ISBN: 9788651509189 Broj strana: 480 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Prometej, Novi Sad Pitanje ratne odgovornosti Pitanje utvrđivanja odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata jedno je od najkontroverznijih pitanja istorijske nauke. Njime su se u prethodnih sto godina, pored istoričara, bavili i političari, propagandisti, pravnici, novinari i publicisti. Još tokom trajanja rata obe zaraćene strane nastojale su da pokažu kako je protivnički blok kriv što je do rata došlo. U tome nisu birana sredstva. Korišćene su poluistine, neistine pa i falsifikati. Jedan od primera za to je sudbina arhivske građe koju je austrougarska vojska zaplenila u Srbiji tokom rata. Ona je odneta iz Srbije, a kasnije je „stilizovana”, zapravo falsifikovana, tako da se dokaže da su Rusija i Srbija odgovorne za rat. Ova „stilizacija” vršena je u Beču i Terezienštatu (Tešinu), centru austrougarske vojnoobaveštajne službe, o čemu je kasnije u svojim memoarima svedočio Maksimilijan Ronge, jedan od učesnika ovoga posla. Na konferenciji mira u Parizu formirana je posebna komisija koja se bavila utvrđivanjem ratne odgovornosti. Ona je koristila tada raspoložive dokumente, ali ni ona nije u potpunosti bila objektivna, jer je pre svega radila u interesu pobedničkih sila. U izveštaju ove komisije između ostalog stoji i nedvosmislena tvrdnja: „Centralne sile su planirale rat zajedno sa svojim saveznicima, Turskom i Bugarskom i rat je rezultat namernih poteza koji su počinjeni da bi rat postao neizbežan”. Iz rada ove komisije pristekao je 231. član Versajskog mirovnog ugovora, u kome se između ostalog kaže da Nemačka kao potpisnica „...prihvata odgovornost Nemačke i njenih saveznika za sve gubitke i štetu koju su savezničke i pridružene vlade i njihovi stanovnici pretrpeli kao posledice rata koji im je nametnula agresija Nemačke i njenih saveznika ...” Nemačkoj su nametnuti vrlo teški uslovi mira, koji su podrazumevali isplatu ratne štete (od basnoslovnih 246 milijardi zlatnih maraka, čija bi isplata prema Jangovom planu trebalo da traje do pred kraj 20. veka), teritirijalne gubitke, privremeni gubitak suvereniteta nad privredno značajnim oblastima, razoružanje i međunarodnu izolaciju nezapamćenu u novijoj istoriji. Sve to su bili vrlo ozbiljni razlozi da nemačka vlada, koja je uvaj ugovor potpisala pod pritiskom, pokrene vrlo organizovanu kampanju za reviziju ovog ugovora. Smatralo se da se to najubedljivije može postići revizijom istorije i dokazivanjem da je neko drugi odgovoran za početak rata. U tu svrhu je odmah u okviru ministarstva inostranih poslova formiran tajni odsek koji je trebalo da se bavi ovim poslovima. Kasnije su formirane još neke organizacije i instituti koji su imali isti zadatak. Kao rezultat rada ovih organizacija objavljeno je nekoliko hiljada knjiga i članaka koji su dokazivali da je neko drugi, a ne Nemačka odgovoran za izbijanje rata. Slično su se ponašale i druge evropske vlade, ali u znatno manjem obimu i slabije organizovano. Izuzetak je bila sovjetska Rusija, koja je objavljivala istorijske izvore i knjige kojima je za izbijanje „imperijalističkog rata” krivila evropske imperijaliste, ali i svoju carsku vladu. Objektivniji istoriografski pristup bio je moguć tek posle drugog svetskog rata, kada je postojala dovoljna vremenska distanca, ali i kada više nije bilo goruće potrebe za revizijom koja je proisticala iz odredaba Versajskog mirovnog ugoovra. Među mnogobrojnim objektivnim istorijskim radovima nastalim tokom 1960-ih i 1970-ih godina izdvajaju se dela nemačkog istoričara Frica Fišera, a kod nas akademimika Andreja Mitrovića.

Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Godina izdanja: 2015. Izdavač: Prometej, Novi Sad Deset novih naslova u drugom kolu edicije Srbija 1914-1918: SA SRBIMA U ALBANIJI, Arijus van Tienhoven, 200 strana, ilustrovano Predgovor: Viktor Bero. Prevod: Kristina Koprivšek Jedan od prvih svedoka teških austrougrskih zločina u Mačvi, brzo postaje član međunarodne komisije, upoznaje širu evropsku javnost sa stradanjem našeg naroda. Radio u valjevskoj bolnici, za vreme velikog tifusa i sam oboleo, a potom sa Srbima prelazi Albaniju. Ova knjiga je jedinstveno i potresno svedočanstvo o Srbima i Srbiji u Prvom svetskom ratu, o nezapamćenoj epidemiji tifusa, kao i o nedelima i zločinima osvajača. SA SRPSKOM VOJSKOM, Anri Barbi, 480 strana, ilustrovano Prevod: Anđelka Cvijić Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nazamenljivu i skoro neprevaziđeua dokumentacija o srpsko-austrougraskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i nšu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. SA SRBIJOM U IZGNANSTVU doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom, Fortijer Džons, 320 strana, ilustrovano Prevod: Angelina Čanković Popović Fortijer Džons (1893 - 1940) je američki novinar kojije1915. izveštavao iz Srbije i sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije. O svojim ratnim danima u Srbiji objavio je u Njujorku 1916. godineovuknjigu iposvetio je "srpskim čičama". Ovako piše Džons o njima: Dobro su znali kuda idu, nisu se odavali maštarijama. Imao sam nekoliko hiljada cigareta i delio sam ihovim starinama, aiz njihovih reči shvatiosamkoliko se nadajupovratku. Kad sam jednom prosedom čičidao sto cigareta, reče on preko tumača: "Ovo će biti dosta za života!"Ali ni on ni ostali ne behu ni zabrinuti ni veseli. Neko mora da pođe, izbor je pao na njih i tu je priči kraj. Zbrisani su, izginuli su skoro do poslednjeg čoveka… odlikovali su se junaštvom. CRNA KNjIGA PATNjE SRBA U BOSNI, Vladimir Ćorović, 240 strana Ovo Ćorovićevo delo, objavljeno 1920, istovremno za Sarajevo i Beograd, pomoću dokumenata, činjenica i fotografija svedoči o ogromnim patnjama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine. Lako je uočljiva surovost austrougarske okupacione vlasti, podržane od vrhova katoličke crkve. Vidi se jasna genocidna politika, čije su posledice nasilna smrt više desetina hiljada Srba na tlu Bosne i Hercegovine. Sudilo se na smrt olako, zakonskih osnova nije bilo. To su većinom činile, uz redovnu vojsku, čete, što ih je osnovao i posebno plaćao general Poćorek. OD BEOGRADA DO KRFA, Petar Opačić, 480 strana, ilustrovano Prikazan je najdramatičniji period u ratnim naporima Srbije u Prvom svetskom ratu na fonu odnosa Centralnih sila i država Antante prema Srbiji. Pokazalo se da su saveznici bili neaktivni... Veliku vrednost ovog dela čini dokumentarni dodatak sa spiskovima sahranjenih na Vidu, Lazaretu, Krfu, Govinu, Ipsosu, Fistapadini, Strongili, Ahileonu, Matijasu, Braganjotici, Kostaniji, Katuništu, Moraitici, Mezongi, Ostrovi, Analipsosu, Friuli, Fiuli, Korendžioni, Manduki, Perani, Koraćani, a potom i van Krfa u Bizerti, Ferivilu, Tunisu, Alžiru, Oranu, Bonu, Filipvilu, Gelmi, Susu, Slidi, Šeršelu... PRVI SVETSKI RAT (kontroverze, paradoks, izmenjena tumačenja), Lučijan Boja, 140 strana Prevod: dr Dragan Stojanović (Sintagmom izmenjena tumačenja prevodi se ono što se na engleskom i francuskom zove reinterpretations). Radi se o sintetizovanom pogledu, veoma lepo napisanom, jednog od najcenjenijih današnjih evropskih intelektualaca. Bojajeautor koji je najbolji bašu opštim pogledima na krupna istorijska zbivanja, u širokim perspektivama i retrospektivama i u sagledavanju mogućnostii granica