ISBN: 9788675497745 Broj strana: 369 Pismo: Latinica Povez: Mek Izdavač: Službeni glasnik Heterokosmika je nastala kao plod Doleželovog dugotrajnog istraživačkog rada u oblastima stilistike, književne teorije i naratologije, i predstavlja sintezu autorovih pionirskih proučavanja semantike fikcionalnog pripovedanja, tako da na neki način sabira čitavo njegovo životno delo. Kapitalno delo najnovije književne nauke jednog od najuglednijih poslenika češkog strukturalizma. Kaže Doležel: „Dugo sam radio na ovoj knjizi jer sam duboko uveren da su strpljenje, minucioznost i istančan osećaj za dodavanje začina još uvek neophodni za zgotovljenje ukusnog obroka, čak i u ovom vremenu mikrotalasnih pećnica i brze hrane ’za poneti’. Malo je ovako izvrsno zgotovljenih jela u savremenoj nauci o književnosti danas.

ISBN: 978-86-7346-586-9 Broj strana: 372 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16.5x24.5 cm Godina izdanja: 2007. Izdavač: Dereta "Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju." Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spomenuti tekst se nalazio skriven među kožnim koricama jedne obimne knjige računa, u veoma lošem stanju i sa očiglednim znacima da je pretrpeo posledice požara. W. F. Bergersen, jedan nemački putnik koji je zaslužan za ovo otkriće, predao je tu knjigu, zajedno sa pergamentom, crkvenim vlastima u Seu d'Urhel.

Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek. Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti. Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’ Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Broj strana: 157 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2021. Izdavač: Prometej, Novi Sad Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog.

ISBN: 9788651509158 Broj strana: 143 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Prometej, Novi Sad „Pošto Slavna Porta nije odgovorila na onaj isti dopis, koji su vlade Bugarske, Grčke i Srbije dostavile 3. septembra 1912. (…) Vlada Nj. V. kralja Srbije uviđa, sa velikim žaljenjem, neizbežnost prelaska na oružanu snagu, pripisujući Otomanskoj Vladi odgovornost za prekid diplomatskih odnosa…” Ograničavajući se na evropsko područje i samo na naše stoleće, vidimo da postoji čitava kolekcija ovakve, učtive proze; tim pre bi trebalo oceniti ima li neke povezanosti između kvaliteta uglađenosti i količine efekta: između delikatnosti izraza i krvavih prizora. Iako nije literaran, i koliko god bio instrumentalizovan, ipak je i ovaj izraz jedan od načina upotrebe pisanog jezika. Njegova vatrena prozaičnost svojom bučnom, zanosnom i urnebesnom oštrinom, ne izaziva ni najmanju zbunjenost onih koji žele da taj jezik koriste samo u svrhu nezainteresovane izražajnosti. Uvodna beleška koju je pisao ministar za spoljne poslove Srbije Nenadović, datirana je 19. oktobra 1912. Reči su, dakle, ,,na oružje”. I uz reči ,,na oružje”, prelazimo na drugu kategoriju stvaranja, potisnutu ciničnim diplomatskim parafrazama i hiperbolama - nacional-trijumfalističkih ushićenja ratnih dopisnika. Tako je, uzimajući u obzir veliki broj pridošlica na ratišta i njihovu preciznost u opisivanju, kao i objavljivanje članaka na prvim stranicama dnevne štampe, moguće poverovati, da je u izvesnim trenucima istorije, upravo ova proza najtraženija i najraširenija. „Slušao sam o ratnim dogodovštinama kao da se radilo o nekom prohujalom ratu iz prohujalih vremena, o kojem beše zabavno govoriti, ali bi bilo glupo zbog njega biti zabrinut. Eto, tako se nađoh usred njega, zapanjen što nisam ranije primetio da ću i ja, pre ili kasnije, biti neminovno umešan u njega.” Ovo su poslednje stranice iz Coscienza di Zeno (Zenova savest). Njega su fizički blokirale austrijske glavne baze po povratku iz jutarnje šetnje, dok je mislio na svakidašnju belu kafu i na svoju suprugu. Izgleda da se nešto slično dogodilo čoveku ,,od krvi i mesa” (ličnost će postati tek kasnije): Brunu Bariliju, tridesetdvogodišnjem višem diplomiranom muzičaru. Godina je 1912, citiranog oktobra 12, početak srpsko-turskog rata. Idući u Požarevac, u posetu ženi, autor, Barili, dobio je zadatak od Malagodija da pošalje po koji dopis za „Tribjun”; tako je bilo i 1914. kada ga je Amendola zamolio da bude dopisnik za „Koriere dela sera”, bar onako, probno. (Opere di V. Barilli, vol. 2; Firence 1963. - beleška Enriko Falki)