Description Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda.

Rukopis Ivana Ristića o diplomatskom delovanju Milana Rakića u Sofiji nastao je kao rezultat njegovog iscrpnog istraživanja jugoslovensko-bugarskih odnosa u prvoj deceniji posle Prvog svetskog rata. Rakićev boravak u Sofiji s razlogom je kod savremenika smatran za jedan od najsloženijih diplomatskih zadataka. Temeljno poznavanje domaće i strane arhivske građe, srpske i bugarske istoriografije, omogućilo je autoru da ukaže na složene okolnosti u kojima je Milan Rakić, pesnik i diplomata, neposredno po okončanju rata u kojem su se Srbi i Bugari nalazili na suprotnim stranama, radio na sređivanju odnosa dve države. Pored sažete književne i diplomatske biografije Rakića, posebna pažnja poklonjena je njegovim analizama prilika u Sofiji, kontaktima sa bugarskim političarima i političkim previranjima u Bugarskoj početkom 1920-ih godina. Sačuvana diplomatska korespondencija Milana Rakića iz Sofije, koju je Ivan Ristić sakupio i stručno obradio, čini osnovni deo knjige, važan je i zanimljiv doprinos, kako našoj političkoj istoriji međuratnog perioda, jugoslovensko – bugarskih odnosa, tako i poznavanju delovanja pesnika, kao savesnog, izuzetno posvećenog i obrazovanog diplomate, u složenim prilikama kakve su vladale u odnosima Kraljevine SHS i Bugarske.

Broj strana: 326 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2013. Izdavač: Clio Istoričari često ignorišu ulogu „špijuna“ u modernoj istoriji. Neki od ovih ljudi su, međutim, odigrali ključnu ulogu u događajima za koje verujemo da su nam dobro znani. „Tajna istorija 20. veka“ predstavlja jedinstvenu antologiju svedočanstava bivših velikih obaveštajaca koji su doprineli oblikovanju današnjice. Reč je o tajnoj povesti koja se ne može naći ni u jednom udžbeniku na svetu. Vodeći nas kroz istoriju počev od ruševina Drugog svetskog rata, preko hladnoratovske podele sveta na Zapadni i Istočni blok, sve do aktuelnih terorističkih pretnji, prekaljeni špijuni otkrivaju nam u ovoj knjizi najznačajnije epizode u svojoj karijeri. Među njima su mnoga poznata imena, poput Markusa Volfa iz Istočne Nemačke, koji je uspeo da ubaci svog čoveka kod zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta, ili, recimo, Kima Filbija, dvostrukog agenta koji je radio za britansku i sovjetsku obaveštajnu službu. Ipak, većina obaveštajaca u ovoj knjizi javnosti je malo poznata, a njihova svedočanstva, potekla iz memoara ili intervjua, ilustruju važnost obaveštajnog rada u istoriji.

ISBN: 978-86-7346-586-9 Broj strana: 372 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16.5x24.5 cm Godina izdanja: 2007. Izdavač: Dereta "Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju." Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spomenuti tekst se nalazio skriven među kožnim koricama jedne obimne knjige računa, u veoma lošem stanju i sa očiglednim znacima da je pretrpeo posledice požara. W. F. Bergersen, jedan nemački putnik koji je zaslužan za ovo otkriće, predao je tu knjigu, zajedno sa pergamentom, crkvenim vlastima u Seu d'Urhel.

