Dosta dobro očuvana 190 strana 240 grama 1971. godina

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST Dodatne informacije Godina izdanja 1999 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST Dodatne informacije Godina izdanja 1999 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Živojin Bata Kara – Pešić (1938) je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu, (1964) posle čega je boravio u Parizu, Salcburgu i Londonu na postdiplomskom usavršavanju. Radio je kao samostalni istraživač u urbanizmu i kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ( 1989-1993). Objavio je veći broj radova o urbanizmu, arhitekturi i drugim srodnim temama u zagrebačkim, beogradskim i novosadskim časopisima. Kraće tekstove pisao je za Student, Književnu reč, NIN, Politiku, Dnevnik, Republiku, Vreme… U toku 1993/1994. godine sarađivao je sa radijom B-92 (emisije „Beograde bez ograde“ i „Ritam iskusnog srca“). Preveo je više književnih tekstova sa francuskog, engleskog, italijanskog i ruskog. Bio je potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije (1996-2000). Za visoke domete ostvarene u prevodilačkom radu dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ (2011). Objavio je knjigu ogleda o arhitekturi i urbanizmu Dorasti za bravu (Novi Albatros, 1986). PRIKAZ knjige: Ivan Milenković, ”Ko drži dizgine, a ko će da izgine”, u: Vreme, br. 1517, 30. januar 2020.

Knjiga nam otkriva Lazu Lazarevića kao hrišćanskog pisca. Laza K. Lazarević (13. maj 1851. - 10. januar 1891.) Rođen u Šapcu, u trgovačkoj porodici. U devetoj godini ostaje bez oca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju uči u rodnom Šapcu, a potom u Beogradu višu gimnaziju, gde se upisuje na Pravni odsek Velike škole. U vreme njegovog studiranja na Velikoj školi u Beogradu među ondašnjim studentima veoma je jak pokret Svetozara Markovića, kojim je i Lazarević najpre bio oduševljen. Međutim, kasnije je uticaj njegov majke, potpuno suprotan onom Svetozara Markovića, očigledno nadvladao. Kao državni stipendist boravi u Berlinu gde studira medicinu (1872 - 1879). Kasnije je radio kao lekar praktičar, civilni i vojni lekar, a uz put se bavi književnim radom. Književni rad počinje 1868. prevodima Černiševskog, Gogolja i darvinističkih prirodnjačkih članaka, a potom 1879. i svojom pripovetkom Prvi put sa ocem na jutrenje. Napisao je malo, devet završenih i osam nezavršenih pripovetki. O Lazareviću se uglavnom govori kao o pesniku srpske patrijarhalne porodice i idiličnog života srpskog sela. Gotovo nikako Lazarević nije tretiran kao hrišćanski pisac. Umro je od tuberkuloze.

Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. Sadržaj I. TEORIJSKA POLAZIŠTA. – II. BIOLOGIJA KONFLIKATA. Za šta smo programirani. – III. PSIHOLOGIJA KONFLIKATA. Šta je to što nas goni naprijed? – IV GEOGRAFIJA I HISTORIJA KONFLIKATA. Uvijek i svugdje. – SOCIOLOGIJA KONFLIKATA.Zašto se jedni podnose a drugi ne? – VI. ANTROPOLOGIJA KONFLIKATA. Mislimo u mitovima. – VII. POLITOLOGIJA I EKONOMIJA KONFLIKATA. Interesi u pozadini. – VIII. FILOZOFIJA KONFLIKATA. Zašto ubijamo? – IX. RJEŠAVANJE KONFLIKATA. – Pogovor prevoditelja : MATERNJI JEZIK MOJE OTADŽBINE.

Prodajemo knjigu Čarls Grant - Dosije X: Vihor. Toplo Vam preporučujemo ovu knjigu ukoliko ste ljubitelj Dosijea X. "Vihor" je roman koji je napisan po likovima koje je stvorio Kris Karter. Godina izdanja: 1997 Izdavač: Radio B92, Beograd Tiraž: 1000 Povez: Meki Broj strana: 264 Cena za ovaj proizvod je 250 dinara. Ako želite da kupujete predmete sa dobrim vibracijama na pravom ste mestu. Verujemo da možete da nađete bar jedan predmet u okviru našeg izloga koji odgovara Vašoj vibraciji. Stanje svakog predmeta je prikazano jasno putem fotografija. Takođe i detaljan opis će Vam pomoći da se lako odlučite za kupovinu oglašenog predmeta. Moguće je lično preuzimanje u Beogradu ili slanje kurirskom službom (primalac plaća poštarinu). Ako se šalje kurirskom službom, poslaćemo Vam kod za praćenje pošiljke. U slučaju slanja predmeta kurirskom službom svaki predmet je dobro upakovan. Shodno tome nismo odgovorni za eventualne reklamacije u slučaju štete na predmetu koja može nastati tokom samog prevoza od strane kurirske službe. Imajući to u vidu, napominjemo da Vam šaljemo kupljeni predmet upravo onakav kakav je na fotografijama. Želimo vam dobre vibracije i srećnu kupovinu!

Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela – drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 – septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksiko – ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Aleksandar Pavlović (Loznica, 1976), diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu (Opšta književnost i teorija književnosti, Nauka o književnosti); dok­to­rat na te­mu usme­ne tra­di­ci­je Bal­ka­na, ko­ji či­ni osno­vu ove knji­ge, od­bra­nio je 2012. go­di­ne na Uni­ver­zi­te­tu u No­tin­ge­mu. Učestvovao je na međunarodnim naučnim konferencijama i držao predavanja u Notingemu, Kembridžu, Glazgovu, Los Anđelesu, Pragu, Zagrebu, Korči, Banja Luci i Beogradu. Radio je kao urednik na Trećem programu Radio Beograda i kao predavač na slavističkoj katedri Univerziteta u Notingemu. Od 2013. godine zaposlen je kao docent za društvene nauke na Fakultetu za sport Univerziteta “Union – Nikola Tesla” u Beogradu. Objavljuje radove iz oblasti kulturologije, usmene tradicije Balkana, teorije književnosti i rodnih studija. Ovo mu je prva knjiga. Predgovor Ovu knji­gu je, na­dam se, mo­gu­će či­ta­ti i kao pri­ču. Nje­na je rad­nja smeš­te­na u pr­ve de­ce­ni­je de­vet­na­e­stog ve­ka, ka­da cr­no­gor­ske usme­ne pe­sme po­sta­ju pred­met in­te­re­so­va­nja uče­nih lju­di i ka­da se ja­vlja­ju nji­ho­vi pr­vi za­pi­si i ob­ja­vlje­ne zbir­ke. Ona ima i svo­je ju­na­ke: jed­nog vla­di­ku, Pe­tra I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ko­ji je isto­vre­me­no i vla­dar i ute­me­lji­vač cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti, jed­nog pro­fe­si­o­nal­nog gu­sla­ra, Ðu­ru Mi­lu­ti­no­vi­ća, ko­ji je uz to pi­smen, ško­lo­van, ve­li­ki poš­to­va­lac knji­ga i pro­sve­te, va­tre­ni na­ci­o­na­li­sta bli­zak cr­no­gor­skim i srp­skim vo­đa­ma i, na­rav­no, Vu­ka Ka­ra­dži­ća, cen­tral­nu lič­nost u us­po­sta­vlja­nju usme­ne tra­di­ci­je kao osno­ve na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, a umno­go­me i središnju lič­nost srp­ske kul­tu­re uopšte. Zahvaljujući danas već kla­sič­nim ra­do­vima Smi­ta, Gel­ne­ra i Hob­sba­u­ma, po­zna­ta nam je od­lu­ču­ju­ća ulo­ga kulturne i političke eli­te u tzv. “iz­miš­lja­nju tra­di­ci­je” i us­po­sta­vlja­nju na­ci­o­nal-ro­man­ti­čar­skih ide­ja i po­kre­ta u Evro­pi za vreme pr­ve po­lo­vi­ne de­vet­na­e­stog ve­ka, a odav­no je uočen i zna­čaj na­rod­ne epi­ke u tom pro­ce­su kod ju­žnih Slo­ve­na. Iako nam je, da­kle, ja­san sâm is­hod, a to je u ovom kon­kret­nom slu­ča­ju us­po­sta­vlja­nje cr­no­gor­ske i her­ce­go­vač­ke epi­ke kao na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je, me­ni se ne­ka­ko či­ni­lo da ti­me ni­je is­pri­ča­na cela pri­ča o iz­ra­sta­nju i us­po­sta­vlja­nju jed­ne no­ve pa­ra­dig­me i nje­nom ve­zi­va­nju za usme­nu tra­di­ci­ju, i u tom kon­tek­stu su mi pa­da­le na um Sar­tro­ve re­či da nam Fu­ko sjaj­no de­mon­stri­ra pro­me­nu pa­ra­dig­me, ali nam ne go­vo­ri ka­ko pro­me­na na­sta­je ni ko su nje­ni agen­si (Sartre 1966: 87). Usme­na pe­sma, mo­žda, ne pred­sta­vlja naj­za­hval­ni­ji ma­te­ri­jal za ta­kva raz­miš­lja­nja poš­to je, za raz­li­ku od pi­sa­nog tek­sta, flu­id­na, ko­lek­tiv­na tvo­re­vi­na ko­ja je, stro­go me­to­do­loš­ki gle­da­no, bez auto­ra, po­čet­ka, isto­ri­je. No, to ne zna­či da usme­na tra­di­ci­ja ni­je pod­lo­žna pro­me­ni ili uti­ca­ji­ma pi­sa­ne kul­tu­re i “po­li­tič­ki uticajnih lič­no­sti”, ka­ko bi se to da­nas re­klo. Ova knji­ga pred­sta­vlja po­ku­šaj da se te promene i uticaji iden­ti­fi­ku­ju na primeru cr­no­gor­ske epi­ke ob­ja­vlje­ne u jed­noj Ka­ra­dži­će­voj zbir­ci. Nekim čitaocima će, na­dam se, te­o­rij­sko-me­to­do­loš­ki okvir ko­ji je ko­riš­ćen u ovom is­tra­ži­va­nju i njegovi zaključci delovati do­volj­no ube­dlji­vo. Dru­gi će možda primetiti da ni ja ni moji pret­hod­ni­ci i pret­hod­ni­ce na ovom po­lju ipak ne­ma­mo neo­bo­ri­ve do­ka­ze da su baš vla­di­ka Pe­tar I i Ðu­ra Mi­lu­ti­no­vić lič­no ispe­va­­li no­ve pe­sme ili pre­ra­dili sta­re, i ta­ko usme­nu tra­di­ci­ju obo­ji­li no­vim to­no­vi­ma. Ti čitaoci bi ovoj knji­zi mo­gli da pri­stu­pe kao delu sa­zda­nom od mnoš­tva do­ku­men­tar­nih i na­uč­nih či­nje­ni­ca, ko­me kon­kret­ne lič­no­sti za­pra­vo i ni­su neophodne i pred­sta­vlja­ju sa­mo plod ro­man­si­jer­ske sklo­no­sti nje­nog auto­ra. Tre­ći­ma, pak, ko­ji i da­lje čvr­sto sto­je na po­zi­ti­vi­stič­kim po­zi­ci­ja­ma na­uč­ne stro­go­sti i pro­ver­lji­vo­sti, ako ta­kvih još uvek ima, ova na­po­me­na mo­že po­mo­ći da uš­te­de vre­me i trud i da za či­ta­nje uzmu što­god drugo *** Osnovu ove studije pred­sta­vlja tekst dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je ko­ju sam, pod na­slo­vom “From Tra­di­ti­o­nal to Tran­si­ti­o­nal Texts: Mon­te­ne­grin Oral Tra­di­tion and Vuk Ka­ra­džić’s Na­rod­ne srp­ske pje­sme“, od­bra­nio 2012. go­di­ne na Uni­ver­zi­te­tu u No­tin­ge­mu. U iz­ra­di te­ze ve­li­ku po­moć pru­ži­li su mi mo­ji men­to­ri, Dej­vid No­ris i Vla­di­mir Zo­rić, kao i čla­no­vi is­pit­ne ko­mi­si­je Vla­di­sla­va Rib­ni­kar i Zo­ran Mi­lu­ti­no­vić. Posebno je veliki moj dug Vla­dimiru Zoriću. On mi je bio ami­cus cer­tus, po­drš­ka u sva­koj fa­zi du­go­traj­nog i zah­tev­nog pro­ce­sa apli­ci­ra­nja, tra­že­nja stra­nih sti­pen­di­ja, pi­sa­nja te­ze i svih iza­zo­va ko­je to no­si. Ve­li­ku za­hval­nost du­gu­jem i svo­jim pri­ja­te­lji­ma i ko­le­ga­ma (sa­da ra­su­ti­ma po sve­tu) Stej­nu Ver­va­tu, Alek­san­de­ru Dun­stu, Iva­ni Ðu­rić, Ste­fa­ni Pič­nik, Adi­ti Sing i Te­o­do­ri To­do­ro­voj na nji­ho­vim pro­nic­lji­vim ko­men­ta­ri­ma i su­ge­sti­ja­ma, kao i na po­mo­ći u raz­re­ša­va­nju je­zič­kih, te­o­rij­skih i eg­zi­sten­ci­jal­nih di­le­ma to­kom mog boravka u Engleskoj. Takođe, moja du­go­go­diš­nja sa­rad­nja sa Sa­šom Ći­ri­ćem osta­vi­la je trag i u ovoj knjizi. Ali iz­nad sve­ga, za­hva­lost du­gu­jem Je­le­ni, Kse­ni­ji i Lji­lja­ni zbog po­drš­ke ko­ju mi pru­ža­ju u ži­vo­tu, i So­fi­ji, ko­ja je u nje­ga une­la ra­dost ve­ću od svih knji­ga i na­u­ka. Jul 2014 A.P.

Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvena pitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija Zaključak Indeks

Iz recenzije : ’’KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO Čitajući rukopis, a sada već knjigu, koju s neskrivenim ponosom zajedno sa autorkom Milicom Opačić svesrdno preporučujem za čitanje, jer, neodoljivo me navodi na pomisao da je poezija koju nam predstavlja “zrelija” od same autorke. U stvari to je mala fikcija, koja nas navodi na pogrešne zaključke kada upoznamo autorku i shvatimo da pred sobom imamo star-malu devojčicu, koju je Bog zna zbog čega zašto, naterao da bar u poeziji prebrzo odraste. I to je dobro za Milicu… a jednog dana će to biti dobro za srpsku poeziju, ako (sic! - ne sumnjam, samo kažem) Milica ustraje u pisanju. Ljubavna poezija je apsolutno primerena njenim godinama i statusu u društvu, i, po njoj, ona je važna, lepa i nesebična…. Kroz Miličinu poeziju doživećete emociju koju i ona prezentuje da je, za razliku od većine vršnjakinja, za nju ona nije nešto prezreno, već božanstvena, čarobna i neobična… A opet u skladu s godinama i vremenom u kome živimo, taman onoliko izražena da pokaže da je autorka svesna svog okruženja i izazova. Čitajući Milicu, čitate vrlo zanimljiva pesnička rešenja, suočavajući se sa poetskom prozom ne baš uobičajenom, pa joj se ne može “prikačiti” bilo koji uzor. Ako postoje “apsolutne istine” u pristupu koji nam autorka pruža onda bi lakonski mogli reći da su njene poruke utopističke. Verovati u idelnu ljubav, motiv je samo pesnika u duši ili deteta zalutalog u poeziji. A ako bi verovali da je njena poruka “idealna ljubav” utopistička, polovina, možda i više pesničke populacije u svetu bi izgubila motiv za pisanje. Ovde nećemo pobrkati žabe i babe, jer, da li to ikome uopšte pada na pamet, o čemu bi pisala devojčica od 23 godine? Strašnu bih grešku napravio da “ljubav” podvedem samo prema suprotnom polu, posebno iz razloga što su u ovoj predlošci knjige zastupljene i “muške” i “ženske” pesme… Bez čitanja biografije, dobronamerni čitalac će, čitajući knjigu pronaći Miličinu ljubav prema svetu, životu, humanom odnosu naspram okoline… Potreba mlade osobe da svoje sučeljavanje sa realnim životom prikaže na način kako ga ona vidi. Svet je onakav kakvim ga sami gledate, zar ne?! Milica ga gleda na svoj način, i čini mi se, nema uzora… I, niko joj ne brani! Gleda ga kroz ružičaste naočare gradeći sopstvenu sliku. Da li je to za zameriti? Dabome da nije. Sa dvadeset i tri godine znati šta hoćeš, imati ambiciju, raditi na sebi je više, nego nas na to upućuje skromna biografija i prva odštampana knjiga. Verujem, jer da ne verujem, ne bi ovo nikada napisao, Milica će i dalje pisati… Suočiće se hrabro sa izazovima… Raditi na sebi… Milica će i uspeti u svojim htenjima, naprosto, prosudio sam da sama to želi… A, ako nešto žarko želiš, to ćeš i ostvariti. Pred Milicom je blistav put i treba je sada podržati poput Miroslave Radojević koja je našla načina omogućivši joj da postavi KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO. Milici želim puno hrabrosti, jer, način kako je krenula u poeziju neće uvek biti dobronamerno prihvaćen. No sudbina pesnika je da piše i kada voli i kada pati, da kada se sreće sa dobronamernom a još pre zlonamernom kritikom prašta i pati, i što je najvažnije, ŽIVETI SVOJ ŽIVOT JE I SREĆA I PATNJA. Verujem, naći će Milica rešenja, i, dragi prijatelji, ovo nije poslednja Miličina knjiga, ona je tek zagrebala površinu svog talenta… Bodrimo je, jer zaslužuje dobronamernu podršku… Uživajte u ovim stihovima kao što smo moji saradnici iz KR Balkan i ja uživali dok smo radili ovu knjigu!’’ Stevan Krstec Sarčinski

Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum.

Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga

Stela Gervas (Stella Gherva) radi kao istraživač u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi i u Institutu za studije o Jugoistočnoj Evropi u Bukureštu. Fransoa Rose (Fraçois Rosset) je profesor na Odseku za francuski jezik na Univerzitetu u Lozani. Sadržaj: Stela Gervas i Fransoa Rose: Predgovor Paskal Detirans: Evropa, mesto-fantazam. Mit o Evropi u istoriji umetnosti I Polovi i žarišta (Principia) Kšištof Pomijan: Evropa: stvarna topografija i mentalne topografije Rene Sigrist, Erik Vidmer i Vladimir Berelovič: Mesta nauke u modernoj Evropi Bertran Levi: Gradski trg u Evropi kao idealno mesto II. Teritorije i granice (Limites) Lučijan Boja: Granice Evrope: stvarne, imaginarne, ideološke Stela Gervas: Odesa i granice Evrope: istorijsko rasvetljenje Olga Inkova: „Centar” i „periferija”: jezičko ustrojstvo prostora na ruskom i na francuskom jeziku, Fransoa Rose: Beskonačnost i nestalnost: o fantomskoj granici na istoku Evrope Sofija Daskalopulos: Granice – mentalna i stvarna topografija svetih mesta. Slučaj ostrva Lezbos III. Istorijsko nasleđe i mesta sećanja (Exempla) Silvio Gvindani: Ruralni prostor i vernakularna arhitektura: evropsko kulturno nasleđe? Deni Bertole: O jednom evropskom mitu. Beleške o Geteu, Italiji i raju Luc Vajbel: Između pojedinačnog i opšteg mesta: primer Kalvinijuma u Ženevi Lubor Jilek: Treba li godišnjicu bitke kod Austerlica obeležiti na licu mesta? Prijateljstvo Austrtije, Rusije i Francuske, na kojem su Česi naporno radili Rene Sigrist i Stela Gervas Evropsko sećanje u vreme „paradigme žrtve”

Slike udžbenika koje prodajete pošaljite na viber ili WhatsApp-brz odgovor Spisak ili slike potrebnih udžbenika pošaljite na Viber Osmi razred, otkup knjiga , isplata na adresi Beograd Novi Sad Niš Gimnazije i srednje stručne Otkup prodaja zamena, cene na upit. Peti razred prodaja po 290din Šesti prodaja radne , knjige 350din svi udžbenici Sedmi razred prodaja radne, knjige 350 svi udžbenici Osmi razred prodaja radne 350din svi udžbenici 490 Prodaja udžbenika - spisak ili slike potrebnih udžbenika pošaljite na viber Knjižara Kodeks Jevrejska Udžbenici od prvog do osmog Gimnazije I Stručne škole. Vršimo dostavu kuriskim službama za naručene udžbenike kao i isplatu za udžbenike koje vi prodajete na adresi u Beogradu Novom Sadu i Nišu. U celoj srbiji isplatu vršimo preko kurirskih službi. Posedujemo udžbenike svih izdavača, strane jezike, stručne knjige, udžbenike i zbirke za prijemne ispite. Vršimo zamenu udžbenika uz dogovor prema tome šta imate a šta vam je potrebno, uz doplatu sa vaše strane u u udžbenicima ili novcu. Posedujemo veliki broj udžbenika i 30 godina iskustva u ovoj oblasti, na našem sajtu i internetu možete videti novinske članke o knjižari. Možete nas kontaktirati i radnim danima i vikendom za otkup dok je radno vreme knjižare od 9 do 19 h radnim a subotom do 14 h /u sezoni jul -oktobar radnim danima radimo duže od 8 do 20

Ivan Lovrenović (1943, Zagreb), prozaist, esejist, novinar. Odrastao u Mrkonjić-Gradu, gimnaziju i filozofski fakultet završio u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Radio u Mrkonjić-Gradu, potom u Sarajevu (urednik u reviji za kulturu Odjek, urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost). Posle bega u maju 1992. s obitelji iz okupirane Grbavice, živeo do 1996. godine u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon reintegracije Grbavice vratio se u Sarajevo. Objavio romane Putovanje Ivana Frane Jukića (1977) i Liber memorabilium (1994), kulturološke eseje Unutarnja zemlja, kratki pregled kulturne povijesti Bosne i Hercegovine (1998) i Bosanski Hrvati, esej o agoniji jedne evropsko-orijentalne kulture (2003), putopisnu prozu Sedam dana po Bosni u kolovozu godine 2008 (2009), te niz knjiga književno-kulturološke i političko-kroničarske esejistike. Za esej Ivo Andrić, paradoks o šutnji dobio je 2009. godine nagradu „Midhat Begić” PEN-a BiH. Knjiga Unutarnja zemlja prevedena je na nemački, češki, mađarski i engleski jezik. PREDGOVOR Prvi decenij Dvadesetprvoga vijeka vrijeme je u kojemu su pisani tekstovi uvršteni u ovu knjigu.[1] U njima je pečat svakodnevnice i uplitanja u nju vidljiv i namjeran. Horizont te svakodnevnice – bosanske i postjugoslavenske svakodnevnice početka Stoljeća – nizak je, tijesan i zamračen. Bosna, strašna žrtva raspada Jugoslavije, glavnih aktera toga raspada, te svojih unutarnjih bjesova, kao da se vratila u predemancipacijsko stanje, u nekakav zagubljeni, mrtvi rukavac Historije, iz kojega nikako da izbije na glavni put, u Svijet. Postala je ne-mjesto; u takvoj mjeri, da za ljubav i za suosjećanje s njezinom tragedijom treba premnogo snage i empatije, jer su i tragedija i suosjećanje uniženi, instrumentalizirani i politički unovčeni do rugla i do besmisla. Priznajući taj svijet, tu „zemlju mrke lepote” (Andrić) u potpunosti i bez ostatka svojim, autor se nada da će čitalac u ovim tekstovima primijetiti težnju da segnu iznad njegova niskog i mračnog horizonta, da istraže ili barem naslute bolje mogućnosti. U toj vrsti traganja, koje jest zakletost i strast, makar po tipu mišljenja i osjećanja bila skeptična i melankolijska, ni od kakve pomoći ne mogu biti ublažavajući mehanizmi. Lice stvarnosti neće prestati biti gorgonsko tako što od njega okrenemo vlastito. Istinska privrženost svojemu svijetu ima samo jedan oblik dostojan da mu se pokloni vjera: kritičnost, osviješteno odbacivanje iluzija i samoobmana, odbijanje jeftine utjehe i prazne nade. Krleža je bio dovoljno slobodan da ode do kraja: „Negacija je moj familijarni oblik prihvaćanja svijeta.” Pažnja: prihvaćanja! Duhovni mekušci, iluzionisti raznih vrsta, optimisti po zadatku, a nadasve dogmati patriotizma, ljubitelji Države i trubaduri Nacije – nalaze u tako svjedočenom pripadanju i prihvaćanju stotinu razloga da sumnjiče, anatemiziraju, izgone. Odatle sudari i konfrontacije, tekstovi i kontratekstovi. Bilo ih je u naznačenom Deceniju mnogo; ovdje su uvršteni samo oni najindikativniji. Nimalo nježni, rijetko koncilijantni – i oni su znak vremena i oblik pripadanja. Također, i znak čežnje za mogućnošću drukčijega komuniciranja: takvoga, u kojemu oštrina neslaganja neće proizvoditi uzajamno satiranje, nego će rađati intelektualnu radost ogledanja suprotstavljenih ili samo različitih ideja i argumenata jednoga u drugome. Jedva da se tomu možemo nadati, ništa nije važnije nego uvijek iznova pokušavati. 2011. I.L.

Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama. Naučila sam albanski, a nedavno sam pohađala i časove iz Bosanskog/hrvatskog/srpskog (BHS). Svaki put se iznenadim kad naiđem na reč ili izraz koji na oba ova jezika zvuči kao italijanski. Znam da ne bi trebalo da se čudim. Mi smo svi tako dugo živeli jedni pored drugih. Ono što neprestano pobuđuje moje zanimanje jeste činjenica da smo svi mi zapravo veoma slični. Moja majka je leti pekla paprike da bi ih ostavila za zimu kao što to rade i srpske i albanske majke koje sam srela na Kosovu. Ali svi mi imamo različite nacionalne istorije koje prožimaju ono što bi inače bio običan domaći život i oblikuju različite, konfliktne identitete. Ovo poslednje je predmet mog istraživanja. Kad sam naišla na neobjavljenu albansku epiku o bici na Kosovu, bila sam oduševljena. Znala sam za prelepe srpske epove i njihov trajni uticaj na način na koji Srbi razmišljaju o Kosovu. Nisam znala da i Albanci imaju svoje pesme. To su fantastične priče o istom događaju, ali se u njima glavni zaplet odvija oko sultana Murata i Kopilića, a ne oko cara Lazara i Obilića. Pomislila sam da bi bilo važno predstaviti ih široj publici i uz njih ponuditi kritičko tumačenje. Stare bitke nikad se ne zaboravljaju. One su poslužile kao građa za dela klasičnih autora poput Homera, Tukidida, Cezara, Viktora Igoa i Lava Tolstoja. Proizvoljno izabrane “odlučujuće bitke” iz prošlosti služe kao moralne priče modernim vojnim stratezima, ali i kao sredstvo marketinških gurua. Za našu svrhu najvažnije je to što one dobijaju ulogu mita o stvaranju nacije. Istraživačev posao je da otkrije genealogiju takvih mitova i način na koji se oni razvijaju kao narativi. Ja sam pokušala to da uradim sa značenjima koje boj na Kosovu ima za Albance. Pre devedeset godina srpski naučnici počeli su da sakupljaju albanske epske pesme o Kosovskoj bici i da proučavaju albansku folklornu tradiciju. Drago mi je što imam priliku da s ovom epikom upoznam modernu publiku koja za nju uopšte ne zna. Cilj nije suprotstavljanje albanske tradicije srpskoj; cilj je upoznavanje obeju tradicija i njihovo prihvatanje onakvih kakve jesu, a one su priče o dalekoj prošlosti u kojima se održavaju sadašnje strepnje i snovi, što ne znači da treba da budu razlog za poziv na rat ili konstruisanje identiteta koji negira postojanje drugog.

