Autor - osoba Read, Herbert, 1893-1968 = Rid, Herbert, 1893-1968 Naslov Henry Moore : studija o životu i delu / Herbert Read ; [prevod Ivan V. Lalić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski, srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1970 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 284 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 (Karton s omotom) Napomene Beleške u tekstu: str. 263-264 Odabrana bibliografija: str. 265-266 Spisak ilustracija: str. 267-281 Registar. Predmetne odrednice Mur, Henri, 1898-1986 Henri Mur (engl. Henry Moore; Kaslford, 30. jul 1898 – Mač Hedam, 31. avgust 1986) je bio britanski vajar. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima, kao što su zgrada UNESKO u Parizu i centar „Linkoln“ u Njujorku. Rodio se kao sedmo od osmoro dece u porodici rudara. Otac mu je bio ubeđeni socijalista. Iz Prvog svetskog rata se vratio kao invalid usled trovanja bojnim otrovima. Posle rata je studirao i putovao po Francuskoj, Italiji i Španiji. Krajem 19. veka Kaslford u Jorkširu nalikovao je drugim industrijskim gradovima u Engleskoj tog vremena: imao je rudnik, grnčarske radionice, istovetne kuće u nizu. Opšte sivilo ublažavalo je postojanje biblioteke, javnog parka i pijace. Na prvi pogled život je proticao mirno, ali u pozadini su organizovani brojni štrajkovi: svesni značaja i opasnosti svog poziva, rudari su pokušavali da poboljšaju uslove rada i plate. U toj sredini, 30. jula 1898. godine, u mnogočlanoj porodici rodio se Henri Mur. Kao sedmo od osmoro dece, odrastao je uz veliku ljubav bližnjih i nije primećivao da mu išta u skromnom domu nedostaje. Od malena je slušao očeve poučne priče: o pradedi koji je zbog gladi i prenaseljenosti morao da napusti Irsku, teškom poslu rudara, lepoti učenja i muzike. U kući od crvenih opeka, jednoj u nizu istih, porodica Mur imala je dnevni boravak, kuhinju i kupatilo u prizemlju, dve spavaće sobe na spratu i izlaz u zadnje dvorište. Sve je odzvanjalo od dečje graje, ali se poštovala reč starijih. Po povratku s posla otac je najpre sedao u kadu da opere čađ sa sebe, a nakon kraćeg odmora hvatao knjigu u ruke. Pomagao je Henriju da reši zadatke iz matematike i čita Šekspira, ali je i sam učio. Sa setom se sećao svog dečaštva, kada je morao da zarađuje plašenjem vrana na njivi. Zbog iskustva siromaštva, u pripravnosti je čuvao zanat obućara, kojim se bavio tokom štrajkova u rudniku. Za svoju dušu svirao je violinu, čime je unosio dobro raspoloženje među ukućane. Ko je pored predivne muzike mario što će nekad za obrok, umesto celog, dobiti pola kuvanog jajeta? Radost i tuga Svestan nedostataka sviranja po sluhu, otac je Henrija upisao u muzičku školu, na odsek violine. Međutim, ništa nije teklo po planu: đak se žalio da ne može da podnese škripu koju neveštim rukovanjem proizvodi na instrumentu i bol u zglobu šake. Kada je dva puta pao na ispitu, ispisali su ga sa nastave. Od tada je imao više vremena za igru, što je koristio koliko god je mogao. Zimi se duže zadržavao u toploj sobi (ugalj su dobijali besplatno), ali leti gotovo nije ulazio u kuću. S ostalom decom jurcao je po okolnim ulicama, dvorištima i livadama, čas vadio iz džepa klikere, a čas klis. Pošto je za igru klisa valjalo napraviti odgovarajući oblik drveta, za deljanje je koristio nožić. U tim početničkim vajarskim koracima uživao je više nego u samoj igri! Dok je s drugovima lutao poljima tragao je za gnezdima, poljskim cvećem, ali i glinom za grnčariju. Čim bi se snabdeo materijalom, krenuo je da veoma vešto vaja figure i razne igračke. Pomišljao je koliko je srećan što mu roditelji nisu bogati, jer bi u tom slučaju boravio u internatu, lišen slobode. Nije mogao da zamisli nikakvu nesreću, osim tuče sa dečacima iz druge škole. Nažalost, sudbina ga je uverila u suprotno! Kada je sa dve godine starijom sestrom otišao na javno kupalište, otvoreno te 1911. godine, uporno je tražio da se trkaju u plivanju. Sestra je više puta prihvatala izazov, nesvesna da njeno slabo srce ne može da izdrži napor. Kada je iznenada preminula, Henri je, pored užasne tuge, osećao i grižu savesti (premda za bolest niko nije znao). S pitanjima o večnom životu duše pokušao je da pronađe utehu u crkvi. U petnaestoj godini snažno se predao veri: na konfirmaciji (krizma, miropomazanje, čin svesnog stupanja u verski život kod rimokatolika, posle krštenja) učinilo mu se kao da „lebdi četiri stope nad tlom”. Nedeljom ujutru odlazio je na molitvu, posle koje su sledili pevanje himni i propoved. Veoma se iznenadio kada je sveštenik, kao primer razborite poslušnosti, naveo priču o genijalnom Mikelanđelu. Upijao je svaku reč: „Jednoga dana u dvorskoj radionici na