti je (slika, skulptura, performans) materijalan i ispoljava se sam sobom. U drugom, taj predmet je (književni tekst, muzička kompozicija, plan zgrade) idealan i zamišljen redukcijom na osnovu fizičkih ispoljavanja: knjiga, partitura, izgradnje. Transcendentnost se definiše raznim načinima na koje delo prevazilazi svoju imanentnost: kada se sastoji od više neidentičnih predmeta (dela u više „verzija`), kada se ispoljava sa prazninama (u fragmentima), ili posredno (kopijama, reprodukcijama i opisima), ili kada deluje različito, zavisno od mesta, vremena, pojedinaca i prilika: nikada ne gledamo dvaput istu sliku niti čitamo dvaput istu knjigu. Delo se ne svodi dakle na svoj predmet imanentnosti zauo što je njegovo biće nerazdvojivo od njegovog delovanja. Delo umetnosti je uvek već i umetničko delo. Genette, Gérard, francuski esejist i kritičar (Pariz, 7. VI. 1930 – Pariz, 11. V. 2018). Predstavnik strukturalističke kritike. Bio je jedan od urednika časopisa Poétique te voditelj proučavanja književne semiotike na École des hautes études en science sociale u Parizu. U djelu Figure (Figures, I–III, 1966–72) utvrđuje načela naratologije na temelju čitanja klasika i modernih autora, napose Prousta. U Mimologijama (Mimologiques, 1976) nastoji ocrtati povijest rasprave o jeziku. Uvod u arhitekst (L’Introduction à l’architexte, 1979) ispituje tradicionalnu teoriju i proučava problem književnih rodova. U Palimpsestima (Palimpsestes, 1982) umjesto arhiteksta rabi riječ transtekstualnost (transtextualité), određenu kao „sve što neki tekst stavlja u odnos s drugim tekstovima“. U Pragovima (Seuils, 1987) predmetom analize postaju rubovi teksta (izdavačko predstavljanje, ime autora, naslovi, posvete, epigrafi, predgovori). U Fikciji i dikciji (Fiction et Diction, 1991) definira „ustrojstvo, kriterije i oblike književnosti“. Genetteova kritika, unatoč discipliniranu strukturalističkom mišljenju, odlikuje se smjesom erudicije i humora, znanosti i skepticizma te ozbiljnog i ironičnoga. MG27

Danilo Marić SUZOPOLJE roman o boju na Kosovu BIGZ, Beograd, 2000. U vrlo dobrom stanju. Ovaj tekst u dosta kraćoj verziji, na turskom jeziku, objavljen je pod nazivom Yasova. Roman Danila Marića SUZOPOLJE bavi se jednom temom koja je decenijama bila zapostavljana u srpskoj književnosti a koja se danas ne samo rabi nego je, štaviše, postala i vrlo komercijalna. To je ono burno vreme što prethodi prekretničkoj godini srpske istorije (Kosovski boj 1389.) a obuhvata, dakako, i samu tu godinu i njene posledice po budućnost srpskog naroda. Odmah ćemo reći: Marićev roman, iako nastoji sačuvati osnovne fakte i odnose koji su nam iz istorije poznati, predstavlja pitko romansijersko štivo u kome ima (i to je njegova umetnička prednost) i dosta slobodnih i maštovitih kombinacija. Istina, autor ne remeti osnovne istorijske linije što su jednom zauvek (ili bar za dugo vremena) postavljene, ali on na njih polaže i izvesne imaginativne slojeve narativnih tokova. Tako, na primer, autor pravi pretpostavku da je između sultana Murata i cara Lazara bilo izvesne ratničke igre u smislu hoće li Murat sa svojom ordijom proći kroz Sićevačku klisuru, kraj Niša, ili će udariti na drugu stranu, pri čemu autor pokazuje i dobro poznavanje terena i ponešto od vojničkog znanja što njegovo pripovedanje čini ubedljivim. Poznatu legendu o Milošu K(obiliću) prepravlja u tom smislu što ubistvo Muratovo nije izvršeno na način kako to narodna tradicija prenosi, već je na Muratov šator izvršen udar elitne grupe srpske vojske (danas bi se reklo komandosa) koja je obavila zadatak, pri čemu su svi ili skoro svi izginuli. Što se pak smrti cara Lazara tiče, autor dopušta da je on bio zarobljen, pa kako je odbio da se priključi Bajazitu u njegovom pohodu na Evropu a protiv katoličanstva, smatrajući to izdajom u najgorem smislu, on gubi glavu. Izvesna promena je izvršena i u pogledu lika Kosovke devojke: to nije, kako legenda kazuje, devojka iz naroda, već je to kćerka cara Lazara Mileva koja polazi na Kosovo polje ne bi li našla svoga verenika, vojvodu Vukašina, kasnije to nije niko drugi do Bajazitova žena, sultanija Olivera. Iako, kao što se iz ovoga vidi, ima u Marićevom romanu dosta izmena fakata (koje je i inače teško istorijski utvrditi), on je ipak istorijski roman (u kojem su od najveće vrednosti njegovi psihološki sadržaji), pouzdan što se opšte atmosfere tiče. Istorijske činjenice služe autoru kao osnova na kojoj stvara autentičnu atmosferu tog davnog vremena. On međutim nije išao ni u kakva istorijska detaljisanja, već je više ponirao u dubinu likova, nastojeći – i to sa znatnim uspehom – da nam predoči šta se dešavalo u dušama glavnih protagonista te za srpski narod odsutne bitke. (Tako ćemo se u romanu susresti sa književno uspelim portretima cara Lazara, carice Milice, kneževića Stefana, Lazarevih zetova Đurđa i Vuka Vuka Brankovića, vojvode Vlatka Vukovića, izaslanika bosanskog kralja Tvrtka, izvesnih sveštenih lica itd.) Autor ne povezuje likove u jedan sled zbivanja, jer su ta zbivanja poznata već po samoj istorijskoj pozadini. On nastoji da promisli o posledicama koje Kosovski boj može imati po ceo srpski narod, i ne samo po njega. Sudeonici Kosovskog boja i te kako su svesni činjenice da se tu, na Kosovu, ne bije bitka samo za Srbiju, niti samo za Balkan, već za celu Evropu. On ističe nesložnost feudalnih velikaša (na kojem insistira i narodna tradicija) kao odsudnog činioca svega što će se dogoditi. Temeljnim insistiranjem na tome autor pravi aluziju i na naše vreme. To nije saopšteno napadno, ali fluid toga značenja zrači iz celog rukopisa. Pisac ističe da su Stefan Lazarević i Dušan Silni jedina dva srpska vladara iz roda Nemanjića koja su ostala bez crkvene kanonizacije, jer je prvi – do vlastitog samoosvešćenja – bio isuviše agilan saradnik pobedničkog islama, a drugi – krune radi carske – veoma sklon katoličanstvu na šta Srpska crkva, razume se, nije gledala sa naklonošću. Inače celim romanom struji tradicija svetosavlja kao onog osobenog činioca koji je vršio i u to doba i kasnije proces etničke i nacionalne homogenizacije.

