Vitomir Vuletić : SUSRETI SA SOBOM , Valjevo print Valjevo / Ub 2005, tvrdi povez, str. 392. Prva knjiga trotomnih memoara. Očuvanost 4-. Vitomir Vuletić (1926 - 2018) Univerzitetski profesor u penziji, istoričar književnosti, književni kritičar i esejist Vitomir Vuletić (92) preminuo je u četvrtak (danas), u Novom Sadu gde je živeo i gde će biti i sahranjen. Rođen je u Lončaniku, kod Uba, školovao se u Piromanu, Valjevu (stanovao kod teče i tetke Julijane Maksimović, čiji je unuk Vladimir oženjen gimnazijskom pofesorkom književnosti u penziji Marijom, dev. Stojaković), Bitolju, Beogradu, Sofiji... Iz `Kolubarinog` Biografskog leksikona Valjevskog kraja, iz iscrpne jedinice koju je pripremio sada pok. Ljubisav Andrić, izdvajamo da je uz gimnaziju pohađao i učiteljsku školu. Studije je završio u Beogradu, na grupi za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta, a doktorirao je na grupi za jugoslovensku književnoat Filološkog fakulteta. Kao profesor radio je u Blacu, Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu, od 1962. do 1986. godine, prošao put od pedavača do redovnog profesora.

Jovan Marinović : TRIDESETE GODINE - Uspomene i sjećanja , Rad 1981, str. 252. Marinović, Jovan, 1908-1982 -- Memoari Očuvanost 4. Јован Мариновић (Очинићи, код Цетиња, 20. јануар 1908 — Београд, 17. мај 1982), правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.[1] Биографија Рођен је 20. јануара 1908. године у Очинићима код Цетиња. Дипломирани правник. Пре Другог светског рата се бавио адвокатуром. Био је члан Комунистичке партије Југославије од 1931. године. Један од организатора и учесника студентских демонстрација 1931 - 1933. у Београду против шестојануарске диктатуре 1929. У периоду 1932-33. секретар партијског руководства на Универзитету у Београду. Године 1934. постао је секретар Месног комитета КПЈ за Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организовање Покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја 1937. провео је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После издржане казне на робији, протеран је у Црну Гору. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору изабран је за секретара Покрајинског комитета, 1. јула 1937. На тој дужности остао је до марта 1939. године. Године 1940. поново је ухапшен због учешћа у демонстрацијама против режима и провео у истражном затвору на Цетињу, у Београду и Кикинди од маја до септембра. Учесник је народноослободилачког рата од 13. јула 1941. Био је члан Политодела 3. санџачке и 5. козарачке бригаде, затим комесар Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, предавач и руководилац партијских курсева ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Србију у Јајцу, Дрвару и у околини Лесковца 1943/44. После Другог светског рата био је на разним дужностима у Београду: директор Радио Београда, председник Радио-комитета владе ФНРЈ, помоћник савезног министра, в.д. директора Института за међународну политику и привреду, секретар Савезног извршног већа за информације, директор Танјуга и секретар Савезне скупштине за информације до 1972. године када одлази у пензију. Након пензионисања се бавио публицистичком делатношћу, а 1981. године је написао књигу „Тридесете године: успомене и сјећања“, коју је објавило београдско издавачко предузеће „Рад“. Читава његова породица учествовала је у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби - брат Ђуро и сестра Даница „Дика“, били су предратни чланови КПЈ и носиоци су Партизанске споменице 1941. Њихов брат од стрица био је Жарко Мариновић, студент права кога су 4. априла 1936. године убили припадници профашистичке организације „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део ОРЈУН-а. Јован је у браку са супругом Анком Мариновић, рођеном Марић имао је двоје деце - ћерку Бранимирку и сина Миодрага. Умро је 17. маја 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Rajko Maksimović : TAKO JE TO BILO 2 - Autobiografska sećanja 1965 - 1989, Izdavač autor Beograd 2001, str. 244. Očuvanost 4; ima posvetu verovatno od autora. Rajko Maksimović (1935, Srbija) je studije kompozicije, na Muzičkoj akademiji u Beogradu, završio 1961. godine, gde je i magistrirao, 1965. godine. Pri ovoj instituciji bio je profesor kompozicije i orkestracije, a radio je i kao profesor kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka. Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre. Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Do sada je imao tri uspela i zapažena autorska koncerta (1987, 1996. i 2006.) u sali KNU. Televizija Novi Sad je snimila pedesetominutni film o njegovom radu i delima. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998–2002), a u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike (2008).

