Radio B92 1997. 262 str. knjiga sadrži posvetu

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Pouzdanost nauke Autor: Miloš Jevtić Izdavač: Službeni glasnik mek povez, ćirilica, 23 cm, 1017 str. _____ ,,Pouzdanost nauke` je knjiga koja predstavlja verno svedočanstvo o jednom vremenu i izuzetnim ljudima koji su bili naši savremenici. Radivoj Kašanin, Pavle Savić, Nikola Pantić, Vasa Čubrilović, Zvonko Marić - samo su neka od poznatih imena srpske nauke sa kojima je autor ove knjige vodi duge razgovore na Drugom programu Radio Beograda.

Sa posvetom i potpisom Milojka Pantića! Autor - osoba Pantić, Milojko, 1947- Naslov Nebo se otvorilo : TV reporter kao svedok vremena / Milojko Pantić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Pantić M. : Sportska galaksija, 2019 (Gornji Milanovac : Grafoprint) Fizički opis 292 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Manojlović, Nenad Atanacković, Predrag Mihelić, Draško (SG; broš.) Napomene Autorove slike Beleška o autoru: str. 289 Str. 291-292: Recenzije prijatelja / Nenad Manojlović, Predrag Atanacković, Draško Mihelić. Predmetne odrednice Pantić, Milojko, 1947- U sredu, 29. maja, navršava se 28 godina od neponovljivog uspeha fudbalera Crvene zvezde – osvajanja titule prvaka Evrope. Igrom slučaja, i tog 29. maja 1991. godine u italijanskoj luci Bari bila je sreda. Nažalost, sve te bezmalo tri decenije od srede u Bariju do ovogodišnje srede u razrušenom Beogradu, koji liči na Bejrut, bile su i za Zvezdu i, što je još tragičnije, za građane Srbije, u bukvalnom smislu, izgubljene godine, ili, što bi Borislav Pekić rekao, godine koje su pojeli skakavci. Svašta smo u tih 28 godina doživeli i preživeli. Od nekoliko izgubljenih ratova, koje je u naše ime, ne pitajući nikoga, vodio najveći politički zločinac savremene Srbije Slobodan Milošević, preko najveće inflacije u istoriji savremenog čovečanstva i međunarodne izolacije, sankcija, kao posledice te sumanute ratne politike. Konačno, doživeli smo da nas Milošević uvede u rat sa celim svetom, da budemo jedina zemlja u Evropi koja je bombardovana posle Drugog svetskog rata i da zbog toga izgubimo deo teritorije, odnosno Kosovo. Tragedija cijele jedne nacije Celu tu tragediju jedne nacije, kao i sve što je tome prethodilo, opisao sam u knjizi Nebo se otvorilo… TV reporter kao svedok vremena. Knjiga je, zapravo, pre svega, priča o posleratnim rok i pop generacijama kojima pripadam i koje su dozvolile da srpski lažni i turbo-folk političari, zbog vlastoljublja i srebroljublja – dakako, uz stanovitu pomoć Hrvata Franje Tuđmana – ratovima razbiju multietničko društvo i državu Jugoslaviju. To je i priča o profesionalnim Srbima, koji izazivaju ratove za teritorije, posle kojih Srbi na njima padaju ispod nivoa nacionalnih manjina i u kojima ne ginu te takozvane patriote, bolje reći ratni profiteri, već obični ljudi i njihova deca. U tom smislu knjiga je politički triler o ljudima koji su Srbiju pretvorili u „kupleraj republiku”. Opisao sam svoje susrete i viđenja sa postkomunističkim liderima: Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Koštunicom, Zoranom Đinđićem, Borisom Tadićem i Aleksandrom Vučićem. Sa izuzetkom Đinđića, koga su ubili 2003. godine, svi su oni manje ili više bili nacionalisti i svi u totalnom raskoraku sa savremenim svetom. Tu je i priča o tome kada je, kako i zašto počeo moj progon sa Radio-televizije Srbije. Tadašnji direktor Milorad Vučelić me je oterao na prinudni odmor, a glavni urednik Aleksandar Tijanić otpustio kao „neuspešnog u poslu”, odnosno tehnološki višak. „Crveno-beli“ u raljama Arkana U knjizi je potanko opisan donkihotovski pokušaj Filipa Ceptera da se suprostavi „Službi”, kako kolokvijalnim jezikom nazivamo sve te naše tajne policije. U srpskom slučaju to je moderna „Crna ruka”, koja, zarad svojih privilegija i vlasti, bez milosti razara društvo i uništava pravnu državu. Olimpijski komitet Srbije, koji je 1910. godine osnovao divizijski general Svetomir Đukić, od završetka Drugog svetskog rata je u raljama „Službe”, koja je na mesto predsednika Olimpijskog komiteta postavila Ivana Ćurkovića, „sportskog Vojislava Šešelja”. Knjiga je priča o ideolozima mržnje u fudbalu, koji su razarali rivalstvo (navodno njihovog) Partizana i (navodno naše) Crvene zvezde, kumstvo Rajka Mitića i Stjepana Bobeka te prijateljstvo Dragoslava Šekularca i Zorana Miladinovića. Priča i o tome kako su i zašto „crveno-beli” naslednici „Doktora” Ace Obradovića u svemu nadmašili „Partizanove bebe” Ilješa Špica i Florijana Matekala… Kako su „Delije” Željka Ražnatovića Arkana ostvarile želju svog paravojnog komandanta da posle šampionskog slavlja u Bariju uzme Zvezdu „pod svoje”. „Pobijedili“ smo cijeli svijet To je i saga o Fudbalskom savezu – od Miljana Miljanića, predsednika Udruženja trenera Evrope, preko Tomislava Karadžića, privrednog menadžera godine u bivšoj SFRJ, do Slaviše Kokeze, bivšeg telohranitelja Aleksandra Vučića. Tu su i sve Novakove lekcije, počevši od 2003. godine, kada su otac Srđan i tada šesnaestogodišnji sin Novak Đoković u mojoj Sportskoj galaksiji najavili da će se vrlo brzo vinuti u svetsku tenisku galaksiju, što se i obistinilo. Knjiga Nebo se otvorilo… opisuje sličnosti i razlike između beogradske i zagrebačke škole fudbala te sportskog TV repoterstva. Knjiga je, zapravo, pokušaj da ispričam priču o mojim zagađenim snovima, iako smo „pobedili” Hrvate, Bošnjake, Albance, i sve ostale – NATO pakt i celo čovečanstvo. Milojko Pantić je rođen 1947. godine u Despotovcu, srednju Elektrotehničku školu završio je u Beogradu 1966, a Fakultet političkih nauka (novinarski smjer) u Beogradu 1972. godine. Od 1972. do 2012. godine je na Radio-televiziji Srbije (ranije RTV Beograd) radio kao novinar, komentator i urednik. Godine 2003. osnovao je TV produkciju `Sportska galaksija`, autor je i glavni urednik istoimene emisije, koju emituje 40 lokalnih televizija u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Autor je brojnih novinarskih projekata i serija, komentarisao je više od 1.000 direktnih prenosa ili snimaka fudbala, atletike, boksa, gimnastike, košarke, odbojke, skijanja... Izvještavao je sa šest olimpijskih igara, pet svjetskih prvenstva u fudbalu te mnogih drugih sportskih takmičenja. Dobitnik je brojnih sportskih i društvenih nagrada. MG103 (N)

Ex libris, 2003. Ratni dnevnik likovnog umjetnika Marijana Detonija predstavljaju kratke bilješke koje je zapisivao u kalendar za 1943. godinu, formata 10x6 cm, dok je bio s partizanima. Bilješke koje se odnose na ratne operacije su šture, dok su one koje se odnose na ljude, njihovo ponašanje ili pak vremenske prilike bogatije. Knjiga sadrži pretisak i prijepis dnevnika, kronologiju autorova života, te bilješke uz ovo izdanje. Detoni, Marijan, hrvatski slikar i grafičar (Križevci, 18. IV. 1905 – Zagreb, 11. V. 1981). Na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu studirao je 1924–28. u klasi Lj. Babića (grafiku kod T. Krizmana), pohađao je specijalku kod V. Becića 1928/29. Bio je član skupine Zemlja (1932–34); profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (1945–75); član JAZU (danas HAZU). U ranim djelima naglašenih volumena (Autoportret s paletom) vidljiv je Cézanneov utjecaj. U slikama i grafikama nastalima 1926–35. gradio je likovnu poetiku socijalnih tendencija. U temama iz provincije otkrivao je smisao za humor i grotesku (Oglas daje do znanja) te naglašeni osjećaj za boju i volumen (Sajam u Križevcima). Stvaralačkom interpretacijom zemljaških načela, uporabom jednostavnoga crteža, lokalne boje i osnovne modelacije stvarao je kompozicije koje znače vrhunac tog iskustva (Pijana kočija i Prehrana). U drugome stvaralačkom razdoblju (1936–42) pojačava koloristički izraz, a kao prethodnik apstraktnih tendencija u hrvatskom slikarstvu slika 1938. Fantaziju oronulog zida I i II. Nakon drugoga boravka u Parizu slika djela s obilježjem likovnog moderniteta, vraća se domaćim temama (Kalnička simfonija), a ističu se krajolici s euforičnim doživljajem svjetla i boje (Mali krajolik s Kupe). U razdoblju 1942–52. slikao je i radio mape grafika s ratnim temema (Prelaz partizana na čamcu). Godine 1952–80. stvarao je raznolika djela: od ekspresionističkih, poetskih reminiscencija, muzičko-svemirskih kompozicija do informelističko-asocijativnih i apstraktnih kompozicija (Rađanje vatre). Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1970).