KCNS, 2013. Branislav Živanović: TEMPERATURA DRUŠTVA Žanrovska nesvodivost novog proznog ostvarenja novosadskog pripovedača i romansijera Franje Petrinovića (1957), Gramatika poremećaja – podnaslovom označeno kao balade s početka veka – premda, sledeći logiku tržišta označeno kao roman, našlo je svoje mesto i u ovogodišnjem užem izboru za „Andrićevu nagradu“. Počev od genitivne sintagme naslova, metaforične koliko paradoksalne, vidimo da je posredi odgovor na pesničku jezičku fiksiranost, dok se sam tekst kreće u znatno širem i raznovrsnijem žanrovskom opsegu nego što sugeriše podnaslov. Roman ispituje granice fabuliranja i smenjivanja formi, iskaza i rečenica, stilskih figura, koje bi na suveren i verodostojan način artikulisale pomanjkanje duševnog stanja intimnog i kolektivnog prostora savremenog društva pod pritiskom protejskog poretka. Petrinović između dužih i kraćih narativnih celina, između poeme, pesme i blokova kratkih priča, nastoji da ispripoveda priču (o) dvoje junaka, Sergeja i njegove supruge/anime Anđelije, birajući, ironično, upravo ton balade za ambijent sage stavljene na udare sredine i poretka koji prete da ugroze njihovu egzistenciju. Pored ovih, iskrsavaju realizam i fantastika, ali i elementi nižih literarnih i paraliterarnih žanrova, poput (auto)biografije, dokumentarizma, feljtona i dnevnopolitičkog komentara. Vezivno tkivo narativnih i poemskih celina razdvojenih poglavljima/naslovima rešeno je jedinstvom radnje, mesta i likova. Vreme se prostire od osamdesetih godina prošlog veka do sadašnjosti, iz kojih se pripovedač promenljivom fokalizacijom, upravnim i neupravnim govorom, vešto i suvereno oglašava svojim svevidećim flanerskim okom. Poremećaji se očitavaju na relaciji između gramatičkih konvencija i govora, tj. vokabulara novog doba, neuravnoteženosti opservacije i komentara, kao i na planu iskidane naracije. Čitalac često sa sigurnošću ne može da zna ko i kada govori, jer protagonisti su ličnosti iskrivljene percepcije, problematične optike, egocentrici nestabilnog identiteta, što se da očitati i njihovom čestom promenom imena i nadimcima kao ironizovanog tepanja (Serjoža, Serjožica, Sergejčić, Sergejević; Anđelika, Anđa, Anđuša). Preobražaj imena odgovara čestim preobražajima likova, odnosno promeni narativnih strategija. Prostor u koji žele da se asimiluju i steknu afirmaciju je prostor koji ih je proizveo i oblikovao da bi ih kasnije prezreo i odbacio – Novi Sad, sa svojim kvartovima (Podbara, Liman, Telep, Detelinara), suburbanim i marginalnim lokalitetima (kafana, pijaca, ulica, park i dr.). Posredi su likovi različitih ambicija i mogućnosti, odnosno interpretacija, ali koji ne uspevaju da realizuju i razviju sebe i svoje potencijale. Petrinović ne komentariše savremenu istoriju, već reperkusije minulog vremena; uticaj na oblikovanje jedne mladosti, čije predstavnike nalazi u marginalnim subjektima, tridesetpetogodišnjacima, Sergeju i Anđeliji, rezigniranim subjektima, tipu suvišnih ljudi, u priči nestvarnim koliko stvarnim u realnom svetu: Sergej, klaustrofobični naivni idealista, i Anđelija, agorafobični histerik, čine komplementaran par, binom: pamet i srce. Nemogućnost da odgovore na zahteve stvarnosti rezultira traumom kao proizvodom mehanizama jednog od lica moći, represije i nasilja sredine, koji im ukidaju mogućnost da promene svoju sudbinu i pronađu stabilno uporište u svom životu. Komunikacija, doživljaj sveta, osećaj promašenosti i česti preobražaji u ponašanju i perspektivi likova indikatori su poremećenosti. Shodno promeni unutrašnje i spoljašnje perspektive menjaju se i modaliteti obraćanja, odnosno njihova prisutnost i vidljivost u romanu. Svetlokosi Sergej i crnokosa Anđelija čine dve krajnosti istog modaliteta. NJih dvoje predstavljaju dijagram društva, sinegdohu jednog vremena. Kao antipodi, njihova sudbina, simbolički posmatrano, odgovara figurama/partiji šaha. Ovo ne čudi, budući da Petrinović u trećoj četvrtini romana naročito rabi jedan šahovski termin nemačkog porekla: cugcvang. Reč je o poziciji u šahu u kojoj igrač, iako u prednosti i bezbedan, biva primoran da povlači poteze koji ga postepeno vode matu. Dosledno tragikomičnosti likova, Petrinović groteskno tematizuje njihovu besciljnost pred prinudama života/poretka u modernoj civilizaciji koja poništava individualnost i onemogućava slučaj kao sudbinu, šahovskom kombinatorikom postojanja i neposedovanja vlastite sudbine/smrti, koja od lokalne balade postaje univerzalna antibajka. Nova misao, 2014. Franja Petrinović (1957, Novi Slankamen), studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Uređivao je časopis Polja, pisao je za novosadski Dnevnik, a posle toga je bio urednik u izdavačkoj kući Stylos. Piše prozu, eseje i kritike. Do sada je objavio romane Mimezis, mimezis romana (1983, sa Đorđem Pisarevim), Tkivo, opsene: povest (1988, 2001), Izveštaj anđela (1997), Poslednji tumač simetrije (2005) i Almaški kružoci lečenih mesečara (2011); knjigu eseja Pred vratima raja (2002, sa Đorđem Pisarevim) i zbirku priča Trauma – stečajne legende (2009). Dobitnik je više književnih nagrada – Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (1997), te nagrada „Branko Bajić“ (2002), „Iskra kulture“ (2006), nagrada „Laza Kostić“ (2006), „Stevan Pešić“ (2010) i „Karolj Sirmai“ (2011). Živi u Novom Sadu.

Odlično očuvana masivna knjiga G3 Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.

