Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

“Eloquent, gripping, harrowing.”—Richard Preston, author of The Hot Zone When a mysterious virus first exploded in Zaire in 1976, American physician William T. Close worked desperately to contain the outbreak. Haunted by this wrenching crisis, Dr. Close felt compelled to honor the memory of the courageous people he knew and lost. This is their story: a terrifying, completely authentic novel that begins with an invisible killer. It strikes without warning—a lethal disease with no name . . . and no cure. At a Catholic mission in Yambuku, a remote village sixty miles south of the Ebola River, local teacher Mabalo Lokela visits the clinic with a raging fever. Sister Lucie, a Flemish nun and nurse, gives him a shot of an antimalarial drug, wipes off the syringe, and awaits her next patient. Within days, Mabalo is dead. Soon, others are falling ill. Less than three weeks later, the virus claims Sister Lucie’s life as well. Panic erupts, but as the villagers attempt to flee, all roads leading out of Yambuku are closed off, the dying forced back. And as the single radio connecting the mission to the outside world brings only bad news, the valiant nuns and medical personnel left behind have no choice but to pray, and wonder: Will they survive long enough for help to arrive?

Memoari Gaje Švabića i porodične uspomene njegovih potomaka Izdavač: Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo Biblioteka Posebna izdanja Edicija Povelja Priredio: Dr Dragoljub Danilović Povez: tvrd Broj strana: 108 Ilustrovano. Nekorišćeno. Gavrilo Gaja Švabić je, po sopstvenim rečima, počeo kao seljak, zatim je postao trgovac, „pa se posle rađala zvanja uglednog građanina: predsednik opštine u varošici Topoli, narodni poslanik i sekretar Narodne skupštine. Sa kraljevima sam nebrojeno puta ručavao i večeravao, radio sam na donošenju državnih zakona; a dočekivao sam i to da nisam imao pravo glasa na opštinskom zboru zbog materijalnog pada, stečaja, što je opet bila posledica moga učešća u politici.” Osim nedovršenih memoara Gaje Švabića, u knjizi su objavljene i porodične uspomene Nadežde Pavlović i samog Dragoljuba Danilovića. Knjiga predstavlja dragocen istorijski izvor koji nam približava tri epohe. Govori o tri različite generacije i događajima iz druge polovine XIX veka, početka XX veka, vremena Velikog rata, zbivanjima između dva svetska rata i tragediji srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Poslednji deo knjige opisuje vreme u kome živi čukununuk Gaje Švabića. Posebnu vrednost ovih memoara čini značaj proučavanja istorije porodica, rodoslovi i genealogija nekoliko šumadijskih familija. Gaja Švabić je bio ugledni trgovac iz Topole, veliki prijatelj kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića. Njegova politička opredeljenja bila su liberalna. Čitalac dobija odgovore na mnoga pitanja iz najburnijeg perioda naše istorije, kada se vodila borba između dve dinastije i različitih političkih stranaka. Požrtvovanost, osećanje odgovornosti, dramatične posledice mnogih bolesti i epidemija, delovi su štiva koji svedoče o duhu jednog potpuno drugačijeg vremena. (K-127)

Jerko Dorbić : ŽIVI LJEŠEVI - U kući smrti na Banjici , Vlastita naklada Beograd 1945, str. 184. Štampano u decembru 1945. Logor Banjica ; Očuvanost 3. DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hipokrat (Vladan) Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) bio je srpski političar, lekar, oficir i književnik. Đorđević je bio predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Crvenog krsta Srbije[1] i Srpskog lekarskog društva.[2] Biografija Hipokrat (Vladan) Đorđević je rođen 21. novembra/3. decembra 1844. u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe, sanitetski potporučnik, poreklom Srbin, poticao je iz severne Grčke. Majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao kćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, tj. Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve doselila se porodica Leko u Beograd tridesetih godina 19. veka.[2] U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice Vladan je kršten kao Hipokrat, sa željom roditelja da bude lekar. To ime je Đorđević nosio sve do mature, kada na predlog Đure Daničića počeo da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. - vladavina).