Svetlana Slapšak je profesorka antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije, rođena je u Beogradu, gde je na Filozofskom fakultetu doktorirala antičke studije, lingvistički smer. Preselila se u Ljubljanu 1991. Sastavila je knjigu o dečijim pravima, predložena je, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala je na jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Direktorka je Srpskog kulturnoga centra i Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Napisala je preko 40 knjiga i zbornika, 300 studija, 700 eseja, roman, prevode s grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od njenih novijih knjiga: Ženske ikone XX veka, Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu i Antička miturgija: žene. Uvod Kolaže sam radila u periodu 1992-2003, u raznim prilikama. Započela sam sa čitanjem poezije Andrea Kalvosa, kome je grčki bio drugi jezik. Na greškama je gradio novi, izuzetni jezik, koji su docnije visoko cenili grčki nadrealisti. Sabirala sam greške u razumevanju sveta koji mi je bio blizak, grčkog, balkanskog, ženskog, životinjskog. Imala sam fazu zapletenih asocijacija, pa vrlo jednostavnih, pa crno-belih. Nisam uradila nijedan već nekih deset godina. Zato sam se odlučila da ih povežem sa tekstovima koji nisu pisani ni hronološki, ni smisleno, ni vizualno u povezanosti sa njima; da napravim još jedan sloj grešaka koje će me naterati da i dalje lepim i pišem. Taj spoj slojeva grešaka pokazao se u jednom značenjskom okviru, i nije se mogao nazvati drugačije nego Feminističke inscenacije. Sadržaj Uvod . 3 Misirče . 5 Srbenka, film po pozorištu . 11 Oprosti mi, Borka! . 17 Zadušnica .23 Pohvala Makavejevu: „Imaću te, mačkice!” . 25 Nisam tvoja svojina . 33 Femimen . 39 Ljubija . 45 Okupacija ponosa. 53 Žozefa. 59 Čavela Vargas . 67 O hijenama i ženama . 75 Doris Lesing . 81 Poziv na pobunu je otvoren . 87 Tha Trocks . 95 Albanska Lisistrata . 101 Režin Deforž . 109 Niki de Sen Fal . 117 Svetlana Bojm . 125 Žene u Akademiji . 133

Antropolog Rigels Halili (1975, Ðirokastra, Albanija), najpre je studirao na Univerzitetu Ećrem Čabej u rodnom gradu, a zatim je – zahvaljujući stipendiji poljske vlade – nastavio studije na Varšavskom univerzitetu. Doktorirao je 2009. godine na Institutu za poljsku kulturu Varšavskog univerziteta. U periodu 2004-2005. godine boravio je u Londonu kao stipendista u Školi za slovenske i istočnoevropske studije Londonskog univerzitetskog koledža. U London se vratio 2007. i tu ostao do 2010. godine, ovoga puta sa stipendijom Aleksandar Neš. Od 2010. do 2015. godine radio je na Institutu za slovensku filologiju Univerziteta Nikola Kopernik u Torunju, a od 2015. godine predaje na Varšavskom univerzitetu, gde rukovodi specijalističkim studijama Balkana. Predgovor Izuzetno se radujem što je ova moja knjiga objavljena na srpskom jeziku, u okviru jedne tako poznate i poštovane serije kao što je Biblioteka XX vek. Nalik svakoj drugoj, i ova knjiga ima svoju istoriju. Njenu okosnicu čini originalno izdanje, koje se pojavilo na poljskom jeziku 2012. godine, a čija je osnova bila moja doktorska disertacija, odbranjena 2012. godine na Institutu za poljsku kulturu Varšavskog univerziteta. Originalno izdanje pripremio sam za štampu držeći se uputstava koja sam dobio od recenzenata rukopisa – prof. Joane Kurčevske, prof. Jolante Mindak Zavadzke, prof. Marije Dombrovske-Partike i prof. Irene Savicke, na čemu sam im beskrajno zahvalan. Ovo je, međutim, skraćena verzija poljskog izdanja knjige Narod i njegove pesme, jer ono s čim je bilo neophodno upoznati poljskog čitaoca, za čitaoce u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori – kojima je namenjen ovaj prevod moje knjige – moglo je biti suvišno. To se, pre svega, odnosi na poglavlje posvećeno sakupljačima pesama, te uopšte na napomene, kojima u poljskom izdanju često dajem isuviše prostora. S tim u vezi, prva moja zahvalnica pripada mom uredniku, Ivanu Čoloviću, za podršku i poverenje koje mi je ukazao. Podjednako zahvaljujem i Jeleni Jović, za strpljenje koje je pokazala čekajući da joj pošaljem delove rukopisa, u čemu sam po pravilu kasnio, i pre svega za sjajan prevod na srpski jezik. Potrebu da izbliza proučim odnose između albanskih i srpsko-hrvatskih (u to vreme smo ih zvali jugoslovenske) epskih pesama prvi put sam osetio pre bezmalo četvrt veka, kada sam u mojoj rodnoj Ðirokastri pohađao predavanja prof. Tasima Ðokutaja o folkloru na Filološkom fakultetu Univerziteta Ećrem Čabej. Pa ipak, tek je na studijama u Poljskoj, kada sam već izgradio distancu prema onome što sam ranije naučio, moje interesovanje za ovu temu preraslo u istraživački i naučni rad. Na ovom novom putu, istinski moj učitelj – i kasnije mentor mog doktorata – bio je i ostao profesor Andžej Mencvel, koji mi je od samog početka pružio ne samo stručnu podršku nego i ljudsku pažnju, ravnu očinskoj brizi. Prevodi jedne njegove knjige i jedne knjige mog drugog poljskog učitelja, profesora Roha Sulime, pod čijim sam mentorstvom napisao magistarski rad, objavljeni su u Biblioteci XX vek. To dodatno povećava moje zadovoljstvo što se prevod ove moje knjige pojavljuje kod ovog izdavača. Doktorske studije završio sam u Školi za društvene nauke pri Poljskoj akademiji nauka, gde sam mogao da izbliza upoznam rad brojnih istaknutih naučnika, poput pokojnog prof. Stefana Amsterdamskog, prof. Barbare Skarge, prof. Marka Sjemka, prof. Elžbjete Tarkovske, prof. Marije Janjon i prof. Joane Kurčevske. Rad na ovoj knjizi ne bi bio moguć da nisam dvaput boravio u Školi za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu. Zahvaljujući Vendi Brejsvel, Stefani Švandner-Sivers, Piteru SijanijuDejvisu, Geru Dejzingsu, Eriku Gordiju, Dejanu Ðokiću i Zoranu Milutinoviću, kao i drugim predavačima i zaposlenima, rad na Londonskom univerzitetskom koledžu predstavljao je za mene nepresušan izvor inspiracije i istinskog zadovoljstva. U Srbiju sam prvi put došao 2005. godine, uz svesrdnu pomoć prof. Ljubinke Trgovčević, na čiji sam poziv potom imao priliku da u više navrata održim predavanja studentima Fakulteta za političke nauke Univerziteta u Beogradu. Moja prijateljica, Ivana Stojanović, čija je porodica mnogo pretrpela u toku oružanog sukoba na Kosovu, često me je ugošćavala u Beogradu. Kada sam, u zimu 2005-2006. godine čitao literaturu i drugu građu u Narodnoj biblioteci u Beogradu, boravio sam kod Svetlane Bogojević i njenog muža Radomira, zbliživši se sa njima i njihovim sinovima, Urošem i Vasom. Svetlana je najzaslužnija što sam počeo da učim srpski jezik i, iako sam uveren da bi me ona sada pohvalila da sam u tome napredovao, osećam da mi treba još mnogo truda da ovaj jezik zaista naučim. Radina Vučetić i Mileta Prodanović otkrili su mi drugo lice Beograda, a dugi razgovori sa Dubravkom Stojanović i Ivanom Čolovićem omogućili su mi da bolje shvatim mnoga, ne samo naučna pitanja. O svim ovim mojim srpskim prijateljima pišem da bih istakao da su upravo oni potvrdili moju veru u ljudsku dobrotu. Hvala vam! Prilikom mojih terenskih istraživanja u Sandžaku i na Kosovu, veliko gostoprimstvo i spremnost da pruže svaku vrstu pomoći pokazali su prema meni narodni pevači Zaim Međedović (Bijelo Polje), Hamdo Sadović (Baćica), Šefko Hibrović (Novi Pazar), Rustem Bajrami-Imeraliaj (Štupeć i Mad), Sadik Rama-Harabadaj (Škrelj), Hisen Rustemi-Kurtaj (Stankaj), a ponajviše Isa Elezi-Lekađekaj (Košutan) – deleći sa mnom i reči i hleb. Svima im ovde srdačno zahvaljujem. Veliku pomoć pružili su mi i prijatelji u Albaniji i na Kosovu. Armanda Kodra-Hisa i Gerda Dalipaj u Tirani omogućile su mi pristup arhivskom materijalu nekadašnjeg Instituta za narodnu kulturu, a poznanstvo sa Zimerom Nezirijem otvorilo mi je mnoga vrata na Kosovu. Zauvek sam njihov dužnik. Podjednaku podršku imao sam i od mojih prijatelja u Varšavi, kao i drugde u svetu. Prostor mi, nažalost, ne dozvoljava da im svima ponaosob ovde zahvalim, ali se tešim što sam mnogo puta to učinio lično. Neizmerno sam srećan i što se krug mojih prijatelja neprekidno širi. Odnedavno je on bogatiji za učesnike projekta Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, koji je realizovan u periodu 2014-2016. godine. Jedan od njih je Aleksandar Pavlović, kome zahvaljujem što je prihvatio da bude recenzent moje knjige. Kad je reč o ovom projektu, on pokazuje da ima sve više ljudi spremnih da se posvete poboljšanju srpsko-albanskih odnosa, da se odupru politici neprijateljstva i konfrontacija. Priključio sam im se i ostaću uz njih. Na kraju bih želeo da zahvalim mojoj porodici u Ðirokastri i Varšavi, mojim najbližima, koji su me pratili i hrabrili u mom radu, i na ovom putu kroz pesme koje peva narod.