MARKO ALEKSIĆ SRPSKE ZEMLJE PRE NEMANJIĆA Crteži i karte - Miloš Savković Ilustracije - Uroš Pavlović Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2020 382 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-3715-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor O Izvorima POČETNI VEKOVI U osvit srednjeg veka • Pojava Srba • „Bela Srbija`u Polablju • Knez Dervan i zemlja Bojki • Putovanje • Na novom tlu • Sloveni u Dalmaciji u 7. veku • Slovenska plemena u Makedoniji • Dolazak Bugara i Sermisijana na Balkan • Arheološki tragovi Slovena 7-9. veka • Sloveni i Romani POČECI DRŽAVNOSTI I PRVI POZNATI VLADARI - oko 780. - 830. godine Uspon Karla Velikog • Avarski ratovi • Vizantija i Franačka • „Narod koji drži veliki deo Dalmacije` • Bodrići, Guduskani, Timočani • Prvi srpski vladari 8. veka • Vizantijska uprava u Dalmaciji • Krstionica kneza Višeslava • Verske prilike u vizantijskoj Dalmaciji • Najstarija središta vlasti • Pokrštavanje Srba • Zapadne oblasti • Doseljavanje Hrvata • Lokalni Romani • Na granici dva carstva • Sloveni i franački Imperium U SUSEDSTVU VELIKIH SILA - oko 830. - 850. godine Pleme Neretljana • Širenje Bugara • Kneževina Morava u srpskom Pomoravlju • Knez Vlastimir • Kneževina Travunija • Vlast u zemlji • Slovenske seobe u susedstvu Srbije • Srbija sredinom 9. veka PRETNJE SA ISTOKA - oko 850. - 900. godine Početak vladavine kneza Mutimira • Borba za vlast između braće • Obnova vizantijske moći na Jadranu • Najstarije slovensko pismo • Misija Ćirila i Metodija i Srbi • Crkvena organizacija u zemlji • Grad Ston i kneževina Zahumlje • Ras i postanak Raške episkopije • Utvrđenja i granice • Prve župe i oblasti u Srbiji KRIZA I OBNOVA DRŽAVE - 900-950. godine Unutrašnja previranja • Dolazak Mađara i propast Velike Moravske • Knez Mihajlo Zahumski • Pad i obnova zemlje • Doba kneza Časlava Klonimirovića • Srpske zemlje sredinom . veka • Gradovi Srbije i najstariji pomen Bosne KULTURA I DRUŠTVO Vlast i dvor • Jezik i pismenost • Hrišćanstvo i druga verovanja • Domaćinstvo i privreda • Nošnja i nakit Naredna stoleća Bibliografija Indeks O autoru `Sveobuhvatna i živopisna priča o počecima srpske istorije Srpske zemlje pre Nemanjića naučno su delo koje se čita kao istorijska lektira, jedinstven izvor znanja o vremenu koje prethodi slavi Nemanjića, knjiga koja uspostavlja nov pristup u traganju za otkrićima iz trinaest vekova duge istorije Srba. Razdoblje od 7. do 10. veka predstavlja najzamagljenija stoleća srpske prošlosti. U to vreme na ruševinama antičkog sveta izrastaju temelji Evrope kakvu danas poznajemo i prelamaju se ključni događaji za njenu istoriju, a na našim prostorima rađa se jedan sasvim nov svet. Slovenska plemena se šire i kreću ka jugoistoku Evrope, a među njima se vrlo rano izdvaja ime Srba. Naši preci otpočeli su epsko putovanje od reke Labe na istoku današnje Nemačke koje se posle više od 1500 kilometara završilo u okolini Soluna, da bi se zatim trajno naselili na Balkanu. Prvi put jedna knjiga jezikom istorijske i arheološke nauke studiozno i uzbudljivo priča priču o tom putovanju. Koristeći arhivske pisane izvore kao i nova arheološka istraživanja, ona govori o prvom po imenu poznatom srpskom knezu Dervanu i zemlji Bojki, nastanku titule župana, drevnim slovenskim naseljima sa ostacima paganskih hramova. Knjiga sadrži izuzetno važna otkrića poput postojanja vladarske palate na tlu Srbije iz 8. veka, koja predstavlja najraniju poznatu takvu građevinu u slovenskom svetu, ili više crkava znatno starijih od Raške episkopije, što pokazuje da su Srbi prihvatili hrišćanstvo ranije nego što se to do sada verovalo i da su se tu nalazili prvi poznati hrišćanski hramovi među Slovenima. Izdanje je obogaćeno istorijskim kartama i ilustracijama značajnih arheoloških nalaza, građevina, utvrđenja i naselja najstarije srpske države.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Avari Avarski Kaganat Akvileja Albanija Arabljani Saraceni Ahenski Mir Bavarska Bavarci Banat Bar Bari Batković Bačka Beograd Bijeljina Bilimišće Bitinija Bodrići Boka Kotorska Boris Mihajlo Bosna I Hercegovina Braničevo Brač Breza Bugari Bugarska Crkva Bugojno Budva Vajuniti Vojnići Vasilije Velegeziti Velika Morava Moravska Venecija Mlečani Via Egnatia Vizantija Visoko Višeslav Vlastimir Vrsenice Vrutci Germani Gojnik Gordoserb Gornji Vrbljani Goti Grčka Grci Dabravina Dalmacija Destinik Doboj Drava Drač Drivast Drim Drina Druguviti Dregovići Dubrovnik Duklja Evropa Epir Zadar Zapad Zaharija Zahumlje Zenica Zeta Ilirik Iraklije Istra Italija Jadransko More Jovan Južni Sloveni Justinijan Kalabrija Karlo Veliki Klonimir Knin Konavli Konstantin Kosovo Metohija Kotor Kocelj Krit Kuvrat Laba Polablje Langobardi Letopis Popa Dukljanina Lipljan Ludovik Pobožni Ljudevit Mađari Ugri Makedonija Makljenovac Margum Martinići Mačva Merovinzi Metodije Mihajlo Zahumski Mihaljevići Mutimir Neretva Neretljani Nićifor Nin Niš Ohrid Ošlje Panonija Peleponez Petar Gojniković Polapski Srbi Poljska Presijam Preslav Prizren Prijedor Prokopije Rab Ravena Ras Rastislav Rim Rimsko Carstvo Rogačići Sava Sagudati Salona Samo Sana Sarajevo Semberija Servija Serdika Simeon Singidunum Sipont Sirmijum Sicilija Sjenica Skadar Sklavinija Smoljani Solun Split Srem Stari Sloveni Stefan Nemanja Stolac Ston Strimonci Strojimir Tasilo Teofil Tesalija Tivat Timok Tiringija Toma Arhiđakon Travunija Trakija Trebinje Trogir Ćirilo Ulcinj Fotije Franačka Franci Fredegar Hazari Hrvatska Hrvati Hum Carigrad Cetina Crna Gora Crno More Čapljina Časlav Češka Česi

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Tadijanović, Dragutin, 1905-2007 = Тадијановић, Драгутин, 1905-2007 Наслов Sabrane pjesme : [verzije, prepjevi] / Dragutin Tadijanović Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик хрватски Година 1975 Издање Posebno izd. Издавање и производња Zagreb : Mladost, 1975 (Zagreb : "Ognjen Prica") Физички опис 836 str. : autorova slika ; 20 cm Збирка Suvremeni pisci ISBN (Karton) Напомене Članci i eseji o pjesniku: str. 509-561 O svojoj poeziji: str. 563-571 Komentari: str. 573-665 Ulomci autobiografije: str. 667-675 Kronologija života: str. 677-706 Kronologija pjesama: str. 707-734 Bibliografija pjesama: str. 735-771 Bibliografija knjiga pjesama: str. 773-776 Bibliografija prepjeva: str. 777-780 Bibliografija prevedenih pjesama Dragutina Tadijanovića: str. 781-815. Registar. Предметне одреднице Тадијановић, Драгутин, 1905-2007 УДК 821.163.42-14 821.163.42:929 Tadijanović D. 821.163.42-14.09 Tadijanović D. 821.163.42-14.09 Dragutin Tadijanović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Dragutin Tadijanović u svojoj 100. godini na zagrebačkom sajmu knjiga Interliberu 2005. Dragutin Tadijanović (Rastušje, kod Sl. Broda, 4.11. 