41372) POD KAMENIM NEBOM , Milutin Veljković , Beograd 1972 , Milutin Veljković, koji je tada imao 34 godine, odlučio je da pokuša oboriti svetski rekord Francuza Anria Fiouta, tadašnjeg vlasnika rekorda, koji je 109 dana boravio sam pod zemljom. Uz pomoć sponzora obezbeđena su mu neophodna tehnička sredstva, radio veza, instrumenti za merenje temperature i vlage, obezbeđeni su mu lekovi i hrana, kao i šporet i plin, a sve to kako bi što duže mogao boraviti pod zemljom. Komunikaciju sa spoljašnjim svetom održavao je radio vezom. I uspeo je speolog Milutin Veljković. Pod zemljom je boravio ravno 464 dana što je čak četiri puta više od tadašnjeg rekorda, upisao se u Ginisovu knjigu rekorda, proslavio sebe, svoje selo Kopajkošari i pećinu Samar koja je udaljena tri kilometra od poslednje seoske kuće. Milutin je o svom boravku u pećini Samar napisao i izdao knjigu Pod kamenim nebom, baziranu na dnevniku koji je vodio tokom svog samovanja. tvrd povez, format 13 x 23 cm , odlično očuvano, latinica, ilustrovano, 437 strana + table sa fotografijama

Špijun u bosanskom loncu Izdavač: Knjiga-komerc, Beograd Biblioteka Posebna izdanja Naslov originala: Trusted Mole Prevod: Ljiljana Bajić-Vujica Povez: broširan Broj strana: 507 + XXIV sa ilustracijama Spolja kao na slikama, unutra čista i veoma dobro očuvana. Majk Stenli ili Miloš Stanković, kako mu je pravo ime, u vreme sukoba u Bosni bio je prevodilac i savetnik brigadnog generala Endrjua Kaminga, prvog komandanta britanskih snaga u Bosni. Posle je radio za pukovnika Boba Stjuarta, za brigadnog generala Robina Sierberija i generala Rouza i Smita. Sin Srbina i Škotlanđanke završio je vojnu obuku u britanskom Padobranskom puku i služio u Severnoj Irskoj, Mozambiku i Persijskom zalivu. Kada je izbio rat u Bosni bio je jedan od ukupno tri vojnika u britanskoj vojsci koji su tečno govorili srpski. Posle skoro dve godine službe u Bosni, vratio se u Britaniju i nastavio svoju vojnu karijeru. Još dok je bio u Bosni unapređen je u čin majora. Oktobra 1997. uhapšen je na osnovu Zakona o državnim tajnama, pod sumnjom da je špijunirao za bosanske Srbe. Nikada nije obelodanjena priroda ovih tvrdnji niti njihovo poreklo. (K-146)

SV 5 58048) NAZOVI NATO RADI UMORSTVA , Frano Cetinić , Vreme / Samizdat Free B92 1999 , pariski kolateralni dnevnik FRANO CETINIĆ je rođen 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno- politički aspekti ujedinjenja Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za medunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista Švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem, Denijem Ružmonom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društvene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Saraduje s brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ružmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač Jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. i, dve godine kasnije, Hrvatskoga vijeća Evropskoga pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Medunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. mek povez, format 14,5 x 20 cm , latinica, 284 strane

U dobrom stanju Strana: 600 Povez: Broš Izdavač: Srednja Europa, Zagreb Format (cm) 20, 5, 5×13 Godina izdanja 2011. Boje jednog vremena: Mojih dvanaest beogradskih godina Memoari koji opisuju svakodnevni život autorke u posleratnom Beogradu u periodu od 1958. do 1970. godine kada je autorka studirala i radila kao socijalna radnica.

Miodrag Popović : POZNICE - Memoarski eseji , Prosveta 1999, str. 380. Očuvanost 4-. Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Sadržaj Biografija Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu.

HarperCollins Publishers 272 pages I have no wish to play the pontificating fool, pretending that I`ve suddenly come up with the answers to all life`s questions. Quite that contrary, I began this book as an exploration, an exercise in self-questing. In other words, I wanted to find out, as I looked back at a long and complicated life, with many twists and turns, how well I`ve done at measuring up to the values I myself have set. --Sidney Poitier In this luminous memoir, a true American icon looks back on his celebrated life and career. His body of work is arguably the most morally significant in cinematic history, and the power and influence of that work are indicative of the character of the man behind the many storied roles. Sidney Poitier here explores these elements of character and personal values to take his own measure--as a man, as a husband and a father, and as an actor. Poitier credits his parents and his childhood on tiny Cat Island in the Bahamas for equipping him with the unflinching sense of right and wrong and of self-worth that he has never surrendered and that have dramatically shaped his world. In the kind of place where I grew up, recalls Poitier, what`s coming at you is the sound of the sea and the smell of the wind and momma`s voice and the voice of your dad and the craziness of your brothers and sisters...and that`s it. Without television, radio, and material distractions to obscure what matters most, he could enjoy the simple things, endure the long commitments, and find true meaning in his life. Poitier was uncompromising as he pursued a personal and public life that would honor his upbringing and the invaluable legacy of his parents. Just a few years after his introduction to indoor plumbing and the automobile, Poitier broke racial barrier after racial barrier to launch a pioneering acting career. Committed to the notion that what one does for a living articulates to who one is, Poitier played only forceful and affecting characters who said something positive, useful, and lasting about the human condition. Here is Poitier`s own introspective look at what has informed his performances and his life. Poitier explores the nature of sacrifice and commitment, price and humility, rage and forgiveness, and paying the price for artistic integrity. What emerges is a picture of a man in the face of limits--his own and the world`s. A triumph of the spirit, The Measure of a Man captures the essential Poitier.

Beograd / Zagreb 2022. Tvrd povez, ilustrovano, 216 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). R1 “Otkuda sam? pitao me tako neki odakle sam a ja njemu to vam je znate tamo jedna unutarnja zemlja u sebe skrivena uvučena dobra tajnovita prepoznaju je po belaju ja po nježnom sjećanju vi po ratu onom prvom ja otišao zbog rata onog poslije ima svaka bogomolja ljudi pitomi ali ljuti ratnici dobri ali u nevolji grubi sklanjaj im se s puta zapetljana priča ne znam koliko će vas sve to zanimati ja pamtim da se s mog prozora vidjela planina kroz koju je davno tutnjila lokomotiva a tetka bi se zagledala u jednu točku kazivala kada je nebo tu crveno bit će kiša to naučila od svog oca on od svog oca a on od svog oca onda kada poče već prvih dana otud s brda granata popucaše prozori kroz njih hladan vjetar sve hladniji a te godine oštra zima sve mi se čini nikad duža ostade mi tamo zemlja u njoj moja molitvena pjesma zaleđen osta trag mene mog davnog života. […]” Predrag Finci je rođen 1946. godine u Sarajevu. Kratko vrijeme se bavio glumom. Završio Dramski studio 1969. Filozofiju studirao u Sarajevu i Parizu (kod Mikela Dufrenna). Bio na studijskom boravku u Freiburgu (kod Wernera Marxa). Magistrirao 1977, a doktorirao 1981. Profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu do 1992. Od 1993. živi u Londonu, gde je do odlaska u mirovninu 2011. godine radio kao slobodni pisac i gostujući istraživač na UCL-u (University Collage London). Član je Društva pisaca BiH, P.E.N-a BiH (Sarajevo), Exile Writers Ink (London) i Hrvatskog filozofskog društva (Zagreb). Knjige i tekstovi su mu prevođeni i nagrađivani. Objavio je dvadeset pet knjiga. Emigrantska slikovnica je nova, dvadeset šesta knjiga filozofa i pisca Predraga Fincija. Knjiga je izašla ovog mjeseca u izdanju Factum izdavaštva (Beograd) i Jesenski i Turk (Zagreb). Emigrantska slikovnica je niz proznih opisa, kratkih eseja i poetskih zapisa. U njima je riječ o autorovom djetinjstvu i odrastanju, ljubavi i prijateljstvu, sreći i bolu, rodnom gradu i odlasku, zavičaju i novom domu, miru i ratu, sjećanju i zaboravu. Riječ je o mnogim lijepim, ali i dramatičnim događajima. O ljudskoj sudbini. Predrag Finci piše o svom iskustvu iseljenika, koje je danas iskustvo mnogih. Ova knjiga je priča o životnom putovanju, koje započinje autorovim sjećanjem na trg pored kojeg je rastao, a završava pričom o mostu preko kojeg je puno puta prelazio i jednom zauvijek otišao u tuđinu. Ova knjiga je niz zapisa o prelomnim osobnim događajima, pa zato Finci zapisuje: „Moj me život kao svog pisara uposlio”. Emigrantska slikovnica je priča o jednom životu i potrazi za njegovim smislom. Autorova „završna riječ” o njegovom iskustvu emigracije i tuđine.