BIO SAM PRISUTAN Predrag Milojević - Sećanja - Srpska književna zadruga Beograd, 1980. godine, 279 strana, tvrd povez, suvi žig, ćirilica. Knjiga je odlično očuvana. Diskretan potpis na predlistu. Predrag Milojević (1901 - 1999), srpski novinar, književnik, prevodilac, jedna od najvažnijih ličnosti srpskog novinarstva uopšte. U periodu između dva rata bio je dopisnik lista `Politika` iz Carigrada, Pešte, Atine, Rima Sofije, da bi 1929. godine postao dopisnik iz Berlina, a kasnije i iz Londona. dakle, sa ključnih mesta odakle je mogao da sagleda svo zlo koje spremalo Evropi i svetu i o čemu je profesionalno i stručno izveštavao. Svestan da se nalazi na izvorištu događaja evropske, ubrzo i svetske istorije, ispisivao je novinarsku povesnicu „Politike”, ”spajajući reporterski i komentatorski iskaz, a već izgradivši samosvojan stil kroz neposrednost izraza i bistrinu jezika u posebnom maniru preplitanja informativnih, zabavnih i naoko pobočnih, ali snažnih kontemplativnih deonica”. U Berlinu se i oženio, početkom marta 1936, gđicom Irmgard Krauze. Posle članka u kom je ustvrdio da Versajski mir za Nemačku posle Velikog rata nije nikada bio drugo nego izgubljeni rat (”Politika”, 27 – 30. 4. 1935.), ocenjujući da je prava tragikomedija svetske politike da se firer kao „bauk rata” prikazuje kao `anđeo mira`, tu zemlju je morao da napusti posle intervencije tamošnjeg Ministarstva propagande. Redakcija ga je onda postavila za dopisnika iz Londona. Kada je britansko Ministarstvo informisanja povelo snažnu ratnu propagandu, odbio je ponuđeno mesto novinara BBC na srpskom jeziku, ne želeći da se prikloni jednoj strani u ratu, budući da je Kraljevina Jugoslavija u to vreme još ustrajavala na politici neutralnosti. Vrativši se u `Politiku`, kraće vreme je radio u rubrici `Među nama`, ali je već početkom 1940, na predlog redakcije Vladi Kraljevine Jugoslavije, postavljen za šefa Centralnog presbiroa Ministarskog saveta. Pod okupacijom bio je novinarski angažovan od 1. do 78. broja lista „Novo vreme” kao glavni urednik, ali je po odlasku Vladislava S. Ribnikara u Banjički zatvor i sumnji da nije lojalan tadašnjoj Vladi narodnog spasa, morao da odstupi s tog mesta, prekinuvši saradnju i kao novinar. Onda se sasvim povukao iz javnog života, izdržavao se prodajući imovinu i prevodeći s nemačkog (K. Hamsun, `Robovi ljubavi`, 1943), ali je odmah po oslobođenju Beograda 1944. pozvan na sastanak prve redakcije `Politike`. Između ostalog i zbog primedbe Vuka Dragovića da je kompromitovan svojim pređašnjim radom u Presbirou, ostao je van novinarstva i bez posla premda mu je 1945. obnovljeno članstvo u UNS-u. U redakciji je dobio mesto komentatora tek 1. 4. 1950, ali je samo dve godine kasnije izbačen iz lista na zahtev Josipa Broza, po telefonskom nalogu Milovana Đilasa i odluci direktora Bogdana Pešića o otpuštanju pojedinih predratnih novinara. `Politici` se vratio 20. 3. 1957. kao urednik vesti spoljnopolitičke rubrike. Od 1958. bio je takođe član prve redakcije `Ilustrovane Politike`, ali se tokom svoje profesionalne karijere nikad nije prihvatio uredničkog posla u `Politici`, niti bio učesnik u oblikovanju uređivačke politike lista. Objavio je veliki broj reportaža, komentara i analiza, pa i intervjue sa Čerčilom, Hitlerom, Musolinijem... Prevodio je Fojerbaha (`Suština religije`), Kafku (`Zamak`), Hemingveja (`Preko reke i u šumu`), Grina (`Begunac`), Selmu Lagerlef (`Gesta Berling`), Hamsuna, Džejmsa. Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, nagrade Beograda (`Oktobarska`), `Politike`, Ordena Svetog Save, Ordena Jugoslovenske krune. Testamentom je ostavio velika sredstva namenjena za školovanje mladih novinara. Milojević je bio prvi član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je osnovano 1994. godine. Napisao je antibiografiju KAŽEM JA SEBI. Ovo je knjiga njegovih sećanja, autentičnih, jer je bio prisutan, kao što glasi naslov. # 33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Napisan 1955. godine od strane tadašnjeg mlađeg senatora iz države Masačusets, Profili hrabrosti Džona F. Kenedija služe kao informativni poziv svakom Amerikancu. U ovoj knjizi Kenedi je odabrao osmoricu svojih istorijskih kolega za profilisanje zbog njihovih dela zapanjujućeg integriteta suočenih sa ogromnom opozicijom. Ovi heroji, koji dolaze iz različitih trenutaka u istoriji naše nacije, uključuju Džona Kvinsija Adamsa, Danijela Vebstera, Tomasa Harta Bentona i Roberta A. Tafta. Sada, pola veka kasnije, knjiga ostaje dirljivo, snažno i relevantno svedočanstvo o nesalomivom nacionalnom duhu i besprimerno slavljenje te najplemenitije ljudske vrline. Odjekuje bezvremenskim poukama o najdražim vrlinama i snažan je podsetnik na snagu ljudskog duha. Profili u hrabrosti su kako Robert Kenedi kaže u predgovoru: „ne samo priče o prošlosti, već knjiga nade i poverenja za budućnost. Šta će se desiti sa zemljom, sa svetom, zavisi od toga šta radimo sa onim što su nam drugi ostavili“. Zajedno sa starinskim fotografijama i opsežnom biografijom autora, ova knjiga sadrži Kenedijevu prepisku o projektu pisanja, savremene kritike, pismo Ernesta Hemingveja i dva uzbudljiva govora dobitnika nagrade Profil in Courage. Uvod ćerka Džona F. Kenedija Kerolajn Kenedi, proslednik brata Džona F. Kenedija Roberta F. Kenedija. Džon Ficdžerald „Džek“ Kenedi (engl. John Fitzgerald `Jack` Kennedy; Bruklajn, 29. maj 1917 — Dalas, 22. novembar 1963) je bio 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1961. do 1963. godine kao član Demokratske stranke. Kenedi je bio najmlađi predsednik i prvi rimokatolik na tom mestu.[1][2] Atentat na njega, 22. novembra 1963. godine se često smatra ključnim momentom američke istorije 1960-ih. Zvanična verzija je da ga je ubio bivši marinac Li Harvi Osvald u Dalasu, prilikom zvanične političke posete Teksasu, mada postoje sumnje da se radi o zaveri.[3] Detinjstvo i mladost Džon Ficdžerald Kenedi rođen je u Bils ulici 83 u Bruklajnu, država Masačusets 29. maja 1917. u tri sata ujutru. Bio je drugi sin Džozefa P. Kenedija i Rouz Ficdžerald. Kenedi je živeo u Bruklinu deset godina i pohađao školu Edvard Devotion, Nobl i Grinaut, nižu školu i školu Dekster, do 4. razreda. Godine 1927. porodica se preselila Aveniju Nezavisnosti broj 5040 u Ravendalu u Bronksu, država Njujork, a dve godine kasnije preselili su se u ulicu Ponfild broj 234. (Bronkvil, Njujork), gde je Kenedi bio član Izviđača Trupa 2 (on je bio prvi izviđač koji je postao predsednik). Kenedi je provodio leta sa svojom porodicom u njihovoj kući u Hijanisportu u Masačusetsu. Božić i Uskrs provodio je sa porodicom u njihovoj zimskoj kući u Palm Biču na Floridi. Od 3. do 7. razreda išao je u školu Rivendejl Kančri, privatnu školu za dečake. U 8. razredu u septembru 1930. trinaestogodišnji Kenedi prešao je u školu Kenterberi u Nju Milfoldu. Krajem aprila 1931. imao je zapaljenje creva, posle čega se ispisao iz Kenterberija i oporavio kod kuće.