[2] Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao đak je bio jedan od pokretača Ujedinjene omladine srpske i bio njen sekretar. U maju 1867. godine kada se u Moskvi održavala etnografska izložba i Sveslovenski sastanak (Drugi sveslovenski kongres), Ujedinjena omladina srpska je za svog predstavnika izabrala Vladana Đorđevića.[3] Iz Moskve je slao izveštaje listovima `Zastavi` u Novom Sadu i `Srbiji` u Beogradu. Iz izveštaja se vidi da je bio oduševljen celokupnom manifestacijom. Pod uticajem Josifa Pančića, opredelio se za studije medicine u Beču gde je i doktorirao 1869. Specijalizaciju iz hirurgije završio je u Beču (1869—1871) kod čuvenog profesora Bilrota i bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Da bi usavršio svoje hirurško znanje, uz dopuštenje srpske vlade, odlazi u Francusko-pruski rat i uključuje se u rad pruskog saniteta. U ovom ratu u blizini Frankfurta Đorđević je organizovao ratnu bolnicu, što mu je donelo vojni čin i pohvale hirurga Langebeka.[2] Na opelu Vuka Karadžića u Beču „Na pogrebu Vukovom, piše jedan savremenik, bila je - razume se - sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja .Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević.” [4] Povratak i karijera u Srbiji do Majskog prevrata Nakon povratka u Srbiju jedno vreme radio je kao privatni lekar, a zatim je primljen u srpsku vojsku u kojoj postaje prvi sanitetski pukovnik. [a] Vojni je lekar i šef hirurškog odeljenja vojne bolnice od 1871.[5] Jedan od osnivača Srpsko lekarsko društvo (1872) i pokretač časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1874). Od 1873. obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji (1876). U prvom srpsko-turskom ratu (1876) je bio načelnik sanitetske službe moravsko-timočke vojske, a u drugom (1877—1878) načelnik sanitetske službe vrhovne komande Srpske vojske. Osnovao je i bio prvi upravnik Vojne bolnice u Nišu od (1878). Načelnik je civilnog saniteta Srbije od 1879, a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. Na njegovu inicijativu osnovano je Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje, 26. decembra 1881, koje je počelo je sa radom 3. januara 1892. U srpsko-bugarskom ratu 1885/6. je bio načelnik sanitetske službe vrhovne komande. Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884—1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandara Dragom Mašin.[6] U zatvoru je na šest meseci 1906. godine, zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi Kraj jedne dinastije. U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine.[2] Vladan Đorđević je preminuo poslednjeg dana avgusta 1930. u sanatorijumu u Badenu. Usamljen star i bolestan u 86 godini života okončao je svoj život nekadašnji prvi doktor hirurgije u obnovljenoj Srbiji, organizator civilnog i vojnog saniteta, osnivač niške Vojne bolnice, Crvenog krsta u Srbiji, diplomata, političar, ministar, predsednik vlade, akademik, pisac bezbrojnih romana... Država je o svom trošku „bez pompe i galame“, sahranila ovog srpskog velikana u Beogradu.[2] U okviru proslave stogodišnjice vojne bolnice u decembru 1938, u krugu Glavne vojne bolnice mu je otkriven spomenik.[7] Srpska akademija nauka i umetnosti je 2020. godinu proglasila godinom Vladana Đorđevića.[8] Od 3. novembra do 13. decembra 2020. u Galeriji SANU održava se izložba „Vladan Đorđević: portret neumornog stvaraoca”.[9] U decembru 2021. u SANU je održan naučni skup „Vladan Đorđević”.[10] Dela Fotografija spomen ploče kod glavnog ulaza na Novo groblje u Beogradu, jer je Đorđević bio osnivač tog groblja pukovnik Vladan Đorđević Kao predsednik Beogradske opštine Đorđević je je inicirao uvođenje plinskog svetla (javne rasvete), kanalizacije i vodovoda i kaldrmisanje beogradskih ulica. Izmestio je groblje sa Tašmajdana na Novo groblje, koje su mnogi stariji ljudi upamtili i kao Vladanovac. Dvadeset pet godina je dr Đorđević, kao glavni urednik brinuo o finansiranju i izlasku „Srpskog arhiva“, časopisa koji i danas izlazi i jedan je od najstarijih i najdugovečnijih medicinskih časopisa u svetu. Izdavao je i časopis Otadžbina od 1875. do 1892. godine.