otvorenom, četrnaestogodišnji Mikelanđelo klesao je glavu Fauna. Vrtom je prošao Lorenco Mediči, zvani Veličanstveni, koji je pogledao rad i u šali rekao kako starcima ipak nisu svi zubi na broju. Pošto je primedba ozbiljno shvaćena, nasmejani Faun ostao je bez jednog zuba. A kada je po povratku iz šetnje Lorenco video ispravku, toliko se oduševio da je mladog umetnika pozvao kod sebe na dvor”. Od toga dana Henri je počeo da čita likovnu enciklopediju, proučava skulpture, pravi skice i sanja da postane vajar. Drugovima se hvalio da toliko dobro vlada oblicima da može da prepozna svaku devojku iz kraja samo po izgledu njenih nogu. Đubre u muzeju? Kao srećna okolnost pokazalo se to što je u gimnaziji dobio novu nastavnicu likovnog, jer mu se prethodna izrugivala kad je na figurama prikazivao stopala koja „vise”, na način srednjovekovnih slikara. Sada je dobio priliku da se iskaže: sa mnogo uspeha crtao je kostime za školske priredbe, izrađivao keramiku, vajao. S nekoliko drugova odlazio je na obuku u atelje, gde su posle časova pili čaj, razgovarali i čitali časopis „Studio” (koji je pisao o novitetima na polju umetnosti, posebno o vladajućem „art nuvou”). Na kraju godine pojavila se mogućnost da dobije stipendiju iz likovnog, ali očev savet u vezi s učiteljskim pozivom ipak je nadjačao. Nakon diplomiranja morao je da se prijavi u vojsku, pa je 1917. godine otišao u London. Iskoristio je priliku da obiđe Nacionalnu galeriju i Britanski muzej, što mu je proširilo vidike. Odmah posle obuke, kao pripadnik Petnaeste londonske brigade, našao se na zapadnom frontu u Francuskoj. Borio se u rovu kao mitraljezac, a jednom je čak morao da preuzme komandovanje grupom jer se desetar napio. Kada se nakon nemačkog bombardovanja otrovao gasom, odneli su ga na nosilima u bolnicu. Posle oporavka vratili su ga u Englesku i već tokom puta u sebi je ponavljao samo dve reči – biću vajar! Izložba „Henri Mur – grafičar” održava se u Narodnom muzeju u Beogradu od 11. septembra do 31. oktobra 2014. godine. Predstavljeno je osamdeset grafika, pet modela skulptura, jedan radni model (uz dodatak koji čine fotografije umetnika). Radovi pripadaju zbirci Britanskog saveta i deo su međunarodnog gostovanja. Izložba se u novembru seli u Muzej Vojvodine u Novom Sadu. Septembra 1919. godine počeo je da studira u Umetničkoj školi u Lidsu: kretao je jutarnjim vozom iz Kaslforda, a vraćao se tek u jedanaest uveče. Iznenadio se kada je shvatio da je jedini student vajarstva, ali se tešio da će mu profesor pružiti više pažnje. Uskoro je dobio dozvolu da posećuje bogatu zbirku umetničkih dela (Tarner, Matis, Gogen, Sezan), koja se nalazila u vlasništvu upravnika škole. Od 1921. do 1924. godine pohađao je Kraljevski koledž umetnosti u Londonu, srećan što mu se ostvaruje dugogodišnji san. Međutim, kada je jednoga dana naslikao „Noć”, po uzoru na etrurski sarkofag, od profesora je dobio kritiku da se „hrani đubretom”! Zapitao se šta će se desiti kad počne da vaja prema drevnoj crnačkoj i meksičkoj skulpturi ili po osećaju, a ne po prirodi. Za slučaj nove osude, smislio je odgovor: „Tvrdi kamen nije isto što i živi zec. Njegova lepota ne može da bude ista lepota”. Velika majka Sa dobijenom stipendijom otputovao je u Italiju, a po povratku se zaposlio kao predavač na istom koledžu. Tih godina vredno je stvarao, s uverenjem da umetnik treba da bude „nežni gospodar materijala”. S prvom samostalnom izložbom 1928. godine napravio je pravu senzaciju, ali i uzbunu! Novine su pisale da je delo „nemoralno i boljševičko” i da je sramota što čovek poput njega uči studente. Pošto se i na koledžu raspravljalo o njegovom otkazu, sa istim brojem glasova „za” i „protiv”, zatražio je premeštaj za umetničku školu u Čelziju. Slobodno vreme i dane raspusta koristio je za vajanje, rešen da ne skreće sa svog puta. U vreme najžešćih napada dobio je podršku devojke Irine, studentkinje slikarstva, sa kojom se uskoro venčao. Kupili su kuću u selu Barfreston, u grofoviji Kent, koja im je služila kao atelje. Neko vreme živeli su u Kingstonu, a zatim su se trajno preselili u selo Peri Grin, u grofoviji Hertford. Henri je nalazio vremena da se druži s umetnicima iz Londona, drži predavanja i stvara čudesna dela („Majka sa detetom”, „Devojka”, „Dve forme”, „Figure sa žicama”). U crtežima i grafikama beležio je rađanje zamisli za skulpture, ali je zbog Drugog svetskog rata proširio teme. Godine 1940. ovekovečio je prestrašene i napaćene ljude koji su se od bombardovanja skrivali u skloništima, a kasnije i prizore iz rudnika u kome je radio njegov otac. Godine 1941. sakupio je sva svoja dela i napravio veliku izložbu u Lidsu. Ovoga puta mnogo bolje je primljen, pa je dobio porudžbinu