Broj strana: 478 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2020. Izdavač: Prometej, Novi Sad Prvi put u jednoj knjizi, na srpskom jeziku, sabrani su svi eseji o Jugoslaviji. Eseje je Peter Handke pisao u periodu od 1991. do 2011. godine: OPROŠTAJ SANJARA OD DEVETE ZEMLJE – Stvarnost koja je prošla: Sećanja na Sloveniju (1991) ZIMSKO PUTOVANJE DO REKA DUNAVA, SAVE, MORAVE I DRINE ili Pravda za Srbiju (1996) LETNJI DODATAK ZIMSKOM PUTOVANJU (1996) PITAJUĆI U SUZAMA – Potonji zapisi o dva krstarenja Jugoslavijom u ratu, marta i aprila 1999. (2000) OKO VELIKOG TRIBUNALA (2003) TABLASI DAJMIJELA – Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića (2006) KUKAVICE IZ VELIKE HOČE (2009) PRIČA O DRAGOLJUBU MILANOVIĆU (2011) Peter Handke jedan je od najuglednijih i najuticajnijih književnika današnjice. Autor je stotinak knjiga proze, pozorišnih komada, radio-drama, poezije, eseja, hronika. Posebno su, kulturno, ali i politički, značajni Handkeovi eseji o Jugoslaviji sabrani u ovoj knjizi. Naslov knjige Istorija iza pripovesti dao je autor lično, za ovu priliku, „protivstavljajući“ istoriografiji pripovedanje i umetničko delovanje. Područje za koje je Handke oduvek bio i ostao vezan jeste prostor bivše Jugoslavije koja je u njegovoj književnosti, pa i u esejima ove knjige, važna književna tema… „Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: Aha, prosrpki! ili Aha, jugofil! – taj bolje da dalje ne čita.“

ISBN: 9788651514084 Broj strana: 299 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2018. Izdavač: Prometej, Novi Sad Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica Škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine.Posle tri godine bolnica je pratila prodor srpskih armija i oktobra 1918. organizovala je bolnicu u Vranju, kroz koju su prošle hiljade srpskih, britanskih, francuskih, bugarskih ranjenika, bolesnika, vojnika i civila. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila na kuma na krštenju. Dr Emzli se s tugom rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u Vranju, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za njen rad. Veoma je zavolela svoje Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila svoje Srbe, kojima je poklonila najlepše godine svoje mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik, a srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu.

Opis "Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba - Momčilo Petrović" Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Broj strana: 157 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2021. Izdavač: Prometej, Novi Sad Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog.

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

ISBN: 9788676399680 Broj strana: 867 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14x20 cm Godina izdanja: 2006. Izdavač: Prometej, Novi Sad Nebeska harmonija Najveće i najzahtevnije Esterhazijevo delo bez sumnje je roman HARMONIA CAELESTIS (2000), velika i obimna istorija porodice Esterhazi koja obuhvata gotovo osam vekova. Esterhazijevih ima, dabome, svakojakih, ali su uvek bili značajni u istoriji države i nacije. Romansijer uvek govori o ocu, središnjoj i najvažnijoj figuri u porodici Esterhazi, ne navodeći njegovo ime, i o viđenju oca iz perspektive najstarijeg sina; očevi ginu, umiru, nestaju, najstariji sin postaje novi otac, ali je junak obimnog romana jedan višestruki otac. Sve do oca samog pisca, koji je rođen posle Prvog svetskog rata i umro u Kadarevo vreme. Otac za ocem i tako 800 godina sačuvane tradicije, koju autor, takođe jedan u nizu očeva, razgolićuje, ne upadajući u zamke sentimentalnosti, lažne patetike, žala za boljim i srećnijim vremenima. Radeći na romanu punih devet godina, iz ogromne građe on bira samo najvažnije i gradi vrhunsko remek-delo savremene književnosti. Esterhazijev ogromni roman je poema o ocu i naciji i obuhvata istoriju Mađarske, ali i Evrope, jer su grofovi Esterhazi u centru zbivanja ovog dela sveta, a kritičari su bez pogovora rekli kako je napisan jedan od najvećih mađarskih, ali i srednjoevropskih romana O autoru Peter Esterhazi (Esterhazy Peter, 1950), esejist, novelista, romansijer. Savremeni mađarski pisac koji je veoma poznat u svetu, naročito u Zapadnoj Evropi; o tome govore brojni prevodi njegovih dela. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. Zbog situacije u socijalističkoj Mađarskoj, znao je da ga poreklo sprečava da bira svako zanimanje, završio je studije matematike, i kratko vreme je radio u svojoj struci. Od 1978. godine je profesionalni pisac slobodnjak. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979) je delo koje ga je odmah uvrstilo u vrh savremene mađarske proze. Roman je ironično-satiričan, nije lak, zahteva od čitaoca napor, ali ga istovremeno uvlači u srž problema. Uvod u lepu književnost (?) predstavlja obimnu i raznovrsnu knjigu kojom su obuhvaćena mnoga kraća dela autora. Pomoćni glagoli srca (1985) opet je roman koji se razvija na dva nivoa, omiljeni postupak pisca. Veliku pometnju i mnogo rasprava izazvao je njegov roman Dvanaest labudova (1987) koji je pripisan mađarskoj pesnikinji 17. veka Lili Čokonai; opet je to velika mogućnost za poigravanje i bravuroznost. Knjiga o Hrabalu (1990) roman u kojem jedan pisac traga i nalazi drugog pisca, Bohumila Hrabala, koji mu služi kao uzor, ali i deo njegovog bića, toliko čak da se njegova supruga zaljubljuje u Hrabala. Pogled grofice Han-Han (1992) roman čiji je glavni junak iznajmljeni putnik koji traga za Dunavom. Harmonia caelestis (2000), obimni roman o gotovo osam vekova porodice Esterhazi koji je pisao devet i po godina, odmah je postao jedno od njegovih najvažnijih dela, možda do sada njegov stvaralački vrh. Interesovanje za ovaj veliki roman podstaknuto je specifičnim nastavkom, Ispravljeno izdanje (2002), u kojem sam pisac otkriva, i to posle prethodne knjige, u kojoj je podigao spomenik ocu; da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi bio doušnik režima. Kod nas su prevedena i objavljena sledeća Esterhazijeva dela: Mala mađarska pornografija, Jedna žena, Knjiga o Hrabalu, kao i obiman izbor iz njegovih esejističkih knjiga Ribica, labud, slon, nosorog. Nagrađen je nizom međunarodnih književnih nagrada i priznanja, između ostalih Nagradom Sandor-Maria, Vilenicom i Herderovom nagradom.

ISBN: 9788651515302 Broj strana: 455 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Prometej, Novi Sad Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. Za većinu žena sa različitim stepenom integracije, to je bila prilika da poboljšaju statusnu ulogu žene u društvu, ali njihov primarni motiv bio je humanitarni rad. Ovo je priča, iz ugla žene, o srpskom vojniku i Srbiji. Istovremeno, to je priča o njima, o tim ženama koje su došle u Srbiju u „najgoru od svih zlih vremena“, kako je jedno takvo naše stradanije, definisao monah Isaija krajem 14. veka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihov pogled je drugačiji. One nisu u bitkama, na ratištu, nego u samom štabu Smrti i Života, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke, u nemogućim uslovima, kada čovek pada na nivo elementarnog preživljavanja. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, impresionirane i iskreno začuđene njegovim podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju. Pišu i govore o njemu kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici. Ostavljaju beleške o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi Tamo daleko, humanom odnosu prema zarobljenicima… One su pouzdani svedoci ratne pošasti, stradaju i same, uporne su u svojoj misiji da budu rame uz rame sa srpskim vojnikom i srpskim ženama, doktorkama ili običnim seljankama. Pri tome, u prvom planu je stalno prisustvo smrti, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani. To je ljubav ratnika prema zemlji, porodici, poeziji, prijateljima, i ljubav spisateljica prema tim ratnicima koji su osvetljeni sa izuzetnom osećajnošću. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. U pitanju je saživljavanje sa njihovim patnjama, istovremeno i sopstveno stradanje u krilu ratnog haosa, i to bez reči žaljenja. I one su izložene najvećoj drami, gotovo jednako kao i njihov „junak“. … Smisao knjige Strankinje o srpskom vojniku jeste da da potpuniju sliku Velikog rata. Izborom su obuhvaćene one heroine koji su pisale o događajima – njihova pisma, dnevnici, sećanja, uzbudljiva su građa koja svedoči i o njihovom delu. Time se, na neki način, baca jače svetlo na njih, ali mnogo je onih koje su jednako samopregorno radile i donekle ostale u senci, jer nisu imale vremena ili naviku da ostavljaju pisani trag. Čitajući redove autorki zastupljenih u ovom izboru nailazimo i na njihova imena i njihovo delo. U dragocenim knjigama i istraživanjima naših i stranih autora studiozno se osvetljava humanitarni rad svih tih strankinja koje su došle u Srbiju za vreme Prvog svetskog rata, ali i patriotska žrtva naših heroina i njihova pisana svedočanstva. – iz Predgovora, Ratomir Damjanović