[4] Od septembra 1931. godine, Kenedi je pohađao od 8. do 12. razreda The Choate School u Valingfortu. Njegov stariji brat Džou Mlađi je pohađao ovu školu već dve godine i bio je fudbalska zvezda i vodeći učenik u školi. Džon je prvu godinu proveo u senci svog brata, buntovno se ponašao i time privukao pažnju određenih ljudi sa istim interesovanjima. Njihov najpoznatiji nestašluk bio je da su petardama razneli toalet dasku. Na narednom okupljanju, strogi direktor škole, mahao je toalet daskom i govorio o izvesnim „facama“ koji će „biti bačeni u more“. Prkosni Džek Kenedi je u inat svom bratu osnovao grupu koju je nazvao The Muckers Club, групу је осим њега чини његов пријатељ и цимер Кирк Лемојн „Лем“ Бајлингс. Док је био у школи, Кенеди је имао здравствене проблеме, што је кулминирало 1934. када је хитно хоспитализован у болници Јејл - у Њу Хејвен. У јуну 1934, дијагностикован му је да болује од колитиса. Кенеди је дипломирао у јуну 1935. За школски годишњак, чији је био бизнис менаџер, Кенеди је изабран гласовима за најуспешнијег студента.[5] Септембра 1935. први пут је отпутовао у иностранство, са родитељима и сестром Кетлин у Лондон, са намером да студира у Лондонској школи економије као и његов старији брат Џо. Постоји неизвесност о томе шта је радио на ЛСЕ пре повратка у Америку када је у октобру 1935. касно уписао и провео шест недеља на Универзитету Принстон. Потом је био у болници два месеца на посматрањима због могућности обољевања од леукемије. Опорављао се у Кенедијевој викендици на Палм бичу, где је провео пролеће 1936. радећи на ранчу за узгој стоке од око 40.000 хектара (160 km²) недалеко од Бенсона (Аризона).

Omot malo iskrzan i repariran, unutra odlično očuvano. Naslovnu stranu dizajnirao Milan Vulpe. Autor - osoba Gincburg, Natalija, 1916-1991 Naslov Dani jedne obitelji / Natalia Ginzburg ; [prevela Dušanka Orlandi] Jedinstveni naslov ǂIl ǂLessico famigliare. hrvatski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1965 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 178 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Orlandi, Dušanka Zbirka ǂBiblioteka ǂSirius Napomene Prevod djela: Il lessico famigliare Str. 177-178: Bilješka o piscu. Djelo Natalije Ginzburg „Dani jedne obitelji“ nije roman, to je neka vrst dnevnika, odnosno kronike. Autorica uopće ne piše o sebi. Crtajući atmosferu jedne nesvakidašnje obitelji ona je usput uspjela dati i cijelu galeriju poznatih ličnosti kao što su Filippo Turatti, Cesare Pavese i bezbroj drugih. Natalia Ginzburg je u ovom djelu nastojala izbjeći bilo kakvo miješanje mašte i stvarnosti, sve su ličnosti prikazane pravim imenom i prezimenom, a među njima su i mnoga značajna imena u političkom, socijalnom, ekonomskom i kulturnom životu Italije. Tako je to djelo i neka vrst kronike antifašizma, gledanog očima jedne djevojčice. Ali ono ujedno odiše takvim humanizmom, vedrinom i nadom u bolju budućnost kao sigurno malo koja knjiga pisana na tu temu. Natalija Ginzburg (1916–1991) bila je italijanska autorka čiji je rad istraživao porodične odnose, politiku tokom i nakon Drugog svetskog rata, fašizam i filozofiju. Kao aktivistkinja, 1930-ih je pripadala Komunističkoj partiji Italije. Godine 1983. izabrana je u parlament u Rimu kao nezavisna političarka. Rođena Sicilijanka, veći deo mladosti provela je u Torinu, gde je njen otac, poznati histolog Đuzepe Levi imao poziciju na Univerzitetu u Torinu. Roditelji su nju, njenu sestru i braću odgajali sekularno, kao ateiste, a njihov dom bio je centar kulturnog života, gde su često pozivani intelektualci, aktivisti i industrijalci. Njen prvi roman objavljen je pod pseudonimom `Alesandra Tornimparte` 1942. godine, tokom najantisemitskog perioda fašističke Italije, kada je Jevrejima bilo zabranjeno objavljivanje. Veći deo 1940-ih radila je za izdavača Einaudi u Torinu pored sopstvenog pisanja. Iskustva koja su ona i njen muž imali tokom rata promenila su njenu percepciju njene identifikacije kao Jevrejke. Duboko je razmišljala o pitanjima koja su izazvali rat i Holokaust, baveći se njima u fikciji i esejima. Postala je podrška katoličanstvu, izazivajući kontroverzu u svom krugu, jer je verovala da je Hristos bio progonjeni Jevrejin. Protivila se uklanjanju raspeća u javnim zgradama, ali njen navodni prelazak u katoličanstvo je kontroverzan i većina izvora je još uvek smatra „ateističkom Jevrejkom“. Počev od 1950. godine, kada se Ginzburg ponovo udala i preselila u Rim, ušla je u najplodniji period svoje književne karijere. Tokom narednih 20 godina objavila je većinu dela po kojima je najpoznatija. Pisala je romane, pripovetke i eseje, za koje je dobila nagradu Strega i nagradu Baguta. Milan Vulpe rođen je 1918. godine u Dubrovniku, a na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti završio je slikarstvo u klasi profesora Vladimira Becića. Nakon završetka studija zapošljava se u propagandnom odjelu Jadran filma u Zagrebu, dok nešto kasnije u statusu slobodnog suradnika surađuje s OZEHA-om, OZEBIH-om te Interpublicom. Premda je bio akademski slikar, slikarstvom se kao takvim nikada nije bavio već se vrlo rano odlučuje posvetiti grafičkom dizajnu, polju u kojem će provesti ostatak svog radnog vijeka. Iako bez formalne dizajnerske naobrazbe, eksperimentirajući u praksi formira vlastiti izraz. U ranijoj fazi on počiva na korištenju i kombiniranju apstraktnih oblika od kojih tvori složenije, stilizirane kompozicije razigranog kolorita. S vremenom sve veću ulogu u njegovoj praksi preuzimaju fotografija i kolaž. Od 1953. do 1959. radi cjelokupnu grafičku opremu i vizualni identitet tvornice Chromos. U sklopu toga projekta oblikuje jednu od svojih najprepoznatljivijih figura – malog ličioca, logo tvrtke, koji se kao centralni lik javlja i u većini kasnijih reklamnih materijala. Od 1956. počinje raditi za Plivu, a ta suradnje potrajala je čak 21 godinu. Sudjelovao je i kod izrade mnogih projekata i cjelokupne likovne opreme jugoslavenskih paviljona za međunarodne izložbe u inozemstvu. Nagrada za životno djelo na području likovne umjetnosti „Vladimir Nazor“ dodijeljena mu je 1980. godine. Milan Vulpe preminuo je 1990. godine u Zagrebu. MG101 (N)