da iskleše Bogorodicu s Hristom, za crkvu Sv. Mateja u Northemptonu. Posao je sa oklevanjem prihvatio, jer je manje razmišljao o veri a više o dostignućima umetnosti. Sa željom da razmenjuje iskustva sa velikanima vajarstva, posetio je Brankusija u njegovom ateljeu i ostao zadivljen pravilom „ništa suvišno”. (Inače, umetnike nije delio na realiste i moderniste, već samo na darovite i nedarovite.) Od 1946. godine, kada mu se rodila kćerka Meri, za teme je birao porodične grupe, a umesto u drvetu i kamenu, sve češće je stvarao u bronzi. Svake druge ili treće godine pravio je izložbe, pa je nakon Njujorka, Pariza, Londona, Sao Paola stekao svetsku slavu! Uskoro je stigao i u naše krajeve: 1955. godine boravio je sa suprugom Irinom u Jugoslaviji i posetio Ljubljanu, Zagreb, Dubrovnik, Beograd. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu održao je izložbu sa devedeset radova – skulptura, slika, crteža. A kada se upoznao sa stvaralaštvom vajara Tome Rosandića, nije krio oduševljenje. Od 1975. godine postao je inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU). Poslednjih dvadeset godina rada opredelio se uglavnom za dve teme – ležeću figuru (misao) i Veliku majku (osećanja). U nekim delima nesvesno je dotakao dubine ljudske duše, o kojima su raspravljali psihoanalitičari. Recimo, kada je predstavio dete koje kljunom napada majku koja ga doji, podsetio je na teorije Melani Klajn o dečjim doživljajima „dobre” i „loše” majke. S druge strane, svesno je slao opomenu svetu: pored figura ratnika koji pada i glave šlema, uradio je „Atomski komad” 1964. godine. Oblik koji nastaje posle eksplozije atomske bombe, ujedno je lep i užasan a govori o snazi i uništenju. Predmet lepote I kada je postao slavan i bogat, Henri Mur zadržao je skromnost: radio je kao kustos Tejt galerije, živeo u istoj staroj kući, vredno stvarao. Većinu novca usmeravao je u fondaciju sa svojim imenom. Govorio je: „Najviše me zanima ljudska figura, a principe oblika i ritma pronašao sam u prirodi – u kamenu, stenama, kostima, drveću, biljkama”. Isticao je da poštuje materijal koji obrađuje i da nema osećaj da mu udahnjuje život, jer neka energija tu već postoji. Pre nego što je preminuo, 31. avgusta 1986. godine, ponovio je: „Radije bih svoju skulpturu stavio u pejzaž, bilo koji pejzaž, nego u najlepšu zgradu za koju znam”. Godinu dana kasnije izložba njegovih dela postavljena je u Jorkšir parku, 2007. godine u najvećoj londonskoj botaničkoj bašti Kju Gardens, kao i na drugim mestima. Ljudi su dobili mogućnost da uživaju u umetničkim radovima dok šetaju ili odmaraju se nakon napornog posla. San jednog od najznačajnijih skulptora dvadesetog veka time je do kraja ispunjen! Vreme je pokazalo da skulpture Henrija Mura podjednako osvajaju gledaoce, kao i prostor. Primećeno je da neobično snažno deluju na decu koja pokušavaju da ih pomaze, zagrle ili da se na njih popnu. Uvedeno je i takmičenje da se pored njegovog dela načini što zanimljivija fotografija, najčešće portret. Ali, ispostavilo se da lako dostupna umetnost ima i tamnu stranu – njegovi radovi našli su se na meti brojnih kradljivaca! Nestale su skulpture iz jedne njujorške galerije, fondacije u Hertfordširu, parka u Škotskoj (neke su pronađene). Počinioce nije zanimalo što dela imaju „snagu velikih planina”, već novac koji mogu da dobiju prodajom, a koji se meri hiljadama i milionima dolara. Međutim, u filmu „Predmet lepote” Majkla Lindzija-Hoga u kome igraju Endi Mekdauel i Džon Malkovič, pomenuta je i druga mogućnost. Na pitanje zašto je odnela skupocenu Murovu skulpturu iz hotelske sobe, gluvonema devojka dala je objašnjenje – „Čula sam je!” MG97 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi Leonard Michael Maltin (born December 18, 1950) is an American film critic and film historian, as well as an author of several mainstream books on cinema, focusing on nostalgic, celebratory narratives. He is perhaps best known for his book of film capsule reviews, Leonard Maltin`s Movie Guide, published annually from 1969 to 2014. Maltin was the film critic on Entertainment Tonight from 1982 to 2010. He currently teaches at the USC School of Cinematic Arts and has appeared regularly on Turner Classic Movies, and hosts the weekly podcast Maltin on Movies. He has written articles for The New York Times, The Los Angeles Times, Variety, Playboy and TV Guide. He served two terms as President of the Los Angeles Film Critics Association, and votes for films to be selected for the National Film Registry. He has written books on animation and the history of film. He has also hosted numerous specials and provided commentary for several films. In 2021, he released his memoir, Star Lucky: My Unlikely Road to Hollywood. He received the Robert Osborne Award from Turner Classic Movies in 2022. Early life and education[edit] Maltin was born in New York City, the son of singer Jacqueline (née Gould; 1923–2012) and Aaron Isaac Maltin (1915–2002), a lawyer and immigration judge.