same istorijske nauke. Ondaje pregledi kritičku ocenu glavnih stavova formulisanih o ključnim aspektima Prvog svetskog rata u francuskoj, nemačkoj i engleskoj istorijskoj literaturiiističe promene koje suunjima nastupile tokomposlednjihdecenija. MILUNKA SAVIĆ, Vidoje Golubović, Predrag Pavlović i Novica Pešić, 280 strana, ilustrovano Zajedničko izdanje sa Udruženjem potomaka ratnika 1912-1918 Milunka Savić jedinstvena je u međunarodnim razmerama, po doprinosu odbrani svoje otadžbine u Balaknskim i Prvom svetskom ratu, od 1912. do 1918. Dobrovoljno je stala u stroj srpske regularne vojske, u mnogim bitkama bila bombaš i jurišnik, zadivljujuća po snalažljivosti, smelosti i veštitni. Njen ratni skor su devet rana, dvanaest srpskih i stranih odlikovanja i čin narednika. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima. Svi su joj se divili, a ona je i dalje ostajala skromna, kakva je uvek bila. RAT U ISTOČNOJ EVROPI, Džon Rid, 400 strana, ilustrovano Prevod: Slobodan Kozarčić Kod nas je, kao i u svetu, Džon Rid, američki pisac i publicista, poznat prevashodno po po čuvenom svedočanstvu o Oktobarskoj revoluciji (Deset dana koji su potresli svet). Za nas je mnogo značajniji po ovom delu, objavljenom 1916. u Njujorku i tu su uglavnom Ridovi tekstovi iz Grčke, Srbije, Turske, Bugarske, Rumunije i Rusije. Srbiji je u ovoj knjizi Rid posvetio osam poglavlja. Nije prevođena u Kraljevini, a ni u bivšoj Jugoslaviji osim tekstova o Srbiji (Cetinje, 1975.). O ovoj se knjizi ćutalo iz više razloga. Džon Rid bio je socijalista, revolucionar koji prerasta u komunistu i prema takvom autoru kraljevska srpska vlada nije gajila naročite simpatije. Ignorisan je zato što su srpska vlada i politički krugovi oko nje ocenili Ridov stav prema Srbiji, prilično olako, nedovoljno kritički, usko rodoljubaški - kao negativan. Postalo je nepopularno da se govori o žrtvama i smatralo se da bi sjaj konačne pobede bio umanjen Ridovom bespoštednom evidencijom poraza. Nije Rid osvetlio samo dimenzije poraza celog srpskog društva, već i bestijalnost civilizovanih. Potresan jenjegov opis Gučevo i dolina leševa, gde su Austrijanci Srbe iz Austrougarske suprotstavili srpskoj vojsci, a da ne bi bežali, za leđima im razapeli bodljikavu žicu. Rid je nazvao Srbiju - zemljom smrti. S njim je išao i Bordman Robinson, čiji crteži ljudi, vojnika, žena, dece, opustošenih predela opravdavaju naslove kao što su - Zemlja smrti, Istrebljena nacija, Izgubljeni svet. KRVAVI TRAGOVI VELIKOG RATA, Hans Hautman i Miloš Kazimirović, 320 strana Prevod: Miloš Kazimirović Kako i gde su počinjeni zločini nad srpskim civilima u Sremu, opisao je austrijski univerzitetski profesor savremene istorije Hans Hautman Milošu Kazimiroviću, na osnovu podataka iz stenograma rasprava u Parlamentu u Beču krajem 1917. i 1918. godine. Reč je o zločinima austrougarske vojske u sremskim selima Klenak, Jarak, Progar, Grabovci, Ogar i Kupinovo, posle povlačenja srpske vojske koja je prethodno, kratkoročno zauzela ova sela. Dobijamo podatke (čija se objektivnost ne može dovesti u pitanje) i o drugim austrijskim zločinima koji su prećutkivani. DžELATOV SMEŠAK, Anton Holcer, 400 strana, ilustrovano Prevod: Miloš Kazimirović Svedočanstvo o malo poznatim događanjima u Prvom svetskom ratu - na osnovuautentičnihfotografija. Priča o žrtvama, ohiljadamanedužnih likvidiranihna istoku i na jugoistoku Evrope, bez prethodne istrage i bez vođenja dokaznog postupka, bez mogućnosti da se brane pred sudom. Austrijski istoričar fotografije dokazujeda ovde nije reč o ispadima pojedinaca ili izolovanih pozadinskih jedinica, već o sistematskom ratu protiv civila. Knjiga i o našim žrtvama, a od retkih zasnovanih na stranim izvorima.