1905. - Zagreb, 27.6. 2007.) je bio hrvatski pjesnik. Sadržaj/Садржај 1 Rani život i obrazovanje 2 Karijera 3 Najznačajnija djela 4 Nagrade i priznanja 5 Vanjske veze Rani život i obrazovanje Dragutin Tadijanović rođen je 4.11. 1905. godine u Rastušju, kod Slavonskog Broda, kao najstariji sin zemljoradnika Mirka Tadijanovića i Mande rođ. Kegljen. Polazio je Nižu pučku školu u susjednom selu Podvinju (1912.-1916.) i u Slavonskom Brodu dva razreda Više pučke škole (1916.-1925.), a od 1918. Realnu gimnaziju. Od jeseni 1920. godine, stanujući u brodskom samostanu, kao učenik petog razreda gimnazije, piše pjesme. Tada je započeo i dopisivanje s Nikolom Šopom, učenikom petog razreda banjalučke gimnazije. Prvo pismo poslao mu je 31.5. 1921., a osobno su se upoznali u listopadu 1926. u Zagrebu. Godine 1922., u srednjoškolskom zagrebačkom listu „Omladina“, objavljeno mu je djelo „Tužna jesen“, na stihove Branka Radičevića, a pod pseudonimom Margan Tadeon. U Zagrebu je na Gospodarsko-šumarskom fakultetu upisao studij šumarstva (1925.), ali je kasnije prešao na Filozofski fakultet (povijest južnoslavenske književnosti i filozofija 1928.). Diploma Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu izdana mu je 1937. Karijera Putovao je u Austriju, Švicarsku, Njemačku, Češku, Francusku, Španjolsku, Tunis, Alžir, Maltu… Nastupao je s pjevačkim zborom „Mladost-Balkan“. Prevodio je Nezvala („Akrobat“), Goethea, Hoelderlina, Novalisa, Heinea i dr., a uredio je velik broj izdanja izabranih djela hrvatskih pisaca (Kranjčević, Matoš, Vidrić, Polić Kamov, Ujević, Goran i dr.). Radio je kao korektor službenog lista „Narodne novine“ (1935.-1940.), honorarni nastavnik na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (1939.-1945.), urednik u knjižnici „Djela hrvatskih pisaca“, u Izdavačkom poduzeću „Zora“, i „Hrvatski pjesnici“, u „Matici Hrvatskoj“, ravnatelj Instituta za književnost JAZU-a (do 1973.), kao prosvjetni viši pristav u Banovini Hrvatskoj, u „Društvu književnika Hrvatske“ kojega je i bio predsjednik (1964.-1965.). Najznačajnija djela Pjesma „Golubinja krila“ objavljena mu je u „Književniku“ , pod pseudonimom Tadeon (1928.). Prvi puta se pod svojim imenom javlja 1930. pjesmama u „Hrvatskoj reviji“ i „Književniku“ u zbirci „Lirika šestorice“ (Delorko, Frol, V.Kovačić, Matijašević, Perović). Prvu svoju knjigu pjesama, „Lirika“, objavio je u Zagrebu 1931. „Jutarnja zvijezda pozlaćen orah“ prva je njegova pjesma prevedena na češki (Otto F. Babler). Njegova druga zbirka pjesama, „Sunce nad oranicama“, koju je objavio u vlastitoj nakladi 1933., bila je zabranjena. Dopisivao se s Ivanom Kovačićem, čija je djela preuređivao u Nakladnom zavodu Hrvatske. Knjigu njegovih pjesama „Kanto al mia koro“ preveo je na esperanto i izdao Josip Velebit. Uredio je s Dobrišom Cesarićem i Šimom Vučetićem Pregled mlade hrvatske lirike “Četrdesetorica“. Sastavio je „Katalog“ za izložbu Sandor Petofi i Izložbu „A.G.Matoš“, a sam je napisao „Intimnu izložbu crteža iz Raba“. U Katalogu spomen-knjige Izložba Pola vijeka hrvatske umjetnosti napisao je biografije: „Slikari i grafičari“, „Kipari“, „Arhitekti“. Napisao je velik broj djela, a osim ranije spomenutih, značajna su i: „Pepeo srca“ (1936.), „Dani djetinjstva“ (1937.), „Tuga zemlje“ (1942.), „Pjesme“ (1951.), „Blagdan žetve“ (1956.), „Gost u Vučedolu“ (1957.), „Srebrne svirale“ (1960.), „Prsten“ (1963.), „Večer nad gradom“ (1966.), „Poezija“ (1973.), „Vezan za zemlju“ (1974.), „Sabrane pjesme“ (1975.), „Sam“ (1976.), „Prijateljstvo riječi“ (1981.), „Svjetiljka ljubavi“ (1984.), „Moje djetinjstvo“ (1985.), „Kruh svagdanji“ (1987.), „More u meni“ (1987.) i još mnoga druga. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada kao što su: Orden rada sa zlatnim vijencem, Zmajeva nagrada Matice srpske u Novom Sadu za knjigu „Prsten“ (1964.), Povelja Pododbora Matice hrvatske kao znak priznanja za toplu ljubav prema zavičaju (1965.) u Slavonskom Brodu, brončana medalja kipara Željka Janeša (1966.), Nagrada Vladimira Nazora za životno djelo (1968.), plaketa „Marko Marulić“ (1972.) u Žminju, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvijezdom (1976.) u Parizu, Plaketa grada Zagreba i dr. Mnoge su mu pjesme prevedene na dvadesetak jezika. Dragutin Tadijanović preminuo je u Zagrebu dana 27. lipnja 2007. u svojoj 102. godini. Vanjske veze Službena stranica Dragutina Tadijanovića Izabrane pjesme Dragutina Tadijanovića [sakrij]vru Godišnje nagrade Vladimir Nazor za književnost Za književnost 1959. Vesna Parun • 1962. Petar Šegedin • 1964. Dobriša Cesarić i Jure Kaštelan • 1965. Ranko Marinković • 1966. Jure Franičević-Pločar • 1968. Slobodan Novak • 1969. Krsto Špoljar • 1970. Stanko Lasić i Antun Šoljan • 1971. Oto Šolc • 1972. Nikola Milićević i Svetozar Petrović • 1973. Živko Jeličić • 1974. Marin Franičević • 1975. Vesna Krmpotić i Predrag Matvejević • 1976. Zvane Črnja i Milivoj Solar • 1978. Drago Kekanović i Milivoj Slaviček • 1979. Ivan Katušić i Miroslav Slavko Mađer • 1980. Tito Bilopavlović i Nikica Petrak • 1981. Ivan Slamnig i Danijel Dragojević • 1983. Zvonko Maković • 1984. Luko Paljetak • 1985. Nedjeljko Fabrio i Zvonimir Majdak • 1986. Viktor Žmegač • 1987. Nusret Idrizović i Augustin Stipčević • 1988. Branimir Bošnjak • 1989. Zvonko Mrkonjić • 1990. Bruno Popović • 1991. Željka Čorak • 1992. Slavko Mihalić • 1993. Sibila Petlevski • 1994. Ivan Golub • 1995. Ante Stamać • 1996. Jozo Laušić • 1997. Željko Knežević • 1998. Jakša Fiamengo • 1999. Goran Tribuson • 2000. Stanko Andrić • 2001. Drago Glamuzina • 2002. Andriana Škunca • 2003. Renato Baretić • 2004. Luko Paljetak • 2005. Delimir Rešicki • 2006. Mate Ganza • 2007. Mirko Kovač • 2008. Anka Žagar • 2009. Ivana Šojat-Kuči • 2010. Nada Gašić • 2011. Zoran Ferić • 2012. Tatjana Gromača • 2013. Milko Valent • 2014. Josip Mlakić • 2015. Delimir Rešicki • 2016. Krešimir Nemec Za životno djelo 1962. Miroslav Krleža • 1967. Vjekoslav Kaleb i Dragutin Tadijanović • 1968. Gustav Krklec i Dobriša Cesarić • 1969. Vjekoslav Majer • 1970. Nikola Šop • 1971. Miroslav Feldman • 1972. Šime Vučetić • 1973. Novak Simić • 1974. Marijan Matković • 1975. Ranko Marinković • 1976. Vladimir Popović • 1977. Drago Ivanišević • 1978. Joža Horvat • 1979. Marin Franičević • 1980. Josip Barković • 1982. Vesna Parun • 1983. Jure Franičević-Pločar • 1984. Aleksandar Flaker i Jure Kaštelan • 1985. Mirko Božić • 1986. Vojin Jelić • 1987. Živko Jeličić • 1988. Ivan Slamnig • 1989. Slobodan Novak • 1990. Olinko Delorko • 1991. Petar Šegedin • 1992. Ivo Frangeš • 1993. Srećko Diana • 1994. Nikola Miličević • 1995. Rajmund Kupareo • 1996. Slavko Mihalić • 1997. Ivan Kušan • 