[3] Maltin was raised in a Jewish family in Teaneck, New Jersey.[4] He graduated from Teaneck High School in 1968.[5] Maltin began his writing career at age 15, writing for Classic Images and editing and publishing his own fanzine, Film Fan Monthly, dedicated to films from the golden age of Hollywood. Maltin earned a journalism degree at New York University. Career[edit] 1969–1979: Early writings[edit] Maltin went on to publish articles in a variety of film journals, newspapers, and magazines, including Variety and TV Guide. In the 1970s Maltin also reviewed recordings in the jazz magazine Downbeat. Maltin served as the film critic for Playboy for six years based on Roger Ebert`s suggestion.[6] Maltin wrote Leonard Maltin`s Movie Guide, a compendium of synopses and reviews that first appeared in September 1969 and was annually updated from October 1987 until September 2014, each edition having the following year`s date. Its original title was TV Movies, and some editions were Leonard Maltin`s Movie and Video Guide. In 2005, coverage of many films released no later than 1960 was moved into a spin-off volume, Leonard Maltin`s Classic Movie Guide, to allow the regular book to cover a larger number of more recent titles. He has also written several other works, including Behind the Camera, a study of cinematography, The Whole Film Sourcebook, Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia, Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals, and Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons. 1980–2010: Entertainment Tonight[edit] Maltin in 1990 Starting on May 29, 1982, Maltin was the film reviewer on the syndicated television series Entertainment Tonight for 30 years. He praised the Tournee of Animation on the show at one point.[7] He also appeared on the Starz cable network, and hosted his own syndicated radio program, Leonard Maltin on Video, as well as the syndicated TV show Hot Ticket with Boston film critic Joyce Kulhawik (originally E! personality and game show host Todd Newton). Maltin also hosted a television show called Secret`s Out on ReelzChannel network. He also spearheaded the creation of the Walt Disney Treasures collectible DVD line in 2001,[8] and continued to provide creative input and host the various sets.[9] During the 1980s and 1990s, Maltin served on the advisory board of the National Student Film Institute.[10][11] In the mid-1990s, Maltin became the president of the Los Angeles Film Critics Association and is on the advisory board of the Hollywood Entertainment Museum. For nearly a decade, Maltin was also on the faculty of the New School for Social Research in New York City. As of 2018, Maltin teaches in the School of Cinematic Arts at the University of Southern California. In 1990, he took a look at the MGM years of The Three Stooges in a film called The Lost Stooges, available on a made-to-order DVD through the Warner Archive Collection. Maltin left Entertainment Tonight in 2010. His final appearance on the show as a regular correspondent was on July 19, 2010.[12] He also wrote the introduction for The Complete Peanuts: 1983–1984. In 1985, he delivered a three-word movie review on Entertainment Tonight for that year`s horror film spoof, Transylvania 6-5000. The review begins with a silent Maltin swaying to a recording of the Glenn Miller Orchestra playing `Pennsylvania 6-5000`, the instrumental melody interrupted by the sound of a telephone ringing (part of the original recording), after which the band chants the title of the song. In his review, Maltin timed it so that his review began with the phone ringing: `Transylvania 6-5000 ... stinks!`[13] Maltin at the 2010 Independent Spirit Awards Maltin also appeared as himself in Gremlins 2: The New Batch (1990), playing a film critic who blasts the first Gremlins film, but is attacked by the Gremlins. This scene echoed real life, as Maltin gave the first film a bad review, finding it mean-spirited, which affected his friendship with director Joe Dante. The scene was spoofed in the Mad magazine parody of Gremlins 2, in which he protests being eaten as Roger Ebert gives a worse review of the film, only for the Gremlins to remark they are waiting until Thanksgiving to find Ebert, as `he will feed a family of 15!