Sve­tla­na Slap­šak je re­dov­ni pro­fe­sor i ko­or­di­na­tor stu­dij­skih pro­gra­ma na ISH (In­sti­tu­tum Stu­di­o­rum Hu­ma­ni­ta­tis) u Lju­blja­ni. Drži predavanja iz oblasti an­tro­po­lo­gi­je an­tič­kih sve­to­va, stu­di­ja ro­da i bal­ka­no­lo­gi­je. Ne­ke od nje­nih no­vi­jih knji­ga: Za an­tro­po­lo­gi­jo an­tič­nih sve­tov (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2000), Žen­ske iko­ne XX ve­ka (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2001), Žen­ske iko­ne an­tič­kog sve­ta (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2006), Ma­la cr­na ha­lji­na: ese­ji o an­tro­po­lo­gi­ji i fe­mi­ni­zmu (Cen­tar za žen­ske stu­di­je, Be­o­grad, 2007), Mi­kra the­a­tri­ka (MGL, Lju­blja­na, 2011), An­tič­ka mi­tur­gi­ja: že­ne (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2013) i Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013), Leteći pilav (Biblioteka XX vek, 2014), Kuhinja z razgledom (Goga, Novo Mesto, 2015). Predgovor Kupusom sam se počela baviti relativno kasno, premda se podstrek za to pojavio veoma rano, na samome početku mog bavljenja naukom. Pre četrdeset i pet godina, na drugoj godini klasičnih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesorka istorijske gramatike indoevropskih jezika Ljiljana Crepajac (kod koje sam docnije magistrirala i doktorirala) me je pozvala da jedanput ili više puta nedeljno pomažem u čitanju penzionisanom profesoru i akademiku kod njega u kući. Milan Budimir bio je slep. Vid je izgubio kada je imao dvadeset i pet godina, kada je boravio u neljudskim uslovima u logoru u Mađarskoj, za vreme prvog svetskog rata. Rodio se u Mrkonjić Gradu, a gimnaziju je učio u Sarajevu. To je bilo vreme austrougarske vlasti. Budimir je bio odličan u matematici. Između ostalog je pomagao, na privatnim časovima matematike, jednom drugom učeniku gimnazije, Gavrilu Principu. Kada je maturirao, zatražio je stipendiju za studiranje u Beču, ali nije dobio matematiku, koju je želeo, nego klasične studije. Studiranje i život u gradu koji je u to vreme verovatno bio najuzbudljiviji grad na svetu, bilo je isprepletano sa jugoslovenskim i socijalističkim aktivizmom – a oboje je značilo planiranje uništavanja postojeće politike i sveta u kojem je živeo. U Beču je 1910. video mrtvoga Lazu Kostića, u sanatorijumu u kojem je umro[1]. Studenti Srbi pozvani su da mu odaju počast pre odnošenja pesnikovog tela na pogreb u Somboru, najsiromašniji među njima imao je, po testamentu, dobiti pesnikovo odelo. Mrtvi pesnik sa dobro očuvanim telom (Kostić je celog života vežbao i trčao) na mladoga Budimira je ostavio dubok utisak: video ga je kao Dionisa pred ponovno rađanje. Mnogo godina docnije je o nekim Kostićevim teško razumljivim stihovima napisao lucidan esej[2]. Budimira su uhapsili 1913. na demonstracijama slovenskih studenata. Iz zatvora ga je izvadio, kao i ostale, njegov profesor i veliki stručnjak za Aristofana, kako izgleda i socijalista, Ludvig Radermaher. Neposredno po proglađenju rata Budimir je uhapšen i odveden u logor u Mađarskoj. Posle rata vratio se u Sarajevo, gde je dobio mesto profesora u gimnaziji i gde je osnovao stranku Ra-De-Na. U njoj su bili srpski, hrvatski, muslimanski i jevrejski intelektualci, bilo je i naprednih sveštenika svih tih vera, u programu su bila radnička prava i jednakost rodova. Izdavao je i satirični list Oko[3]. Tada je već bio potpuno slep. Jugoslavija je umesto republike postala kraljevina, a politički program za koji se zalagao ne samo da je izgubio prostor delovanja, nego i nešto legalnosti. Budimir je ipak, posle doktoriranja u Beču (sa tezom na latinskom), dobio mesto na univerzitetu u Beogradu. Došao je sa suprugom Cvijetom, koja je imala doktorat iz biologije. Izgradio je kuću na uglu Đušine i Cvijićeve ulice, u delu Beograda koji je nazvan Profesorska kolonija. Kako mi je pričao, tada se kuća u Beogradu mogla sagraditi od prodaje jedne krave ili od tri profesorske plate. Od 1967. do 1973. sam u tu kuću odlazila bar jedanput nedeljno. Oktobra 1973. dobila sam stipendiju za Grčku, i pasoš pride. Vratila sam se posle godinu dana, pasoš mi je ponovo oduzet. Kod profesora Budimira sam zatim odlazila sve do njegove smrti, oktobra 1975. Rad sa Milanom Budimirom značio je beskonačnu raspravu sa građenjem i razgrađivanjem argumenata. Znao je kako da svoje interese pravično uskladi sa mojima, i dopuštao je da postavljam pitanja (na početku uglavnom glupava) pre nego što započnemo pravi posao; na kraju bi došla na red rasprava o mojim pitanjima, i bio je u tome pažljiv i nikada podsmešljiv – što je inače bio njegov stil. Imala sam, dakle, jedinstvenu priliku da radim u njegovoj mentalnoj radionici. U doba kada sam bila među njegovim privatnim asistentima, on je upravo završio rad sa dvoje svojih učenika iz ranijih generacija, istoriju rimske književnosti sa Mironom Flašarom i istorijsku gramatiku grčkog u obliku udžbenika starogrčkog sa Ljiljanom Crepajac. Sada, skoro pola veka docnije, mogu samo da potvrdim da još nisam naišla na tako originalan i smeo koncept mešanja kultura u rimskoj književnosti u svetskoj akademskoj produkciji[4]. Niko nije izašao iz veštačkih, formalističkih i zapravo netačnih okvira „rimskog“ ili „latinskog“, niko nije tako široko i istovremeno bogato dokumentovano prikazao odnose između helenističke i poznohelenističke kulture i posebno književnosti i rastuće rimske kulture, koja se morala snalaziti u tadašnjoj nadmoćnoj globalnoj kulturi, obeleženoj grčkim. Udžbenik za starogrčki je isto tako, u poređenju sa do danas objavljenom literaturom iz tog područja, smelo i originalno delo, koje svojom strukturom omogućava (i zahteva) pristup starogrčkom iz istorijsko-lingvističke perspektive. Obe knjige do danas nisu dobile odgovarajuče stručno tumačenje, koje bi moglo biti inspirativno za nove generacije. Ljiljana Crepajac je pre rada sa Budimirom spasla, uredila i izdala veliko delo o antičkoj estetici Abice Savić Rebac, koja se ubila 1953. Osećam potrebu da o tome kažem nešto više, jer težina nepravednog prećutkivanja tu ozbiljno obremenjuje. Anica Savić Rebac je svoje najrevolucionarnije delo ostavila u nedovršenom obliku – ali jedino ako to gledamo u okviru njenih iskazanih namera da obradi teorijsku estetičku misao Evrope zaključno sa Renesansom, a istoriju filosofije ljubavi sve do modernog doba[5]. Trideset godina docnije, Darinka Zličić sa Univerziteta u Novom Sadu je, u saradnji sa prof. Ljiljanom Crepajac i sa mnom, pripremila novo izdanje ove knjige, sa manjim popravkama prvog izdanja. Prof. Ljiljana Crepajac i ja smo dodale, ona „Uvodnu reč“ i ja „Uvodnu studiju“, a Književna zajednica Novog Sada bila je izdavač. Nemam nameru da ponavljam ono što sam o toj izuzetnoj studiji imala da kažem pre trideset godina. Tada je moj način razmišljanja i pisanja bio obeležen suvremenim teorijama i težnjom da se i pomoću njih izrazi suprotstavljanje ograničenjima društva u kojem sam živela: ne mnogo različito od težnje Anice Savić Rebac (i mnogih drugih) da odoleva ograničenjima njenog vremena. Meni je mnogo pomagao teorijski okvir u kojem je život autora koje sam izučavala – a povremeno i uživo branila od pritisaka državnog aparata – bio odvojen od autorskih tekstova. Između autora i njegove (ponekad krivične) odgovornosti i teksta umeštao se čitalac, konkretan ili generički, čitanje kao beskrajno veliko područje interpretacija, autorstvo samo bilo je pod pitanjem…Naravno da je ovakva odbrana u slučajevima verbalnog delikta bila manje ili više uspešan trik: no za one malo kraćeg pamćenja ili sa malo previše idealistički usađene vizije prošlosti, ostaje ključno pitanje – šta je ondašnjoj državi bilo potrebno da kontroliše šta pišu pesnici? Upravo