Omot malo iskrzan i repariran, stanje kao na slikama. Autor - osoba Cvajg, Štefan, 1881-1942 = Zweig, Stefan, 1881-1942 Naslov Jučerašnji svet : sećanja jednog evropejca / Štefan Cvajg ; [s nemačkog preveo Aleksandar Tišma] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 418 str., [12] listova s tablama fotogr. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Zbirka ǂBiblioteka ǂKorist i razonoda (Karton s omotom) Napomene Registar. Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima. U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu `Brazil: Zemlja budućnosti`. U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: `Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo`. Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani. U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž. - Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: `Kako neko može da podnese ovo?` Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom. U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova. - Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka. - Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova. Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv. U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je: `... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji`. Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis `Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina`. To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise... sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu. Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera `Ćutljiva žena` za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne. Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije. `On je kukavica, misli samo na sebe`, kaže jedan novinar. `Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu`, dodaje. Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone. Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera? - Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga - zaključila je Marija Šrader. Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 – Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Štefan Cvajg rođen je u Beču 1881. Bio je sin Morica Cvajga, imućnog jevrejskog proizvođača tekstila. Majka, Ida Bretauer Cvajg, poticala je iz jevrejske bankarske porodice. Njen otac, Jozef Bretauer, dvadeset godina je radio u Ankoni, gde je Ida rođena i odrasla. Cvajg je studirao filozofiju na Bečkom univerzitetu, gde je 1904. doktorirao sa temom Filozofija Ipolita Tena. Religija nije igrala važnu ulogu u njegovom obrazovanju. „Otac i majka bili su Jevreji samo slučajnošću rođenja”, rekao je kasnije u jednom intervjuu. Ipak, nikad nije odricao pripadnost jevrejskoj zajednici i često je pisao o Jevrejima i jevrejskim pitanjima, kao na primer u priči Mendel knjigoljubac. Bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koga je upoznao još kada je Hercl bio književni urednik u vodećem bečkom listu Nove slobodne novine gde je objavio neke od Cvajgovih ranih radova. Cvajg je verovao u internacionalizam i u evropeizam, pa mu Herclov jevrejski nacionalizam nije mogao biti naročito privlačan, što i sam potvrđuje u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet. Nove slobodne novine nisu objavile recenziju Herclove knjige Jevrejska država, a sam Cvajg ju je nazvao „glupom i besmislenom”. Štefan Cvajg je bio u srodstvu sa češkim piscem Egonom Hostovskim. Neki izvori beleže da su bili rođaci, a sam Hostovski rekao je za Cvajga da mu je „veoma daleki rođak”. Početkom Prvog svetskog rata rasprostranjeno patriotsko osećanje zahvatilo je i nemačke i austrijske Jevreje: zajedno sa Martinom Buberom i Hermanom Koenom, i Cvajg mu je dao podršku. Premda je bio patriota, Cvajg je odbio da u ruke uzme oružje - služio je u Arhivu Ministarstva vojnog, zauzevši ubrzo pacifistički stav, poput svog prijatelja Romena Rolana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1915. godine. Preselio se u Švajcarsku, gde je ostao do kraja rata. Cvajg je do kraja života ostao pacifist koji se zalagao za ujedinjenje Evrope. Poput Rolana, napisao je mnogo biografija. U Jučerašnjem svetu svoju biografiju Erazma Roterdamskog nazvao je „prikrivenim autoportretom”. Cvajg se 1920. oženio Friderikom Marijom fon Vinternic (rođ. Burger), a 1938. od nje se razveo. Pod imenom Friderike Cvajg ona je objavila knjigu o svom bivšem mužu nakon njegove smrti. Kasnije je objavila i jednu ilustrovanu knjigu o Cvajgu. Cvajg se 1939. oženio svojom sekretaricom Lotom Altman. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Nakon toga živeo je u Engleskoj (prvo u Londonu, a od 1939. u Batu). Usled brzog napredovanja Hitlerovih trupa u Francuskoj i u čitavoj Zapadnoj Evropi, Cvajg je sa suprugom prešao Atlantik i otputovao u SAD, gde su se 1940. skrasili u Njujorku nastavivši često da putuju. Dana 22. avgusta 1940. su se ponovo odselili – ovoga puta u Petropolis, grad u konurbaciji Rio de Žaneiro. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma. Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Dana 23. februara 1942. Cvajg i njegova supruga izvršili su samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.[11][12] Cvajg je bio očajan zbog budućnosti Evrope i njene kulture. „Smatram da je bolje u pravo vreme i dostojanstveno okončati život u kojem je intelektualni napor predstavljao vrhunsko zadovoljstvo, a sloboda pojedinca najviše zemaljsko dobro”, napisao je. Cvajgova kuća u Brazilu je kasnije pretvorena u muzej, danas poznat kao „Kuća Štefan Cvajg”. Dela Cvajg je vio veoma ugledan pisac u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Bio je prijatelj sa Arturom Šniclerom i Sigmundom Frojdom. Veliku popularnost uživao je u SAD, Južnoj Americi i Evropi, dok je u Britaniji uglavnom bio nepoznat. U kontinentalnoj Evropi i danas je aktuelan, ali mu je popularnost u SAD znatno opala. Od devedesetih godina nekoliko izdavačkih kuća (pre svih Puškin pres i Njujorški književni pregled) oživelo je Cvajgova dela na engleskom. Isto tako, Planket lejk pres e-knjige počeo je sa objavljivanjem elektronskih verzija Cvajgovih nefikcionalnih dela. Cvajgovi kritičari iz engleskog govornog područja oštro su podeljeni na one koji preziru njegov stil kao slab, lagan i površan i na one privrženije evropskoj tradiciji što uzdižu Cvajgov humanizam i jednostavan i efektan stil. Cvajg je najpoznatiji po svojim novelama (Kraljevska igra, Amok, Pismo nepoznate žene – prema kojoj je Maks Ofuls 1920. snimio istoimeni film), romanima (Nestrpljivo srce, Pomešana osećanja, Devojka iz pošte – posthumno objavljen) i biografijama (Erazmo Roterdamski, Magelan, Meri Stjuart, Balzak). Dela su mu bila štampana na engleskom bez njegovog pristanka pod pseudonimom Stiven Brenč (prevod njegovog imena na engleski), u vreme kada je antinacističko raspoloženje bilo rasprostranjeno. Prema Cvajgovoj biografiji kraljice Marije Antoanete kasnije je snimljen holivudski film sa Normom Širer u naslovnoj ulozi. Cvajg je bio blizak sa Rihardom Štrausom i napisao je libreto za Ćutljivu ženu. Štraus se suprotstavio nacističkom režimu odbivši da odobri uklanjanje Cvajgovog imena iz programa na premijeri, 24. juna 1935. u Drezdenu.