`. Maltin appeared in the South Park episode `Mecha-Streisand` (1998) where he, Sidney Poitier and Robert Smith fight the titular, Godzilla-like robot version of Barbra Streisand. Maltin voiced himself in the Freakazoid! episode `Island of Dr. Mystico`, in which the titular villain, Dr. Mystico, abducted him to make use of his film knowledge. Maltin was one of the few people to appear as a `guest star` on Mystery Science Theater 3000 during its original run; during a Season Nine episode, he joins Pearl Forrester in torturing Mike Nelson and the bots with the film Gorgo.[14] He was also mocked on the show for giving the film Laserblast a rating of 2.5 stars. After Mike and the Bots finish watching the movie, they express amazement at the rating while Mike reads off a list of well-known films that Maltin gave similar ratings to.[15] Maltin hosted a compilation of National Film Board of Canada animated shorts, Leonard Maltin`s Animation Favorites from the National Film Board of Canada.[16] 2011–present[edit] Comedian Doug Benson`s podcast Doug Loves Movies features a segment called the Leonard Maltin Game, in which the guest must guess the name of a film based on a subset of the cast list in reverse order and a few intentionally vague clues from the capsule review of the film from Leonard Maltin`s Movie Guide. Maltin appeared on the podcast in February 2010 and played the game himself. He appeared on the show again in August 2010. In November 2010, Benson and Maltin played the game on Kevin Pollak`s Chat Show. Maltin repeated his appearances on Doug Loves Movies in September 2011 with Jimmy Pardo and Samm Levine, in September 2012 with Chris Evans and Adam Scott and in November 2013 with Peter Segal, `Werner Herzog` and Clare Kramer. Beginning in November 2014, Maltin has hosted the podcast Maltin on Movies. It began on Paul Scheer`s now-defunct Wolfpop network, with comedian and actor Baron Vaughn as a co-host. The two picked a topic generally based on what was currently in theaters and discussed three other movies within that topic: one that the two both liked, one that the two disliked and one they thought was a great lesser-known film, or `sleeper`, within the category. Topics included biopics, breakthrough performances and sequels.[17] Maltin currently co-hosts with his daughter Jessie Maltin.[18] From 2014 to 2019, Maltin hosted the quarterly Treasures From the Disney Vault on Turner Classic Movies. The last scheduled `Treasures from the Disney Vault` aired on September 2, 2019. Beginning in 2016, Maltin has served as the Honorary Head Juror of the Coronado Island Film Festival.[19] In 2020, the festival named their top award The Leonard Maltin Tribute Award.[20][21] In 2019, Maltin along with his daughter Jessie Maltin created a film festival called MaltinFest at the Egyptian Theater that spanned three days. Special guests included Laura Dern and Alexander Payne.[22] Since 2018, Maltin has served on the advisory board for Legion M.[23] In 2022, he was invited to join the Academy of Motion Pictures Arts and Sciences as part of the Member at Large branch.[24] In popular culture[edit] `Leonard Maltin`s Movie Guide` has been praised by comedian Patton Oswalt who described it as `A paperback Kubrickian monolith of one man`s massive and far-reaching tastes.`[25] Other admirers include Noah Baumbach, Alexander Payne, and Billy Bob Thornton.[26] In The Simpsons episode `A Star Is Burns`, Marge says: `Did you know there are over 600 critics on TV and Leonard Maltin is the best looking of them all?` Lisa replies `Ewwww!`[27] In the 1995 video release of the original Star Wars trilogy, there was an interview with George Lucas conducted by Maltin before the start of the films. Maltin is listed in the Guinness Book of World Records for the world`s shortest movie review; his two-star review of the 1948 musical Isn`t It Romantic? consists of the word `No`.[28] In 2020, a Leonard Maltin board game was released called King of Movies: The Leonard Maltin Game. [29] Personal life[edit] Maltin lives in Los Angeles. He is married to researcher and producer Alice Tlusty, and has one daughter, Jessie, who works with him (his production company, JessieFilm, is named for her). In July 2018, Maltin announced that he had been diagnosed with Parkinson`s disease three and a half years prior.[30] In 1998, Maltin settled a libel suit brought by former child star Billy Gray, of Father Knows Best fame, whom Maltin identified in his review of the film Dusty and Sweets McGee as a real-life drug addict and dealer. The statement had appeared in print in Maltin`s annual movie guide for nearly 25 years before Maltin publicly apologized for the error.[31][32] Awards and honors[edit] In 1997, Maltin received the Press Award from the International Cinematographers Guild.