Rajko Maksimović : TAKO JE TO BILO 3 , Izdavač autor Beograd 2002, str. 268. Očuvanost 4. Rajko Maksimović (1935, Srbija) je studije kompozicije, na Muzičkoj akademiji u Beogradu, završio 1961. godine, gde je i magistrirao, 1965. godine. Pri ovoj instituciji bio je profesor kompozicije i orkestracije, a radio je i kao profesor kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka. Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre. Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Do sada je imao tri uspela i zapažena autorska koncerta (1987, 1996. i 2006.) u sali KNU. Televizija Novi Sad je snimila pedesetominutni film o njegovom radu i delima. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998–2002), a u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike (2008).

Vlado Šegrt : SUTJESKA - KRV NA KAMENU Knjiga 3 (treći dio) , Džepna knjiga Sarajevo 1958, str. 184. Ratna književnost; Partizanska proza Očuvanost 4-; ima potpis. Vlado Šegrt (18. decembar 1907, Aranđelovo, Trebinje, - 1991. Aranđelovo, Trebinje, SR Bosna i Hercegovina), bosanskohercegovački partizan i narodni heroj. Osnovnu školu završio je u Lastvi, i do 1941. bavio se zemljoradnjom, a često je radio i kao sezonski radnik gdje se upoznao sa revolucionarnim radničkim pokretom. Član SKOJ-a postao je 1928, a KPJ 1931, nakon čega učestvovuje u raznim akcijama. Kao stari komunista, postao je poslije aprilske ratne okupacije zemlje jedan od glavnih organizatora oružanog ustanka. U svom selu organizovao je prvu partizansku četu i s njom izveo prve akcije protiv neprijatelja. Bio je neobično hrabar i postao čuven zbog svog junaštva. Sa Savom Kovačevićem izvodio je napade na italijanske kolone na granici Hercegovine i Crne Gore. Ostale su upamćene pobjede partizana koje je Šegrt predvodio na Italijane i četnike u Gacku i Nevesinju. U teškoj i slavnoj borbi za Prozor izveo je niz podviga. Šegrtova Deseta hercegovačka brigada i njen mostarski bataljon prvi su prodrli u grad. Prošao je gotovo sve veće bitke NOB-a, od rodnog Trebinja, do Bosne, Hrvatske i Slovenije. O hrabrosti i vojničkoj umješnosti ovog slavnog Hercegovca, jedne od najlegendarnijih ličnosti u BiH iz Drugog svjetskog rata, pisali su, između ostalih, Vladimir Dedijer i Koča Popović.[1] Šegrt je za vrijeme rata bio komandant čete, komandant bataljona, komandant odreda, kasnije komandant brigade i komandant Dvadeset i devete hercegovačke divizije. Iz rata je izašao kao general, a za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine. Poslije oslobođenja, obavljao je niz funkcija: ministar poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine (1945—1948), predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (1948-1953), član Izvršnog vijeća Bosne i Hercegovine (od 1953) i potpredsjednik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (od 1953). Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine Bosne i Hercegovine.