Knjigu Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera priredili su i izdali Joža Horvat i Zdenko Štambuk (Zagreb: Rožankowski, 1946, 520 str.). Knjiga sadrži preko 100 faksimila dokumenata i izjava istražnim i pravosudnim organima i materijala komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, preko 40 faksimila novinskih članaka iz vremena NDH, preko 70 fotografija i drugih izvora koji svedoče o teroru, upućivanju u logore, masovnom pokrštavanju Srba, zločinima nad srpskim stanovništvom i kolaboraciji dela katoličkog klera s ustaškim režimom, kao i direktnom učešću pojedinih pripadnika Rimokatoličke crkve u ovim zlodelima. Priređivači knjige, Joža Horvat i Zdenko Štambuk, bili su hrvatski književnici i publicisti, predratni članovi KPJ i prvoborci, posle rata prvi član Agitpropa CK KPH, zadužen za sektor kulture, a drugi član Agitpropa Oblasnog komiteta KPH za Istru.Prvi reprint izdanja iz 1946. objavljen je 1989. u Hanoveru, drugi 2007. u Banja Luci, a treći reprint objavila je Zaklada August Cesarec u Zagrebu 2008. Prema rečima profesora iz Zagreba, Svetozara Livade, štampanje ove knjige odbio je čak 21 hrvatski izdavač, a kardinal Božanić pretio je državnim tužilaštvom. Katolički teolog i novinar, Drago Pilsel, u predgovoru za ovaj reprint, piše između ostalog: „… Crkva (je) napadala samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH (i taj se napad nastavlja jer pravog ograđivanja i pravog kajanja kakvo su, primjerice, pokazali tijekom minulih desetljeća njemački katolici, ali i drugi kršćani, u nas nije bilo)…“. Objavljivanje reprinta 2008. izazvalo je burne reakcije u jednom delu hrvatske javnosti. Katolički teolozi i istoričari tvrdili su da se radi o „provali mržnje prema Katoličkoj crkvi“, da je knjiga „okrvavljeni komunistički propagandistički pamflet“, „Oznina izmišljotina i podvala“, „zbirka falsifikata i prepariranih izjava“, koje „nijedan suvremeni povjesničar, bez obzira na političku ili ideološku opredijeljenost, tu ’knjigu’ ne uzima kao relevantan povijesni izvor“, koja je postala „… modelom za ’historiografska istraživanja’, kao i za ’povijesnu istinu’ o Katoličkoj crkvi u cijelom komunističkom vremenu“. Urednik Glasa koncila napisao je i da se u Hrvatskoj „dogodila zlouporaba demokracije i da baš oni koji su svoje idejne protivnike i neistomišljenike bez suđenja ili na lažnim suđenjima osuđivali na smrt i robiju koriste demokraciju za ponovno buđenje opasne ideološke mržnje koja truje odnose među ljudima“. Doveden je u pitanje i celokupan rad komisija za ratne zločine, a zatim i istoriografskih studija koje su se na njihove nalaze oslanjale, istražujući delatnost Rimokatoličke crkve.Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, kao celinu, svakako treba posmatrati u kontekstu priprema i suđenja kardinalu Alojziju Stepincu 1946. godine, kako kaže istoričar Ivo Goldštajn, ali to ne umanjuje važnost objavljenog materijala. Mnogo godina kasnije neki od članova Politbiroa KPJ i organizatora suđenja tvrdili su da se radilo o političkom suđenju, kao odgovoru vlasti na kontinuirani otpor biskupa i Pastirsko pismo. Milovan Đilas je u svojim sećanjima pisao da Stepinac sigurno ne bi bio izveden pred sud zbog svog ponašanja za vreme rata da nije nastavio da se opire novom režimu, ali dodaje da to