Autor - osoba Semprun, Jorge Naslov Pisanje ili život / Jorge Semprun ; prevela Ksenija Crvenković Jedinstveni naslov Lécriture ou la vie Vrsta građe roman ; odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Zid, 1997 Fizički opis 383 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Crvenković, Ksenija Zbirka ǂBiblioteka ǂU znaku zenona. Frankofonsko kolo Napomene Prijevod djela: L`écriture ou la vie Tiraž 1000 Gospodar sjećanja ili zaborava/ Hanifa Kapidžić-Osmanagić: str. 7-26 Tokom napredovanja savezničkih eskadrila ka srcu Nemačke radi noćnih bombardovanja, SS komanda je tražila da se ugase peći za kremiranje. Plamen iz dimnjaka, naime, bio je savršen orijentir anglo-američkim pilotima. Krematorium, ausmachen! zavikao bi tada kratko i nestrpljivo glas preko zvučnika. `Krematorijum, gasi!” Spavali smo, a mukli glas dežurnog SS oficira sa kontrolnog tornja nas je budio. Ili, pre: prvo bi postao deo našega sna i odjekivao u njemu, pa bi nas tek onda probudio. U Buhenvaldu, u tim prekratkim noćima kada su se naše duše i tela grčevito vraćali u život - mračno, sa upornom i strašnom nadom koju bi razum opovrgao čim bi svanulo - te dve reči, Krematorium, ausmachen!, koje su dugo odzvanjale u našim snovima, ispunjavajući ih odjecima, vrlo su nas brzo vraćale stvarnosti smrti. Otrgnuvši nas iz sna o životu. Kasnije, po povratku iz odsutnosti, kad bi neko izgovorio te dve reči ne mora biti noću, već u sanjarenju usred dana, u času očaja, čak i usred uljudnog razgovora, svejedno — kasnije, te dve nemačke reči — uvek te dve reči, samo one, Krematorium, ausmachen! koje bi neko izgovorio — kasnije su nas, isto tako, vraćale stvarnosti. I dok smo skakali iz sna u pokušaju da se rasanimo, dešavalo se da posumnjamo da je život od povratka iz Buhenvalda bio samo san, povremeno prijatan. San iz kog bi nas iznenada budile iste dve reči, pritiskajući nas teskobom neobičnog spokoja. Jer nije bila teskobna sama stvarnost smrti, tako iznenadno dozvana u sećanje. Bio je to san o životu, doduše spokojnom, doduše ispunjenom malim radostima. Teskobna je bila činjenica da si živ, premda u snu. (Horhe Semprun, ”Pisanje ili život”) Horhe Semprun je rođen 10. decembra 1923. u Madridu. Za vreme građanskog rata u Španiji, njegova porodica prebegla je u Francusku. U Parizu je završio studije filozofije na Sorboni. Pristupa Pokretu otpora 1941, a postaje član Komunističke partije Španije 1942. Gestapo ga hapsi sledeće godine i deportuje u koncentracioni logor Buhenvald. 11. aprila 1945. godine Patonove trupe oslobađaju Buhenvald i Horhe Semprun se vraća u Pariz. Do 1952. radio je kao prevodilac u UNESKO-u. Od 1952. koordinira aktivnosti otpora Frankovom režimu u ime CK KP Španije u izgnanstvu, a potom postaje član CK i Političkog biroa. Od 1957. do 1962. rukovodi tajnim akcijama komunista u Španiji pod pseudonimom Frederiko Sančez. Isključen je iz Partije 1964. godine zbog neslaganja sa njenom generalnom linijom. Kada su socijalisti došli na vlast u Španiji, bio je ministar kulture u Gonzalesovoj vladi (1988–1991). MG131

dobro očuvano Published: 1951 Publisher: Matica hrvatska, Zagreb Translated by: Tin Ujević Autobiografija slavnog talijanskog kipara i zlatara - posljednjeg univerzalnog genija talijanske renesanse - koji je svoj buran, pustolovni život opisao živopisnim govorom rodne Firence, neposrednim pripovjedačkim stilom kao odrazom egocentrične i silovite naravi: od opisa mladosti u Firenci i putovanja, do počinjenih ubojstava, boravka u tamnici, bijega, ratničkih podviga i umjetničkog stvaralaštva koje doseže vrhunac u izradi čuvenog Perzejeva kipa. Zanimljiva su obilježja te reprezentativne autobiografije iskrenost i hvalisavost, praznovjerje i slobodoumnost, objektivnost i bujna mašta. Romantičari su u njoj vidjeli primjer umjetničke slobode i spontana stvaranja, a naše vrijeme sugestivno i potpuno svjedočanstvo o čovjeku renesanse. Benvenuto Čelini (ital. Benvenuto Cellini; Firenca, 1. novembar 1500 — Firenca, 13. februar 1571) bio je italijanski vajar, zlatar, pisac renesanse, muzičar i vojnik. Imao je veoma težak i buran život, koji je opisao u svojoj autobiografiji Moj život koja se smatra jednom od najvažnijih autobiografija renesanse. U Pariz se odselio 1538. godine gde je počeo da radi kod kralja. Bio je majstor svoga vremena za sitne zlatarske predmete za kraljevske i plemićke kuće. Radio je skulpture i reljefe velikih formata: „Persej sa glavom meduze“, „Kozimo Mediči“, „Nimfe iz Fotenbloa“, a napisao je još i „Traktat o zlatarstvu“ i „Traktat o vajarstvu“. Izradio je takođe i slanik „Salijera“, delo iz XVI veka koje je pronađeno u drvenom sanduku u šumi nedaleko od Firence. Zainteresovao se i za okultizam, posebno za evokativnu magiju i prizivanje duhova i demona. U svojoj autobiografiji „Moj život“ opisuje neka od iskustava sa magijom i evokacijama. Takođe je bio i dvorski zlatar porodice Mediči, rimskih papa i francuskog kralja Fransoa I. Mladost[uredi | uredi izvor] Benvenuto Čelini rođen je u Firenci, današnjoj Italiji. Roditelji su mu bili Đovani Čelini i Marija Izabela Granači. U braku su bili osamnaest godina pre nego što su dobili svoje prvo dete. Benvenuto je bio drugo dete u porodici. Sin muzičara i izrađivača muzičkih instrumenata, Čelini je usmeravan ka muzici, ali kada je napunio petnaest godina, otac nevoljno pristaje da ga pošalje kao šegrta, zlataru Antoniju di Sandru, zvanom Markone. Sa šesnaest godina, Benvenuto je skrenuo pažnju na sebe zbog tuče na javnom mestu zbog koje je na šest meseci proteran. Taj period provodi u Sijeni radeći za zlatara zvanog Frakastoro. Nakon Sijene odlazi u Bolonju gde usavršava zlatarski zanat i sviranje flaute. Nakon posete Pizi i dva perioda boravka u Firenci, sa devetnaest godina odlazi u Rim.[1] Rad u Rimu[uredi | uredi izvor] Persej sa glavom meduze Prvi radovi u Rimu su mu bili srebrni sanduk, srebrni svećnjak i vaza za biskupa od Salamanke, koji su mu osvojili odobrenje od pape Klimenta Sedmog. Još jedan proslavljeni rad je zlatni medaljon `Leda i labud` koji se danas nalazi u Nacionalnom muzeju Barđelo u Firenci.