ISBN: 9788651509189 Broj strana: 480 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Prometej, Novi Sad Pitanje ratne odgovornosti Pitanje utvrđivanja odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata jedno je od najkontroverznijih pitanja istorijske nauke. Njime su se u prethodnih sto godina, pored istoričara, bavili i političari, propagandisti, pravnici, novinari i publicisti. Još tokom trajanja rata obe zaraćene strane nastojale su da pokažu kako je protivnički blok kriv što je do rata došlo. U tome nisu birana sredstva. Korišćene su poluistine, neistine pa i falsifikati. Jedan od primera za to je sudbina arhivske građe koju je austrougarska vojska zaplenila u Srbiji tokom rata. Ona je odneta iz Srbije, a kasnije je „stilizovana”, zapravo falsifikovana, tako da se dokaže da su Rusija i Srbija odgovorne za rat. Ova „stilizacija” vršena je u Beču i Terezienštatu (Tešinu), centru austrougarske vojnoobaveštajne službe, o čemu je kasnije u svojim memoarima svedočio Maksimilijan Ronge, jedan od učesnika ovoga posla. Na konferenciji mira u Parizu formirana je posebna komisija koja se bavila utvrđivanjem ratne odgovornosti. Ona je koristila tada raspoložive dokumente, ali ni ona nije u potpunosti bila objektivna, jer je pre svega radila u interesu pobedničkih sila. U izveštaju ove komisije između ostalog stoji i nedvosmislena tvrdnja: „Centralne sile su planirale rat zajedno sa svojim saveznicima, Turskom i Bugarskom i rat je rezultat namernih poteza koji su počinjeni da bi rat postao neizbežan”. Iz rada ove komisije pristekao je 231. član Versajskog mirovnog ugovora, u kome se između ostalog kaže da Nemačka kao potpisnica „...prihvata odgovornost Nemačke i njenih saveznika za sve gubitke i štetu koju su savezničke i pridružene vlade i njihovi stanovnici pretrpeli kao posledice rata koji im je nametnula agresija Nemačke i njenih saveznika ...” Nemačkoj su nametnuti vrlo teški uslovi mira, koji su podrazumevali isplatu ratne štete (od basnoslovnih 246 milijardi zlatnih maraka, čija bi isplata prema Jangovom planu trebalo da traje do pred kraj 20. veka), teritirijalne gubitke, privremeni gubitak suvereniteta nad privredno značajnim oblastima, razoružanje i međunarodnu izolaciju nezapamćenu u novijoj istoriji. Sve to su bili vrlo ozbiljni razlozi da nemačka vlada, koja je uvaj ugovor potpisala pod pritiskom, pokrene vrlo organizovanu kampanju za reviziju ovog ugovora. Smatralo se da se to najubedljivije može postići revizijom istorije i dokazivanjem da je neko drugi odgovoran za početak rata. U tu svrhu je odmah u okviru ministarstva inostranih poslova formiran tajni odsek koji je trebalo da se bavi ovim poslovima. Kasnije su formirane još neke organizacije i instituti koji su imali isti zadatak. Kao rezultat rada ovih organizacija objavljeno je nekoliko hiljada knjiga i članaka koji su dokazivali da je neko drugi, a ne Nemačka odgovoran za izbijanje rata. Slično su se ponašale i druge evropske vlade, ali u znatno manjem obimu i slabije organizovano. Izuzetak je bila sovjetska Rusija, koja je objavljivala istorijske izvore i knjige kojima je za izbijanje „imperijalističkog rata” krivila evropske imperijaliste, ali i svoju carsku vladu. Objektivniji istoriografski pristup bio je moguć tek posle drugog svetskog rata, kada je postojala dovoljna vremenska distanca, ali i kada više nije bilo goruće potrebe za revizijom koja je proisticala iz odredaba Versajskog mirovnog ugoovra. Među mnogobrojnim objektivnim istorijskim radovima nastalim tokom 1960-ih i 1970-ih godina izdvajaju se dela nemačkog istoričara Frica Fišera, a kod nas akademimika Andreja Mitrovića.