1998. Miroslav Slavko Mađer • 1999. Vesna Krmpotić • 2000. Stanko Lasić • 2001. Ivo Brešan • 2002. Gajo Peleš • 2003. Viktor Žmegač • 2004. Josip Tabak • 2005. Irena Vrkljan • 2006. Miroslav Šicel • 2007. Nedjeljko Fabrio • 2008. Zvonimir Mrkonjić • 2009. Milivoj Solar • 2010. Ivan Aralica • 2011. Nikica Petrak • 2012. Luko Paljetak • 2013. Tonko Maroević • 2014. Zvonimir Majdak • 2015. Pavao Pavličić • 2016. Dubravko Jelčić Драгутин Тадијановић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Драгутин Тадијановић Dragutin Tadijanovic 010.jpg Драгутин Тадијановић у својој 100. години на загребачком сајму књига Интерлиберу 2005. Датум рођења 4. новембар 1905. Место рођења Растушје, Аустроугарска Датум смрти 27. јун 2007. (101 год.) Место смрти Загреб, Хрватска Драгутин Тадијановић (Растушје, код Славонског Брода, 4. новембар 1905 — Загреб, 27. јун 2007) био је хрватски песник. Садржај 1 Детињство, младост и образовање 2 Каријера 3 Најзначајнија дела 4 Поезија 5 Награде и признања 6 Спољашње везе Детињство, младост и образовање Драгутин Тадијановић рођен је 4. јуна 1905. године у Растушју, код Славонског Брода, као најстарији син земљорадника Мирка Тадијановића и Манде рођ. Кегљен. Већ као гимназијалац пише успеле песме. Тада је започео и дописивање са, такође будућим великим песником, Николом Шопом, учеником петог разреда бањалучке гимназије. Године 1922, у средњошколском загребачком листу „Омладина“, објављено му је дело „Тужна јесен“, на стихове Бранка Радичевића, а под псеудонимом Марган Тадеон. Завршио је на Филозофском факултету у Загребу југославистику и филозофију. Каријера Прпоутовао је много земље света као хорски певач са хором „Младост-Балкан“. То му помаже да упозна многа песничка кретања. у Еврпи и свету. Преводио је Незвала („Акробат“), Гетеа, Хелдерлина, Новалиса, Хајнеа и др., а уредио је велик број издања изабраних дела хрватских писаца. Радио је као коректор службеног листа „Народне новине“ (1935—1940), хонорарни наставник на Академији ликовних умјетности у Загребу (1939—1945), уредник у библиотеци „Дјела х

stanje DOBRO, meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm cvijanovic sabac Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković

ERIH MARIJA REMARK POVRATAK Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

ERIH MARIJA REMARK LJUBI BLIŽNJEG SVOG Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970 Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva) Fizički opis 407 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Boško Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8 Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque. Tiraž 15.000. UDK 821.112.2-31 COBISS.SR-ID 24585223 Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka. Biografija Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Rani život Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3] Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8] Vojna služba Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske. Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9] Književna karijera Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10] Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4] Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji. Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12] Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13] Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15] U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16] Lični život Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961. Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975. Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24] Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vilhelm Rajh (nem. Wilhelm Reich; Dobzau, 24. mart 1897 — Luisburg, 3. novembar 1957) je bio austrijski, kasnije američki, psihijatar, psihoanalitičar i kritičar društva. Vilhelm Rajh je poticao iz jevrejske porodice koja nije bila bliska jevrejskoj tradiciji. Studirao je na Univerzitetu u Beču kod Sigmunda Frojda. Kasnije je radio kao psihijatar u Berlinu i bio član Komunističke partije Nemačke. Tih godina objavio je knjige „Seksualna revolucija“ i „Masovna psihologija fašizma“. U ovoj drugoj je tvrdio da je fašizam posledica seksualne represije, a i da je komunizam svojevrsni „crveni fašizam“. Zbog toga je izbačen iz komunističke partije, a ovu knjigu su kasnije zabranili nacisti. Kada je Hitler došao na vlast morao je da pobegne iz Nemačke. Preko Skandinavije je 1939. stigao u SAD. Posle niza članaka o orgonu i svojim političkim stavovima, Američka agencija za hranu i lekove je počela da istražuje njegovo delovanje. Sud je 1954. naredio spaljivanje svih knjiga i dokumenata koji su pominjali orgonsku energiju. Zbog ignorisanja naredbe suda da prekine prodaju akumulatora orgona osuđen je na dve godine zatvora 1956. Umro je u zatvoru novembra 1957. Naučni rad Poznat je po svojim doprinosima seksologiji i psihoanalitičkoj terapiji, svom doprinosu seksualnoj emancipaciji i kontroverznim istraživanjima energije orgona. Tvrdio je da ova energija ispunjava atmosferu i sva živa bića. Mnogi savremenici su u njemu videli kontroverznu ličnost, pa i čudaka. U svojoj knjizi posvećenoj S. Frojdu, „Funkcija orgazma“ (Die Funktion des Orgasmus ) iz 1927, bio je prvi naučnik koji je osporio primat muške seksualne funkcije u stvarnosti kao i u svom simbolizmu. Za vreme života u Oslu (1934—1937) proučavao je mikroskopske organizme protozoe. Smatrao je da složenim fizičko-hemijskim procesom može da od njih izdvoji bione (najprimitivniji stadijum života) i da učini energiju orgona vidljivom. Tvrdio je da se jednoćelijski organizmi dele na one koji razlažu organizme (T bacili) i na one koji promovišu stvaranje novog života. Odavde je došao do zaključka da je nedostatak energije orgona uzrokuje širenje T bacila u tkivima i pojavu bolesti tipa raka. Tokom 1940-ih Rajh je izradio niz akumulatora orgona u kojima bi se akumulirao orgon iz atmosfere. Energija skupljena u akumulatorima bi se onda koristila za lečenje bolesti. Njene efekte je testirao na ljudima i životinjama, ali nije došao do jasne potvrde svoje teorije bolesti kao odsustva orgona. Projektovao je i aparat za stvaranje oblaka kojim bi se energija orgona kanalisala u atmosferu i tako stvarala oblake i kišu. Energiju orgona je nazivao „prvobitna kosmička energija“, tvrdio je da je plave boje i da od nje zavisi vreme, boja neba, gravitacija, emocije i seksualnost. Po njemu, to je jedina energija u prirodi koja ima negativnu entropiju i koja je odgovorna za uređenje materije. Vilhelm Rajh je 1940. i 1941. bio u kontaktu sa Albertom Ajnštajnom i ubedio ga da testira akumulator orgona. Akumulator koji je načinio za ovaj