[2] Nastavio je da svira flautu i imenovan je za jednog od papinih dvorskih muzičara. U napadnu na Rim od strane Šarla III, vojvode od Burbona, Čelinijeva hrabrost je ukazala na njegovu službu Pontifu. Ako je verovati njegovim rečima, on lično je upucao i ranio Filiberta od Šalona, princa Oranskog.[3] (Navodno je Čelini ubio i Šarla III tokom pljačke i pustošenja Rima 1527 godine). Zahvaljujući svojim hrabrim delima, došlo je do pomirenja sa firentinskim sudijama za prekršaje,[4] i nedugo zatim se vratio u svoj rodni grad - Firencu. Posvetio se izradi medalja, od kojih je najpoznatija `Herkules i nemejski lav` izrađena u zlatu, `Atlas pridržava Sferu`, jureći zlato, na kraju pada u posed Fransoe I. Iz Firence odlazi na dvor vojvode od Mantove, a zatim nazad u Firencu. Tokom povratka u Rim, bio je angažovan u izradi nakita, privatnih medalja i papskih kovanica. Tokom 1529 godine, njegov brat ubija desetara rimske straže i biva ranjen od strane arkebuza strelca, od čijih povreda kasnije umire. Ubrzo nakon njegove smrti, Čelini ubija ubicu svoga brata zbog krvne osvete ali ne i zbog pravde jer je njegov brat priznao da je strelac pucao iz samoodbrane.[5] Čelini beži u Napulj kako bi se sakrio od posledica tuče sa javnim beležnikom, koga je ranio. Zahvaljujući uticaju nekoliko kardinala, Čelini je pomilovan. Dobio je naklonost novog pape, Pavla III, uprkos svežem ubistvu tokom trajanja međuvlade, tri dana nakon smrti pape Klimenta VII u septembru 1534 godine. Četvrta žrtva je bio konkurentski zlatar, Pompeo iz Milana.[6] Ferara i Francuska[uredi | uredi izvor] Zavera od strane Pjer Luiđija Farneza je dovela do Čelinijevog povlačenja iz Rima u Firencu i Veneciju, gde je za razliku od ranijih godina, sada dočekan sa mnogo većim počastima. Sa 37 godina, po povratku sa francuskog dvora, biva zatvoren po tužbi (očigledno lažnoj) da je proneverio dragulje sa papine krune tokom rata. Poslat je na izdržavanje kazne u zamak Svetog Anđela u Rimu, iz koga je pobegao ali je ponovo uhvaćen i ovaj put se suočio sa mnogo težom kaznom. Bio je u iščekivanju svakodnevne smrti ali je Pjer Luiđijeva žena posredovala, a naročito kardinal D`Este iz Sijene, i omogućeno mu je oslobađanje. U znak zahvalnosti Čelini je porodicu D`Este darovao izvrsnim peharom.[7] Nakon toga je radio na dvoru Fransoe Prvog u Fontenblou u Parizu. Međutim, smatrao je da se Vojvotkinja od Etana okrenula protiv njega i odbija da se pomiri sa kraljevom miljenicom. Svoje neprijatelje ovaj put nije bio u mogućnosti da ućutka mačem jer je to već ranije radio u Rimu. Kao rezultat, nakon pet godina uloženog rada ali i konstantne ljubomore i nasilja, Čelini se vraća u Firencu, gde nastavlja kao zlatar i postaje glavni rival Bartolomeu Bandineliju[8] koji umire nekoliko godina kasnije (1560 godina). Smrt u Firenci[uredi | uredi izvor] Tokom rata sa Sijenom, Čelini je bio zadužen da ojača zidine svog rodnog grada koje su bile dosta zapuštene od strane vladajućih vojvoda. Tokom rada je pridobio divljenje mnogih sugrađana za svoja dela. Takođe je postao član prestižne `Akademije umetnosti crtanja` u Firenci, osnovane od strane Kozima Medičija, trinaestog januara 1563 godine, pod uticajem arhitekte Đorđa Vazarija. Umro je u Firenci 13. februara 1571. godine i sa velikom pompom je sahranjen u crkvi Presvete Blagovesti. U Firenci je pomagao sestru koja je ostala udovica i njenih šest ćerki. Lični odnosi[uredi | uredi izvor] Statua Čelinija, Zgrada galerije Ufici, Firenca Za Čelinija je poznato da su mu neke od ženskih modela bile ljubavnice, i da je 1544 godine sa jednom od njih dobio vanbračnu ćerku dok je boravio u Firenci. Nazvana je Konstanca.[9] Nakon kratkog pokušaja da postane sveštenik, 1562 godine oženio se služavkom, Pjerom Pariđi, sa kojom tvrdi da je imao petoro dece od kojih su ga samo sin i dve ćerke nadživele. Pored svog braka, Čelini je zvanično bio optuživan za zločin sodomije jednom sa ženom i najmanje tri puta sa muškarcem, iskazujući svoju biseksualnost:[10][11] 14. januara 1523 je bio osuđen da plati 12 džakova brašna zbog veze sa dečakom koji se zvao Domeniko di ser Đulijano da Ripa.[12] Tokom boravka u Parizu, bivši model i ljubavnica ga je optužila da je koristio za sodomiju.[12] U Firenci, tokom 1548 godine, Čelini je optužen od strane Margerite zbog uspostavljanja prisnog odnosa sa njenim sinom, Vićencom.[13] 26. februara 1556 godine, šegrt Fernando di Đovani di Montepulkijano ga je optužio da ga je sodomizovao nebrojano puta.[14] Ovoga puta je kazna bila teška 50 zlatnih novčića, kao i 4 godine zatvora koje su preinačene u 4 godine kućnog pritvora zahvaljujući porodici Mediči.[12] Pred kraj svog života, tokom javne prepirke pred Vojvodom Kozimom, Bandineli mu je dobacio: Sta cheto, soddomitaccio! (Ućuti, ti prljavi sodomisto!) - Čelini je to opisao kao `užasnu uvredu`.[15] Umetnička dela[uredi | uredi izvor] Statue[uredi | uredi izvor] Pored radova u zlatu i srebru, Čelini je izrađivao skulpture (vajarstvo) grandioznih veličina. Jedan od glavnih projekata tokom boravka u Francuskoj je verovatno Zlatna Kapija za palatu Fontenblou. Samo bronzani timpanum njegovog nedovršenog rada, koji predstavlja Nimfu od Fontenbla (Pariz, Luvr), još uvek postoji, ali se ceo projekat može utvrditi pregledom arhive, pripremnih crteža i umanjenih gipsanih odlivaka.