Knjigu Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera priredili su i izdali Joža Horvat i Zdenko Štambuk (Zagreb: Rožankowski, 1946, 520 str.). Knjiga sadrži preko 100 faksimila dokumenata i izjava istražnim i pravosudnim organima i materijala komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, preko 40 faksimila novinskih članaka iz vremena NDH, preko 70 fotografija i drugih izvora koji svedoče o teroru, upućivanju u logore, masovnom pokrštavanju Srba, zločinima nad srpskim stanovništvom i kolaboraciji dela katoličkog klera s ustaškim režimom, kao i direktnom učešću pojedinih pripadnika Rimokatoličke crkve u ovim zlodelima. Priređivači knjige, Joža Horvat i Zdenko Štambuk, bili su hrvatski književnici i publicisti, predratni članovi KPJ i prvoborci, posle rata prvi član Agitpropa CK KPH, zadužen za sektor kulture, a drugi član Agitpropa Oblasnog komiteta KPH za Istru.Prvi reprint izdanja iz 1946. objavljen je 1989. u Hanoveru, drugi 2007. u Banja Luci, a treći reprint objavila je Zaklada August Cesarec u Zagrebu 2008. Prema rečima profesora iz Zagreba, Svetozara Livade, štampanje ove knjige odbio je čak 21 hrvatski izdavač, a kardinal Božanić pretio je državnim tužilaštvom. Katolički teolog i novinar, Drago Pilsel, u predgovoru za ovaj reprint, piše između ostalog: „… Crkva (je) napadala samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH (i taj se napad nastavlja jer pravog ograđivanja i pravog kajanja kakvo su, primjerice, pokazali tijekom minulih desetljeća njemački katolici, ali i drugi kršćani, u nas nije bilo)…“. Objavljivanje reprinta 2008. izazvalo je burne reakcije u jednom delu hrvatske javnosti. Katolički teolozi i istoričari tvrdili su da se radi o „provali mržnje prema Katoličkoj crkvi“, da je knjiga „okrvavljeni komunistički propagandistički pamflet“, „Oznina izmišljotina i podvala“, „zbirka falsifikata i prepariranih izjava“, koje „nijedan suvremeni povjesničar, bez obzira na političku ili ideološku opredijeljenost, tu ’knjigu’ ne uzima kao relevantan povijesni izvor“, koja je postala „… modelom za ’historiografska istraživanja’, kao i za ’povijesnu istinu’ o Katoličkoj crkvi u cijelom komunističkom vremenu“. Urednik Glasa koncila napisao je i da se u Hrvatskoj „dogodila zlouporaba demokracije i da baš oni koji su svoje idejne protivnike i neistomišljenike bez suđenja ili na lažnim suđenjima osuđivali na smrt i robiju koriste demokraciju za ponovno buđenje opasne ideološke mržnje koja truje odnose među ljudima“. Doveden je u pitanje i celokupan rad komisija za ratne zločine, a zatim i istoriografskih studija koje su se na njihove nalaze oslanjale, istražujući delatnost Rimokatoličke crkve.Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, kao celinu, svakako treba posmatrati u kontekstu priprema i suđenja kardinalu Alojziju Stepincu 1946. godine, kako kaže istoričar Ivo Goldštajn, ali to ne umanjuje važnost objavljenog materijala. Mnogo godina kasnije neki od članova Politbiroa KPJ i organizatora suđenja tvrdili su da se radilo o političkom suđenju, kao odgovoru vlasti na kontinuirani otpor biskupa i Pastirsko pismo. Milovan Đilas je u svojim sećanjima pisao da Stepinac sigurno ne bi bio izveden pred sud zbog svog ponašanja za vreme rata da nije nastavio da se opire novom režimu, ali dodaje da to