ISBN: 9788664030939 Broj strana: 109 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Svetlana Mitić je rođena 1955. godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014. godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa elektronskim časopisima "Pokazivač" i "Kraljevske novine", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije. "Hirošima na Balkanu" je njena prva štampana zbirka poezije.

Broj strana: 73 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2021. Izdavač: PPM Enklava Tvist na štakama mrtvi smo nad daskom za sečenje i oštrim nemačkim noževima pored frapea koji je gotov za pet minuta u džepovima imamo po dinar za na oči za putarinu u jebeni Stiks upoznali smo Had već tri puta jutros sam se mrtav umio mrtav čekao autobus većina ljudi koje poznajem rekla je da ih ne poznajem to je to mrtvi smo muzika se rasturala u restoranskoj kuhinji prigušeno Možemo pobediti čudovište ako svi radimo kao tim pevali su Stefan i Katarina stihove ljubičastih Flojdova smena je teško počela Dario uzima “vitamine” kaže da su u istarskim kuhinjama medicinski amfetamini dozvoljeni jer Bred Pit ne sme da čeka lignje svoja interesovanja moramo držati podalje od posla inače će glava zaspati na užarenom bifteku pola gostiju je otrovano hranom iz naših ušiju rokenrol klinke pokušavaju da pritisnu pravo dugme kako bi iz telefona izašlo rešenje za sve neuzvraćene ljubavi od strane mačo tipova pritiskom na srce jagodicom prsta mi mrtvi ih gledamo iza malog prozora igramo tvist na štakama opet sam prosuo gorgonzola sos po uniformi ali na mrtvima odeća se ne prlja

ISBN: 9788664030892 Broj strana: 101 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Živi i stvara u Beogradu. Rođena u Inđiji, gde je provela detinjstvo. Studirala Germanistiku, Nemački jezik i književnost na Filozofskom Fakultetu Novosadskog univerziteta. Pisanjem se bavi još iz rane mladosti, đačke novine. Radila u PTT Novi Sad i bila u uređivačkom odboru PTT novina i pisala članke. Piše poeziju, takođe i čita svoju poeziju. Član je više udruženja i klubova pisaca u Beogradu i član KK,,Dušan Matić“, iz Ćuprije. Pesme su joj zapažene i objavljivane u mnogim zbornicima i časopisima. U 2016 godini na Poetskom maratonu ,,Pesmi u čast“ u Jabuci dobija prvu nagradu po mišljenju publike za rodoljubivu pesmu. 2018 u Italiji na konkursu VerbumlandiArt dobija nagradu Diploma di Merito za ljubavnu pesmu. Takođe 2018 na konkursu Udruženja umetnika Železnica Srbije ,,Najbolji radovi u 2018 godini“ dobija treću nagradu za dečiju pesmu. Od MZ Sremska Kameni ca dobija Zahvalnicu za izuzetan doprinos razvoju kulturnih dešavanja u Sremskoj Kamenici u 2018 godini. Od Književnog kluba ,,Dušan Matić“ iz Ćuprije dobija Zahvalnicu za doprinos i saradnju u ostvarivanju ciljeva na polju književnog stvaralaštva u 2018 godini. Fotografija joj je takođe velika ljubav iz detinjstava, a i slika... sve možete videti na Facebook i Google. Član je Foto saveza Srbije, Centra za foto talente Beograd i Udruženja umetnika železnica Srbije. Takođe je član Međugeneracijskog volonterskog centra ,,Majdan“ gde je učestovala u humanitarnim i donatorskim foto i slikarskim ma nifestacijama, kao i Umetničkog udruženja slobodna slikarska komuna „KEJ“ Zemun.

ISBN: 9788664030052 Broj strana: 404 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Reč priređivača U vreme dok smo ovu akciju vodili stalno smo Vam se obraćali sa: DRAGI PRIJATELJI. Sada, kada je projekat dovršen, kada je knjiga već pred Vama, ove dve reči DRAGI PRIJATELJI, nama, koji smo, zajedno sa Vama, verovali u ovaj naš zajednički poduhvat još toplije zrače. Kada ovo budete čitali, svi ćemo znati da smo prebrodili mnoge teškoće. Mi, koji smo radili na ovom Zborniku, Vi kojima su radovi objavljeni i svi oni koji su poslali svoje radove, a nisu imali sreće da se nađu u ovom izboru, moramo da priznamo sebi i drugima da smo POBEDILI. Pokazali smo toleranciju primerenu ljudima od pera kojima je lepa reč iznad svega. Svako je dobio priliku da se predstavi na svom jeziku i svom pismu. Ostaje žal što nismo bili u finansijskim mogućnostima da u zbornik uvrstimo i pripadnike manjinskih naroda na njihovom maternjem pismu, no, obećavamo da ćemo i to u narednim projektima ispraviti. Nismo slučajno za prve dve knjige odabrali temu LJUBAV, to plemenito osećanje koje nas obuzima i koje nas spaja u životu i ovoj knjizi. Tu poruku želimo da podelimo sa što više ljudi, i namera nam je i trudićemo se da uz pomoć dobrih ljudi ova knjiga dopre do što većeg broja čitalaca. Da je u svojim rafovima ima što više biblioteka, pre svega u regionu. Sa ponosom možemo konstatovati da imamo radove autora iz svih zemalja regiona i dela dijaspore. Naš kreativni tim je dao podjednaku šansu svima, i onima kojima je ovo prvi put da svoj rad ponude čitalačkoj publici, kao i onima koji imaju renome svetski priznatih književnika. Zahvaljujemo se na hrabrosti početnicima i podržavamo ih, kao i na odsustvu sujete priznatih književnika, koji su upravo učešćem u ovom projektu pokazali svoju veličinu. Marina Đenadić Stevan Krstec Starčinski