[18] Zbog toga je Gebels otkazao najavljeni dolazak, a opera je bila zabranjena nakon trećeg izvođenja. Cvajg je 1937, u saradnji sa Jozefom Gregorom, napisao libreto za Štrausovu operu Dafne. Bar još jedno Cvajgovo delo imalo je muzičko izvođenje. Njegovo eklektičko delo sastoji se iz nekoliko zbirki poezije, nekoliko pozorišnih komada (Terzit 1907, Volpona 1927), ali Cvajg je pre svega čuven po svojim novelama (Amok 1922, Pomešana osećanja 1926, Dvadeset četiri sata iz života jedne žene 1934), pričama o intenzivnim strastima koje ponekad prelaze u morbidnost ili šalu. Njegova Šahovska novela (Schachnovelle) objavljena je posthumno. Pisao je i brojne biografije istorijskih ličnosti (Meri Stjuart, Magelan, Marija Antoaneta) koristeći preciznu psihološku analizu. Preko 20 godina je radio na zbirki priča Zvezdani časovi čovečanstva (Sternstunden der Menschheit) u kojoj je opisao četrnaest najznačajnijih događaja u istoriji sveta po svom izboru. Bibliografija Amok (1922) Fikcija Zaboravljeni snovi; Vergessene Träume (1900) Proleće u Prateru; Praterfrühling (1900) Gubitnik; Ein Verbummelter (1901) U snegu; Im Schnee (1901) Usamljene duše; Zwei Einsame (1901) Čuda života; Die Wunder des Lebens (1903) Ljubav Erike Evald; Die Liebe der Erika Ewald (1904) Zvezda iznad šume; Der Stern über dem Walde (1904) Lovčeva zamka; Sommernovellette (1906) Gospodarica; Die Governante (1907) Šarlah; Scharlach (1908) Sumrak; Geschichte eines Unterganges (1910) Priča ispričana u sumraku; Geschichte in der Dämmerung (1911) Goruća priča; Brennendes Geheimnis (1913) Strah; Angst (1920) Prinuda; Der Zwang (1920) Oči mog brata; Die Augen des ewigen Bruders (1922) Fantastična noć; Phantastische Nacht (1922) Pismo nepoznate žene; Brief einer Unbekannten (1922) Aleja mesečevog zraka; Die Mondscheingasse (1922) Amok; Amok (1922) Nevidljiva kolekcija; Die unsichtbare Sammlung (1925) Propast srca; Untergang eines Herzens (1927) Izbeglica; Der Flüchtling. Episode vom Genfer See (1927) Pomešana osećanja; Verwirrung der Gefühle (1927) Dvadeset četiri sata iz života jedne žene; Vierundzwanzig Stunden aus dem Leben einer Frau (1927) Mendel knjigoljubac; Buchmendel (1929) Kratke priče; Kleine Chronik. Vier Erzählungen (1930) Je l’ on to uradio?; War er es? (1935–1940) Leporella (1935) Sabrane priče; Gesammelte Erzählungen (1936) Lanci; Die Kette Kaleidoskop; Kaleidoskop Nesreća na Ženevskom jezeru; Episode an Genfer See. Revidirana verzija dela Der Flüchtung. Episode vom Genfer See (1936) Sahranjeni svećnjak Nestrpljivo srce; Ungeduld des Herzens (1939) Šahovska novela/Kraljevska igra; Schachnovelle (1942) Put u prošlost; Widerstand der Wirklichkeit (1976) Klarisa; Clarissa (1981) Die spät bezahlte Schuld (1982) Rausch der Verwandlung. Roman aus dem Nachlaß (1982) Biografije i istorijska dela Emil Verharen; Emile Verhaeren (1910) Tri majstora. Balzak – Dikens – Dostojevski; Drei Meister. Balzac – Dickens – Dostojewski (1920) Romen Rolan. Čovek i njegova dela; Romain Rolland. Der Mann und das Werk (1921) Niče; Der Kampf mit dem Dämon. Hölderlin – Kleist – Nietzsche (1925) Odlučujući trenuci u istoriji; Sternstunden der Menschheit (1927) Tri pesnika i njihovi životi. Kazanova – Stendal – Tolstoj; Drei Dichter ihres Lebens. Casanova – Stendhal – Tolstoi (1928) Žozef Fuše; Joseph Fouché. Bildnis eines politischen Menschen (1929) Mentalni iscelitelji. Mezmer, Meri Bejker Edi, Frojd; Die Heilung durch den Geist. Mesmer, Mary Baker-Eddy, Freud (1932) Marija Antoaneta: Portret prosečne žene; Marie Antoinette. Bildnis eines mittleren Charakters (1932) Erazmo Roterdamski; Triumph und Tragik des Erasmus von Rotterdam (1934) Meri Stjuart; Maria Stuart Pravo na jeres: Kasteljo protiv Kalvina; Castellio gegen Calvin oder Ein Gewissen gegen die Gewalt (1936) Osvajač mora: Priča o Magelanu; Magellan. Der Mann und seine Tat (1938) Amerigo; Amerigo. Geschichte eines historischen Irrtums (1942) Balzak, Balzac (1946) Komadi Terzites; Tersites (1907) Das Haus am Meer (1912) Jeremija; Jeremias (1917) Ostalo Jučerašnji svet; Die Welt von Gestern (1942) Brazil, zemlja budućnosti; Brasilien. Ein Land der Zukunft; Bermann-Fischer (1941) Putovanja; Auf Reisen (1976) MG98 (N)

Priređivači: Danica Popović i Zoran Jeremić Izdavači: Udruženje `Kolektiv Užice`, Narodni muzej Užice, Narodna biblioteka Užice Predgovor: Zoran Jeremić Pogovor: Danica Popović Meki povez, klapne, ilustrovano, ćirilica, 119 strana, 22x22cm Nije uobičajeno da ljudi koji su život posvetili nauci odluče da „iskorače“ iz svoje uske specijalnosti i napišu tekst što izlazi iz formata njihove istraživačke discipline. Marko Popović (Užice, 1944 – Beograd, 2020) oduvek je u tom pogledu bio svojevrsni izuzetak. Po struci arheolog-medijevista, sa upečatljivim opusom i odgovarajućim autoritetom koji je iz njega proistekao, on je ponekad, vođen vazda nemirnim duhom i neutaživom radoznalošću, voleo da se upusti u razmatranje drugačijih tema i osvajanje novih prostora. Međutim, gotovo da nikada nije izlazio iz okvira istorijske nauke i njoj srodnih disciplina. Hronika jedne užičke porodice, koja izlazi posthumno, predstavlja u tom smislu veliki iskorak. Taj sastav, koji se može svrstati u žanr memoarske, ispovedne literature, ipak u mnogim pojedinostima otkriva istoričara „od zanata“ a kao celina – čoveka koji se sa strašću i dubokim razumevanjem bavi pitanjima prošlosti. Ta ocena, treba naglasiti, potiče od Markove životne saputnice i priređivača ove knjige, a onaj pravi, merodavni sud prepušta se njenim čitaocima. Na ideju da u pisanoj formi zabeleži hroniku svoje užičke porodice Marko je došao u jednom vrlo posebnom