ALEKSANDAR PAVLOVIČ RADAŠKJEVIČ, pesnik, esejist, prevodilac, rođen 30. aprila 1950. u Orenbugru, u oficirskoj porodici. Odrastao u gradu Ufa. Sedamdesetih godina živeo i radio u tadašnjem Lenjingradu. U SSSR-u nije objavljivan, svoje prve pesničke radove poveravao profesorki književnosti i prevodiocu N. J. Rikovoj. Emigrirao u SAD 1978. godine. Radio u biblioteci Jelškog univerziteta (Nju-Hejven), sarađujući sa estonskim pesnikom i istoričarom umetnosti Aleksisom Ranitom. Godine 1983. prelazi u Pariz, gde radi u najstarijem ruskom nedeljniku „Ruska misao“. Počev od kraja 70-ih godina, njegove pesme, recenzije, članci i prevodi naširoko su objavljivani u emigrantskoj periodici, a od 1989, kada je Mihail Dudin objavio izbor njegovih pesama u časopisu „Zvezda“, i u otadžbini. Živi u Parizu. Pesničke knjige: Goblen (Njujork, 1986), Ono doba (Sankt-Peterburg, 1997), Poslednji sneg (Sankt-Peterburg–Pariz, 2003), Vetar sozercanja (Sankt-Peterburg, 2008), Zemaljski praznici (Moskva, 2013). Knjiga poetske proze: Lisac, ili Inferno (Sankt-Peterburg, 2009). Knjige koje je preveo s engleskog: Džejms Habel Ljubavna pisma Zemlji (1983), Džejms Bolduin Đovanijeva soba (2006).

Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli", s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica. Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji. Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru, Dante istice da je antologiju - s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti - sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog... Čitaj dalje

ISBN: 9788664030052 Broj strana: 404 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Reč priređivača U vreme dok smo ovu akciju vodili stalno smo Vam se obraćali sa: DRAGI PRIJATELJI. Sada, kada je projekat dovršen, kada je knjiga već pred Vama, ove dve reči DRAGI PRIJATELJI, nama, koji smo, zajedno sa Vama, verovali u ovaj naš zajednički poduhvat još toplije zrače. Kada ovo budete čitali, svi ćemo znati da smo prebrodili mnoge teškoće. Mi, koji smo radili na ovom Zborniku, Vi kojima su radovi objavljeni i svi oni koji su poslali svoje radove, a nisu imali sreće da se nađu u ovom izboru, moramo da priznamo sebi i drugima da smo POBEDILI. Pokazali smo toleranciju primerenu ljudima od pera kojima je lepa reč iznad svega. Svako je dobio priliku da se predstavi na svom jeziku i svom pismu. Ostaje žal što nismo bili u finansijskim mogućnostima da u zbornik uvrstimo i pripadnike manjinskih naroda na njihovom maternjem pismu, no, obećavamo da ćemo i to u narednim projektima ispraviti. Nismo slučajno za prve dve knjige odabrali temu LJUBAV, to plemenito osećanje koje nas obuzima i koje nas spaja u životu i ovoj knjizi. Tu poruku želimo da podelimo sa što više ljudi, i namera nam je i trudićemo se da uz pomoć dobrih ljudi ova knjiga dopre do što većeg broja čitalaca. Da je u svojim rafovima ima što više biblioteka, pre svega u regionu. Sa ponosom možemo konstatovati da imamo radove autora iz svih zemalja regiona i dela dijaspore. Naš kreativni tim je dao podjednaku šansu svima, i onima kojima je ovo prvi put da svoj rad ponude čitalačkoj publici, kao i onima koji imaju renome svetski priznatih književnika. Zahvaljujemo se na hrabrosti početnicima i podržavamo ih, kao i na odsustvu sujete priznatih književnika, koji su upravo učešćem u ovom projektu pokazali svoju veličinu. Marina Đenadić Stevan Krstec Starčinski

Vislava Šimborska (Wisława Szymborska) rođena je 2. jula 1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara 2012. u Krakovu, u kome je živela od 1931. Zbog svoje prirode nikada nije bila u prvim redovima, čak ni kao nobelovac. Mada još od 50-ih godina počinje da dobija značajne nagrade. U njenom stvaralaštvu prelomna je zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve „socrealističke” knjige, Zato živimo i Pitanja postavljana sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje poezije. Posle „revolucionarne” 1956. prevođena je na niz jezika. Na oko pedesetak. Između ostalih na srpski. Tome su doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove i Nobelove. Malo je poznata činjenica da je Šimborska debitovala kao prozni pisac, pišući kratku prozu. Da je „pesnik” ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavačkih kuća i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje između proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je sociologiju i poljsku književnost na poznatom Jagelonskom univerzitetu, ne završivši nijedne studije. Zbog porodične situacije počela je rano da radi, već 1943. Posle Drugog svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da bude član PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981. radila je kao sekretar redakcije u časopisu „Žiće literackje” („Književni život”). U njemu je počela da objavljuje i svoje slavne feljtone koji su štampani pod zajedničkim naslovom Neobavezna lektira. Neko vreme uređivala je i poeziju. Od 1981. do 1983. bila je u uredništvu časopisa „Pismo” i sarađivala s časopisom „Nagłos” („Početna pozicija”), a posle toga, zbog opozicione delatnosti, završila kao slobodan umetnik i penzioner. Poezija Šimborske je filozofska na prirodan i spontan način, kako ističu poljski kritičari, jer u njoj nema razmatranja, naučnih termina, neposredno formulisanih problema. Ali, ima igre misli koja proističe iz jezičke igre, odnosno „govori zahvaljujući govoru”. Te jezičke igre najčešće se odvijaju kroz dijaloge o mogućnostima i nemogućnostima izražavanja čoveka i sveta. Iako nije „lingvistička pesnikinja”, trudi se da višestruko i višestrano iskoristi mogućnosti reči, a da pri tom ne bude zavisna od njih. Što potvrđuju neočekivani obrti, slučajnosti, otkrića u gotovo svakoj njenoj pesmi. To nas navodi da zaključimo da ona ipak eksperimentiše jezikom. Međutim, to ne čini kao avangardisti, stvarajući neologizme ili šokantne frazeološke sklopove. Ona uglavnom postavlja pitanja, budući da je znak pitanja osnovna retorska figura njenog stvaralaštva. Jer njene igre rečima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, već su zahvaljujući ironiji kao jednom od najčešćih postupaka koje primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako je rekao teoretičar književnosti Mihal Glovinjski, funkcija su mudrosti, odlučuju o neponovljivosti i originalnosti njene poezije, poezije koja je neobičan spoj ozbiljnosti i ludizma. Što je velika retkost, budući da piše poeziju o velikim stvarima čoveka, našeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je povezana i s pitanjem morala. Morala, iako Šimborska nije moralistkinja koja poučava druge. Ne poučava, jer je izrazita individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke Dovoljno sve izražava u svoje ime. Stoga, ako želimo da je najpribližnije definišemo, definisaćemo je kao pesnikinju koja piše poeziju života i smrti. Što postiže već pomenutim jezičkim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim životnim sadržajima. Nagrada za Najlepšu knjigu u okviru 59. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.