ISBN: 9788664030823 Broj strana: 105 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2018. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Predgovor Ukoliko je naša knjiga uspela da dospe do vaših dlanova, onda su šanse jako velike da ste već ljubitelj “Grbavih Tangi” i nikakva pojašnjenja u vidu predgovora nisu potrebna. “Grbave Tange” su prosto takve. Imaju precizno definisanu publiku. Kao recimo, ulošci sa krilcima. Naravno, uvek postoji šansa da ste ovu knjigu dobili na poklon. Od neke devojke koja vas baš puno ne voli jer ste joj ukrali dečka. Ili ste pak novinar koji je kažnjen zbog antidržavnih spisa, pa za kaznu mora da napiše prikaz ove knjige. U tom slučaju, trebalo bi da budemo džentlmeni i objasnimo vam šta imate u rukama. No, to nije nimalo lako. Ako uopšte uspete da svarite naziv “Grbave Tange”, kako vam objasniti da se upravo pod tim plaštom pevaju stihovi poput “…ja nisam đavo, ja sam anđeo što je počupao krila, da tebi perjem napunim jastuk na kom bi snila nebo…”? Da li su “Tange” stand up komedija? Ne baš, jer se kod nas i peva a ne samo priča. Možda su bend? Teško da su samo to. Dobro, niste čuli za nas jer nemamo mnogo pesama? Tačno… ako vam brojka od 50 zvuči ne tako mnogo. Teško je definisati ono što radimo, ali to u ovom trenutku nije ni potrebno. Postojimo tek šest godina a nekrolozi se pišu tek na kraju karijere. Za sad ćemo samo, rečeno jezikom Čarlija Šina, podvući crtu. Ova pesmarica će zapamtiti sve ono što smo napisali i otpevali u posledjih šest godina u gotovo svim zemljama Balkana, nastupajući u koncertnim salama, domovima kulture, klinikama za odvikavanje od alkohola, lekarskim seminarima, domovima vojske, u Palmotićevoj, kulturnim letima, na književnim promocijama… Tako da, dragi čitaoče, kako god se osećao nakon čitanja ove knjige znaćeš da ste imali direktan pogled u naša srca. Iskreno, bez kalkulisanja, bez straha šta će ko reći, bez jurnjave za novcem i slavom. U naše vreme se to zvalo “rokenrol”. Ovo je naš način. Na tebe je red. Miodrag Stošić

ISBN: 9788664030458 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 2017. Izdavač: Kreativna radionica Balkan RODONAČELNIK MODERNOG SRPSKOG PESNIŠTVA Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost", ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte". U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Priredio Stevan Krstec Starčinski