ne znači da nije bilo osnova za optužbu protiv njega. A da je bilo, pored ove knjige, potvrđuje još čitav niz zbornika građe, članaka, studija i monografija, objavljenih u posleratnim godinama.Ponovno objavljivanje reprinta ove knjige važno je iz više razloga. Prvi i svakako najvažniji je da se ne zaborave žrtve. Drugi je da se, u talasu revizionizma, podseti na izvore koji svedoče o zločinima i omogući dalji rad na istraživanjima jer se istorijsko istraživanje, kako kaže Džon Toš, „ne svodi na pronalaženje jednog pouzdanog izvora da bi se iz njega izvuklo sve što on može da pruži“, već na analizu i upoređivanje što više različitih izvora, „najbolje iz svih izvora koji se odnose na temu istraživanja“, što podrazumeva i proveru autentičnosti, verodostojnosti i pouzdanosti. „Na taj način će se lakše uočiti sve netačnosti i iskrivljavanja određenog izvora i istoričar će potkrepiti svoje zaključke.“

ISBN: 9788651509165 Broj strana: 299 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Prometej, Novi Sad Za vreme svetskog rata došao sam krajem marta 1915. godine u Beč, u cenzuru za prepisku ratnih zarobljenika. Ova je institucija bila ogranak takozvanog „Gemeinsames Zentralnachweisbureau”-a, koji je bio uspostavljen od austrijskog Crvenog krsta radi obaveštavanja o ratnim zarobljenicima. Nu cenzursko odelenje (Wien I., Tuchlauben 8.)ovoga biroa stajalo je pod upravom jednog aktivnog oficira - isprva jednog majora, a kasnije jednog đeneralštabnog pukovnika - koji je bio podređen ratnom ministarstvu. U tom cenzurskom odelenju radili su kao cenzori penzionisani oficiri, za front nesposobni, ali kvalifikovani vojnici, zatim i civilna lica, pa i ženske. Civili su bili ponajviše dobrovoljni, besplatni cenzori, siromašniji su bili plaćeni. Oni behu mahom profesori, viši državni činovnici, učitelji itd. Cenzorsko odelenje imalo je za pojedine jezike zasebne grupe, i to, za srpski jezik, a baška za hrvatski i slovenački, za ruski i rusinski (ukrajinski),za češki, poljski, slovački, nemački, madžarski, rumunski, francuski, engleski, talijanski i druge orijentalne jezike. Osim ovih grupa je imalo 24 referata za političke i karitativne stvari, zatim 3 vojnička referata i to za Rusiju, Srbiju i Italiju. Ovi vojnički referati behu u stvari izveštajna mesta za vojničku špijunažu. U nadležnost ove cenzure padala je samo prepiska ratnih zarobljenika i interniranih lica. Korespondencija je dolazila u poštansku grupu, gde je sortirana bila po jezicima. Odavde je došla u pojedine grupe po jeziku, gde su ih cenzori čitali. Ako je pismo bilo nezamernog sadržaja, cenzor je pismo propustio, inače ga je imao predati starešini cenzora, da ga dostavi pojedinim referentima ili upravi. Docnije, kada se kod nekojih grupa primetilo de cenzori ne čitaju dosta savesno ili propuštaju pisma, koja bi zadržavati (inhibirati) trebalo, bila je organizovana jedna „hipercenzura”, koja je kontrolisala rad pojedinih cenzora. Ja sam bio isprva običan cenzor u srpskoj jezičkoj grupi. Pročitao sam nekih 25-30 hiljada srpskih pisama iz svih krajeva vasceloga Srpstva. Brzo sam zapazio da u njima leži narodno blago, koje bi sačuvati trebalo. Ovu moju ideju na žalost nisam mogao nikome poveriti, jer su u grupi sve sami Hrvati bili, čije raspoloženje prema Srbima u početku rata nije bilo baš