trenutku, u leto 2000. godine. Atmosfera pred petooktobarski prevrat, sa mešavinom nataloženog beznađa i nade u mogućnost promena, podstakla ga je da se ponovo osvrne na prošlost Popovića, prema kojoj je gajio neobično snažan i empatičan odnos. Do tančina upoznat sa porodičnom istorijom – koja je često bivala uslovljena ratnim nedaćama ili političkim previranjima – uz to odličan poznavalac tokova srpske i evropske povesti, Marko je osetio potrebu da u svetlu aktuelnog trenutka obnovi sećanje na svoje užičke pretke, prateći njihovu sudbinu tokom jednog nemirnog i presudnim događajima ispunjenog stoleća. Ambijent u kome je ostvaren ovaj naum nije mogao biti bolje odabran. Bila je to zlatiborska kuća Marisavljevića – Markovih bliskih užičkih rođaka – koja nam je tog leta data na raspolaganje. Sa mnogo sete ali i radosti prisećam se tih, vrlo uzbudljivih i kreativnih dana: stacionirani na Zlatiboru, odlazili smo na povremene istraživačke kampanje na lokalitete Polimlja, a zatim se vraćali, kako bi Marko radio na svojoj Hronici, uz obavezne odlaske u Užice, u čijem je Arhivu proveravao potrebne podatke. `Hronika jedne užičke porodice` nastala je iz duboko ličnih razloga i pisana je bez ikakvih pretenzija da bude predstavljena široj javnosti. Naprotiv, taj rukopis bio je namenjen članovima porodice, naročito onim mlađim, koji su o prošlosti Popovića imali uglavnom šture i maglovite predstave. Događaji su, ipak, krenuli u drugačijem pravcu. Za Markov tekst zainteresovali su se neki ugledni Užičani, a na inicijativu novinara Zorana Jeremića, odličnog poznavaoca istorije Užica i jednog od priređivača ove knjige, rukopis je 2010. godine objavljen kao feljton u dvadeset nastavaka, u užičkom časopisu Vesti. Posla oko priređivanja ove knjige poduhvatila sam se nepune dve godine nakon Markovog preranog odlaska, u okolnostima još sveprisutnih i bolnih uspomena. S druge strane – iako povremeno stresan, taj posao mi je pružio jedno vrlo osobeno zadovoljstvo, jer mi je oživeo sećanje na mnoge ličnosti i prošle događaje koji su, tokom decenija našeg zajedničkog života, postali i moja, vrlo životna i emocijama ispunjena stvarnost. Taj „višak razumevanja i uživljavanja“ proistekao je, takođe, iz vrlo slične sudbine naših porodica u toku i nakon Drugog svetskog rata kao i jednog, da tako kažem, opšteg sistema uverenja i građanskih vrednosti koje smo Marko i ja delili. U tom smislu, Markov sastav može i široj publici predstavljati zanimljivo i poučno štivo. Ono govori o životu, borbi i trajanju jedne srpske građanske porodice od ranih decenija XIX do sredine XX veka, tokom stoleća ispunjenog važnim, često dramatičnim istorijskim događajima, koji su ne samo odredili sudbine pojedinaca, već su u mnogo čemu presudno oblikovali kolektivno biće naroda, njegovu ideologiju i mentalitet. To je knjiga koja nosi poruke o važnosti čuvanja tradicije i porodične memorije, o usponima i padovima, neophodnosti uporne borbe za opstanak i napredak, ali i o diskontinuitetu i propasti uglednih porodica – kao svojevrsnoj zloj kobi tolikih ovdašnjih pokoljenja, kojima je sudbina odredila da opstaju na balkankoj vetrometini. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da Markovo pripovedanje i razmišljanje ubedljivo potvrđuju činjenicu da saznanja o svom poreklu i razumevanje porodične istorije predstavljaju bitnu identitetsku odrednicu – ne samo pojedinca već i šire zajednice kojoj ona pripada. Stoga verujem da će Užičani – i ne samo oni – prepoznati ovu poentu u Markovim sećanjima na prošle događaje i davno iščezle ljude i ambijente, utoliko pre što ih je autor tako brižljivo dokumentovao, sa mnogo znanja, uživljavanja i emocija. Na kraju, nekoliko reči o ovom izdanju. Ono je u celini zasnovano na Markovom tekstu iz 2000, odnosno, na feljtonu iz 2010. godine, a jedine izmene – osim lektorskih i korektorskih intervencija – tiču se podataka o aktuelnom mestu čuvanja predmeta iz porodične zaostavštine. Najveće promene u odnosu na pomenuti feljton sastoje se u obimu i sadržini ilustrativnog materijala. Učinilo mi se celishodnim da Markov izbor porodičnih fotografija značajno proširim, budući da one na jedan suštinski i sugestivan način dopunjuju pripovest autora. Iz sličnih razloga Zoran Jeremić i ja odlučili smo da priču „kontekstualizujemo“, dopunjujući je crtežima i fotografijama starog Užica. Novinu u odnosu na prvobitnu zamisao svakako predstavljaju fotografije predmeta, na žalost retkih, koji su voljom sudbine i sticajem okolnosti preostali iz užičke kuće Popovića. Te memorabilije sasvim su različite – od porodičnih ikona iz prve polovine XIX veka i kultnih predmeta, komada nameštaja i knjiga, do sitnica za svakodnevnu upotrebu, čija je vrednost isključivo emotivna. Oni su svedočanstavo o tome kako je izgledao ambijent jednog užičkog građanskog doma na prelazu iz XIX u XX vek – ambijent stvaran bez pretenzija na raskoš i visoki stil, ali nesporno udoban, topao i brižljivo odnegovan. Rad na priređivanju ove knjige snažno su podstakli i ulepšali članovi porodice, bliži ili dalji potomci Popovića. Svi oni – Kavrani, Stratimirovići, Marisavljevići i Osipovi svojski su se potrudili da iz sopstvenih fondova obezbede dokumenta, fotografije ili pojedine predmete, nastavljajući na taj način tradiciju porodične solidarnosti, odvajkada tako svojstvenu Popovićima. Pouzdano znamo da je za našeg Marka to najveća moguća satisfakcija. U Beogradu, avgusta 2022. Danica Popović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom zadivljujućem memoaru koji je najprodavaniji New York Times – koji je Harper prvi put objavio 1967. – Svetlana Alliluyeva, tema hvaljene biografije Rosemary Sullivan, Staljinova kći, opisuje nadrealno iskustvo odrastanja u Kremlju u sjeni svog oca Josepha. Staljin. Svetlana Iosifovna Alliluyeva, kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći Josipa Staljina i Nadežde Alilujeve, njegove druge žene. Godine 1967. pobjegla je iz Sovjetskog Saveza u Indiju, gdje se obratila američkom veleposlanstvu za azil. Tamo je svom CIA-inom voditelju pokazala nešto izvanredno: osobne memoare o odrastanju u Kremlju koje je napisala 1963. Indijski veleposlanik u SSSR-u, s kojim se sprijateljila, prokrijumčario je rukopis iz Sovjetskog Saveza prethodne godine — i vratio joj ga čim je stigla u Indiju. Strukturiran kao niz pisama “prijatelju” – Svetlana ga je odbila identificirati, ali sada znamo da je to bio njezin bliski prijatelj Fyodor Volkenstein – ovaj zapanjujući memoar razotkriva mračno ljudsko