ISBN: 978-86-6341-325-2 Broj strana: 115 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2018. Izdavač: Društvo za afirmaciju kulture Presing U „Bokserskim pesmama“ Polanski se uglavnom bavi neposrednim životnim situacijama, vodeći borbu koja je samo njegova, dakle lična, jedinstvena i voljna. U zbirku je implementiran svojevrsni pesnikov bokserski duh u sve moguće i nemoguće pore života, u sva starosna doba; boks je ovde medijum kojim autor relativizuje sve na šta naiđe, koji je mera pravde za sve koji nepravdu čine, sui generis aršin kojim se sve dâ izmeriti i premeriti. DAO MI JE SVOJE IME Gledano odavde, uvek sam znao, on nije moj otac. Zvao me je sinom, ali mi je dao samo ime, ne i ruku bacača. Ja sam bio udarač, palicom, pesnicama. On nikoga nije udario. Kod kuće nije pričao, samo je zagledao mamu dok je jeo sam. Takođe, nikada se nije suprotstavio nikom. Jednog Dana zahvalnosti, ponudio je komšiji petaka, pet dolara da prestane da bije mog brata. Voleo sam ga, zvao sam ga tata, osećao njegove probleme. Podizao je sedmoro dece, morao je da zna da nisu njegova. Nije bio zaluđeni borac kao ja, ali odradio je svoje runde i sam. KAD JE SVE POČELO Imao sam sedam godina kada je neki klinac ubacio moju mačku dole u rupu. Zamahnuh ne znajući šta radim. Klinac se srušio vrišteći, njegova donja usna pukla je od prednjih zuba. Možda je sve počelo poslednjeg dana obdaništa kada se g-đica Jang, vaspitačica, oprostila od svakoga od nas. Njene poslednje reči za mene bile su: „Ne budi siledžija kad porasteš“. MOJ PRVI CRNAC Nisam se borio protiv crnca do Zlatne rukavice. Odrastajući u Ajovi sporomašući momci sa farme bili su jedino meso za makljanje. Dok mi je trener utrljavao vazelin na obrve i nos gledao sam tog crnog dečka kako isteže svoje duge ruke. Ako se kreće kao da pleše, znao sam, biće problema. Ali, kad je zazvonio gong, moj protivnik nije znao šta bi. Nikad nije bio u ringu ranije, bio je samo još jedan novajlija koga je trener pokupio sa ulice da bi dobio pet dolara za učešće. Nokautirao sam crnog dečka u prvom minutu. Malo se valjao, ali nije ustao. Pametno. Neki nisu pametni. Većina završi sa slomljenim nosem i prednjim zubima. ŠTA VOLIM NA ULICI Kažu da nisu udarci čoveka to što prebija, već njegov stil. Frejzer se neprestano ljuljao tukući Alija. Ali je sredio Formena uz pomoć konopaca. Formen je uništio Frejzera dometom ruku. Većina desnorukih udarača izbegava levoruke. Niskim ljudima je teško da uđu prednjim direktom. Zaista krupni ljudi su prespori. Marsijano ne bi dobio sve borbe da mu nisu birali protivnike. Na ulici to tako ne ide, Tu protivnika ne znaš od ranije. Čak ne znaš ni kako se zove pre nego što jedan drugom ne porazbijate usta i stomake. To mi se sviđa kod kafanskih tuča. Sve je u srcu i mudima. Nema vremena za čitanje članaka iz novina o njihovom stilu.

"Kako preneti muziku što se sve vreme čuje iz poezije koja ujedno piše kratku istoriju rock`n`roll-a, pri tom se kroz vlastitu diskurzivnost probija melodijom, energičnom voljom da sebe peva? U njenoj akustičnoj pozadini odzvanja ceo stadion, koji se utiša tek ponekad, na klavirske deonice Nika Kejva, njeni tonaliteti osvajaju različite nivoe teksta koji želi punk i mora da svira rock`n`roll. A to sve vreme slušamo dok prelazimo iz grada u grad, iz elegije u odu, sa koncerta na molitvu, redom dužine od dve hiljade žena Lemija Kilmistera od kojih je svaka, čak i u ovoj `bruto` reminiscenciji, našla mesto u poeziji Dragana Boškovića. Bolje je dakle, vratiti pitanje nego dati glup odgovor. Bolje je možda, i pogrešiti, pa reći jednostavno: Bogorodica, grad, rock`n`roll, bol i ništa više. The Clash je zapravo, nemoguće saopštiti: ova poezija je napisana kao migrena, krajnje anonimni bol, a toliko poznat, toliko stvaran i u nama, da je ontički obeskorenjen. I pošto pesnik nije postao, nastale su reči, blage i snažne, skrušene i moćne, samo su se dogodile u gotovo biblijskoj neposrednosti znaka." - Aleksandra Sekulić - The Clash je nastao iz jednog, nazovimo ga tako, meta-ličnog iskustva, iz svih gena kulture, rokenrola i moje lektire. Ako nam je kultura omogućila da vidimo, čujemo, pišemo, čulno osećamo i sanjamo – što je opšte mesto savremene epistemologije – onda je to iskustvo jedino i samo naše lično iskustvo. Sve što kulturno jesam, sve kulturno moje, sakupljeno je u Clash-u (Eliot bi bio ponosan na ovog pesnika!) -SERBUM: PEVANJA I MIŠLJENJA DRAGANA BOŠKOVIĆA: "NE ZNAM KO JE UBIO LORU PALMER" Kada Van Gog piše pismo svome bratu, on mu, između ostalog, kaže: "Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova." Kada Dragan Bošković napiše pesmu, on prvobitno zapisuje kada bih bio pesnik i tako zauvek odlaže čin postanka zarad tragova i likova postajanja. Pesnička zbirka Otac (2013) započela je ništa koje se ispisuje u nama, izgovorila ovo kada bih i već tada i upravo tako otvorila (ne)napisanu knjigu The Clash. Van Gog nije pejzažista, Zvezdana noć nije pejzaž, Dragan Bošković nije pesnik, "Kada bih bio pesnik" nije pesma, stoga pevanje sa Stramerom može da počne: I kada bih s tobom Gospode, s tobom, Bogorodice, jednom za sva vremena postao pesnik, pesma bi počela sa jen-dva-tri-dva, imala bi dva rifa i istinu, a završila se sa Amen, uz dva zakasnela udarca bubnja, znate ono: tu-dum. A pošto bi napisao samo Tereza, Tereza, ništa više ovaj kada bih pesnik prepušten je simboličkom samoispisivanju, lutanju oko žarišta bola, jer ono se neprestano pomera, pri čemu menjajući mesto ne menja intenzitet... Aleksandra Sekulić Bogorodica, The, Tu-dum BIOGRAFIJA Dragan Bošković je rođen 1970. godine u Beogradu. Magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor savremene srpske književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Objavio naučne knjige: "Islednik, svedok, priča: Istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša" (2004); "Tekstualno (ne)svesno Grobnice za Borisa Davidoviča"(2008); "Zablude modernizma" (2010). Učestvovao je na više od trideset naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i bio je saradnik na sledećim projektima osnovnih istraživanja: 1999-2001. - Poetika srpske književnosti; 2002-2005. - Tehnika i semantika pripovedanja; 2006-2010. - Etnička i socijalna stratifikacija Balkana / Leksikon srpskog realizma. Autor je mnogobrojnih naučnih i književno-kritičkih radova Čitaj dalje