ne znači da nije bilo osnova za optužbu protiv njega. A da je bilo, pored ove knjige, potvrđuje još čitav niz zbornika građe, članaka, studija i monografija, objavljenih u posleratnim godinama.Ponovno objavljivanje reprinta ove knjige važno je iz više razloga. Prvi i svakako najvažniji je da se ne zaborave žrtve. Drugi je da se, u talasu revizionizma, podseti na izvore koji svedoče o zločinima i omogući dalji rad na istraživanjima jer se istorijsko istraživanje, kako kaže Džon Toš, „ne svodi na pronalaženje jednog pouzdanog izvora da bi se iz njega izvuklo sve što on može da pruži“, već na analizu i upoređivanje što više različitih izvora, „najbolje iz svih izvora koji se odnose na temu istraživanja“, što podrazumeva i proveru autentičnosti, verodostojnosti i pouzdanosti. „Na taj način će se lakše uočiti sve netačnosti i iskrivljavanja određenog izvora i istoričar će potkrepiti svoje zaključke.“

ISBN: 9788651509165 Broj strana: 299 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Prometej, Novi Sad Za vreme svetskog rata došao sam krajem marta 1915. godine u Beč, u cenzuru za prepisku ratnih zarobljenika. Ova je institucija bila ogranak takozvanog „Gemeinsames Zentralnachweisbureau”-a, koji je bio uspostavljen od austrijskog Crvenog krsta radi obaveštavanja o ratnim zarobljenicima. Nu cenzursko odelenje (Wien I., Tuchlauben 8.)ovoga biroa stajalo je pod upravom jednog aktivnog oficira - isprva jednog majora, a kasnije jednog đeneralštabnog pukovnika - koji je bio podređen ratnom ministarstvu. U tom cenzurskom odelenju radili su kao cenzori penzionisani oficiri, za front nesposobni, ali kvalifikovani vojnici, zatim i civilna lica, pa i ženske. Civili su bili ponajviše dobrovoljni, besplatni cenzori, siromašniji su bili plaćeni. Oni behu mahom profesori, viši državni činovnici, učitelji itd. Cenzorsko odelenje imalo je za pojedine jezike zasebne grupe, i to, za srpski jezik, a baška za hrvatski i slovenački, za ruski i rusinski (ukrajinski),za češki, poljski, slovački, nemački, madžarski, rumunski, francuski, engleski, talijanski i druge orijentalne jezike. Osim ovih grupa je imalo 24 referata za političke i karitativne stvari, zatim 3 vojnička referata i to za Rusiju, Srbiju i Italiju. Ovi vojnički referati behu u stvari izveštajna mesta za vojničku špijunažu. U nadležnost ove cenzure padala je samo prepiska ratnih zarobljenika i interniranih lica. Korespondencija je dolazila u poštansku grupu, gde je sortirana bila po jezicima. Odavde je došla u pojedine grupe po jeziku, gde su ih cenzori čitali. Ako je pismo bilo nezamernog sadržaja, cenzor je pismo propustio, inače ga je imao predati starešini cenzora, da ga dostavi pojedinim referentima ili upravi. Docnije, kada se kod nekojih grupa primetilo de cenzori ne čitaju dosta savesno ili propuštaju pisma, koja bi zadržavati (inhibirati) trebalo, bila je organizovana jedna „hipercenzura”, koja je kontrolisala rad pojedinih cenzora. Ja sam bio isprva običan cenzor u srpskoj jezičkoj grupi. Pročitao sam nekih 25-30 hiljada srpskih pisama iz svih krajeva vasceloga Srpstva. Brzo sam zapazio da u njima leži narodno blago, koje bi sačuvati trebalo. Ovu moju ideju na žalost nisam mogao nikome poveriti, jer su u grupi sve sami Hrvati bili, čije raspoloženje prema Srbima u početku rata nije bilo baš