[16] Njegova najznačajnija skulptura je urađena u bronzi Persej sa glavom meduze, delo (predloženo od strane Vojvode Kozima I Medičija) koje se nalazi u Loggia dei Lanzi u Firenci, je njegov pokušaj da nadmaši Mikelanđelovog Davida i Donatelovog Judita i Holoferna. Livenje ovog dela je uzrokovalo Čeliniju dosta muka i strepnje, ali je odmah po završetku proglašeno remek delom. Originalni reljef iz podnožja postolja — Persej i Andromeda — nalazi se u Nacionalnom muzeju Barđelo, i zamenjen je gipsom. Do 1996 godine, vekovna izloženost zagađenjima životne sredine je prekrila i isprljala statuu. U decembru 1996 godine je statua odneta u muzej Ufici na čišćenje i restauraciju. Bio je to spor, dugogodišnji proces, sve dok statua u junu 2000 godine nije vraćena u svoj dom. Dekorativna umetnost i portretisanje[uredi | uredi izvor] Među njegovim umetničkim delima, od kojih su mnoga stradala, bio je kolosalni Mars za fontanu u Fontenblou, kao i bronze na vratima; kovanice za papsku i firentinsku državu; u prirodnoj veličini i izrađen od srebra Jupiter; i bronzana bista Bindo Altovitija. Radovi dekorativne umetnosti su rumenog stila. Salijera, procenjuje se da vredi 60 miliona dolara[17] Pored bronzane statue Perseja i medaljona koji su prethodno navedeni, jedno od umetničkih dela koje i dan danas postoji je medaljon sa likom Klimenta Sedmog, koji obeležava sklapanje mira među hrišćanskim prinčevima, 1530 godine. Sa jedne strane medaljona je izgraviran lik pape Klimenta VII, dok je sa druge strane figura Mira kako ispred hrama Janusa pali vatru nad gomilom oružja. Zatim medalja sa portretom Fransoe Prvog, medalja sa kardinalom Pjetrom Bembom, i čuvena Salijera - slanik izrađen od zlata, emajla i slonovače koji je bio namenjen Fransisu Prvom od francuske. Danas se nalazi u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču. Slanik je napravljen između 1540-1543. godine, i čine ga nage figure muškarca i žene koji sede jedno preko puta drugog sa upletenim nogama, što simbolično predstavlja planetu Zemlju. Muškarac predstavlja Neptuna (Bog mora), a žena Cereru (Boginja žita). Za vreme rekonstrukcije muzeja, Salijera je ukradena 11. maja 2003. godine. Lopov se popeo preko skele, razbio prozor i ušao u muzej. Aktivirao se alarm ali na njega niko nije obratio pažnju misleći da je lažan usled rekonstrukcije koja je bila u toku. Tek je kasnije primećeno da je slanik nestao. Nakon tri godine, 21. januara 2006. godine, Salijeru je pronašla austrijska policija i vratila je nazad u muzej.[18][17] Jedno od najvažnijih dela iz Čelinijevog poznog stvaralaštva je `Raspeće` isklesano u mermeru u prirodnoj veličini. Prvobitno je planirano da Raspeće bude postavnjeno iznad njegove grobnice, ali je na kraju prodato porodici Mediči koja ga je dala Španiji. Danas se Raspeće nalazi u manastiru Eskorijal u blizini Madrida, gde je uglavnom izložen u izmenjenom obliku — manastir je dodao tkaninu preko udova i Trnovit venac na glavu. Čelini je bio angažovan u izradi papskih kovanica u Rimu za vreme vladavine Klimenta Sedmog i kasnije Pavla Trećeg. Bio je i u službi Aleksandra Medičija, prvog Vojvode od Firence, kome je 1535. godine izradio kovanicu od 40 soldi na kojoj se sa jedne strane nalazi lik vojvode Aleksandra a na drugoj likovi Svetih Kozima i Damijana. Neki poznavaoci mu pripisuju da je takođe izradio: `Jupiter drobi Divove`, `Borba Perseja i Fineja`, itd. Drugi radovi, poput pojedinih izgraviranih bisti se ne pripisuju lično njemu, već njegovoj radionici. Izgubljena dela[uredi | uredi izvor] Raspeće, Manastir Eskorijal Važna dela koja su izgubnjena poput nezavršenog pehara namenjenog papi Kliment VII, zlatni omot za molitvenu knjigu koji je bio poklon pape Pavla III za Karla Petog, cara Svetog rimskog carstva, opisana su u njegovoj autobiografiji; velike srebrne statue Jupitera, Vulkana i Marsa kovane za Fransou Prvog za vreme njegovog boravka u Parizu; bista Julija Cezara; i srebrni pehar za kardinala Ferare. Veličanstvena zlatna kopča, napravljena za plašt pape Kliment VII, koja je grafički opisana u njegovoj autobiografiji, izgleda da je žrtvovana od strane pape Pija Šestog, zajedno sa mnogim drugim vrednim primercima izrađenim od zlata, kako bi se prikupilo 30 miliona franaka koje je 1797. godine zahtevao Napoleon Prvi po okončanju vojne kampanje protiv papskih država. Sudeći po odredbama ugovora, papi je bilo dozvoljeno da 1/3 plati u nakitu. Autobiografija i ostala dela[uredi | uredi izvor] Autobiografiju je Benvenuto Čelini počeo da piše 1558. godine sa svojih 58 godina i naglo završio pred svoj poslednji odlazak u Pizu oko 1563. godine kada je imao oko 63 godine. Memoari detaljno opisuju njegovu karijeru kao samca, ali i njegove ljubavi, mržnje, strasti, zadovoljstva, pisana živahnim, direktnim i seksualno uzbuđenim stilom. Čak je pisao sa velikim zadovoljstvom kako je planirao svoja ubistva pred njihovu realizaciju. Ovo je napisao dok je boravio u Parizu: When certain decisions of the court were sent me by those lawyers, and I perceived that my cause had been unjustly lost, I had recourse for my defense to a great dagger I carried; for I have always taken pleasure in keeping fine weapons. The first man I attacked was a plaintiff who had sued me; and one evening I wounded him in the legs and arms so severely, taking care, however, not to kill him, that I deprived him of the use of both his legs. Then I sought out the other fellow who had brought the suit, and used him also such wise that he dropped it. – The Autobiography of Benvenuto Cellini, Ch. XXVIII, prevedeno od strane John Addington Symonds, Dolphin Books edition, 1961 Delovi njegove priče obuhvataju neke neobične događaje i pojave; kao što su priče o prizivanju legija đavola u Koloseumu, nakon što je jedna od njegovih ljubavnica udanjena od njega od strane njene majke; na prekrasnom oreolu svetlosti koji je primećivao da mu okružuje glavu tokom zore i sumraka a pojavio se nakon njegovog robijanja u Rimu, na svojim natprirodnim vizijama i anđeosku zaštitu koju je imao za vreme nedaća; i kako ga truju u dva navrata. Čelini je takođe napisao: „Traktat o zlatarstvu“, „Traktat o vajarstvu“ i „Traktat o dizajnu“. Benvenuto Čelini

Autor - osoba Simić, Charles, 1938-2023 = Simić, Čarls, 1938-2023 Naslov Zastrašujući raj : sećanja / Čarls Simić ; [prevela sa engleskog i priredila Vesna Roganović] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga - Alfa, 2006 (Beograd : Alfa) Fizički opis 304 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Roganović, Vesna Zbirka Dela Čarlsa Simića ; ǂknj. ǂ1 ISBN 86-331-3002-5 (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 303-304: Beleška o piscu / Vesna Roganović. Već šezdeset godina ležim u tami, preznojavajući se zbog svega i svačega, od sopstvenog života do svetskih zala i gluposti. Metafizičar u tri sata izjutra, to sam ja. Ujutro nabacujem hrabar izraz lica, idem na posao i radim ono što se od mene očekuje razdragano. Uoči odlaska u vojsku, prijatelji su me vodili na terevenke. Mlade žene koje mi obično ne bi poklanjale pažnju sada su me ljubile u obraz i mazile po glavi. Po vasceli dan bio sam „siroti Čarli“ koji odlazi u nepoznato, gde ga očekuju nove nedaće. Moja zla sreća iznenada me je učinila privlačnim. Čarls Simić (Beograd, 1938 – Njujork, 2023), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003). Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku. Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije. Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. U izdanju „Arhipelaga“ objavljene su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010). MG28 (L)