najbolje. Da sam im predložio sistematski rad za skupljanje pisama interesantnijeg sadržaja, izložio bih se bio, da mi ideju nađu ili smešnom ili veleizdajničkom. Bio sam, dakle, isprva sam na sebe upućen. Ipak sam brzo otkrio među njima i jednog Srbina katolika, Antona Poturičića. Ovaj inteligentni čovek, poreklom od žumberačkih Srba, bio je penzionisani učitelj iz Srema. On je bio pun ljubavi prema svemu što je pravedno i plemenito. Zbog toga je bio i gonjen, pa je i zbog svojih srbofilskih načela i denunciran bio pri početku rata, te ga je mitrovački sud i osudio na zatvor u trajanju od dva meseca. On je imao jednu izvanredno dobru metodiku u nastavi računa za osnovne škole, koju je on sam izmislio. Mnogo sam ga molio da tu metodiku napiše, - nu sudbina je drukče htela. Kad je 1918. godine žurio da se vrati u svoju oslobođenu „otadžbinu” u Srem, umre na putu u Budimpešti. On je prevodio na nemečki jezik pisma zamerenog sadržaja. Te kad sam početkom aprila 1916. godine premešten bio iz srpske u hravatsku grupu za vojnog konzulenta i referenta u karitativnim stvarima austro-ugarskih vojnika zarobljenih u Italiji, onda sam od Poturičića dobijao srpska pisma na prepisivanje. Starešina cenzora u srpskoj grupi beše već od novembra 1914. godine A. fon R., Hrvat, rimokatolik, rodom iz Like. On je početkom 1915. godine organizovao jednu posebnu grupu pod imenom „Kundschafter” grupe, čiji rad je ovde u III. Poglavlju opisan. Njegov sekretar beše jedan prikriveni Čeh, Johan Prehtl, koji me je o svim važnijim stvarima te „Kundschafter” grupe tačno obaveštavao, te se delom i ovoj dvojici može zahvaliti, da je moja zbirka dopunjena mogla biti i iz godina 1916-1918. Starešina u hrvatskoj grupi beše isprva Dr. Rudolf Ban, viši činovnik p. k. ministarstva za kult i nastavu, čovek odlične spreme i lepote duha. Bio je dobar Hrvat i Slovenin, korektan u svakom pogledu. Imao je nepriliku zbog toga, što se opirao jednom bečkom univerzitetskom profesoru, koji je kao politički referent kod cenzurne uprave zahtevao od hrv. Grupe, da se na temelju hrvatske prepiske sastavi statistika o Hrvatima u kakoj meri su „sumnjivi” i na kojem teritoriju su „zaraženi” antidinastičkim osećajima. Dr. Ban se nije hteo prihvatiti toga posla, te je ustao u obranu Hrvata i to tako oštrim tonom, da su oboje morali napustiti svoja mesta. Posle njega je došao za starešinu hrvatskih cenzora Dr. Milan Hopa, bivši slovački narodni poslanik. Čovek vrlo dobrih kvaliteta i odličan Slovenin. Pored njega sam, kao vojni konzulent, upoznao sav materijal hrvatske grupe i bili smo oboje na čisto jedan s drugim te se nisam morao bojati da će mi se prepisivanje pisama i silna radoznalost zameriti. Ovde izneta srpska pisma ponajviše su takve prirode, koja su zbog svog sadržaja od cenzure zaustavljena (inhibirana) bila. Takih pisama je bilo u srpskoj grupi vanredno mnogo, nu ovde se nisu mogla sva pokupiti, jer nisu došla do mojih ruku. Taka pisma su za istoričara i političara interesantna, jer ih je pisac pisao, a da nije mogao pomišljati na to, da će mu pismo pod austrijsku cenzuru doći; a baš taka pisma otkrivaju psihu srpskog naroda. Ostala pisma, koja nisu inhibirana, od kojih isto tako ima dosta primera ovde, izneta su da se vidi kako srpski narod uopšte piše, i ona će biti od vrednosti za