srce Kremlja. Nakon otvaranja Staljinovom smrću, Svetlana se vraća u djetinjstvo. Svako slovo dodaje novi pramen njezinoj izvanrednoj priči; neki su čežnjivi – romantizirana sjećanja na njezine rane godine i njezinu obitelj – dok su drugi očajnički egzorcizmi tragedija koje su je mučile, poput samoubojstva njezine majke i sve veće okrutnosti njezina oca. To je na neki način i ljubavno pismo Rusiji, sa svojim drevnim naslijeđem i spektakularno raznolikom zemljopisnom lokacijom. Iskreno, iznenađujuće i krajnje uvjerljivo, Dvadeset pisama prijatelju nudi jedan od najotkrivenijih portreta života unutar Staljinovog užeg kruga i samog ozloglašenog diktatora. Svetlana Iosifovna Alliluyeva[a] (28. veljače 1926. – 22. studenog 2011.), kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći sovjetskog vođe Josipa Staljina i njegove druge supruge Nadežde Alilujeve. Godine 1967. izazvala je međunarodni bijes kada je prebjegla u Sjedinjene Države i 1978. postala naturalizirana državljanka. Od 1984. do 1986. nakratko se vratila u Sovjetski Savez i vratila joj sovjetsko državljanstvo.[1] Bila je Staljinovo posljednje preživjelo dijete. Svetlana Alliluyeva rođena je 28. veljače 1926. godine.[4] Kako je njezina majka bila zainteresirana za profesionalnu karijeru, Alexandra Bychokova je angažirana kao dadilja da se brine o Alilujevu i njezinom starijem bratu Vasiliju (rođen 1921.). Alliluyeva i Bychokova su se prilično zbližili i ostali prijatelji 30 godina, sve dok Bychokova nije umrla 1956. godine.[5] Dana 9. studenog 1932. Alliluyeva majka se ustrijelila.[6] Kako bi prikrili samoubojstvo, djeci su rekli da je umrla od peritonitisa, komplikacije od upale slijepog crijeva. Proći će 10 godina prije nego što saznaju istinu o majčinoj smrti.[7] Dana 15. kolovoza 1942. Winston Churchill vidio je Allilujevu u Staljinovim privatnim stanovima u Kremlju, opisujući je kao `zgodnu crvenokosu djevojku, koja je poslušno poljubila oca`. Churchill kaže da me Staljin `gledao sa svjetlucanjem u očima kao da, pa sam pomislio, da bih rekao `Vidite, čak i mi boljševici imamo obiteljski život``[8]. U dobi od šesnaest godina, Alliluyeva se zaljubila u Alekseja Kaplera, židovskog sovjetskog filmaša koji je imao 38 godina. Njen otac je žestoko odbijao vezu i Kapler je 1943. osuđen na pet godina progonstva u Vorkuti, a zatim je 1948. ponovo osuđen na pet godina u radnim logorima u blizini Inte.[9] Brakovi Alliluyeva se prvi put udala 1944. za Grigorija Morozova, studenta Instituta za međunarodne poslove Moskovskog sveučilišta.[10] Njezin otac nije volio Morozova, koji je bio Židov, iako ga nikada nije upoznao. Imali su jedno dijete, sina Josifa, koji je rođen 1945. godine.[11] Par se razveo 1947., ali su desetljećima nakon toga ostali bliski prijatelji.[1][12] Alilujevu je dogovorila drugi brak s Jurijem Ždanovim, sinom Staljinove desne ruke Andreja Ždanova i samim jednim od Staljinovih bliskih suradnika. Par se vjenčao početkom 1949. Alliluyeva je u to vrijeme živjela sa Ždanovljevom obitelji, iako je osjećala da njome dominira njegova majka Zinaida, na što ju je Staljin upozorio.[13] Jurij je bio odan Zinaidi i bavio se partijskim radom, pa nije provodio puno vremena s Alilujevom.[14] Godine 1950. Alliluyeva je rodila kćer Jekaterinu. Brak je ubrzo nakon toga prekinut.[1] Godine 1962. udala se za Ivana Svanidzea, nećaka prve Staljinove žene Kato Svanidzea, ubrzo nakon što ga je prvi put upoznala od uhićenja njegovih roditelja 1937. godine.[15] Išli su protiv sovjetske politike vjenčanjem u crkvi. Svanidze nije bio zdrav zbog poteškoća unutarnjeg progonstva u Kazahstanu, a brak je prekinut u roku od godinu dana.[16] Od 1970. do 1973. bila je udana za američkog arhitekta Williama Wesleyja Petersa (akolit Franka Lloyda Wrighta), s kojim je imala kćer Olgu Peters (kasnije poznatu i kao Chrese Evans).[17] Nakon Staljinove smrti Nakon očeve smrti 1953. Alliluyeva je radila kao predavač i prevoditelj u Moskvi. Njezina je obuka bila povijest i politička misao, predmet koji je bio prisiljen učiti od strane oca, iako su njezina prava strast bili književnost i pisanje.[1] U intervjuu 2010. izjavila je da je njegovo odbijanje da joj dopusti da studira umjetnost i njegovo postupanje prema Kapleru dva puta kada mi je Staljin `slomio život`, te da ju je ovaj volio, ali je bio `vrlo jednostavan čovjek. Vrlo nepristojan. Vrlo okrutno.`[18] Na pitanje na konferenciji u New Yorku o tome slaže li se s očevom vladavinom, rekla je da ne odobrava mnoge njegove odluke, ali je također napomenula da odgovornost za njih snosi i komunistički režim općenito .[19] Veza s Brajeshom Singhom Godine 1963., dok je bila u bolnici radi uklanjanja krajnika, Alliluyeva je upoznala Kunwara Brajesha Singha, indijskog komunista koji je posjetio Moskvu. Njih dvoje su se zaljubili. Singh je bio blag i dobro obrazovan, ali teško bolestan od bronhiektazije i emfizema. Romansa je postajala sve dublja i jača dok se par oporavljao u Sočiju blizu Crnog mora. Singh se vratio u Moskvu 1965. kako bi radio kao prevoditelj, ali on i Alliluyeva nisu se smjeli vjenčati. Umro je sljedeće godine, 1966. Dopušteno joj je da otputuje u Indiju kako bi odnijela njegov pepeo njegovoj obitelji da ga izlije u rijeku Ganges. U intervjuu od 26. travnja 1967., navela je Singha kao svog muža, ali je također izjavila da se nikada nisu smjeli službeno vjenčati.[20] Politički azil i kasniji život Alliluyeva 1967. godine Dana 9. ožujka 1967. Alliluyeva se obratila Veleposlanstvu Sjedinjenih Država u New Delhiju. Nakon što je pismeno izrazila želju da prebjegne, veleposlanik Sjedinjenih Država Chester Bowles ponudio joj je politički azil i novi život u Sjedinjenim Državama. Oko devet sati poslije podne. u Indiji, jedanaest ujutro po Washingtonskom vremenu, rekao sam: `Ovdje imam osobu koja tvrdi da je Staljinova kći, i vjerujemo da je prava; osim ako me ne uputite na suprotno, stavljam je u avion za Rim gdje možemo stati i razmisliti o stvari. Ne dajem joj nikakvu obvezu da može doći u Sjedinjene Države. Samo joj omogućavam da napusti Indiju i vidjet ćemo je u nekom dijelu svijeta - SAD ili sombilo gdje drugdje — gdje se može nastaniti u miru. Ako se ne slažete s ovim, javite mi prije ponoći.