Autor - osoba Skerlić, Klara, 1880-1963 = Skerlić, Klara, 1880-1963 Naslov Moj život sa Jovanom Skerlićem : memoari / Klara Skerlić ; preveo s francuskog Živomir Mladenović ; priredila Slavica Garonja Radovanac Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 262 str. : fotogr., faks. ; 23 cm Drugi autori - osoba Mladenović, Živomir, 1910-2011 = Mladenović, Živomir, 1910-2011 Garonja Radovanac, Slavica, 1957- = Garonja Radovanac, Slavica, 1957- Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- = Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- Vukićević, Dragana, 1967- = Vukićević, Dragana, 1967- Zbirka ǂBiblioteka ǂHorizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] (broš.) Napomene Tekst ćir. i lat. Autorkina slika Tiraž 1.000 Str. [11]-35: Predgovor / Slavica Garonja Radovanac Str.[175]-256: Iz prepiske / Slavica Garonja Radovanac Beleška o priređivaču: str. [261]-262 Na koricama: Beleške o delu / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Dragana Vukićević Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Skerlić, Jovan, 1877-1914 Skerlić, Klara, 1880-1963 Sama činjenica da će memoari Klare Skerlić, supruge Jovana Skerlića, biti konačno dostupni čitalačkoj publici, kako stručnoj tako i onoj široj, zainteresovanoj za kulturnu istoriju Srba, nedvosmisleno svedoči o značaju priređivačkog poduhvata prof. dr Slavice Garonje Radovanac. Značaj ovog rukopisa je višestruk: sa stanovišta istorije književnosti, upotpunjuju se saznanja o izuzetno značajnom istoričaru književnosti, kritičaru i društveno-političkom delatniku, naročito o njegovim poslednjim danima. Sem toga, ovi memoari svojim specifičnim „intimističkim“ uvidom u porodični život, navike, odnose, pa i sukobe, daju doprinos istoriji privatnog života kod Srba pred početak Prvog svetskog rata. U celini uzev, reč je o visokom naučnom doprinosu u nekoliko dragocenih oblasti. – Prof. dr Ljilјana Pešikan Ljuštanović Jovan Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, život Klare Sekulić se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća`, ali ipak, samo domaćica, kaže za Nova.rs Slavica Garonja, autorka memoara „Moj život sa Jovanom Skerlićem`. Čitavih osam decenija rukopisi jedne dame čamili su skriveni daleko od očiju javnosti. A daleko su od beznačajnih. Jer, reč je o memoarima dame koja je bila supruga velikana naše književnosti Jovana Skerlića. Švajcarkinja Klara se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da „pusti glas“ i, na veoma intimistički način otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Ali memoari „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ koje je potpisala Slavica Garonja (izdanje Akademske knjige) pružaju uvid i u društveno-političke okolnosti na ovom tlu pred početak Prvog svetskog rata. I dok se do sada u nas tako malo znalo o supruzi Jovana Skerlića tek se sada, zahvaljujući Slavici Garonji, srpskoj javnosti po prvi put predstavljaju intimne crte iz Klarinog života. Nepravedno je bila zapostavljena Klara, inače i sama intelektualka, kako za Nova.rs svedoči autorka knjige, spisateljica i profesorka na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Slavoca Garonja, kako zbog spleta društvenih okolnosti, tako i zbog same ličnosti njene junakinje: – Klara Skerlić je, nakon Jovanove smrti i Prvog svetskog rata, koji je provela u okupiranom Beogradu kao strankinja, sa ćerkom Ljiljanom-Lili, rano, 1926. napustila našu zemlju, i mada je povremeno dolazila u Jugoslaviju i pre i posle Drugog svetskog rata (i ovu drugu okupaciju je takođe provela kod nas), više nije bila u fokusu većeg javnog interesovanja. Međutim, i dok je živela u Srbiji, pre Prvog svetskog rata, po patrijarhalnim uzusima, bila je u potpunosti podređena dnevnom ritmu rada svoga slavnog muža, i malo je, takođe, bila prisutna u javnosti, što je beogradska čaršija pogrešno protumačila – objašnjava Garonja. Jovan, „glavoseča“ Međutim, iz memoara se, kako primećuje, jasno vidi da je bila živog i radoznalog duha za nepoznat svet u koji je udajom stupila, i koji je gledala sa simpatijama, ali da joj je