najbolje. Da sam im predložio sistematski rad za skupljanje pisama interesantnijeg sadržaja, izložio bih se bio, da mi ideju nađu ili smešnom ili veleizdajničkom. Bio sam, dakle, isprva sam na sebe upućen. Ipak sam brzo otkrio među njima i jednog Srbina katolika, Antona Poturičića. Ovaj inteligentni čovek, poreklom od žumberačkih Srba, bio je penzionisani učitelj iz Srema. On je bio pun ljubavi prema svemu što je pravedno i plemenito. Zbog toga je bio i gonjen, pa je i zbog svojih srbofilskih načela i denunciran bio pri početku rata, te ga je mitrovački sud i osudio na zatvor u trajanju od dva meseca. On je imao jednu izvanredno dobru metodiku u nastavi računa za osnovne škole, koju je on sam izmislio. Mnogo sam ga molio da tu metodiku napiše, - nu sudbina je drukče htela. Kad je 1918. godine žurio da se vrati u svoju oslobođenu „otadžbinu” u Srem, umre na putu u Budimpešti. On je prevodio na nemečki jezik pisma zamerenog sadržaja. Te kad sam početkom aprila 1916. godine premešten bio iz srpske u hravatsku grupu za vojnog konzulenta i referenta u karitativnim stvarima austro-ugarskih vojnika zarobljenih u Italiji, onda sam od Poturičića dobijao srpska pisma na prepisivanje. Starešina cenzora u srpskoj grupi beše već od novembra 1914. godine A. fon R., Hrvat, rimokatolik, rodom iz Like. On je početkom 1915. godine organizovao jednu posebnu grupu pod imenom „Kundschafter” grupe, čiji rad je ovde u III. Poglavlju opisan. Njegov sekretar beše jedan prikriveni Čeh, Johan Prehtl, koji me je o svim važnijim stvarima te „Kundschafter” grupe tačno obaveštavao, te se delom i ovoj dvojici može zahvaliti, da je moja zbirka dopunjena mogla biti i iz godina 1916-1918. Starešina u hrvatskoj grupi beše isprva Dr. Rudolf Ban, viši činovnik p. k. ministarstva za kult i nastavu, čovek odlične spreme i lepote duha. Bio je dobar Hrvat i Slovenin, korektan u svakom pogledu. Imao je nepriliku zbog toga, što se opirao jednom bečkom univerzitetskom profesoru, koji je kao politički referent kod cenzurne uprave zahtevao od hrv. Grupe, da se na temelju hrvatske prepiske sastavi statistika o Hrvatima u kakoj meri su „sumnjivi” i na kojem teritoriju su „zaraženi” antidinastičkim osećajima. Dr. Ban se nije hteo prihvatiti toga posla, te je ustao u obranu Hrvata i to tako oštrim tonom, da su oboje morali napustiti svoja mesta. Posle njega je došao za starešinu hrvatskih cenzora Dr. Milan Hopa, bivši slovački narodni poslanik. Čovek vrlo dobrih kvaliteta i odličan Slovenin. Pored njega sam, kao vojni konzulent, upoznao sav materijal hrvatske grupe i bili smo oboje na čisto jedan s drugim te se nisam morao bojati da će mi se prepisivanje pisama i silna radoznalost zameriti. Ovde izneta srpska pisma ponajviše su takve prirode, koja su zbog svog sadržaja od cenzure zaustavljena (inhibirana) bila. Takih pisama je bilo u srpskoj grupi vanredno mnogo, nu ovde se nisu mogla sva pokupiti, jer nisu došla do mojih ruku. Taka pisma su za istoričara i političara interesantna, jer ih je pisac pisao, a da nije mogao pomišljati na to, da će mu pismo pod austrijsku cenzuru doći; a baš taka pisma otkrivaju psihu srpskog naroda. Ostala pisma, koja nisu inhibirana, od kojih isto tako ima dosta primera ovde, izneta su da se vidi kako srpski narod uopšte piše, i ona će biti od vrednosti za