Борислав Михајловић Михиз: АУТОБИОГРАФИЈА- О ДРУГИМА Издавач: БИГЗ, Београд, 1991.год. Друго издање. Тврди повез, заштитни омот,362 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано. `Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama. Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“ Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija. „Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.` `Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 — Београд, 15. децембар 1997) био је српски и југословенски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и полемичар. Пореклом је из свештеничке породице, од оца Гојка и мајке Вукосаве. Породица се до 1903. презивала Бећаревић. Класичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима. По завршетку рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду. После завршетка студија 1949. године запошљава се као асистент у Музеју Вука и Доситеја где остаје око годину дана. Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Године 1956. постаје управник библиотеке Матице српске. Од 1960. до 1963. радио је као уметнички директор Авала филма. Уредник издавачког предузећа Просвета постаје 1967. да би после четири месеца због неслагања са уредничком политиком напустио овај посао. Са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године. Био је дугогодишњи пријатељ, сарађивао је и утицао на многе личности из културног и јавног живота, између осталих и са Мићом Поповићем, Војиславом Ј. Ђурићем, Добрицом Ћосићем, Дејаном Медаковићем, Бориславом Пекићем, Мешом Селимовићем, Ивом Андрићем, Матијом Бећковићем, Милованом Ђиласом, Данилом Кишем и многим другим. Објављивао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Урадио је драматизацију више познатих књижевних дела. Михизове драме и драматизације извођене су у београдским позориштима, као и на другим сценама широм земље. Сарађивао је у листовима: НИН, Политика, Књижевне новине, Књижевна реч, Дневник, Вјесник, љубљанско Дело, бечки Die Presse, Дуга итд.; у часописима Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Дело и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе. Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.`

U dobrom stanju! OTKRIĆE INDIJE Džavaharlal Nehru Rad Beograd 1984 Biblioteka SVEDOČANSTVA Sadržaj: Predgovor Indira Gandi, I. Tvrđava Ahmadnagar II. Badenvajler - Lozana III. Traženje IV. Otkriće Indije V. Kroz vekove VI. Novi problemi VII. Poslednja faza: (1) Konsolidacija britanske vladavine i razvoj nacionalističkog pokreta VIII. Poslednja faza: (2) Nacionalizam protiv umperijalizma IX. Poslednja faza (3) Drugi svetski rat X. Ponovo tvrđava Ahmadnagar, Registar, Slike, Tvrd povez, zaštitni omot, zlatotisak, format 18,5 x 24,5 cm , 533 strane Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889 — Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva.[2][3] On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice, dok ga indijska deca znaju kao čača Nehru (hindi, doslovno „čika Nehru”).[4][5] Kao sin Motilala Nehrua, prominentnog advokata i nacionalističkog državnika i Svarup Rani, Nehru je diplomirao na Triniti koledžu u Kembridžu i Unutrašnjem hramu, gde je obučavan da bude barister. Po povratku u Indiju, počeo je da radi pri visokom sudu u Alahabadu i interesovao se za nacionalnu politiku, koja je na kraju zamenila njegovu pravnu praksu. Posvećeni nacionalista od tinejdžerskih godina, postao je rastuća figura u indijskoj politici u toku nereda 1910-ih godina. Postao je prominentni lider levičarskih frakcija Indijskog nacionalnog kongresa tokom 1920-ih, i na kraju celog Kongresa, sa prećutnim odobrenjem njegovog mentora, Gandija. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani. Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu[6]. Na Kembridžu je studirao pravne nauke. U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Pri rešavanju unutrašnjih problema imao je velikih poteškoća, kako u opoziciji tako i u sopstvenoj stranci. Stoga je odložio pitanje nacionalizacije i agrarne reforme koju je želeo da sprovede mirno, polako i zakonskim putem. Istakao se i kao borac protiv kastinskog sistema. Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara[6]. Njegovi potomci, kćerka Indira Gandi i unuk Radživ Gandi su takođe ostavili značajan trag u indijskoj politici. Unutrašnja politika Od 1912. član je Indijskog nacionalnog kongresa, a 1918. izabran je u Sveindijski nacionalni komitet. Od 1926. do 1928. generalni bio je sekretar Sveindijskog kongresnog komiteta. 1929. godine biva izabran za predsednika Kongresne stranke[6]. Istu funkciju je obavljao i 1936, 1937, 1946. Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade[6] i ministra spoljnih poslova. U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan. Ostao je na mestu predsednika vlade i nakon što je status britanskog dominiona ukinut i Indija 26. januara 1950. godine donošenjem ustava postala republika[6]. Tu funkciju je obavljao do svoje smrti. Pored premijerske funkcije i funkcije ministra inostranih poslova u par navrata je, takođe, bio na čelu indijskog ministarstva finansija i ministarstva odbrane. Spoljna politika Za više informacija pogledajte: Pokret nesvrstanih Predsednik NR Kine Mao Cedung i Džavaharalal Nehru (1954) Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Borba za indijsku nezavisnost (1912–1947) U Britaniji Nehru je razvio interesovanje za indijsku politiku tokom svog boravka u Britaniji kao student i advokat.[7] Rani doprinos po povratku u Indiju U roku od nekoliko meseci od povratka u Indiju 1912. godine, Nehru je prisustvovao godišnjoj sednici Indijskog nacionalnog kongresa u Patni.