ipak, na prvom mestu bio porodični život, u maniru života ondašnje više građanske klase. I ovi memoari će zato biti dragocen prilog privatnoj Skerlićevoj ličnosti, onoj „iznutra“: – Upoznajemo Skerlića kao muža. I uveliko se daje njegov mnogostruk i dragocen psihološki portret, nauštrb stereotipa o njemu u istoriji novije srpske književnosti, kao nemilosrdnog kritičara, „glavoseče“. Uostalom, njegova supruga Klara ga je najbolje poznavala. Takođe, ovo je i dragocen prilog istoriji privatnog života u Srbiji pre Prvog svetskog rata, u atmosferi uspona građanske elite i demokratije, koja se više nije ponovila. Ženama, unutar strogih i dugovekovnih patrijarhalnih normi, kako podseća naša sagovornica, nije bilo opstanka, ako se ne udaju. – Klara je kao univerzitetski obrazovana žena (Skerlić i ona su se i upoznali na Lozanskom univerzitetu gde su oboje pohađali nastavu), želela i da doktorira na Kantu, ali, kako sama piše, Skerlić „nije hteo da čeka“ sa ženidbom. Time je svu svoju intelektualnu slobodu i duhovni kapacitet žrtvovala braku, tj. kada ju je Skerlić zaprosio, krenula je iz Švajcarske sa njim u malo poznatu Srbiju, potpuno se prilagodivši patrijarhalnim običajima u Skerlićevom domu, gde su još živeli njegov otac Miloš i dve maloletne sestre, koji je nakon smrti Jovanove majke, uveliko propadao – pojašnjava naša sagovornica. Živeti – znači raditi Jovan Skerlić, jedan od naših najuglednijih književnika i književnih kritičara, rođen je u Beogradu 1877. godine u građanskoj porodici, u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme. Otac Miloš bio je vlasnik firme i prodavnice šešira, koji je imao prodavnicu u Vasinoj ulici. Još nakon studija filozofije najpre u rodnom gradu, a potom u inostranstvu, bio je neobično marljiv. Živeo je pod motom: „Živeti – znači raditi!“ Umro je maja 1914. sa samo 37. godina. Buđenje zatomljenih intelektualnih potencijala u Klari, kako navodi naša sagovornica, iniciralo je pismo mladog doktoranda Živomira Mladenovića, koji je prvi doktorirao na tezi o Skerliću i uputio joj je pismo u Hag 1938. godine, da bi se potom prepiska „preselila“ u Nicu, gde je Klara živela, zamolivši je za nekoliko podataka iz privatnog Skerlićevog života: – Tad su bukvalno „buknula“ ova sećanja i za manje od godinu dana, kroz prepisku adresanta i adresata nastali su ovi memoari, kroz koje je Klara pronašla novi smisao života, ali i samoosvešćivanja. No, istovremeno, u tom periodu 1938/39, kada je Živomir Mladenović već preveo njene memoare sa francuskog i kada je trebalo da budu objavljeni u njoj je prevladala svojevrsna autocenzura – da li je rekla previše, napisala nešto što nije smela, da li ruši mit o Skerliću… Tako je stopirala već gotove memoare, spremne za štampu, a uskoro je počeo i Drugi svetski rat i rukopis je ostao u posedu Živomira Mladenovića, potom i njegove porodice. Život u „zlatnom kavezu“ Slavica Garonja je, zahvaljujući ljubaznosti ćerke Mladenovića, dr Jelene Raković, dobila ponudu da memoare priredi za štampu i objavi. A na pitanje kako tumači to da je posredi dama intelektualka, koja je poticala iz ugledne švajcarske porodice, a živela u senci velikog muža, „u zlatnom kavezu“ i tek se kroz ove memoare izborila za svoj glas, naša sagovornica naglašava da Klara Skerlić spada u još neosvešćene ženske glasove u književnosti, kako evropskoj, tako i u našoj: – I da nije bilo inicijative Mladenovića, ovi memoari nikada ne bi ni nastali. Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od ovog, tad uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, njen život se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća“, ali ipak, samo domaćica. Doista, u „zlatnom kavezu“, Skerlić joj, recimo doduše, suptilno nije dozvolio da radi u gimnaziji, imala je služavku i gotovo sve vreme u samoći posvećivala detetu, jer je Skerlić imao isuviše obaveza. A uveče, umesto izlaska u pozorište, ili na salonska druženja, Skerlić je pisao – i Klara priznaje da je i sama odustajala od svojih želja za zanimljivijim društvenim životom, jer Jovan sutradan nije bio ni za kakav rad ukoliko bi negde