Vlado Šegrt : KRV NA KAMENU - Knjiga 2 (drugi dio), Džepna knjiga Sarajevo 1957, str. 212. Partizanska proza; Ratna književnost Očuvanost 4-; ima potpis. Vlado Šegrt (18. decembar 1907, Aranđelovo, Trebinje, - 1991. Aranđelovo, Trebinje, SR Bosna i Hercegovina), bosanskohercegovački partizan i narodni heroj. Osnovnu školu završio je u Lastvi, i do 1941. bavio se zemljoradnjom, a često je radio i kao sezonski radnik gdje se upoznao sa revolucionarnim radničkim pokretom. Član SKOJ-a postao je 1928, a KPJ 1931, nakon čega učestvovuje u raznim akcijama. Kao stari komunista, postao je poslije aprilske ratne okupacije zemlje jedan od glavnih organizatora oružanog ustanka. U svom selu organizovao je prvu partizansku četu i s njom izveo prve akcije protiv neprijatelja. Bio je neobično hrabar i postao čuven zbog svog junaštva. Sa Savom Kovačevićem izvodio je napade na italijanske kolone na granici Hercegovine i Crne Gore. Ostale su upamćene pobjede partizana koje je Šegrt predvodio na Italijane i četnike u Gacku i Nevesinju. U teškoj i slavnoj borbi za Prozor izveo je niz podviga. Šegrtova Deseta hercegovačka brigada i njen mostarski bataljon prvi su prodrli u grad. Prošao je gotovo sve veće bitke NOB-a, od rodnog Trebinja, do Bosne, Hrvatske i Slovenije. O hrabrosti i vojničkoj umješnosti ovog slavnog Hercegovca, jedne od najlegendarnijih ličnosti u BiH iz Drugog svjetskog rata, pisali su, između ostalih, Vladimir Dedijer i Koča Popović.[1] Šegrt je za vrijeme rata bio komandant čete, komandant bataljona, komandant odreda, kasnije komandant brigade i komandant Dvadeset i devete hercegovačke divizije. Iz rata je izašao kao general, a za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine. Poslije oslobođenja, obavljao je niz funkcija: ministar poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine (1945—1948), predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (1948-1953), član Izvršnog vijeća Bosne i Hercegovine (od 1953) i potpredsjednik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (od 1953). Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine Bosne i Hercegovine.

Vjera Rašković-Zec: BALKANSKI SINDROM - Starostavnici porodičnog romana, Signature Beograd 2007, str. 565. Prozna sećanja. Др Вјера Рашковић Зец, рођена је у Книну 1935. године од оца др-а Душана Рашковића, адвоката, и мајке Лукијане, рођене Лукавац, а иначе њен рођени брат је светски признати aуторитет др Јован Рашковић (1929. - 1992.), психијатар, академик, оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Вјера Рашковић Зец је основну школу, гимназију и Филозофски факултет завршила у Загребу и докторирала је 1979. године у Новом Саду. Радила је као средњошколски професор, затим као просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор на Корнел универзитету у САД, а од 1987. године живи и ради у Бечу, најпре радећи у допунским и интегративним школама, затим у бившој средњој школи коју је за нашу децу основала ондашња матична држава, а сада је у пензији, живи и ствара у Бечу. Ауторка је преко 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Још 1951. године две њене драме игране су широм ондашње матичне државе. Једна од њих је -Прољећа недопјевана- (о нацистичком погубљењу ђака у Крагујевцу 1941. године), после које је проглашена почасним грађанином Крагујевца. У Загребу је објавила 1983. године збирку приповедака -Тврда средина круха-, а четири године касније, дакле 1987. године објавила је збирку приповедака -Латице једног цвијета-. О историјској несрећи Срба из Републике Српске Крајине објавила је збирку песама „Сјене изгубљене“ у Београду 1999. године. Први роман -Дуго путовање до срца- објављен је 1968. године, затим следе романи: -Уморна птица- Загреб 1989., -Мрак-, Загреб 1990., -И оде Балкан у Јевропу-, Београд 2001. и -Балканскси синдром-, Београд 2007. године, као и роман -Тамо амо по беломе свету-, Беогрда 2010. и сада на немачком Weder hier noch dort. Očuvanost 4+.