` Iz Washingtona nikada nije stigao nikakav komentar. Ovo je jedna od prednosti koju imaju veleposlanici koji nisu u karijeri; oni mogu raditi neortodoksne stvari bez itkog prigovora, gdje službenik vanjske službe možda ne Usudite se to učiniti. Razgovarali smo s njom i rekli: `Točka broj jedan — jeste li stvarno sigurni da želite napustiti dom? Tamo imate kćer i sina, a ovo je veliki korak. Jeste li stvarno razmislili o tome? Mogao bi se odmah vratiti u rusko veleposlanstvo (odsjela je tamo u njihovoj spavaonici) i jednostavno otići spavati i zaboraviti, i ustati u srijedu ujutro i krenuti u Moskvu, kako to tvoj raspored nalaže.` Odmah je rekla: ` Ako je ovo vaša odluka, večeras ću ići u tisak; i objaviti da me (a) demokratska Indija neće uzeti (odbili su je prije njenog dolaska) i (b), sada me demokratska Amerika odbija uzeti.` Pa, nije to trebala učiniti; ja sam samo ga isprobava za veličinu kako bi se uvjerila da je dobro razmislila. Ali bila je vrlo brza u ovome. — Chester Bowles[21] Alilujeva je prihvatila. Indijska vlada bojala se osude od strane Sovjetskog Saveza, pa je odmah poslana iz Indije u Rim.[22] Kada je let Qantas stigao u Rim, [21] Alliluyeva je odmah otputovala dalje u Ženevu, Švicarska, gdje joj je vlada organizirala turističku vizu i smještaj na šest tjedana. Otputovala je u Sjedinjene Države, a odraslu djecu ostavila u SSSR-u. Po dolasku u New York u travnju 1967. održala je tiskovnu konferenciju na kojoj je osudila očevo naslijeđe i sovjetsku vladu.[1] Nakon što je nekoliko mjeseci živjela u Mill Necku na Long Islandu pod zaštitom tajne službe, Alliluyeva se preselila u Princeton, New Jersey, gdje je predavala i pisala, a kasnije se preselila u Pennington.[23][24] U intervjuu 2010. opisala je sebe kao `prilično sretna ovdje [Wisconsin]`.[18] Njezina djeca koja su ostala u Sovjetskom Savezu nisu održavala kontakt s njom.[kada?] Dok su zapadni izvori vidjeli ruku KGB-a iza ovoga,[25][page need] njezina su djeca tvrdila da je to zbog njezina složenog karaktera. [26] Godine 1983., nakon što je sovjetska vlada prestala blokirati Alliluyeve pokušaje komuniciranja sa svojom djecom iz SSSR-a, njezin sin Iosif počeo ju je redovito zvati i planirao je posjetiti je u Engleskoj, ali su mu sovjetske vlasti odbile dopuštenje za putovanje.[1] ] Ona je eksperimentirala s raznim religijama.[9] Dok neki [tko?] tvrde da je imala problema s novcem, drugi [tko?] tvrde da je njezina financijska situacija bila dobra, zbog velike popularnosti. Na primjer, njezina prva knjiga, Dvadeset pisama prijatelju, izazvala je svjetsku senzaciju i donijela joj je, prema nekim procjenama, oko 2.500.000 dolara.[27][28] Alliluyeva je sama izjavila da je veliki dio prihoda od svojih knjiga dala u dobrotvorne svrhe i da je oko 1986. godine osiromašila, suočavajući se s dugovima i neuspjelim ulaganjima.[1] Godine 1970. Alliluyeva je odgovorila na poziv udovice Franka Lloyda Wrighta, Olgivanne Lloyd Wright, da posjeti Wrightov zimski studio, Taliesin West, u Scottsdaleu, Arizona.[29] Godine 1978. Alliluyeva je postala državljanka SAD-a,[1] a 1982. godine preselila se sa svojom kćeri u Cambridge u Engleskoj, gdje su dijelili stan u blizini Botaničkog vrta Sveučilišta Cambridge.[29] Godine 1984., u vrijeme kada je Staljinovo naslijeđe doživjelo djelomičnu rehabilitaciju u Sovjetskom Savezu, vratila se zajedno sa svojom kćeri Olgom i obje su dobile sovjetsko državljanstvo.[1] Britanska novinarka Miriam Gross s kojom je Svetlana obavila svoj posljednji intervju prije nego što se vratila iz Engleske u Sovjetski Savez 1984., opisala je Svetlanino sve krhkije stanje uma u nizu pisama koje je napisala Grossu nakon intervjua: U svima njima vrlo je nestrpljivo objasniti kako je, došavši na Zapad “slijepa s divljenjem prema SLOBODNOM SVIJETU”, došla do uvjerenja da su SAD i SSSR moralno ekvivalentni. Bila je uvjerena da su “u SLOBODNOM SVIJETU ljudi nadljudski, mudri, prosvijetljeni... Kakav je užasan udarac saznati da... postoje isti idioti, nesposobne budale, preplašeni birokrati, zbunjeni šefovi, paranoični strahovi od prevare i nadzor... ovaj gubitak idealizma prečesto se događa prebjegima. JER smo se svi previše oslanjali na propagandu.”[21][30] Godine 1986. ponovno se vratila iz Rusije u SAD s Olgom, a nakon povratka zanijekala je protuzapadne komentare koje je dala dok je bila u SSSR-u (uključujući da nije uživala `ni jedan jedini dan` slobode na Zapadu i bio ljubimac CIA-e).[1] Alliluyeva je, uglavnom, živjela posljednje dvije godine svog života u južnom Wisconsinu, bilo u Richland Centeru ili u Spring Greenu, gdje se nalazio Wrightov ljetni studio `Taliesin`. Umrla je 22. studenog 2011. od komplikacija nastalih od raka debelog crijeva u Richland Centru, [1][31] gdje je boravila tijekom posjeta iz Cambridgea.[18] U vrijeme Alliluyeve smrti, njezina najmlađa kći Olga nosila je ime Chrese Evans i vodila je modni butik u Portlandu, Oregon. Jekaterina, geologinja, živjela je na sibirskom poluotoku Kamčatka proučavajući vulkan. Njezin sin Iosif, kardiolog, umro je u Rusiji 2008. godine.[1][29][32] Religija Alliluyeva je krštena u Rusku pravoslavnu crkvu 20. ožujka 1963. Tijekom godina izgnanstva koketirala je s raznim religijama. Zatim se obratila pravoslavnoj crkvi i također je navodno razmišljala o tome da postane časna sestra.[9] Godine 1967. Alliluyeva se našla u druženju s rimokatolicima u Švicarskoj i susrela se s mnogim denominacijama tijekom svog boravka u SAD-u. Dobila je pismo od oca Garbolina, talijanskog katoličkog svećenika iz Pennsylvanije, u kojem ju je pozvao da hodočasti u Fatimu, u Portugalu, u povodu 50. obljetnice tamošnjih slavnih ukazanja. Godine 1969. Garbolino, koji je bio u New Jerseyju, došao je posjetiti Alliluyevu na Princeton. U Kaliforniji je živjela s katoličkim parom, Michaelom i Rose Ginciracusom, dvije godine (1976–78). Čitala je knjige autora kao što je Raissa Maritain. U Cambridgeu, u prosincu 1982., na blagdan Santa Lucia, Advent, Alliluyeva je prešla u Rimokatoličku crkvu.[33] Djela Dok je bila u Sovjetskom Savezu, Alliluyeva je 1963. napisala memoare na ruskom. Rukopis je sigurno odnio iz zemlje indijski veleposlanik T. N. Kaul, koji joj ga je vratio u New Delhi. Alliluyeva je predala svoje memoare agentu CIA-e Robertu Rayleu u vrijeme vlastitog prebjega. Rayle je napravio kopiju. Knjiga je nosila naziv Dvadeset pisama prijatelju (`Dvadtsat` pisem k drugu`). To je bila jedina stvar osim nekoliko komada odjeće koju je Alliluyeva odnijela na tajni putnički let iz Indije.[34] Raymond Pearson, u Rusiji i istočnoj Europi, opisao je knjigu Alliluyeve kao naivan pokušaj da se krivnja za staljinističke zločine prebaci na Lavrentiya Berija, i da se izbijeli njezin vlastiti otac.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.