[8] Kongres 1912. bio je stranka umerenih i elite,[8] i Nehru je bio uznemiren zbog onoga što je doživeo kao u „velikoj meri afera više klase koja poznaje engleski jezik”.[9] Nehru je imao sumnje u pogledu efikasnosti Kongresa, ali se složio da radi za partiju u znak podrške za Indijski pokret za građanska prava koji je predvodio Mahatma Gandi u Južnoj Africi,[10] prikupljajući sredstava za pokret 1913. godine.[8] Kasnije je vodio kampanju protiv rada po ugovoru i druge takve diskriminacije sa kojom su se suočili Indijci u britanskim kolonijama.[11] Prvi svetski rat Kad je izbio Prvi svetski rat, saosećaj je bio podeljen u Indiji. Iako su obrazovani Indijci „u velikoj meri nalazili posredno zadovoljstvo” u svedočenju ponižavanja svojih britanskih vladara, vladajuće više klase su podržale saveznike. Nehru je priznao da je na rat gledao sa mešovitim osećajima. Frank Moraes je napisao: `Ako je [Nehruova] simpatija bila za bilo koju zemlju ona je bila za Francusku, čijoj kulturi se u velikoj meri divio.`[12] Tokom rata, Nehru je volontirao za Sent Džonovu ambulantu i radio je kao jedan od provincijalnih sekretara te organizacije u Alahabadu.[8] Takođe je govorio protiv cenzorskih akata koje je britanska vlada preuzela u Indiji.[13] Nehru sa ženom Kamalom i ćerkom Indirom 1919. godine Nehru je izašao iz ratnih godina kao vođa čiji su politički stavovi smatrani radikalnim. Iako je politički diskurs u to vreme dominirao Gopal Krišna Gokale,[10] umerenjak koji je smatrao da je „ludilo razmišljati o nezavisnosti”,[8] Nehru je govorio „otvoreno o politici nesaradnje, potrebi da se podnese ostavka sa počasnih funkcija pod vladom i da ne nastavi besplodna politika reprezentacije”.[14] On je ismevao Indijsku građansku službu zbog njene podrške britanskoj politici. Napomenuo je da je neko jednom definisao Indijsku građansku službu „sa kojom smo nažalost još uvek unesrećeni u ovoj zemlji, kao ni indijsku, ni građansku, niti službu”.[15] Motilal Nehru, prominentni umereni vođa, priznavao je ograničenja ustavne agitacije, ali je savetovao svog sina da nije postojala druga „praktična alternativa”. Nehru, međutim, nije bio zadovoljan tempom nacionalnog pokreta. Uspostavio je saradnju sa agresivnim nacionalističkim liderima koji su zahtevali domaću upravu za Indijce.[16] Uticaj umerenih na kongresnu politiku počeo je da opada nakon što je Gokale umro 1915. godine.[8] Anti-umereni lideri kao što su Anija Besant i Bal Gangadar Tilak iskoristili su priliku da zahtevaju nacionalni pokret za domaću vladavinu. Međutim 1915. godine, predlog je odbijen zbog nevoljnosti umerenih da se obavežu na takav radikalan tok akcije. Besant je uprkos toga formirala ligu za zagovaranje domaće vladavine 1916. godine; i Tilak, po puštanju iz zatvora, u aprilu 1916. je formirao svoju ligu.[8] Nehru se uključio u rad u obe lige, ali je radio posebno za prvu.[17] On je kasnije napomenuo: „[Besant] je imala veoma moćan uticaj na mene u mom detinjstvu... čak i kasnije kad sam se uključio u politički život, njen uticaj se nastavio.”[17] Još jedan razvoj koji je doveo do radikalne promene u indijskoj politici je bilo venčanje hindu-muslimanskog jedinstva putem Laknau pakta na godišnjem sastanku Kongresa u decembru 1916. Pakt je iniciran ranije te godine u Alahabadu na sastanku Sveindijskog kongresnog odbora koji je održan u Nehruovoj rezidenciji u Anand Bavanu. Nehru je pozdravio i ohrabrio zbližavanje dve indijske zajednice.[17] Pokret za domaću vladavinu Nekoliko nacionalističkih lidera okupilo se 1916. godine pod rukovodstvom Anije Besant da bi izrazili zahtev za samoupravom, i za ostvarivanjem statusa dominiona unutar Britanske imperije koji su već imale Australija, Kanada, Južna Afrika, Novi Zeland i Njufaundland, u to vreme. Nehru se pridružio pokretu i postao je sekretar Besantove Lige za domaću vladavinu.[17][18] Juna 1917. Besant je bila uhapšena i internirana od strane britanske vlade. Kongres i razne druge indijske organizacije zapretile su da će pokrenuti proteste ukoliko nije oslobođena. Britanska vlada je kasnije bila primorana da oslobodi Besant i napravi značajne ustupke nakon perioda intenzivnog protesta. Nesaradnja Prvi veliki nacionalni angažman Nehrua došao je na početku Pokreta nesaradnje 1920. godine. On je predvodio pokret u Ujedinjenim provincijama (sad Utar Pradeš). Nehru je bio uhapšen po optužbama delovanja protiv vladinih aktivnosti 1921. godine i pušten je nekoliko meseci kasnije.[19] U razdoru koji je nastao unutar Kongresa nakon iznenadnog zatvaranja Pokreta nesaradnje nakon Čauri Čaura incidenta, Nehru je ostao lojalan Gandiju i nije se pridružio Svaraž stranci koju su formirali njegov otac Motilal Nehru i CR Das. Internacionalizacija borbe za indijsku nezavisnost Nehru i njegova ćerka Indira u Britaniji, 1930-ih Nehru je igrao vodeću ulogu u razvoju internacionalističke perspektive borbe za nezavisnost Indije. Tražio je inostrane saveznike za Indiju i formirao veze sa pokretima za nezavisnost i demokratiju širom sveta. Godine 1927. njegovi napori su se isplatili i Kongres je pozvan da prisustvuje kongresu potlačenih nacionalnosti u Briselu u Belgiji. Sastanak je sazvan radi koordiniranja i planiranja zajedničke borbe protiv imperijalizma. Nehru je predstavljao Indiju i izabran je u izvršni savet Lige protiv imperijalizma koja je formirana na tom sastanku.[20] Sve više, Nehru je video borbu za nezavisnost od britanskog imperijalizma kao multinacionalni napor raznih kolonija i dominiona imperije. Međutim, neke njegove izjave po ovom pitanju tumače se kao saučesništvo sa usponom Hitlera i njegovih usaglašenih namera. Suočen sa ovim tvrdnjama, Nehru je odgovorio: „Mi imamo simpatije za nacionalni pokret Arapa u Palestini, jer je usmeren protiv britanskog imperijalizma. Naše simpatije ne mogu biti oslabljene činjenicom da se naš nacionalni pokret poklapa sa Hitlerovim interesima.”[21] Knjige Najpoznatija Nehruova dela su: Autobiografija (1941, u originalu: Toward Freedom), Откриће Индије (1941), Осврти на светску историју (1936), Писма министрима (5 томова, 1987 — 1990, постхумно).