SIBIRSKI PEČAT Autor: Vlado Oreški, Milan Nikolić Izdavač: Liber, Zagreb Godina izdanja: 1983 Broj strana: 258 Pismo: latinica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 21x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

OTKRIĆE INDIJE Džavaharlal Nehru Rad Beograd 1984 Biblioteka SVEDOČANSTVA Sadržaj: Predgovor Indira Gandi, I. Tvrđava Ahmadnagar II. Badenvajler - Lozana III. Traženje IV. Otkriće Indije V. Kroz vekove VI. Novi problemi VII. Poslednja faza: (1) Konsolidacija britanske vladavine i razvoj nacionalističkog pokreta VIII. Poslednja faza: (2) Nacionalizam protiv umperijalizma IX. Poslednja faza (3) Drugi svetski rat X. Ponovo tvrđava Ahmadnagar, Registar, Slike, Tvrd povez, zaštitni omot, zlatotisak, format 18,5 x 24,5 cm , 533 strane Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889 — Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva.[2][3] On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice, dok ga indijska deca znaju kao čača Nehru (hindi, doslovno „čika Nehru”).[4][5] Kao sin Motilala Nehrua, prominentnog advokata i nacionalističkog državnika i Svarup Rani, Nehru je diplomirao na Triniti koledžu u Kembridžu i Unutrašnjem hramu, gde je obučavan da bude barister. Po povratku u Indiju, počeo je da radi pri visokom sudu u Alahabadu i interesovao se za nacionalnu politiku, koja je na kraju zamenila njegovu pravnu praksu. Posvećeni nacionalista od tinejdžerskih godina, postao je rastuća figura u indijskoj politici u toku nereda 1910-ih godina. Postao je prominentni lider levičarskih frakcija Indijskog nacionalnog kongresa tokom 1920-ih, i na kraju celog Kongresa, sa prećutnim odobrenjem njegovog mentora, Gandija. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani. Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu[6]. Na Kembridžu je studirao pravne nauke. U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Pri rešavanju unutrašnjih problema imao je velikih poteškoća, kako u opoziciji tako i u sopstvenoj stranci. Stoga je odložio pitanje nacionalizacije i agrarne reforme koju je želeo da sprovede mirno, polako i zakonskim putem. Istakao se i kao borac protiv kastinskog sistema. Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara[6]. Njegovi potomci, kćerka Indira Gandi i unuk Radživ Gandi su takođe ostavili značajan trag u indijskoj politici. Unutrašnja politika Od 1912. član je Indijskog nacionalnog kongresa, a 1918. izabran je u Sveindijski nacionalni komitet. Od 1926. do 1928. generalni bio je sekretar Sveindijskog kongresnog komiteta. 1929. godine biva izabran za predsednika Kongresne stranke[6]. Istu funkciju je obavljao i 1936, 1937, 1946. Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade[6] i ministra spoljnih poslova. U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan. Ostao je na mestu predsednika vlade i nakon što je status britanskog dominiona ukinut i Indija 26. januara 1950. godine donošenjem ustava postala republika[6]. Tu funkciju je obavljao do svoje smrti. Pored premijerske funkcije i funkcije ministra inostranih poslova u par navrata je, takođe, bio na čelu indijskog ministarstva finansija i ministarstva odbrane. Spoljna politika Za više informacija pogledajte: Pokret nesvrstanih Predsednik NR Kine Mao Cedung i Džavaharalal Nehru (1954) Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Borba za indijsku nezavisnost (1912–1947) U Britaniji Nehru je razvio interesovanje za indijsku politiku tokom svog boravka u Britaniji kao student i advokat.[7] Rani doprinos po povratku u Indiju U roku od nekoliko meseci od povratka u Indiju 1912. godine, Nehru je prisustvovao godišnjoj sednici Indijskog nacionalnog kongresa u Patni.[8] Kongres 1912. bio je stranka umerenih i elite,[8] i Nehru je bio uznemiren zbog onoga što je doživeo kao u „velikoj meri afera više klase koja poznaje engleski jezik”.[9] Nehru je imao sumnje u pogledu efikasnosti Kongresa, ali se složio da radi za partiju u znak podrške za Indijski pokret za građanska prava koji je predvodio Mahatma Gandi u Južnoj Africi,[10] prikupljajući sredstava za pokret 1913. godine.