53609) Hagada de Pesaj Matzliah Seder, Unica en el mundo entero con con Hebreo, transliteración, y traducción al Ladino, Español, Protugués, Francés, Inglés y con comentarios en Español ; por Rabi Meir Matzliah Melamed ; Miami Beach , Florida U.S.A. 1981 jevrejski liturgijski tekst, Seder, Hagada , Sefardi mek povez, format 22 x 28 cm , ilustrovano, višejezično, 124 strane

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Štamparija S. Ugrenović i sinovi - Banja Luka, 1915. god. Broširan povez, 23 cm. 77 str + faksimil dve povelje Povelje Matije Ninoslava Bana bosanskoga i narodnost njegovih podanika U ime Oca i Sina i Svatoga Duha amin! Az rab Božji Matej, a odmjelom Ninoslav, ban bos’nski veliki, kle se knezu Dubrov’čkomu Žan Dandolu i vsej općine Dubrov’čkoj. Takvom s’m se kletv’ju klel, kakom se je ban Kulin klel: Da hode Vlasi svobodno, ih dobit’k, tako kako su u bana Kulina hodili, bez vse habe i zledi. A ja kudje oblada, tudje si hodite prostrano i zdravo, a ja prijati kako-re sam sebje, i nauk dati od vse zledi. A se pisah, imenom Desoje, gramatig bana Ninoslava, velijega bos’nskoga, tako vjerno kako-re u prvih. A se ješte: ako vjeruje Srbljin Vlaha, da se pri pred knezem; ako vjeruje Vlah Srbljina, da se pri pred banom, a inomu Vlahu da ne bude izma. Bože-re ti daj zdravije. (Povelja Dubrovčanima)

Zmajski most Gorazd Humar SLO NOVO RETKO Zmajski most je cestni most čez Ljubljanico, ki se nahaja severovzhodno od Vodnikovega trga v Ljubljani. Zgrajen je bil za časa županovanja Ivana Hribarja kot nadomestilo za leseni Mesarski most, ki je stal prej na tistem mestu in je bil poškodovan v ljubljanskem potresu leta 1895. Zgradba je bila za tisti čas inovativna, iz armiranega betona po tehniki avstrijskega inženirja Josefa Melana. Namesto železnih palic, vgrajenih v betonsko strukturo, je bil zgrajen na oboku iz železnih tramov, kar je omogočilo gradnjo brez začasne podporne strukture.  Most je oblikoval arhitekt Jurij Zaninović (1876–1946). Izšel je iz dunajske arhitekturne šole prof. Wagnerja (tudi Plečnik je bil njegov učenec). V projekt se je zelo poglobil in nastala je ena najlepših stvaritev secesijske arhitekture na evropskih tleh. Na obeh bočnih fasadah so napisi in relief, ki posnemajo patiniran bron. Zaradi previsokih cen brona so mostne odprtine nad glavnim lokom naredili iz betonskih fasadnih plošč z listjem v obliki reliefa. Betonski so tudi balustradni stebrički mostne ograje. Da bi dosegel videz kamna, je Zaninovich predvidel površinsko obdelavo betona v načinu štokanja. Najpomembnejši okras mostu so štirje zmaji, ki stojijo na podstavkih na štirih vogalih (poleg številnih manjših - skupaj je na njem 20 kipov zmajev). Namesto zmajev so bili prvotno predvideni kipi krilatih levov, ki so bili kasneje zamenjani s simbolom Ljubljane. Narejeni so iz bakrene pločevine, saj je bil bron predrag. Izdelali so jih v dunajski tovarni dekorativnih predmetov A. M. Beschorner. Bronaste kandelabre so odlili na Dunaju in jim dodali steklene krogle. Ob otvoritvi 1901 še niso bile izdelane plinske luči, ampak so bile postavljene kasneje. Sama voziščna površina je bila narejena iz asfalta in nalepljena na betonsko podlago. Gre za prvo asfaltno površino v Sloveniji. Asfaltni so bili tudi pločniki. Sodobno je bilo tudi to, da so bile izvedene kinete za dovod plinskih cevi za razsvetljavo pod pločniki.  Celotni stroški gradnje so znašali 158.500 kron (v tej ceni ni zmajev in kandelabrov).  Ob otvoritvi leta 1901 je bil most posvečen štiridesetletnici vladavine cesarja Franca Jožefa I. in poimenovan Jubilejni most (nemško Jubiläumsbrücke). Na stranicah so v ta namen izpisane letnice 1848 - 1888, obletnico pa sta obeleževali tudi spominski plošči v slovenščini in nemščini. Takrat je bil eden prvih železobetonskih mostov v Evropi in prva železobetonska konstrukcija v mestu. S 33,34 m premera je imel tretji najdaljši lok med tedanjimi evropskimi mostovi.  Kmalu je raba uradnega imena zamrla in most je zaradi svojega okrasja postal znan kot »Zmajski most«. Med letom 1983 in 1984 je bil temeljito prenovljen. Danes se šteje za enega najlepših primerov secesijske arhitekture mostov na svetu in je zaščiten kot tehniški spomenik, predstavlja tudi eno od znamenitosti mesta Ljubljane.  164 str. Format 24 x 29 cm. Novo idealno za poklon

Srce u kamenu Saša Savović krajputaši i usamljeni nadgrobnici rudničko-takovskog kraja Saša Savović (autor) Izdavač: Službeni glasnik,2009; ćirilica; 29 cm; 392 str.; 978-86-82877-29-5; NOVA KNJIGA Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.