ipak, izašli. Stoga ovi memoari predstavljaju Klarin osvešćeni glas, u koje unosi, sem mnoštva anegdota iz Skerlićevog života i svoje filozofske reminiscencije, a ponekad i proročke uvide u civilizacijski sunovrat sa novim tehnologijama. – No, činjenica da nije na kraju dozvolila da se memoari objave, govore da taj proces u njoj, ipak, nije bio dovršen – smatra naša sagovornica. Sve tegobe na Skerlićevim plećima I na kraju Slavica Garonja otkriva koji su je „pronalasci“ najviše zaprepastili dok je radila na knjizi: – Zapanjilo me je, kroz Klarina veoma iskrena svedočenja, stanje u Skerlićevoj porodici, u koju je udajom stupila. Neverovatna je količina porodičnih problema koji su ne samo zadesili, nego i pratili Skerlića, tokom čitavog njegovog tegobnog životnog puta, od gimnazije i smrti majke, preko univerzitetskih studija u Lozani i Parizu, koje je sam finansirao i sirotovao, besomučno učeći pred zacrtanim ciljem, do situacije u kojoj je porodica bila kada se oženio i kada se, takoreći, egzistencija svih njenih članova svalila na njegova pleća „tad mladića od 25 godina“, kako navodi Klara. I pod tim opterećenjima, nakon porodičnog bankrota, smrti oca, potom i starije sestre Jelene, nakon jednog ljubavnog skandala, za samo 12 godina intenzivnog rada i 11 knjiga, od 25. do 37. godine, do svoje prerane smrti, uprkos svemu – uradio je toliko za srpsku kulturu – govori o čoveku, u čiju čast je ustanovljena i nagrada Jovan Skerlić naša sagovornica. U najpotresnije stranice ovih memoara spada opis Skerlićeve smrti, kojoj je Klara bila jedini i neposredan svedok: – I da ništa drugo nije napisala, ovaj deo memoara predstavlja istinsko uzbudljivo i trajno literarno štivo – zaključak je Slavice Garonje. MG107

Autor - osoba Kristijane F., 1962- = Christianne F., 1962- Rik, Horst, 1941- = Rieck, Horst, 1941- Naslov Mi deca sa stanice Zoo / [ispričala] Kristijana F. ; prema magnetofonskim zapisima napisali Kaj Herman i Horst Rik ; s predgovorom Horsta E. Rihtera ; prevela s nemačkog Sanja Došlov Jedinstveni naslov Wir Kinder vom Bahnhof Zoo. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kairos, 2004 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 309 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Herman, Kaj Došlov, Sanja Rihter, Horst-Eberhard Zbirka ǂBiblioteka ǂDuga ISBN 86-7128-017-9 !(karton) Napomene Prevod dela: Wir Kinder vom Bahnhof Zoo Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 2 Predgovor: str. 5-11 Rečnik manje poznatih reči: str. 308-309. Predmetne odrednice Narkomanija -- Omladina -- U literaturi Kristijana F. je probala hašiš kad je imala dvanaest godina, a sa trinaest je već postala zavisna od heroina. Svakog jutra je odlazila u školu, a popodne se, kao i ostali mladi narkomani, prostituisala na stanici Zoo i tako dolazila do novca za drogu. Njena majka skoro dve godine nije znala da joj ćerka vodi dvostruki život. Kristijana detaljno i potpuno opisuje sudbinu dece, koju javnost primećuje tek kada postanu žrtve droge. Nakon burnih godina u Americi i Grčkoj autorka ponovo živi u Berlinu. U više navrata se borila protiv droge, jer praktično nijedan bivši narkoman nije siguran od recidiva. Knjiga „Mi deca sa stanice Zoo” bila je obavezan deo svake kućne biblioteke jer, osim što opisuje surovu sudbinu mlade Kristijane i njenu zavisnost od droge, ona služi kao upozorenje o prostituciji mladim generacijama, kao i čega treba da se klone. Sećam se kada mi je mama poklonila ovu knjigu i kada sam prvi put uzela da je čitam. Već drugo poglavlje ledilo mi je krv u žilama i koža mi se ježila. Odlučila sam da gledam samo slike – jer to izdanje je dolazilo sa slikama realnih likova iz knjige, i bila sam jako iznenađena. U sebi sam pomislila: ‘Pa oni su tako mali… kao ja…’ i verujem da je poklanjanje te knjige meni bio jedan od boljih roditeljskih poteza moje majke. Elem, kako sam skoro organizovala kućnu biblioteku, videla sam tu knjigu i zapitala se gde li je sada Kristijana F.? Da li je živa? Čista? Njene reči služile su kao upozorenje svim tinejdžerima o opasnostima narkomanije i zavisnosti, i