književnike, filologe, socijologe, pa i filozofe. U svim tim pismima ogleda se duh i duša srpskog naroda, čije poznavanje stoji u interesu svakog radnika na naučnom polju, koji se bavi pitanjima kulturne sadržine. Budući pak, da tek komparacija daje vrednost stvarima, to sam ovde izneo na uvid i nekoliko hrvatskih i slovenačkih pisama, koja smo u bečkoj cenzuri po hrvatski i slovenački politički mentalitet karakterističnima držali. U ovim pismima nije izneto ni jedno ime kad bi to piscu ma i najmanje neprijatno moglo biti. Jer političko shvaćanje pre i za vreme rata, moglo se je promeniti posle rata u promenutim prilikama, pa ne bi bilo pravo da se po koji pisac izvrgne kritici svoje sredine, ako mu je međutim nastupio u duši preobražaj u prilog naše nove države: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako isto nisu izneta ni imena kod onih pisama familijarnog sadržaja, gde se ma i najmanje pretpostavilo, da bi to pisca u njegovim osećajima uvrediti moglo. Ovde izneta pisma sva su verno i tačno prepisivana, bez ikakve preinake, doslovce onako, kako ih je pojedini pisac napisao. Baš u tome i leži originalnost ovih prepisa, jer se iz njih tačno vidi kakvim dijalektom i kakvom ortografijom piše narod pojedinih krajeva i kako je dobro primenjeno pravilo Vuka Karadžića: piši onako kako govoriš. Da se vidi kako je velika razlika između srpskih i nemačkih pisama u pogledu pravopisa, navešću za poznavaoca nemačkoga jezika jedan primer: „got zum grus und Jesus zum Schlus O Liber Vreind Mateis ich Neme di Veter in di Hand um dir ein Bar zeilen zu Schreiben aber Mit draurihe Hertzen Weil ih So ung Liglich Bin Weil ir Mir Schreiben dud das Mein Liber Man der Mesch Johan gestorben ist aber Liber Liber Vreind Matei Sei doch so gut und Schreibet Wan das er gestorben ist und Wi Lang das er grang war und was im doh gefelt hat Weil ih habe doch kein Ruh Mer dag und Naht weil ih doh So draurich ver Lasen Bin Vom Meim Man und jetz Noh von Mein Liben Kind Vrantzel der ist auh gestorben und da kan Man Sih doh Schon dengen wi es ist und wi Schwer Weil der Man in Serbin Ligt und ein Kind im Seget*) ein Kind im wugava**) ein Kind in Sarbolsch und der Man in Serbin da kan ja keine Ruh Mer Haben Dag und Naht und Liber Mateis Sei doch So gut und Schreib wan das der Hantz gestorben ist und wo das er gestorben ist ob er Schbital gelen wer O Liber Mateis Neis kan ih dir Nicht Vil Schreiben als das ih Noh got Lob ge Sund Bin und jetzt Lossen wir dih reht Schön grisen und Kisen und ich Bite dih das du Balt zu rig Mir Schreiben Dust…” Naravno, i kod srpskih seljačkih pisama nema interpunkcije, ili, ako je ima, onda se pisac ograniči samo na tačku. Da bi se pisma lakše čitati mogla, ja sam interpunkciju, gde je falila, dopunio. Srbi su pisali ponajviše ćirilicom, ali u mnogo slučajeva, zbog zabrane ćirilice, ili što su tako iskustvo imali, da im latinicom pisano pismo pre stigne, ili što su bili u zapadnim državama, - pisali su i latinicom. Tačno prema pismenu, istim pismenima je i prepis napravljen. Svi krajevi Srpstva su tu zastupani. Samo jedino iz južnih krajeva Srbije, u granicama 1913., nema ni jednog pisma, jer su maćedonska pisma zbog njihove stare slovenske ortografije ulazila u „balkansku” grupu, sa kojom nisam imao nikakve veze. Dr Vladislav Pandurović