[8] Kasnije je vodio kampanju protiv rada po ugovoru i druge takve diskriminacije sa kojom su se suočili Indijci u britanskim kolonijama.[11] Prvi svetski rat Kad je izbio Prvi svetski rat, saosećaj je bio podeljen u Indiji. Iako su obrazovani Indijci „u velikoj meri nalazili posredno zadovoljstvo” u svedočenju ponižavanja svojih britanskih vladara, vladajuće više klase su podržale saveznike. Nehru je priznao da je na rat gledao sa mešovitim osećajima. Frank Moraes je napisao: `Ako je [Nehruova] simpatija bila za bilo koju zemlju ona je bila za Francusku, čijoj kulturi se u velikoj meri divio.`[12] Tokom rata, Nehru je volontirao za Sent Džonovu ambulantu i radio je kao jedan od provincijalnih sekretara te organizacije u Alahabadu.[8] Takođe je govorio protiv cenzorskih akata koje je britanska vlada preuzela u Indiji.[13] Nehru sa ženom Kamalom i ćerkom Indirom 1919. godine Nehru je izašao iz ratnih godina kao vođa čiji su politički stavovi smatrani radikalnim. Iako je politički diskurs u to vreme dominirao Gopal Krišna Gokale,[10] umerenjak koji je smatrao da je „ludilo razmišljati o nezavisnosti”,[8] Nehru je govorio „otvoreno o politici nesaradnje, potrebi da se podnese ostavka sa počasnih funkcija pod vladom i da ne nastavi besplodna politika reprezentacije”.[14] On je ismevao Indijsku građansku službu zbog njene podrške britanskoj politici. Napomenuo je da je neko jednom definisao Indijsku građansku službu „sa kojom smo nažalost još uvek unesrećeni u ovoj zemlji, kao ni indijsku, ni građansku, niti službu”.[15] Motilal Nehru, prominentni umereni vođa, priznavao je ograničenja ustavne agitacije, ali je savetovao svog sina da nije postojala druga „praktična alternativa”. Nehru, međutim, nije bio zadovoljan tempom nacionalnog pokreta. Uspostavio je saradnju sa agresivnim nacionalističkim liderima koji su zahtevali domaću upravu za Indijce.[16] Uticaj umerenih na kongresnu politiku počeo je da opada nakon što je Gokale umro 1915. godine.[8] Anti-umereni lideri kao što su Anija Besant i Bal Gangadar Tilak iskoristili su priliku da zahtevaju nacionalni pokret za domaću vladavinu. Međutim 1915. godine, predlog je odbijen zbog nevoljnosti umerenih da se obavežu na takav radikalan tok akcije. Besant je uprkos toga formirala ligu za zagovaranje domaće vladavine 1916. godine; i Tilak, po puštanju iz zatvora, u aprilu 1916. je formirao svoju ligu.[8] Nehru se uključio u rad u obe lige, ali je radio posebno za prvu.[17] On je kasnije napomenuo: „[Besant] je imala veoma moćan uticaj na mene u mom detinjstvu... čak i kasnije kad sam se uključio u politički život, njen uticaj se nastavio.”[17] Još jedan razvoj koji je doveo do radikalne promene u indijskoj politici je bilo venčanje hindu-muslimanskog jedinstva putem Laknau pakta na godišnjem sastanku Kongresa u decembru 1916. Pakt je iniciran ranije te godine u Alahabadu na sastanku Sveindijskog kongresnog odbora koji je održan u Nehruovoj rezidenciji u Anand Bavanu. Nehru je pozdravio i ohrabrio zbližavanje dve indijske zajednice.[17] Pokret za domaću vladavinu Nekoliko nacionalističkih lidera okupilo se 1916. godine pod rukovodstvom Anije Besant da bi izrazili zahtev za samoupravom, i za ostvarivanjem statusa dominiona unutar Britanske imperije koji su već imale Australija, Kanada, Južna Afrika, Novi Zeland i Njufaundland, u to vreme. Nehru se pridružio pokretu i postao je sekretar Besantove Lige za domaću vladavinu.[17][18] Juna 1917. Besant je bila uhapšena i internirana od strane britanske vlade. Kongres i razne druge indijske organizacije zapretile su da će pokrenuti proteste ukoliko nije oslobođena. Britanska vlada je kasnije bila primorana da oslobodi Besant i napravi značajne ustupke nakon perioda intenzivnog protesta. Nesaradnja Prvi veliki nacionalni angažman Nehrua došao je na početku Pokreta nesaradnje 1920. godine. On je predvodio pokret u Ujedinjenim provincijama (sad Utar Pradeš). Nehru je bio uhapšen po optužbama delovanja protiv vladinih aktivnosti 1921. godine i pušten je nekoliko meseci kasnije.