tu su se stvari promenile tako, da je neko, ko je učestvovao u prilikama i neprilikama oko slobode izražavanja i njenog društvenog smisla, docnije morao da ozbiljno promisli svoje angažmane. Kada pesnici počnu da pišu stihove sa kojima nepesnici umiru na frontovima, stvari se sa čitaocem, tekstom i autorstvom temeljno menjaju. Nijedan zajednički razdelitelj umetničke reči i dela i stvarnosti više nije nepobitan. Odgovornost, međutim, jeste. U slučaju Anice Savić Rebac, osetljivost za odgovornost nikada nije bila sporna. Bila je socijalistkinja i antifašistkinja, nije prihvatala ni patrijarhat, ni monarhiju, ni docnije, kvislinge odnosno četnike u Srbiji. Rebeka Vest, koja je tri godine vredno učila za svoju posetu kraljevini Jugoslaviji, koju je htela da vidi i opiše pre nego što je osvoje nacisti (to daje kao cilj svog putovanja), išla je u Skopje samo zato da tamo upozna Anicu Savić Rebac. Priča je poznata, sa sve genijalnim vodičem Rebeke Vest, Stanislavom Vinaverom. U razgovorima dve žene, koje će se još deceniju dopisivati, čita se možda najbolje Anica Savić Rebac, čiji šarm, lakoća, duhovitost, kozmopolitizam, filosofska oštrina, naučni rad, pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se razdvoje – naročito ne na biografiju i na nauku stvaralaštvo. Imam naime utisak da je sudbina Anice Savić Rebac, posebno njeno samoubistvo, skrenulo pažnju i doprinelo da se izgubi mnogo vremena i prilika za dostojno prikazivanje izuzetnog doprinosa ove žene. Prvo, nije se napravio nijedan prevod njenih dela – ono što je Anica Savić Rebac sama znala i htela da radi: prevela je svoju doktorsku tezu da bi o njoj debatirala sa drugim stručnjacima, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski sa istim ciljem, prevodila je celog svog života. Između ostalog, jugoslovenske partizanske pesme, da zapadni svet upozna sa živom usmenom tradicijom i okolnostima koje su je podstakle. Njena knjiga o pretplatonskoj erotologiji, jedinstvena kombinacija filozofije, filologije i antropologije, nije odmakla dalje od očiju ljudi sa kojima je htela raspravljati. U mlađim generacijama istraživača antike pojavio se termin erotologija i u značenju filozofije ljubavi, ali bez navođenja njenog imena. A ona je termin izvadila iz profesorskog „separea“ u kojem je označavao naprosto antičku pornografiju, i dala mu filozofsko dostojanstvo. Kada je u pitanju Antička estetika i nauka o književnosti, stvari su još grublje nepravične i neopravdano potisnute: ova knjiga je smeli upad u negirano i zapostavljeno područje, protiv teza uticajnog Benedeta Kročea. Anica Savić Rebac naime traži izrađenu estetičku teoriju ne samo među filozofima – posebno naravno kod Platona, nego i kod autora pred kojim zastaju sve ugrađene, potisnute ili naprosto spolja preteće cenzure autora u mnogim istorijskim trenutcima – kod Aristofana. Mihail Bahtin se, recimo, iz razumljivih razloga, nije usudio ni da ga pomene, premda je izučavao smeh i o njemu teoretisao. Aristofan ima imanentnu estetsku teoriju, direktnu književnu kritiku, i uz to je pesnik – možda najveći lirski grčki pesnik, kako je to mislio Milan Budimir. Trebalo je samo imati smelosti da se čita. Čitanje Anice Savić Rebac povezuje apstraktnu umetnost (Pita Mondrijana) i Platonove ideje, a u čitanju Aristofana ukazuje na ono što je u osnovi svega što je pisao – atinsku demokratiju. Politička, odnosno demokratska relevantnost estetike kosi se sa svim navikama estetiziranja sve do danas, ali i sa onim nesrećnim uguravanjem estetike u partijske kalupe… Pa ipak, knjiga nije ponovo objavljena trideset godina, i zajedno sa Pretplatonskom erotologijom, kružila je u kopijama među studentima: bilo je potrebno da se nađe nekoliko žena, pa da se knjiga pojavi u seriji svih njenih knjiga. U međuvremenu, 1974, prevedena je u Nolitu Teorija o lepom u antici Ernesta Grasija (Grassi), objavljena 1962 na nemačkom. Zbog čega je prevedena, i zašto istovremeno sa tom knjigom nije preštampana knjiga Anice Savić Rebac? Ernesto Grasi, nekoliko godina mlađi od Anice Savić Rebac, umro je u dubokoj starosti, 1991, i njegova karijera nije nikada zaustavljena, čak ni usporena: rođeni Italijan, posle studiranja u Italiji preselio se u Nemačku; bio je otvoreni obožavatelj nacizma, profesor u Frajburgu, Berlinu i Minhenu, osnivač instituta za humanistiku Institutum studiorum humanitatis, 1942. Kada se institut sa takvim imenom početkom devedesetih stvarao u Ljubljani, primetila sam da nije dobro da ima isto ime, ali su me prvaci projekta preglasali – i bili su jedini kod kojih sam mogla da se zaposlim. Grasi je lepo preživeo rat, slikao se na govornici u Berlinu pod zastavom sa kukastim krstom, i ostao na svom profesorskom položaju. Njegova knjiga, koja se ne bavi naukom o književnosti, sadrži umereno kritičko raspredanje o promenama umetničkih zahteva i izvesno nije zanemarivo delo. U poređenju sa radom Anice Savić Rebac, deluje usko i zamorno. Kako je bilo mogućno da se sredinom sedamdesetih, u doba obračunavanja sa nacionalistima i „liberalima“ u Jugoslaviji i u doba grubog stezanja slobode izražavanja, prevodi i objavi knjiga jednog naciste, a gura se u zaborav knjiga jedne antifašistkinje, socijalistkinje i znatno originalnije autorke? Ima li smisla pitati svedoke i uticajne učesnike toga doba? Verovatno ne: ostaje paradoks da su bili osetljivi na svaki nagoveštaj problematizacije demokratije, čak i antičke, a da su na miru ostavljali praznjikavo teoretisanje okolo estetike. Partijski larpulartizam? Posao potiskivanja Anice Savić Rebac u zaborav obavljao je sa mnogo zlobe njen učenik Miron Flašar, dok su drugi njeni učenici i čitaoci činili neku vrstu sekte, uglavnom dalje od vlasti i institucija. Njihov rad o Anici Savić Rebac je, razumljivo, doživljavao i doživljava sličan tretman. Ostali deo nauke i kulture mogao je sebi dozvoliti naduto neobraćanje pažnje, ili prostačko ogovaranje. Anica Savić Rebac više nego ikada zaslužuje ponovno čitanje u kojem bi životna priča nužno obuhvatila njena naučna, književna i prevodilačka dostignuća, ono što i danas izaziva novu misao. Možda tek razumevajući njene intelektualne domete, možemo zaista razumeti zašto se ubila. Miron Flašar, inače formalni akademski naslednik Anice Savić Rebac, sa jedne je strane širio verziju po kojoj je bio važniji autor u saradnji sa Budimirom oko rimske književnosti, a sa druge je delo Anice Savić Rebac neargumentovano napadao. Kao studentkinja koja je slušala Flašarova predavanja o rimskoj književnosti, mogu samo da potvrdim da te originalnosti nigde nije bilo – još manje u njegovim objavljenim delima. Činjenica da sam odlazila Budimiru i moje očito pripadanje „drugoj strani“ donelo mi je mnogo neprijatnosti od strane Mirona Flašara – ali to je druga priča. Ako ništa drugo, imala sam jasne primere kako se kao profesor treba ponašati sa studentima, i kako ne treba, i to mi je pomoglo kad sam i sama počela predavati i raditi kao mentor. Jutarnji rad u Budimirovoj kući započinjao je jakom turskom kafom, koju bi pripremila ili žena koja je dolazila da pospremi po kući, ili ja, u danima kada je nije bilo. Pre podne se, dok smo radili u biblioteci koja je istovremeno bila i dnevna soba, često širio miris kuvanog kupusa, omiljenog profesorovog jela. Budimir mi je rekao da je to osnova njegove dijete i da je ljubav prema kupusu nasledio ne samo od svojih bosanskih predaka, nego i iz rimskih izvora. Veliki rani rimski mislioci, posebno Varon i Katon, padali su u neku vrstu lirskog zanosa kada su pisali o kupusu. Naš razgovori o kupusu postali su stalna šala, koja se svaki put menjala, i usput obogaćivala i postajala sve više ozbiljna rasprava o mešanju kultova, verovanja i praktičnih iskustava