književnike, filologe, socijologe, pa i filozofe. U svim tim pismima ogleda se duh i duša srpskog naroda, čije poznavanje stoji u interesu svakog radnika na naučnom polju, koji se bavi pitanjima kulturne sadržine. Budući pak, da tek komparacija daje vrednost stvarima, to sam ovde izneo na uvid i nekoliko hrvatskih i slovenačkih pisama, koja smo u bečkoj cenzuri po hrvatski i slovenački politički mentalitet karakterističnima držali. U ovim pismima nije izneto ni jedno ime kad bi to piscu ma i najmanje neprijatno moglo biti. Jer političko shvaćanje pre i za vreme rata, moglo se je promeniti posle rata u promenutim prilikama, pa ne bi bilo pravo da se po koji pisac izvrgne kritici svoje sredine, ako mu je međutim nastupio u duši preobražaj u prilog naše nove države: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako isto nisu izneta ni imena kod onih pisama familijarnog sadržaja, gde se ma i najmanje pretpostavilo, da bi to pisca u njegovim osećajima uvrediti moglo. Ovde izneta pisma sva su verno i tačno prepisivana, bez ikakve preinake, doslovce onako, kako ih je pojedini pisac napisao. Baš u tome i leži originalnost ovih prepisa, jer se iz njih tačno vidi kakvim dijalektom i kakvom ortografijom piše narod pojedinih krajeva i kako je dobro primenjeno pravilo Vuka Karadžića: piši onako kako govoriš. Da se vidi kako je velika razlika između srpskih i nemačkih pisama u pogledu pravopisa, navešću za poznavaoca nemačkoga jezika jedan primer: „got zum grus und Jesus zum Schlus O Liber Vreind Mateis ich Neme di Veter in di Hand um dir ein Bar zeilen zu Schreiben aber Mit draurihe Hertzen Weil ih So ung Liglich Bin Weil ir Mir Schreiben dud das Mein Liber Man der Mesch Johan gestorben ist aber Liber Liber Vreind Matei Sei doch so gut und Schreibet Wan das er gestorben ist und Wi Lang das er grang war und was im doh gefelt hat Weil ih habe doch kein Ruh Mer dag und Naht weil ih doh So draurich ver Lasen Bin Vom Meim Man und jetz Noh von Mein Liben Kind Vrantzel der ist auh gestorben und da kan Man Sih doh Schon dengen wi es ist und wi Schwer Weil der Man in Serbin Ligt und ein Kind im Seget*) ein Kind im wugava**) ein Kind in Sarbolsch und der Man in Serbin da kan ja keine Ruh Mer Haben Dag und Naht und Liber Mateis Sei doch So gut und Schreib wan das der Hantz gestorben ist und wo das er gestorben ist ob er Schbital gelen wer O Liber Mateis Neis kan ih dir Nicht Vil Schreiben als das ih Noh got Lob ge Sund Bin und jetzt Lossen wir dih reht Schön grisen und Kisen und ich Bite dih das du Balt zu rig Mir Schreiben Dust…” Naravno, i kod srpskih seljačkih pisama nema interpunkcije, ili, ako je ima, onda se pisac ograniči samo na tačku. Da bi se pisma lakše čitati mogla, ja sam interpunkciju, gde je falila, dopunio. Srbi su pisali ponajviše ćirilicom, ali u mnogo slučajeva, zbog zabrane ćirilice, ili što su tako iskustvo imali, da im latinicom pisano pismo pre stigne, ili što su bili u zapadnim državama, - pisali su i latinicom. Tačno prema pismenu, istim pismenima je i prepis napravljen. Svi krajevi Srpstva su tu zastupani. Samo jedino iz južnih krajeva Srbije, u granicama 1913., nema ni jednog pisma, jer su maćedonska pisma zbog njihove stare slovenske ortografije ulazila u „balkansku” grupu, sa kojom nisam imao nikakve veze. Dr Vladislav Pandurović