eksperiment sastojao se od Faradejevog kaveza spolja izolovanog drvetom i papirom. Ajnštajn se složio da bi povećanje temperature bez izvora toplote bila revolucionarna novost u fizici i negacija zakona termodinamike. Lično je izvršio nekoliko eksperimenata u svome podrumu, ali nije ustanovio temperaturne razlike koje bi poduprle Rajhove pretpostavke. U karijeri psihologa i psihijatra orijentisao se na strukturu karaktera ličnosti, pre nego na individualne neurotske simptome. Promovisao je adolescentnu seksualnost, upotrebu kontracepcije, abortus i žensku ekonomsku nezavisnost. Smatrao je da je orgazmička potencija najvažniji kriterijum za psihofizičko zdravlje. Dela (izbor) Funkcija orgazma (Die Funktion des Orgasmus, 1927) Dijalektički materijalizam i psihoanaliza (Dialektischer M aterialismus und Psychoanalyse, 1929) Pad seksualnog morala (Der Einbruch der Sexualmoral, 1932) Masovna psihologija fašizma (Die Massenpsychologie des Faschismus, 1933) Seksualna revolucija (Die Sexualität im Kulturkampf 1936, Die sexuelle Revolution 1966) Bion (Bione, 1938) Biopatologija raka (The Cancer Biopathy, 1948) Slušaj, mali čoveče! (Listen, Little Man!, 1948) Eter, Bog i đavo (Ether, God, and Devil, 1949) ORANUR eksperiment - prvi izveštaj (The ORANUR Experiment – First Report, 1951) Ljudi u nevolji (People in Trouble, 1953) Kontakt sa svemirom, ORANUR eksperiment - drugi izveštaj (Contact with Space, The ORANUR Experiment – Second Report, 1957) Napisavši prije šezdeset pet godina jednu od po neobičnosti znakovitih `malih` knjiga ovoga stoljeća, Wilhelm je Reich u mnogome predodredio i svoj (biobibliografijski jasno ustanovljiv) usud. Premda je riječ o knjižuljku koji posve jasno i osviješteno, a opet neposredno reagira na veliki šok čitave evropske ljevice (i ne samo ljevice) - nacističko preuzimanje vlasti u Njemačkoj - u igri su ne samo povijesne nego i teorijske paradigme. Reichu je, naime, do političkoga (točnije: komunističko-političkoga) angažmana psihoanalize, ali i do povratnoga djelovanja toga angažmana na ustroj same teorije. Zbog toga će se, gotovo zakonomjerno, dogoditi da ga i jedni i drugi (i komunisti i psihoanalitici) početkom tridesetih istjeraju `iz svojih redova`. Sama je knjiga tako doživjela onu vrst uspjeha (iskazanoga brojnim pretiscima i prijevodima, ali i autorovom preradom) koja kontekstu daje neprijeporno prvenstvo pred tekstom samim. Riječ je, po intenciji autorova originala, ponajprije o: a) neposrednoj reakciji na Hitlerovo zauzimanje vlasti - knjiga je objavljena (u vrijeme u kojemu tehnologija, a posebice ona koja je netom pristiglim emigrantima mogla biti na raspolaganju, bitno zaostajala za onime što danas rabe čak i posve nevažne alternativne skupine) svega nekoliko mjeseci nakon `teškoga poraza` njemačke radničke klase; b) pokušaju da se - još jednom, nakon brojnih polemika u godinama koje prethode objavljivanju knjige - demonstrira superiornost `materijalistički interpretirane psihoanalize` nad svim drugim pristupima društvenome zbivanju; c) da se kroz prve dvije, posve očite, tekstualne razine provuče ona, trenutno tek treća, koja će (posebice u narednim godinama, dapače desetljećima) postati bitnom odrednicom Reichova političkoga i terapeutskog, teorijskoga i pravnog angažmana `Sexpol` orijentacija. Reichovim vlastitim riječima - koje sa njegova stajališta nadilaze čak i tako povijesno presudan povod kao što je Hitlerov dolazak na vlast - `nepolitički je čovjek apsorbiran seksualnim konfliktima. Htjeti ga pridobiti isključivanjem seksualnosti kao što se to do sada činilo, nije samo beznadno nego i najsigurnije sredstvo da ga izručimo političkoj reakciji koja sjajno iskorišćuje posljedice njegovog seksualno-socijalnog položaja. Tu po jednostavno računu postoji samo drugi put, politiziranje njegovog prirodnog seksualnog života`. - iz Predgovora

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vilhelm Rajh (nem. Wilhelm Reich; Dobzau, 24. mart 1897 — Luisburg, 3. novembar 1957) je bio austrijski, kasnije američki, psihijatar, psihoanalitičar i kritičar društva. Vilhelm Rajh je poticao iz jevrejske porodice koja nije bila bliska jevrejskoj tradiciji. Studirao je na Univerzitetu u Beču kod Sigmunda Frojda. Kasnije je radio kao psihijatar u Berlinu i bio član Komunističke partije Nemačke. Tih godina objavio je knjige „Seksualna revolucija“ i „Masovna psihologija fašizma“. U ovoj drugoj je tvrdio da je fašizam posledica seksualne represije, a i da je komunizam svojevrsni „crveni fašizam“. Zbog toga je izbačen iz komunističke partije, a ovu knjigu su kasnije zabranili nacisti. Kada je Hitler došao na vlast morao je da pobegne iz Nemačke. Preko Skandinavije je 1939. stigao u SAD. Posle niza članaka o orgonu i svojim političkim stavovima, Američka agencija za hranu i lekove je počela da istražuje njegovo delovanje. Sud je 1954. naredio spaljivanje svih knjiga i dokumenata koji su pominjali orgonsku energiju. Zbog ignorisanja naredbe suda da prekine prodaju akumulatora orgona osuđen je na dve godine zatvora 1956. Umro je u zatvoru novembra 1957. Naučni rad Poznat je po svojim doprinosima seksologiji i psihoanalitičkoj terapiji, svom doprinosu seksualnoj emancipaciji i kontroverznim istraživanjima energije orgona. Tvrdio je da ova energija ispunjava atmosferu i sva živa bića. Mnogi savremenici su u njemu videli kontroverznu ličnost, pa i čudaka. U svojoj knjizi posvećenoj S. Frojdu, „Funkcija orgazma“ (Die Funktion des Orgasmus ) iz 1927, bio je prvi naučnik koji je osporio primat muške seksualne funkcije u stvarnosti kao i u svom simbolizmu. Za vreme života u Oslu (1934—1937) proučavao je mikroskopske organizme protozoe. Smatrao je da složenim fizičko-hemijskim procesom može da od njih izdvoji bione (najprimitivniji stadijum života) i da učini energiju orgona vidljivom. Tvrdio je da se jednoćelijski organizmi dele na one koji razlažu organizme (T bacili) i na one koji promovišu stvaranje novog života. Odavde je došao do zaključka da je nedostatak energije orgona uzrokuje širenje T bacila u tkivima i pojavu bolesti tipa raka. Tokom 1940-ih Rajh je izradio niz akumulatora orgona u kojima bi se akumulirao orgon iz atmosfere. Energija skupljena u akumulatorima bi se onda koristila za lečenje bolesti. Njene efekte je testirao na ljudima i životinjama, ali nije došao do jasne potvrde svoje teorije bolesti kao odsustva orgona. Projektovao je i aparat za stvaranje oblaka kojim bi se energija orgona kanalisala u atmosferu i tako stvarala oblake i kišu. Energiju orgona je nazivao „prvobitna kosmička energija“, tvrdio je da je plave boje i da od nje zavisi vreme, boja neba, gravitacija, emocije i seksualnost. Po njemu, to je jedina energija u prirodi koja ima