u svakodnevici – u svemu što je inače nevažno, nezapisano, prezreto. Kupus je postao ishodište debata koje su upravo u to doba, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, postale važne u evropskoj istoriografiji i uopšte humanistici[6]. Budimirov smisao za humor, njegova ironija i samoironija, a i cinizam koji mi je čistio glavu, napravili su od kupusa semiotičko jezgro naših rasprava o strukturalizmu, teorijskoj i metodološkoj ograničenosti filologije i o potrebi neprekidnog vežbanja u etimološkoj agumentaciji: o etimologiji je Budimir često govorio kao o najopasnijoj disciplini, jer je najmanja greška u procesu dokazivanja dovoljna da se završi u sramotno glupim rezultatima… Samo nekoliko decenija docnije, etimologija više ne postoji niti na antičkim studijama. Umesto toga, studijski programi za najviša akademska zvanja otvoreno govore o ograničavanju opsega znanja i ne o beskonačnom širenju, koje se čak vidi i kao nešto loše za „uspešnost“ studiranja. Izvorni tekstovi se čitaju u sve užim univerzitetskim krugovima, studenti se ne podstiču da pre svega traže izvore i da ih čitaju u originalu; premeštanje teških rečnika i prelistavanje, što nije daleko od atletske discipline koju sam uspešno trenirala kod Budimira, praktično više ne postoji. Što nije na internetu, za većinu studenata i mnogih naučnika više ne postoji. Kad se setim kako je Budimir razmišljao i sa kakvom brzinom je sastavljao argument, nisam sigurna da bi danas bio brži sa nekom Brajevom tastaturom: važan je bio upravo dijalog, suočavanje mišljenja. Ponekad je neka moja greška bila izvor nove kombinacije ili argumenta. Posle trostruke provere svih mogućnih etimoloških smerova neke kombinacije i odgovarajućeg prelistavanja kojih dvadesetak rečnika uvek je na red došlo – „a sad da vidimo šta kaže Bedjanić[7]“: Martin Bedjanić, franjevac rođen u Središču ob Dravi, Budimirov profesor u sarajevskoj gimnaziji, bio je autor jednog od najboljih homerskih rečnika uopšte, po Budimirovom mišljenju: još i danas proveravam kod Bedjanića, i čini mi se da se kod njega nalaze uistinu posebno zahtevni i retki primeri duboke i pretinentne interpretacije, koje mnogi drugi naprosto nisu primetili. Kupus je dakle davao veseliji ton našem radu; više nego jedanput mi je Budimir pomenuo da bi kupus morala dodati na spisak tema kojima ću se baviti u budućnosti. I uistinu, imala sam svoj mentalni „fajl“ za kupus, skupljala sam izvore, zanimljive podatke, reference i citate o kupusu, ali nisam se time ozbiljnije bavila sve do 1998: tada sam dobila poziv da na Kolež d Frans u Parizu održim predavanje. Odlučila sam da predstavim istorijsku antropologiju kupusa kao hommage mom učitelju Budimiru. Dobila sam podsticajne ocene svojih kolega, i naročito, oduševljenu reakciju profesora Pola Vena. Od tog kratkog trenutka slave prošlo je dosta godina, u kojima su realne mogućnosti istraživača u humanistici uopšte, ne samo moje, da prežive i bave se stvarima kojima žele da se bave, drastično smanjene. Zanimanje za kupus nisam zapostavila, probudilo bi se u svakoj biblioteci u kojoj sam radila, posebno u Britanskoj arheološkoj školi u Atini, u Maks Plank institutu za istoriju nauke u Berlinu, u lajdenskoj univerzitetskoj biblioteci i u biblioteci Centra „Luj Žerne“ u Parizu, koja više ne postoji, jer je pripojena Nacionalnom institutu za istoriju umetnosti (INHA). Kada sam imala malo više vremena i bila malo manje opterećena potrebom da se preživi, prelistavala sam svoje zapise: knjiga o istorijskoj antropologiji kupusa i seksualnosti imala je dugu, skoro fantomsku istoriju. Možda bi u tom obliku klasera punog fotokopija, crteža, cedulja i kompjuterskog fajla i ostala za moju zabavu – ali je istorija još jedanput pokazala svoj ironični lik: posle mnogih godina koje je moja generacija provela u uverenju da se upravo u našoj mladosti zauvek rešio problem cenzurisanja i zabrana oko seksualnosti, i da je sloboda izbora seksualnosti i ličnog života neprikosnoven deo ljudskih prava, stvari su se katastrofalno promenile, kao da se ništa nije nikada dogodilo. Ljudska prava su ugrozile primitivna agresivnost, zatucanost, neznanje, zlobna i korumpirana misao, ukratko, ukidanje osnovnog „paketa“ ljudskih prava. Izgledalo mi je da je došao trenutak da dam primer koliko su uverenja, verovanja, rituali i pravila arbitrarni, koliko je istorijska antropologija dragocen način razumevanja ljudskog ponašanja, koliko su ideje o „prirodnom“, „drevnom“, „tradicionalnom“ netačne i štetne: sa nešto malo nasleđene i naučene ironičnosti, one Budimirove, učinilo mi se da dinamizam promena ritualnih postupaka, kultskih tekstova, tabua i diskurzivnih strategija oko kupusa može da da dobru pouku i potporu razumnoj misli. Bogat raspon seksualno opredeljenih i promenljivih slika kupusa i njegovih značenja u različitim tekstovima svedoče o priručnosti simbolizacije, sinhronim ideološkim upisima, arbitrarnosti znaka, svemu što se prenosi, ukida ili ponovo upotrebljava zbog društvenih i kulturnih potreba. Istorijska antropologija kupusa svedoči i o snalažljivosti i maštovitosti pri prenosu značenja, i o tome kako je mogućno izbeći cenzuru. Oko kupusa su se nagomilale i naracije koje otkrivaju usiljeno vrednovanje i razne napade na slobodu tela i duha. Tako je kupus za mene postao vrhunski društveno i kulturno relevantan. Temu nije svom težinom pritiskala neka teorijska škola koju bi trebalo dekonstruisati, kako su to napravili Asger Jorn i Noel Arno[8] sa svojom parodijom strukturalističke teorija Klod Levi-Strosa, a u okviru delovanja “Koleža za patafiziku”, institucije ustanovljene 1948, koja još uvek postoji. “Patafiziku” je izmislio Alfred Žari: Žil Delez smatra da je time Žari zapravo „izmislio“ fenomenologiju i tako bio prethodnik Martina Hajdegera[9]. Knjiga o istorijskoj antropolgiji kupusa nema tako visokih ciljeva: njome jedino ozbiljno razmatram mogućnost da se u „niskom“ tematskom području istražuju kompleksne promene ljudskog ponašanja i pojmovanja, uz očito poštovanje parodijskih tradicija… Prvu verziju ove knjige napisala sam na slovenačkom jeziku.Objavljena je pod naslovom Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013). Verzija na srpskom jeziku je moj prevod slovenačke verije, dopunjen sa nekoliko novih stranica..Posvećujem je uspomeni na Milana Budimira. Zahvalna sam Peni Vilson i Nikosu Zarganisu za višegodišnje prijateljstvo i pomoć, i Božidaru za strpljivo čitanje. Atina, novembar 2012 – Ljubljana, avgust 2015. [1] Cottage-Sanatorium, Sternwartestraße br. 74. u 18. okrugu; zgrada, sagrađena 1907/8, još uvek postoji. [2] Budimir, M., “Ej, pusto more!”, u knjizi Sa balkanskih istočnika, SKZ, Beograd, 1969. [3] Časopis je bio u biblioteci Zemaljskega muzeja u Sarajevu; Zemaljski muzej bio je ustanovljen u vreme austro-ugarske vlasti u Bosni i Hercegovini i predstavlja važan spomenik muzeologije. Godine 2012. je zatvoren zbog nedostatka sredstava odnosno neusaglašenosti kulturne politike na federalnom nivou, odnedavno je ponovo otvoren. [4] Budimir, M., Flašar, M., Pregled rimske književnosti; de auctoribus Romanis, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd, 1963. [5] Savić Rebac, A., Antička estetika i istorija književnosti, Kultura, Beograd, 1955. [6] Mislim pre svega na širenje discipline i rascvat novih ideja, teorija i metodologije u francuskoj školi Nouvelle histoire i u časopisu Annales. [7] Bedjanić, M., Rječnik Homerovih pjesama, Sarajevo, 1901. [8] Jorn, A., Arnaud, N. La Langue verte et la Cuite : étude gastrophonique sur la marmytologie musiculinaire, Paris, 1968: oba autora bila su aktivna u Koležu za patafiziku. [9] Deleuze, G., L’ile déserte et autres texts, Minuit, Paris, 2002, str. 105-108.