prostitucije, te kako život može da ode u propast u tren oka. „Mi deca sa stanice Zoo” je izašla 1978. godine kada je u Kristijaninom životu uveliko vladao pakao, a knjiga je bila njena ispovest i nada za spasenjem. Naime, ona u knjizi otkriva da je sa 14 godina prvi put uzela heroin, a ubrzo se našla u začaranom krugu narkomanije i prostitucije na berlinskoj stanici Zoo, koja je već bila poznata kao mesto za prostituciju, posebno maloletnika. Ona je tih 70-ih šokirala ceo svet – a zapravo samo je otkrila surovu realnost. Osim što je pričala priče iz svog života u periodu od četiri godine, knjiga je poslužila kao portret Zapadnog Berlina u to vreme i brzo je prodata u milionima primeraka. Njena priča je bila toliko šokantna da skoro niko ko je čitao nije verovao da će prava Kristijan F. živeti mnogo duže. Bila je pravi bum i Kristijana je tako stekla veliku slavu. Sa slavom ide i novac, a i njena želja da svoj život potpuno sredi odvela je u Los Anđeles gde su je zvali ‘džanki princeza’, a tamo je navodno spavala sa Dejvidom Bouvijem. Pobegla je iz Nemačke, ali ne i od svojih demona, te kako je policija u Americi uhvatila sa drogom, morala je da napusti ovu zemlju. Pokušavala je da sredi svoj život i na odvikavanju upoznala čoveka sa kojim je 1996. dobila sina Filipa. Partner ju je ostavio, a dete oduzela socijalna služba. Pričalo se čak da je u jednom trenutku otela svoje dete i otišla u Amsterdam, ali da se to nije završilo kako je želela. Tri decenije kasnije, Kristijana je objavila svoje memoare ‘Kristijana F – Moj drugi život’. Njeno zdravlje je narušeno zbog hepatitisa C od kojeg je dobila 80-ih godina. Snimljen je i film po njenoj prvoj knjizi, ali njoj se nije nešto dopao. „Ali zapravo mi se film ne sviđa toliko, ne opisuje kako sam odrastala, kako su me roditelji zanemarivali. Moj otac je bio pijanac i zlostavljao je moju sestru i mene. Bio je kolerik, a moja mama nije radila ništa, više je volela svoju aferu sa drugim muškarcem i brinula o svojoj lepoti. Bila sam tako usamljena kada sam bila dete. Samo sam želela da pripadam i borila sam se sa svetom”, istakla je Kristijana u intervjuu 2013. godine. u njoj postoji kajanje što je svoju priču uopšte podelila sa svetom. „Mislim, imala sam 16 godina kada sam napisala knjigu i samo sam htela sve da izbacim iz sebe. To je bila terapija za mene. Mislili smo da će knjiga biti posebno interesantna, ali ipak samo jedna među hiljadama. Ali toliko smo pogrešili. Odjednom sam postala poznata, ali nisam mogla da shvatim šta to znači za moj život. Za javnost sam bila poznata narkomanka, kao eksponat. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, da me vide i da me pitaju: ‘Hoće li uspeti ili ne? Da li je već mrtva? Da li je još uvek zavisnik?’ Nisu me želeli kao komšiju ili devojku njihovog sina. Kristijana F je kul izdaleka, ali ne preblizu, nikako! Ne zanima ih ništa u vezi mene, osim što sam narkomanka. To je razlog zašto žalim što sam napisala knjigu i što je snimljen film”, istakla je ona tada. Tri njena bliska prijatelja su umrla u vreme kada je film izašao i to što je ispričala svoju priču nije joj spasilo život. „Ako ništa drugo, verovatno ga je skratilo. Ne bih imala sav taj novac od honorara, pa možda ne bih bila u prilici da kupujem heroin toliko godina posle. Možda bih se ranije očistila i danas bih bila u boljem stanju.” I te 2013. godine otkrila je da na metadonu, a da ponekad zapali i džoint. „Pijem previše alkohola. Moja jetra će me ubiti. Imam cirozu zbog hepatitisa C. Umreću uskoro, znam to. Ali nisam ništa propustila u životu. Dobro sam s tim. Dakle, ovo nije nešto što bih preporučila ikome: ovo nije najbolji život za živeti, ali to je moj život”, istakla je Kristijana 2013. godine. Njene poslednje fotografije iz javnosti su upravo iz te godine. godine kad je predstavljala knjigu „Moj drugi život“. „Nadam se da će ‘Moj drugi život’ više uplašiti ljude da ne koriste droge nego moja prva knjiga. Sasvim sam sigurna da hoće. Opisuje koliko sam bola imao u životu i već sam objasnila da verujem da ću umreti veoma ranom i bolnom smrću.“ MG103 (N)