Vislava Šimborska (Wisława Szymborska) rođena je 2. jula 1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara 2012. u Krakovu, u kome je živela od 1931. Zbog svoje prirode nikada nije bila u prvim redovima, čak ni kao nobelovac. Mada još od 50-ih godina počinje da dobija značajne nagrade. U njenom stvaralaštvu prelomna je zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve „socrealističke” knjige, Zato živimo i Pitanja postavljana sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje poezije. Posle „revolucionarne” 1956. prevođena je na niz jezika. Na oko pedesetak. Između ostalih na srpski. Tome su doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove i Nobelove. Malo je poznata činjenica da je Šimborska debitovala kao prozni pisac, pišući kratku prozu. Da je „pesnik” ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavačkih kuća i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje između proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je sociologiju i poljsku književnost na poznatom Jagelonskom univerzitetu, ne završivši nijedne studije. Zbog porodične situacije počela je rano da radi, već 1943. Posle Drugog svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da bude član PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981. radila je kao sekretar redakcije u časopisu „Žiće literackje” („Književni život”). U njemu je počela da objavljuje i svoje slavne feljtone koji su štampani pod zajedničkim naslovom Neobavezna lektira. Neko vreme uređivala je i poeziju. Od 1981. do 1983. bila je u uredništvu časopisa „Pismo” i sarađivala s časopisom „Nagłos” („Početna pozicija”), a posle toga, zbog opozicione delatnosti, završila kao slobodan umetnik i penzioner. Poezija Šimborske je filozofska na prirodan i spontan način, kako ističu poljski kritičari, jer u njoj nema razmatranja, naučnih termina, neposredno formulisanih problema. Ali, ima igre misli koja proističe iz jezičke igre, odnosno „govori zahvaljujući govoru”. Te jezičke igre najčešće se odvijaju kroz dijaloge o mogućnostima i nemogućnostima izražavanja čoveka i sveta. Iako nije „lingvistička pesnikinja”, trudi se da višestruko i višestrano iskoristi mogućnosti reči, a da pri tom ne bude zavisna od njih. Što potvrđuju neočekivani obrti, slučajnosti, otkrića u gotovo svakoj njenoj pesmi. To nas navodi da zaključimo da ona ipak eksperimentiše jezikom. Međutim, to ne čini kao avangardisti, stvarajući neologizme ili šokantne frazeološke sklopove. Ona uglavnom postavlja pitanja, budući da je znak pitanja osnovna retorska figura njenog stvaralaštva. Jer njene igre rečima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, već su zahvaljujući ironiji kao jednom od najčešćih postupaka koje primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako je rekao teoretičar književnosti Mihal Glovinjski, funkcija su mudrosti, odlučuju o neponovljivosti i originalnosti njene poezije, poezije koja je neobičan spoj ozbiljnosti i ludizma. Što je velika retkost, budući da piše poeziju o velikim stvarima čoveka, našeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je povezana i s pitanjem morala. Morala, iako Šimborska nije moralistkinja koja poučava druge. Ne poučava, jer je izrazita individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke Dovoljno sve izražava u svoje ime. Stoga, ako želimo da je najpribližnije definišemo, definisaćemo je kao pesnikinju koja piše poeziju života i smrti. Što postiže već pomenutim jezičkim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim životnim sadržajima. Nagrada za Najlepšu knjigu u okviru 59. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.