negativnu entropiju i koja je odgovorna za uređenje materije. Vilhelm Rajh je 1940. i 1941. bio u kontaktu sa Albertom Ajnštajnom i ubedio ga da testira akumulator orgona. Akumulator koji je načinio za ovaj eksperiment sastojao se od Faradejevog kaveza spolja izolovanog drvetom i papirom. Ajnštajn se složio da bi povećanje temperature bez izvora toplote bila revolucionarna novost u fizici i negacija zakona termodinamike. Lično je izvršio nekoliko eksperimenata u svome podrumu, ali nije ustanovio temperaturne razlike koje bi poduprle Rajhove pretpostavke. U karijeri psihologa i psihijatra orijentisao se na strukturu karaktera ličnosti, pre nego na individualne neurotske simptome. Promovisao je adolescentnu seksualnost, upotrebu kontracepcije, abortus i žensku ekonomsku nezavisnost. Smatrao je da je orgazmička potencija najvažniji kriterijum za psihofizičko zdravlje. Dela (izbor) Funkcija orgazma (Die Funktion des Orgasmus, 1927) Dijalektički materijalizam i psihoanaliza (Dialektischer M aterialismus und Psychoanalyse, 1929) Pad seksualnog morala (Der Einbruch der Sexualmoral, 1932) Masovna psihologija fašizma (Die Massenpsychologie des Faschismus, 1933) Seksualna revolucija (Die Sexualität im Kulturkampf 1936, Die sexuelle Revolution 1966) Bion (Bione, 1938) Biopatologija raka (The Cancer Biopathy, 1948) Slušaj, mali čoveče! (Listen, Little Man!, 1948) Eter, Bog i đavo (Ether, God, and Devil, 1949) ORANUR eksperiment - prvi izveštaj (The ORANUR Experiment – First Report, 1951) Ljudi u nevolji (People in Trouble, 1953) Kontakt sa svemirom, ORANUR eksperiment - drugi izveštaj (Contact with Space, The ORANUR Experiment – Second Report, 1957) Napisavši prije šezdeset pet godina jednu od po neobičnosti znakovitih `malih` knjiga ovoga stoljeća, Wilhelm je Reich u mnogome predodredio i svoj (biobibliografijski jasno ustanovljiv) usud. Premda je riječ o knjižuljku koji posve jasno i osviješteno, a opet neposredno reagira na veliki šok čitave evropske ljevice (i ne samo ljevice) - nacističko preuzimanje vlasti u Njemačkoj - u igri su ne samo povijesne nego i teorijske paradigme. Reichu je, naime, do političkoga (točnije: komunističko-političkoga) angažmana psihoanalize, ali i do povratnoga djelovanja toga angažmana na ustroj same teorije. Zbog toga će se, gotovo zakonomjerno, dogoditi da ga i jedni i drugi (i komunisti i psihoanalitici) početkom tridesetih istjeraju `iz svojih redova`. Sama je knjiga tako doživjela onu vrst uspjeha (iskazanoga brojnim pretiscima i prijevodima, ali i autorovom preradom) koja kontekstu daje neprijeporno prvenstvo pred tekstom samim. Riječ je, po intenciji autorova originala, ponajprije o: a) neposrednoj reakciji na Hitlerovo zauzimanje vlasti - knjiga je objavljena (u vrijeme u kojemu tehnologija, a posebice ona koja je netom pristiglim emigrantima mogla biti na raspolaganju, bitno zaostajala za onime što danas rabe čak i posve nevažne alternativne skupine) svega nekoliko mjeseci nakon `teškoga poraza` njemačke radničke klase; b) pokušaju da se - još jednom, nakon brojnih polemika u godinama koje prethode objavljivanju knjige - demonstrira superiornost `materijalistički interpretirane psihoanalize` nad svim drugim pristupima društvenome zbivanju; c) da se kroz prve dvije, posve očite, tekstualne razine provuče ona, trenutno tek treća, koja će (posebice u narednim godinama, dapače desetljećima) postati bitnom odrednicom Reichova političkoga i terapeutskog, teorijskoga i pravnog angažmana `Sexpol` orijentacija. Reichovim vlastitim riječima - koje sa njegova stajališta nadilaze čak i tako povijesno presudan povod kao što je Hitlerov dolazak na vlast - `nepolitički je čovjek apsorbiran seksualnim konfliktima. Htjeti ga pridobiti isključivanjem seksualnosti kao što se to do sada činilo, nije samo beznadno nego i najsigurnije sredstvo da ga izručimo političkoj reakciji koja sjajno iskorišćuje posljedice njegovog seksualno-socijalnog položaja. Tu po jednostavno računu postoji samo drugi put, politiziranje njegovog prirodnog seksualnog života`. - iz Predgovora

Nedostaje najavni list, ima pečat biblioteke, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Naslov Poezija / Antun Branko Šimić ; [izbor i predgovor Zdenko Lešić] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1976 (Mostar : `Veselin Masleša`) Fizički opis 234 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lešić, Zdenko Franičević, Marin Šimić, Stanislav Žmegač, Viktor Vučković, Radovan Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Ristić, Marko Zbirka ǂBiblioteka ǂArs. Lektira ISBN (Karton) Napomene Str. 5-21: Poezija Antuna Branka Šimića / Zdenko Lešić Str. 39-44: Šimićevi rani stihovi / Marin Franičević Str. 71-77: Slobodni stihovi A. B. Šimića / Stanislav Šimić Str. 129-136: Šimićeva lirska revolucija / Viktor Žmegač Str. 159-166: Šimićev zaokret prema stvarnosti / Radovan Vučković Str. 191-195: Antun Branko Šimić - pjesnik tijela / Ivan Goran Kovačić Str. 219-226: Smrt u pesmama Antuna Branka Šimića / Marko Ristić Bilješka o piscu: str. 227 Napomena priređivača: str. 229 Bibliografija: str. 228. Predmetne odrednice Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Šimić, Antun Branko, hrvatski pjesnik, kritičar i prevoditelj (Drinovci, BiH, 18. XI 1898 – Zagreb, 2. V 1925). Tri razreda franjevačke klasične gimnazije završio u Širokom Brijegu. Već kao petnaestogodišnjak objavio je pjesmu u časopisu Luč. Nakon Širokoga Brijega kratko vrijeme boravio u Mostaru, zatim upisao četvrti razred gimnazije u Vinkovcima, a školovanje nastavio u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji. Rane pjesme od 1913. do 1917. u velikoj mjeri slijede Matošev pjesnički program. Posrijedi je pejzažna lirika stroge forme i impresionistički uhvaćenih pojedinosti iz zavičajnog okružja. Katkad neposredna impresija sinestetski nadilazi uobičajene okvire osjetilnih podražaja (Bolesnica) pa neki stihovi anticipiraju autorovu iduću poetsku koncepciju. Nakon upoznavanja s njemačkim ekspresionističkim pjesništvom preko časopisa Der Sturm, 1917. došlo je do temeljnoga zaokreta u Šimićevu shvaćanju poezije i umjetnosti pa je pokrenuo svoj prvi časopis Vijavica. U tekstovima Namjesto svih programa, Anarhija u umjetnosti, O muzici forma ispovijedao je nova modernistička načela, ali je ostao na stajalištu čistoće umjetnosti. Iako odličan učenik, morao je napustiti gimnaziju jer školske vlasti učenicima nisu dopuštale izdavanje javnih tiskovina. Od tada se u potpunosti posvetio pisanju neprestano živeći u siromaštvu, ali je unatoč nesređenim egzistencijalnim prilikama ostavio plodan i iznimno značajan književni opus. U skladu s novim programom, pjesme koje su nastale od 1917. do 1919. pisane su slobodnim