[33] In 2002, Maltin was honored by ASIFA-Hollywood at the 29th Annie Awards with the June Foray Award, given to those who have `a significant and benevolent or charitable impact on the art and industry of animation.`[34] In 2005, Maltin was awarded the ASC Bud Stone Award of Distinction by the American Society of Cinematographers.[35] That same year, Maltin was awarded with the Career Achievement Award at the Temecula Valley International Film Festival.[36] In 2007, Maltin received the Telluride Film Festival Silver Medallion in recognition of his achievements in the film industry.[37] In 2010, Maltin received the NFFC-Disneyana Fan Club Heritage Award.[38] In 2010, Maltin was honored by the National Board of Review with the William K. Everson Film History Award.[39] In 2013 Maltin received the Inkpot Award from Comic Con International.[40] In 2018, Maltin was inducted into the Online Film & Television Association`s Film Hall of Fame.[41] On April 24, 2018, the Los Angeles City Council declared it Leonard Maltin Day.[42] In August 2018, the California Independent Film Festival honored Maltin with the Golden Slate award for `his years of contribution to film and film history.`[43] In 2022, after a two-year delay caused by the COVID-19 pandemic, the TCM Film Festival honored Maltin with the Robert Osborne Award for helping `keep the cultural heritage of classic film alive for future generations.` The award was presented by Warren Beatty.[44] Bibliography[edit] As author[edit] Movie Comedy Teams (NAL, 1970; revised editions, 1974, 1985) Behind the Camera (NAL, 1971), reissued as The Art of the Cinematographer (Dover, 1978) The Great Movie Shorts (Crown, 1972), reissued as Selected Short Subjects (Da Capo, 1983) The Disney Films (Crown, 1973; revised edition, 1985; 3rd edition, 1995 from Hyperion; 4th ed., 2000, Disney Editions) Carole Lombard (Pyramid, 1976) Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals (Crown, 1977; coauthor with Richard W. Bann; revised and reissued as The Little Rascals: The Life and Times of Our Gang, 1992) The Great Movie Comedians (Crown, 1978, revised edition, 1982) Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons (NAL and McGraw Hill, 1980; revised edition, November 1987) The Complete Guide to Home Video (Crown, 1981; coauthor) The Great American Broadcast: A Celebration of Radio`s Golden Age (E.P. Dutton, 1997) Leonard Maltin`s Movie Crazy (M Press, 2008) Leonard Maltin`s 151 Best Movies You`ve Never Seen (HarperStudio, 2010) Hooked On Hollywood: Discoveries From A Lifetime of Film Fandom (GoodKnight Books 2018) Star Struck: My Unlikely Road to Hollywood (GoodKnight Books, 2021) As editor[edit] Leonard Maltin`s Movie Guide (originally published as TV Movies, then Leonard Maltin`s Movie & Video Guide) (NAL, 1969, 1974, 1978, 1980, 1982, 1984, 1986, 1987, published annually 1988 through 2014). Also published in a Dutch edition as Speelfilm Encyclopedie, and Swedish version as Bonniers Stora Film & Video Guide. The Real Stars (Curtis, 1973) The Real Stars #2 (Curtis, 1974) The Laurel & Hardy Book (Curtis, 1973) Hollywood: The Movie Factory (Popular Library, 1976) Hollywood Kids (Popular Library, 1978) The Real Stars #3 (Curtis, 1979) The Whole Film Sourcebook (NAL and Universe Books, 1983) Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia (Dutton/Penguin, 1994) Leonard Maltin`s Family Movie Guide (Dutton/Signet, 1999) As a host[edit] Bugs & Daffy: The Wartime Cartoons VHS, 1989, MGM/UA Home Video The Little Rascals only on VHS tapes, Volumes 1–21 from Cabin Fever Entertainment not on DVD from Genius Products. Walt Disney Treasures DVD series, featuring Disney animation and television shows. Istorija filma filmovi filmska kritika filmski kritičar kritičari

Lepo očuvano Logika prostornosti mrtve prirode u figuralnim kompozicijama Save Šumanovića Kosta Bogdanović Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd 1984; Detaljnije: mek povez, strana 20, ilustracije, 30cm Коста Богдановић (Илиџа, 3. јун 1930 — Београд, 9. октобар 2012) био је српски вајар, историчар уметности, ликовни критичар и теоретичар визуелних уметности. Биографија[уреди | уреди извор] Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1962. године. Вајарство је учио код Сретена Стојановића између 1958. и 1961. Од 1959. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а прву самосталну изложбу одржао је 1964. у Београду. Радио је у Музеју савремене уметности у Београду од 1967. до 1994. године где је био и в.