Unutrašnjost prednje korice i prvi beli list imaju mrlju od prašine kao na slici, ostalo dobro očuvano. Autor - osoba Vrkljan, Irena, 1930-2021 = Vrkljan, Irena, 1930-2021 Naslov O biografiji : svila, škare marina / Irena Vrkljan ; pogovor Zdravko Zima Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1987 Fizički opis 288 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zima, Zdravko, 1948- (Plast.) Napomene Biografske krhotine Irene Vrkljan: str. 279-288. Stanje: potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici, inače veoma dobro očuvano. Irena Vrkljan (Beograd, 21. kolovoza 1930.) hrvatska je pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica, poznata i kao `hrvatska Virginia Woolf`. Djeluje na hrvatskoj književnoj sceni već više od pedeset godina. Dopisna je članica Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Rođena je 21. kolovoza 1930. godine u Beogradu. Majka joj je bila Bečanka koja doselila u Beograd, a otac trgovački zastupnik čija je obitelj vukla podrijetlo iz Lovinca. Irena je u Beogradu pohađala dvojezičnu njemačko-srpsku školu. Nakon bombardiranja 1941. godine s roditeljima i deset godina mlađim sestrama Verom i Nadom sele se u Zagreb gdje je spisateljica završila gimnaziju kod časnih sestara u Savskoj. Obitelj se zbog očeva posla potom seli u Opatiju, a Irena ostaje sama u Zagrebu na studiju. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (arheologiju, etnologiju i germanistiku) i na Filmskoj akademiji u Berlinu. Od 1960. do 1971. radila je na televiziji kao urednica emisije Portreti i susreti. Okušala se u različitim književnim žanrovima objavivši više od dvadeset knjiga: pjesničkih zbirki, romana, autobiografske proze i eseja. Piše i scenarije za televizijske i radijske drame. Knjige su joj prevedene na više stranih jezika. Dobitnica je književnih nagrada „Ksaver Šandor Gjalski” za knjigu Svila, škare, „Ivan Goran Kovačić” za roman Marina ili o biografiji i nagrade HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč. Kao profesionalna književnica živi u Berlinu i Zagrebu. Za dopisnu članicu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izabrana je 2008. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je u okviru generacije krugovaša, kojima pripada i dobno i poetički. Pedesetih i šezdesetih godina prošloga stoljeća, od zbirke Krik je samo tišina (1954) do zbirke Doba prijateljstva (1963), piše poeziju blisku nadrealističkim postulatima da bi se od zbirke Soba, taj strašni vrt (1966) okrenula analitici egzistencije, autorefleksiji i subjektivnoj gnoseologiji. Potom slijedi duga faza umjetničke inkubacije, obilježena unutarnjim i vanjskim egzilom – prelaskom u Berlin, u drugi jezik i kulturu. Poetički zaokret naznačuje zbirka U koži moje sestre (1982) s rasutim identitetom, ressentimentom i inventurom vlastite intime kao novim i trajnim tematskim opsesijama. Te će opsesije puni umjetnički oblik i estetski kapital dobiti u autobiografskom romanu Svila, škare (1984) u kome se pričom o vlastitu životu i fragmentima tuđih biografija otkriva specifičan senzibilitet, topika i retorika ženskog pisma. Potraga za vlastitim identitetom, prepoznavanje sebe u tuđim biografijama, naporan proces samospoznavanja i samopotvrđivanja kroz umjetničku kreaciju, kroz pisanje shvaćeno kao terapeutsko sredstvo u oslobađanju od tereta prošlosti i u osobnoj katarzi, obilježit će romane Marina ili o biografiji (1987), Berlinski rukopis (1988) i Dora, ove jeseni (1991). S romanom Svila, škare ta djela karakteristične fragmentarne strukture čine autobiografsku tetralogiju u kojoj se dijelovi međusobno dopunjuju, objašnjavaju i bogate stalno novim podacima. Putovanje prostorima prošlosti i intime, prizori osobne i obiteljske drame koje pozorno i bez autocenzure bilježi olovkom pamćenja, obilježit će i esejističku prozu Naše ljubavi, naše bolesti (2004). Umjetničku i intelektualnu znatiželju zadovoljila je povremenim izletima u žanr kriminalističkog romana, kao što su Posljednje putovanje u Beč (2000) i Smrt dolazi sa suncem (2002). No introspektivna djela o diseminaciji ženskog subjekta, o osjećaju neukorijenjenosti, o prošlosti koja opterećuje sadašnjost, o žudnji i slobodi pisanja, koje u njezinu slučaju postaje conditio sine qua non egzistencije, ostat će temeljno obilježje spisateljske poetike Irene Vrkljan. O tome svjedoče i nedavno objavljeni romani Zelene čarape (2005) i Sestra, kao iza stakla (2006). Velikim i estetski respektabilnim opusom, od mladenačke nadrealističke poezije do autobiografske proze prepoznatljiva narativnog rukopisa, Irena Vrkljan ugradila je svoj trajan doprinos u hrvatsku književnost i kulturu. Nagrade i priznanja `Tin Ujević` za najbolju knjigu poezije U koži moje sestre (1983) `Ksaver Šandor Gjalski` za knjigu Svila, škare, (1985) `Ivan Goran Kovačić` za roman Marina ili o biografiji Nagrada HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč `Vladimir Nazor` za životno djelo (2009) Djela Krik je samo tišina (1954) Paralele (1957) Stvari već daleke (1962) Doba prijateljstva (1966) Soba, taj strašni vrt (1966) U koži moje sestre (1982) Svila, škare (1984) Marina ili o biografiji (1987) Berlinski rukopis (1988) Dora, ove jeseni (1991) Posljednje putovanje u Beč (2000) Smrt dolazi sa suncem (2002) Naše ljubavi, naše bolesti (2004) Zelene čarape (2005) Sestra, kao iza stakla (2006) Sabrana proza 1–2 (2006) Dnevnik zaboravljene mladosti (2007) Svila nestala, škare ostale (2008) Pismo u pismu (2009, u suautorstvu s Jasnom Horvat) Žene i ovaj suludi svijet (2010) Neka njena djela je u njenoj antologiji Zywe zradla iz 1996. sa hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Na njemački je jezik zajedno s Bennom Meyerom-Wehlackom prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času.