[19] U razdoru koji je nastao unutar Kongresa nakon iznenadnog zatvaranja Pokreta nesaradnje nakon Čauri Čaura incidenta, Nehru je ostao lojalan Gandiju i nije se pridružio Svaraž stranci koju su formirali njegov otac Motilal Nehru i CR Das. Internacionalizacija borbe za indijsku nezavisnost Nehru i njegova ćerka Indira u Britaniji, 1930-ih Nehru je igrao vodeću ulogu u razvoju internacionalističke perspektive borbe za nezavisnost Indije. Tražio je inostrane saveznike za Indiju i formirao veze sa pokretima za nezavisnost i demokratiju širom sveta. Godine 1927. njegovi napori su se isplatili i Kongres je pozvan da prisustvuje kongresu potlačenih nacionalnosti u Briselu u Belgiji. Sastanak je sazvan radi koordiniranja i planiranja zajedničke borbe protiv imperijalizma. Nehru je predstavljao Indiju i izabran je u izvršni savet Lige protiv imperijalizma koja je formirana na tom sastanku.[20] Sve više, Nehru je video borbu za nezavisnost od britanskog imperijalizma kao multinacionalni napor raznih kolonija i dominiona imperije. Međutim, neke njegove izjave po ovom pitanju tumače se kao saučesništvo sa usponom Hitlera i njegovih usaglašenih namera. Suočen sa ovim tvrdnjama, Nehru je odgovorio: „Mi imamo simpatije za nacionalni pokret Arapa u Palestini, jer je usmeren protiv britanskog imperijalizma. Naše simpatije ne mogu biti oslabljene činjenicom da se naš nacionalni pokret poklapa sa Hitlerovim interesima.”[21] Knjige Najpoznatija Nehruova dela su: Autobiografija (1941, u originalu: Toward Freedom), Откриће Индије (1941), Осврти на светску историју (1936), Писма министрима (5 томова, 1987 — 1990, постхумно). 7/19

odlično Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже мој, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија[уреди | уреди извор] Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник[уреди | уреди извор] Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот[уреди | уреди извор] Потомци у Србији[уреди | уреди извор] Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца[уреди | уреди извор] Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт[уреди | уреди извор] Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је До виђења, друже мој, до виђења (рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…). По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство[уреди | уреди извор] На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија[уреди | уреди извор] Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва[уреди | уреди извор] Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме[уреди | уреди извор] Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже мој, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације[уреди | уреди извор] За живота[уреди | уреди извор] 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне[уреди | уреди извор] С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику[уреди | уреди извор] Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3. ТВ остварења[уреди | уреди извор] Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин 1968. Уједињено Краљевство Француска «Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко 1969. СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков 1971. СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко 2004. Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар 2005. Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков 2007. Русија «Јаруга»[17] Марина Разбежкина Сергеј Уманов Сећање[уреди | уреди извор] Московски државни музеј Сергеја Јесењина Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново Московски државни музеј Сергеја Јесењина Музеј Јесењина у Спас-Клепикама Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга. Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)[18] Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма. Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин» Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан) Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан») У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије[19] Занимљивости[уреди | уреди извор] Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину». Споменици[уреди | уреди извор] Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол Споменик Јесењину у Санкт Петербургу Споменик Јесењину у Санкт Петербургу