д. директор 1985 — 1987. У Музеју је основао 1974. Центар за визуелну културу и информације. Предмет Визуелна култура предавао је на Академији ликовнх уметности у Сарајеву 1982 — 1991, а затим на Академији у Бањој Луци од 1992. На Академији у Новом Саду предаје Теорију визуелне културе од 1992. године. Члан је Међународног удружења уметничких критичара (AICA) и УЛУС-а од 1962. Стваралаштво[уреди | уреди извор] Скулптура[уреди | уреди извор] Када се неки уметник, попут Косте Богдановића који се скулптуром бави од 1958. године, а то није редак случај поготово у веку модернизма, истовремено бави стваралаштвом и теоријом стваралаштва, која се дакако не односи само на његово властито дело већ и на појаве у ширем ликовном пољу, тада је један од кључних проблема да се разуме шта из чега проистиче: да ли је уметност израз теоријског промишљања уметности и уметничког тренутка времена, или можда је пластичка форма последица искуства која се стиче из праксе уметничког стваралаштва? Богдановић спада у оне ствараоце у обема областима који је можда најсвеснији тих сталних процеса у уметности и то сазнање као трајну свест редовно репродукује у својим радовима - скулптурама, рељефима, сликама, цртежима. Та постојаност овог, међу аутентичнијим опусима у српској уметности и теорији последњих неколико деценија од изузетног је значаја за проналажење и формирање специфичног лика наше уметности али, с друге стране, и за њено укључивање у актуелне токове на међународној сцени. Теоријски рад[уреди | уреди извор] Упоредо са трагањем за новим облицима у својој скулптури Коста Богдановић је био посвећен и истраживањима и домену критичке интерпретације форме, колико нове толико и историјске. Макар површно познавајући његов теоријски комплекс који је он назвао „визуелна култура“ а који је низ година предавао као посебан предмет на ликовним академијама, истовремено са његовим радом у вајарском медију, није тешко проникнути у основне принципе његовог рада на оба поља - и у уметничкој пракси и у теоријском дискурсу. Та „свест о блику“ која је централно место његовог теоријског промишљања о уметности обележила је његову активност на овом плану. А она се креће у кругу темељних поставки модерног и савременог стваралаштва којима Богдановић безуветно припада доказујући то током целокупне каријере увек се залажући за отварање нових путева рада и интелектуалних активности али са једном дирекцијом - они морају бити одговорни доказаним естетичким принципима уметности овог века која је редовно део свог креативног капацитета црпла из уметности ранијих епоха, дакако у равни која је продирала у ново време. Самосталне изложбе[уреди | уреди извор] 1964 Галерија графички колектив, Београд 1965 Galerie 16, Graz 1967 Kulturzentrum deutschsprachiger leseraum, Wien 1968 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Центар за културу - ликовни салон, Ниш, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1977 Галерија Дома омладине, Београд 1978 Мала галерија, Љубљана, Галерија СКЦ, Београд 1980 Галерија Народног позоришта, Зеница 1982 Умјетничка галерија БиХ - Мала галерија, Сарајево 1987 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1988 University Art Gallery, Albany, New York, Савремена Галерија центра за културу „Олга Петров“, Панчево, Велика галерија Културног центра Новог Сада, Нови Сад 1989 Музеј града Зенице - Ликовна галерија, Зеница 1992 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Народни музеј, Шабац, Галерија „Велимир Лековић“, Бар 1994 Галерија СКЦ, Београд 1995 Галерија „Дворац“, Никшић, Галерија „Меандер“, Апатин 1996 Галерија Центра за културу, Панчево 1997 Народни музеј, Краљево, Музеј науке и технике, Галерија науке и технике САНУ, Београд, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2000 Галерија „Хаос“, Београд 2001 Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд, Уметничка галерија, Крушевац, Дворац краља Николе, Никшић 2003 Градска галерија, Пожега, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2004 Галерија Цептер, Београд, Модерна галерија, Лазаревац, Галерија Графички колектив, Београд 2005 Галерија савремене ликовне уметности „Србија“, Ниш 2006 Народни музеј, Шабац, Београдска тврђава, Београд 2007 Савремена галерија, Зрењанин, Легат Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, Лозница 2008 Галерија Народног музеја, Зајечар 2009 Galerija Urban District 16-11, Нови Сад, Музеј Мацура, Београд, Центар савремене умјетности Црне Горе, Галерија „Центар“, Подгорица, Галерија „Блок“, Нови Београд, Кућа легата, ретроспективна изложба, Београд Скулптуре у јавном простору[уреди | уреди извор] 1987 Спомен обележје Вуку Караџићу, Шабац 1987 Хефестов стуб, Сплит 1989 Ингот, Зеница 1990 Исток-запад, Кикинда 1991 Ингот I, Панчево 1992 Храст „Граница“, Шабац 1993 Чесма, Шабац 1994 Без назива, Мајданпек 1994 Извор, Владимирци 1994 5 