Autor - osoba Delbo, Charlotte, 1913-1985 = Delbo, Šarlot, 1913-1985 Naslov Aušvic i posle njega / Šarlot Delbo ; sa francuskog prevela Olja Petronić Jedinstveni naslov Auschwitz et après. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 391 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petronić, Olja, 1970- = Petronić, Olja, 1970- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂbr. ǂ7 Napomene Prevod dela: Auschwitz et après / Charlotte Delbo Tiraž 500 Predmetne odrednice Delbo, Šarlot, 1913-1985 – Memoari Delo Šarlot Delbo jedno je od ključnih ostvarenja logoraške književnosti i književnosti Holokausta. Njeno memoarsko vraćanje pitanjima svedočenja krize tokom decenija nakon oslobođenja iz nacističkih logora pokazuje posvećenost prikazivanju traume koju je doneo lʼunivers concentrationnaire, traume koja se ne sagledava kao događaj iz prošlosti, već kao istorija koja se ne završava. Prvi deo svoje trilogije Aušvic i posle njega ona započinje rečima: „Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko.“ Ovo razlikovanje između vrai i véridique predočava svest autorke o nemogućnosti svedočanstva da ponudi zaokruženu ili potpunu transpoziciju iskustava preživelih ili da dâ presudu o istorijskim događajima. Ona upućuje na istorijski metanarativ kao istinu, ali upravo subjektivno iskustvo, kao istinsko, jeste onaj višak koji se možda ne očituje u zvaničnim formulacijama i izveštajima, ali koji presudno određuje naš odnos s prošlošću. U svojim memoarskim – ili pak antimemoarskim – zapisima, Delbo opisuje zatočenje u zatvoru Sante u Parizu, pogubljenje supruga Žorža Didaša, opraštanje s njim, deportaciju u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, zajedno s dvesta dvadeset devet žena pretežno uhapšenih zbog delovanja u Pokretu otpora, boravak u logoru i potom u povlašćenom odredu u Rajskom, prebacivanje u Ravenzbrik, oslobađanje, povratak i život posle. Ali se ovih događaja ili stanja ne dotiče linearno: Niko od nas neće se vratiti, Beskorisno znanje i Mera naših dana uporno i mučno cirkulišu oko rane, ukidaju hronologiju i prostorom zamenjuju vreme kao narativnu postavku. Za razliku od brojnih književnih dela o Holokaustu koja se zasnivaju na realističkom pripovedanju, uz miran, razborit iskaz svedoka, koji Primo Levi vidi kao najubedljiviji, Aušvic i posle njega odlikuje se složenom estetikom i modernističkom strukturom. Sonja Veselinović O AUTORKI Šarlot Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine u Vinje-sir-Senu (Eson), od roditelja italijanskih imigranata. Nakon što je završila obuku za stenodaktilografkinju, od sedamnaeste godine je radila u Parizu kao sekretarica. Pristupila je pokretu Komunističke omladine 1932. godine. Godine 1934. upoznaje Žorža Didaša, angažovanog komunistu, veoma aktivnog u Partiji, i udaje se za njega 1936. Godinu dana kasnije postaje sekretarica Luja Žuvea, u to vreme upravnika pozorišta Atene. Pozvao ju je nakon što je pročitao tekst o pozorištu koji je napisala za časopis Kaje de la ženes, čiji je Didaš bio glavni urednik. U leto 1941. godine, Šarlot Delbo prati trupu pozorišta Atene na turneji po Južnoj Americi. Žorž Didaš, angažovan u Pokretu otpora, ostao je u Parizu. Ona odlučuje da mu se pridruži u tajnosti, protivno mišljenju Luja Žuvea, koji je preklinje da ne učini ništa tim povodom. Šarlot se vraća u Pariz i pronalazi muža u novembru 1941. Žive skriveni, nikada se ne pojavljuju zajedno. Žorž krstari Parizom, susreće se s kontaktima, prenosi informacije, dok Šarlot kuca na mašini tajne letke i novine. Ali policija strpljivo postavlja mreže. U februaru 1942, godine, ušli su u trag mnogim pripadnicima njihove mreže komunističkog Pokreta otpora. Sredinom februara nižu se hapšenja: Žorž i Mai Polcer, Danijel Kazanova, Lisjen Dolan, Lisjen Langloa, potom Andre i Žermen Pikan, Žak Dekur... Obruč se sve više steže. Žorža Didaša i Šarlot Delbo uhapsile su specijalne jedinice francuske policije 2. marta 1942. godine. Delbo je zatvorena u Santeu, gde će 23. maja videti muža poslednji put; Didaš je istog dana streljan u Mon-Valerijanu. Šarlot Delbo je u avgustu prebačena u For de Romenvil, a potom u Kompjenj, da bi 24. januara 1943. godine napustila Francusku i bila prebačena u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, u društvu dvesta dvadeset devet drugih žena, većinom angažovanih u Pokretu otpora, kao i ona. Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru. Od dvesta dvadeset devet žena iz konvoja iz 1943. godine, vratilo ih se četrdeset devet. Nekoliko meseci po povratku, u jednom odmaralištu u Švajcarskoj, u svesci je napisala Niko od nas neće se vratiti (Aucun de nous ne reviendra), i taj će roman dvadeset pet godina kasnije postati prvi tom trilogije Aušvic i posle njega (Auschwitz et après). Od 1947. radi za UN u Ženevi. Dvanaest godina živi u Švajcarskoj pa se vraća u Pariz, zapošljava se u CNRS-u1960. godine i postaje asistentkinja filozofa Anrija Lefevra, koga je upoznala 1932. Karijeru završava u CNRS-u 1978, a umire 1985, sa sedamdeset dve godine. Šarlot Delbo je dvadeset godina čuvala rukopis romana Niko od nas neće se vratiti, noseći ga svuda sa sobom jer nije mogla da odluči da ga objavi. Posvećenost sasvim drugom cilju – osudi rata u Alžiru – navodi je da svoju prvu knjigu objavi u izdavačkoj kući „Edisjon de Minui” pod nazivom Lepa pisma (Les Belles Lettres). Revoltirana kolonijalnim ratom, ali ne osećajući se merodavnom da neposredno svedoči o njemu, prikuplja pisma i objavljuje ih u jednom zborniku, postajući na taj način soba odjeka za zgroženost onih koji su ih napisali. „Edisjon de Minui” je objavio Pitanje (La Question) Anrija Alega i niz angažovanih – i u više navrata cenzurisanih – svedočanstava protiv mučenja u Alžiru. U toj će kući Šarlot Delbo objaviti Lepa pisma 1961. godine. Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, Šarlot Delbo saznaje od poznanice iz CNRS-a da Kolet Odri za ediciju koju uređuje u izdavačkoj kući „Gontje” traži tekstove koje su napisale žene. Šarlot Delbo pristaje da im poveri svoje svedočanstvo o boravku u logoru. Njena prijateljica Klodin Rijera-Kole predlaže da ga otkuca na mašini umesto nje. Tako Niko od nas neće se vratiti prvi put izlazi 1965. kod „Gontjea”. Iz tog prvog svedočanstva odmah nastaje još jedna knjiga, rođena iz pitanja koja joj je prijateljica postavljala tokom pripremanja rukopisa: ko su bile sve te žene, kako su završile u Aušvicu, šta je sa njima bilo? Šarlot odlučuje da prikupi sve što zna ili uspe da sazna o tih dvesta dvadeset devet žena. O svakoj piše belešku, a beleške su poređane po abecednom redu. Više od godinu dana radi na toj knjizi, završava je u julu 1965. i odnosi Žeromu Lendonu u „Edisjon de Minui”. Konvoj od 24. januara (Le Convoi du 24 janvier) izlazi u novembru 1965. I tako 1965. godine izlaze prve dve njene knjige o logorima, međusobno veoma različite. Obe imaju univerzalni domašaj: prva senzibilitetom, ljudskošću i ispravnošću jedne lične pripovesti, druga time što izveštava o sudbini svake žene sa činjeničnog i istorijskog stanovišta. Iako se slabo prodaju, te knjige su hvaljene dovoljno da navedu Šarlot Delbo da nastavi priču iz Niko od nas neće se vratiti. Prebacivanje u Ravenzbrik 1944. godine, oslobađanje logorâ, povratak, ničega od toga nema u prvoj knjizi. Povrh toga je, kako su proticale godine, napisala nekoliko pesama kojima će naglasiti svoju pripovest: i tako nastaje drugi tom trilogije, Beskorisno znanje (Une connaissance inutile). „Edisjon de Minui” objavljuje tu knjigu 1970. godine i istovremeno reizdaje Niko od nas neće se vratiti. Treći tom stiže ubrzo nakon toga: istraživanja obavljena za Konvoj, pronađene preživele drugarice, razgovori s njima i obnovljena prijateljstva, sve to je navelo Šarlot na ideju da i o tome piše: šta s čovekom biva posle Aušvica? U Meri naših dana (Mesure de nos jours), kojom se 1971. završava trilogija Aušvic i posle njega, portretiše svoje preživele drugarice. Svaka od njih je na svoj način izgradila vlastitu strategiju, više ili manje svesnu, da pokuša da živi iako više nikad ništa neće biti kao ranije, zato što se niko nikad nije zaista vratio.