stihom i označuju se kao Šimićeva ekspresionistička (»anarhična«) faza. Prožete su nemirom ili očajem lirskoga subjekta i bilježe impulse koje ekstatični subjekt »hvata« u brzu tempu gradskog življenja (Pjesma, Grad, Ples, Pjesma pjesnika). Šimić katkad rabi i tzv. telegrafski stil, omiljeno sredstvo futurističke i ekspresionističke poezije, izostavlja gramatičke veze i interpunkcijske oznake ili ih maksimalno pojednostavljuje kako bi se dočarala simultanistička percepcija okolnih fenomena, odn. naglasila brzina ili intenzitet proživljenog iskustva („O svijet i ja u svijetu i svijet u meni / Grad noći žene zvijezde / Ples radost vrisak bog / ja pjevam“) koje teži prvotnoj senzaciji, „očišćenoj“ od naslaga „istrošene“ civilizacije. U kasnijim fazama uglavnom je napustio takve kompozicijske postupke. Vijavica je izlazila do 1919., a nakon toga Šimić je izdavao časopis Juriš, koji se iste godine ugasio. Već teško bolestan, 1924. pokrenuo je i Književnik, a nakratko (od ožujka do studenoga 1923) s M. Begovićem uređivao Savremenik. U zaoštrenim manifestima iz Juriša (Usamljenost duha, Juriš) prosvjedovao je protiv zatečenoga stanja u društvu i kulturi, zahtijevao rušenje dotadašnjih vrijednosti i postavio utopijski projekt „duhovnoga carstva na zemlji“. God. 1920. objavio je svoju jedinu zbirku Preobraženja. Sastoji se od 48, uglavnom kratkih, pjesama. Neke su objavljene prethodnih godina, ali ih je Šimić preradio pa se Preobraženja smatraju zasebnom (»kanonskom«) fazom. Pjesme u knjizi odlikuju se posebnim grafičkim aranžmanom (tzv. središnja os), što ga je Šimić preuzeo od njemačkog pjesnika A. Holza (Phantasus, 1898–99), a i u ostalim slojevima zbirke simetrija je temeljno organizacijsko načelo. Uvodeći velike teme kao što su „Bog“, „ljubav“, „smrt“ (tijelo) i „poezija“ (umjetnost), Šimić ih koncentriranim i pomno dotjeranim diskursom uklapa u sliku svijeta koji prolazi bezbrojne preobrazbe u različitim tipskim personama (bolesnik, zavodnik, zavedena, mjesečar, mučenik) ili pojavama, da bi se onkraj vremena i prostora sve životne forme na kraju vratile panteistički zamišljenu apsolutu (Otkupljenje, Budući). Depatetizirani izraz, stilizirana (nemimetička) uporaba kolorita, vizualnost pjesničkoga znaka, dubinska eufonija i funkcionalno upošljavanje praznine (bjeline) samo su neke od inovacija koje su postale trajnim naslijeđem hrvatske moderne lirike. Poezija nakon Preobraženja označuje novi zaokret u smjeru „neoklasičnog“ izraza, pa slobodni stih katkad ustupa mjesto obnovljenoj strofičkoj formi i vezanomu stihu. U okviru kasne Šimićeve poezije daju se uočiti i tekstovi koji u Baudelaireovu duhu osciliraju između odsutne transcendencije i unutrašnjeg ideala (Prazno nebo i Nađeni bog), a u pjesmi Smrt i ja („Smrt nije izvan mene. Ona je u meni / od najprvog početka: sa mnom raste / u svakom času“) Šimić se, poput R. M. Rilkea, približava shvaćanjima o nerazlučivom jedinstvu života i smrti. Približivši se i poetici »nove stvarnosti« (Neue Sachlichkeit), spjevao je cijenjeni ciklus Siromasi. Metamorfoze koje je Šimićevo pjesništvo prošlo u kratkom vremenskom razmaku govore o brzom sazrijevanju i skokovitom razvoju autora, a kritički i feljtonistički spisi to zorno ilustriraju. Mnogobrojni članci o suvremenim književnim pojavama i piscima pokazuju da je Šimić intenzivno pratio europska umjetnička zbivanja i da je promptno reagirao na one događaje koji su odgovarali njegovu senzibilitetu i trenutačnim umjetničkim interesima (Tri zapisa o pjesništvu). Kao kritičar, o domaćim je, pa i etabliranim autorima (V. Nazor), pisao vrlo oštro (Naš najproduktivniji pjesnik; Prazna retorika Miroslava Krleže, 1917), često ulazeći u polemike (Pravdanje o Vidriću, 1922). Osim o hrvatskim i srpskim piscima, pisao je o gotovo svim važnijim njemačkim i austrijskim pjesnicima ekspresionističkoga naraštaja, a bio je dobro upućen i u francusku književnost, pa čak i u skandinavske književnosti. Preveo je 1923. roman Blagoslov zemlje K. Hamsuna, ali je prijevod tiskan tek 1983. Nakon teške upale pluća 1924. obolio je od tuberkuloze i pokušao se liječiti u Dubrovniku i Cavtatu, a 1925. vratio se u Zagreb. Velik dio opusa ostao je neobjavljen do 1950-ih i 1960-ih, među ostalim i nekoliko dramskih fragmenata te započeti roman Dvostruko lice, kada su mu objavljena Sabrana djela (1960). Šimić je uz T. Ujevića i Krležu najistaknutiji hrvatski pjesnik modernizma, zaslužan za popularizaciju slobodnoga stiha i novih kompozicijskih načela (Tehnika pjesme, 1923) kao i za definitivnu integraciju hrvatskog pjesništva u europske književne tokove. Sve bogatija recepcija njegova pjesničkoga djela, u zamahu od 1960-ih, potvrđuje takav status, a kritički sudovi Preobraženja svrstavaju u vrh novije hrvatske lirike. MG57 (N)

Odlično KOSOVO , Branislav Đ. Nušić , Prosveta Beograd 1986 , opis zemlje i naroda , biblioteka Baština , tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 308 strana. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa), cincarskog porekla i majke Ljubice. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Nušić je maturirao u Beogradu i dok je bio gimnazijalac završnog razreda, postao je član Đačke družine `Nada`. Bilo je to vreme njegovih prvih literarnih pokušaja; objavio ih je u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[1] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studiranje pravnih nauka započeo je u Gracu (proveo godinu dana)[2], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Nušić je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku, u tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić.[3][4] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine. Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se drznik uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[5] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića, SNP, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[6] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[7] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina [8]. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[9] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[10] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[11] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[12] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[13] ME Order of Danilo I Lieutenant BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[13] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[13] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[13] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine „Vlast Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [14] „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.