скулптура у камену, Шабац 1994 Поздрав сунцу I, Апатин 1994 Поздрав сунцу II, Апатин 1996 Дрво живота, Апатин 1996 Јанко Веселиновић, Коцељева 1997 Врата жеља, Шабац 1997 Милован Глишић, Владимирци 1999 Лилит, Апатин 1999 Лира, Парк код Аутокоманде, Београд 2000 Очи, Панчево 2000 Forma sacralica, Кикинда 2005 Успон, Панчево 2009 Стећак, Музеј Мацура, Нови Бановци Библиографија (избор)[уреди | уреди извор] 1959 Коста Васиљковић, Богдановић, Видици, децембар, Београд 1964 Љубомир Глигоријевић, пред. кат., Галерија Графички колектив, Београд 1964 Ђорђе Кадијевић, НИН, 27. септембар, Београд 1968 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Јеша Денегри, пред. кат, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Јеша Денегри, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1974 Ђорђе Кадијевић, Бестелесна лепота, НИН, 7. јули, Београд 1974 Слободан Ристић, Коста Богдановић, Уметност, октобар-децембар, бр. 40, с. 77-78, Београд 1977 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Дома омладине, Београд 1978 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија СКЦ, Београд 1978 Слободан Ристић, У тражењу синтезе, Политика, 18. октобар, Београд 1987 Бојана Бурић, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1987 Јован Деспотовић, Стваралачка самоодговорност, Ослобођење, 9. новембар, Сарајево 1992 Јован Деспотовић, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Бојана Бурић, Византеме Косте Богдановића, Пројека(р)т, бр. 1, мај, с. 61-62, Нови Сад 1994 Јадранка Толић, Митологеме форме дрвета, Борба, 22. март, Београд 1995 Андреј Тишма, Опредмећени дух, Дневник, 8. јануар, Нови Сад 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, у Фрагменти постмодерног плурализма. Београдска уметничка сцена осамдесетих и почетка деведесетих, с. 127-128, Cicero, Београд 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, Осамдесете: теме српске уметности, с. 153-157, Светови, Нови Сад 1998 Гордана Станишић, Нови сензибилитет материјала - скулптура као новог имиџа, у Уметност на крају века I, с. 179, Clio, Београд 1999 Јеша Денегри, Коста Богдановић у деведесетим, у Деведесете: теме српске уметности, с. 163-166, Светови, Нови Сад 2001 Рајка Бошковић, пред. кат., Културни центар Београда, Београд 2004 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Цептер, Београд 2009 Љиљана Слијепчевић, пред. кат., Galerija Urban District, 16-11, Нови Сад 2009 Рајка Бошковић, Узвишено у сенци. Уметност Косте Богдановића, каталог ретроспективне изложбе, Кућа Легата, Музеј савремене уметности, Београд Дела[уреди | уреди извор] Књиге 1984 Теорија форме, ко-аутор, Завод за уџбенике, Београд (II издање 1999, III издање 2004) 1986 Увод у визуелну културу, Завод за уџбенике, Београд (II издање 2005) 1998 Свест о облику I, Музеј савремене уметности, Београд 1995 Свест о облику II, Прометеј, Нови Сад 2001 Десет основних палеотехничких принципа у обликовању и грађењу, Народни музеј, Центар за визуелну културу „Огледало“, Краљево 2002 Визибилност латентних динамизама у статичним формама, Фабрика папира, Центар за визуелна истраживања и развој визуелне културе „Круг“, Чачак 2004 Свет скулптуре - Преглед историје светске скулптуре од палеолита до седамдесетих година ХХ века, Универзитет уметности, Београд 2005 Поетика визуелног, Завод за уџбенике, Београд 2007 Поетика визуелног - Визибилно као спознаја и култура, Завод за уџбенике, Београд 2009 Лице и лик у визуелној спознаји, Завод за уџбенике, Београд Награде[уреди | уреди извор] 1959 II награда за скулптуру, на изложби „Млади - ликовно стваралаштво“, Београд 1968 Сребрна плакета и специјална диплома града Варшаве и Удружења ликовних уметника Пољске на „Међународној изложби скулптуре у металу“, Варшава 1970 Откупна награда на „VI Плавом салону“, Задар 1974 Златни беочуг, Београд 1991 Награда на „6. Панчевачкој изложби југословенске скулптуре“, Панчево 1993 Политикина награда из „Фонда Владислав Рубникар“, Београд 1998 Награда УЛУПУДС-а за животно дело, Београд 2000 Награда „33. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2000 Повеља Удружења Београђана, „VIII Београдски салон“, Београд 2001 Прва награда на „V пролећном аналу“, Чачак 2003 Награда „36. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2003 I награда за неостварене идеје на конкурсу пројекта „Идеја - не - реализација“, Пожега 2005 Награда Породице бистрих потока, Брезовица, Рудник 2008 Повеља Балканских библиотека, Чачак 2010 Награда града Београда, Београд 2012 Гран при 11. Међународног бијенала уметности минијатуре, Горњи Милановац Sava Šumanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zoran Djeric i Ljiljana Dinic Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....