Srđan Radović (1976, Titograd) je etnolog-antropolog, saradnik Etnografskog instituta SANU na kojem je angažovan kao istraživač-stipendista (2005), istraživač-saradnik (2008), te od 2013. godine kao naučni saradnik. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je knjige Slike Evrope: Istraživanje predstava o Evropi i Srbiji na početku XX veka (Etnografskog institut SANU, 2009) i više naučnih radova, prikaza i kritika. Uredio je zbornik Kulturna prožimanja: antropološke perspektive (Etnografski institut, 2013). U poslednje vreme bavi se istraživanjem politika identiteta i sećanja u vezi sa konstrukcijom javnog prostora i kulturnog nasleđa. Grad kao tekst rezultat je Radovićevog istraživačkog rada u okviru projekta „Kulturno nasleđe i identitet“ (br. 177026), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Iz uvodnog poglavlja: Davno je iza nas doba kada se za antropologe moglo tvrditi da su “notorno agorafobna skupina i antiurbani po definiciji” , s obzirom na to da je čitav niz okolnosti približio stručnjake za “druge” i “egzotične” vlastitom dvorištu, i to često gradskom dvorištu. Grad i kultura grada postali su, sada već tradicionalni teren antropologije (etnologije), kao i predmet istraživanja i drugih disciplina. Grad se vremenom pretvorio u mesto opšteg interesa, zanimanja i stručne i najšire javnosti, a pitanja urbanog razmatraju se i analiziraju na najrazličitijim razinama. Ovakvo zanimanje za problematiku grada je sasvim očekivano ima li se u vidu, po svemu sudeći nepovratni tok uznapredovale urbanizacije i sveveća uspešnost i istaknutost gradskih sredina. U svetlu ovoga, podrazumevajućim se čini iskaz da “ako je tačno da pripadamo civilizaciji koja je nepovratno urbana…tada je prirodno da se javlja i porast interesovanja za nešto što se moženazvati sudbinom.”2 Ili, kako je jedan od poznatih jugoslovenskih arhitekata primetio, “činjenica što se u svesti čovekovoj oko pojma ’grad’ od vajkada oplitao jedan bogat venac slikovitih predstava, kazuje nam da je čovek oduvek bio obuzet traganjem za smislom grada; to bi moglo da znači još i to da je na vreme osetio svu njegovu sudbinsku važnost.” Sve veća koncentracija stanovništva, moći i znanja daje i dodatni simbolički značaj i istaknutost gradovima, pogotovo onim velikim – metropolama i globalnim gradovima. Može se uočiti i postojanje semiotike pojedinih gradova koji se čitaju na kodirani način i koji se mogu posmatrati kao odrazi određenog sistema znakova sa odgovarajućim značenjima – slika nekog grada vidi se kao jedinstven i celovit tekst sačinjen od više znakova, a koji određuje kako se jedan grad percipira, a često i mitologizuje.4 Katkad to znači postojanje jednog preovlađujućeg, široko rasprostranjenog značenja nekog grada koje se prenosi kroz različite javne diskurse, odnosno postojanje središnje simboličke i vrednosne predstave o određenom gradu u određenom trenutku, pri čemu se ovakvo dominantno značenje menja u zavisnosti od društvenih i političkih okolnosti. Moglo bi se reći da se slika grada sastoji od mehanički reprodukovane slike, koju najčešće stvaraju, sistematično ili ne, zvaničnici i politika, i od imaginarija koji nastaje preko određenih društvenih praksi, pri čemu se oba ova aspekta međusobno prožimaju i utiču jedan na drugi – u svakom gradu postoje društveni akteri koji imaju odlučujuće uloge u konsolidaciji njegove slike, gde dolazi do polivalentnih varijacija na osnovnu temu koje s vremenom stvaraju stereotipne i reativno čvrsto ustanovljene predstave o gradu.Osim emanacije istaknute slike sadašnjeg, gradovi poseduju potencijal I za snažnu projekciju slike o prošlosti. Oni se tako mogu posmatrati kao palimpsesti, kao nosioci sećanja na znamenitu prošlost, gde je ovakvo čitanje grada uslovljeno i vidljivim prostornim markerima, i predstavama i sećanjima, koja su ponekad potisnuta u drugi plan ili proskribovana. Središnja značenja ovakvih gradova, urbanih palimpsesta, zavise od pojedinaca, a javno konstruisani palimpsesti menjaju svoj sadržaj i simbolički kvalitet u zavisnosti od vremena I grupa koje ih stvaraju, pri čemu ovakve dominantne predstave o gradu ne moraju biti i opšte prihvaćene. Iako se namenski ne grade sa ciljem memorijalizacije, gradovi imaju kapacitet da otelotvore, materijalizuju i reprezentuju kolektivno pamćenje i da ga sublimiraju u prostoru i vremenu. Može se reći da grad poseduje kvalitete tekstualnosti I da ga je moguće posmatrati kao konstelaciju znakova I simbola, ili kao vrstu jezika, sistem hijeroglifa.8 Grad se tako može shvatati kao “tekst”, odnosno kao simbolički polygon na kojem politika sprovodi zahvate kulturne i simboličke adaptacije u skladu sa političkim i/ili nacionalnim imaginarijem; na taj način, grad se može posmatrati u komunikacijskom ključu, kao tekst, poruka sa relativno nezavisnom egzistencijom, sačinjena od kombinacije znakova koji u interakciji sa primaocima poruke stvaraju različita značenja. Grad kao tekst predstavlja arenu političkih diskursa i praksi u kojoj se kulture neprestano reprodukuju i transformišu, a istraživanje kako se tekst grada, I uopšte krajolici (landscapes) kreiraju i koriste, istovremeno govori o načinima na koje grad kao simbol osnažuje ili stvara značenja vezana za političku sferu i kolektivne identitete. Andreas Hojsen određuje city-text (što bi na naš jezik mogli prevesti kao grad kao tekst, gradski tekst ili tekst grada) kao konglomerat znakova koji se pišu, brišu I reinstaliraju, a koji se sastoje kako od postojećih vidljivih markera u prostornom okruženju, tako i od sećanja i slika prošlog. S druge strane, Maoz Azarjahu grad kao tekst (takođe označen kao city-text) vidi kao sistem znakova koji zvaničnu istoriju i identitet transferišu u semiosferu grada, sistema koji je na prvom mestu sačinjen od imena ulica, te drugih naziva u javnom prostoru koji čine reprezentacije prošlosti i preovlađujućeg sistema vrednosti u društvu, čime oni sačinjavaju važnu komponentu službenih kultura. Azarjahu time akcent stavlja na odonimsku komponentu grada kao teksta, dok je više inkluzivan pojam arhitekstura, koji uz gradsko nazivlje obuvata i fizičke objekte, mesta, spomenike i ostalu urbanu ikonografiju koji grad transformišu u prostor istorijskih sećanja, kulturnog imaginarija i političkih vizija. Grad je tako sačinjen od skupine znakova (arhitektura, spomenička baština, ulice itd.), pre svega javnih simbola i, kao većina kulturnih/antropoloških tekstova utiče na konstrukciju identiteta ljudi i formiranje i promenu kulturnih vrednosti. Fizičke i socijalne karakteristike grada neodvojive su od njima pridodatih kulturnih značenja i otkrivanje takvih značenja,te okolnosti kulturne konceptualizacije prostora, uz evidenciju i analizu uzajamnog odnosa simbolički obeleženogprostora i identiteta, mogu biti zanimljive za etnoantropološko istraživanje. Na stranicama koje slede posebna pažnja biće posvećena gradu koji se čita kao tekst u užem smislu, na način kako ga određuje Azarjahu, odnosno nazivima javnih prostora koji se posmatraju kao znakovi (na prvom mestu nazivima ulica). Naravno, imena ulica ili drugih javnih prostora nisu jedini simboli, pre svega politički, u gradskom okruženju.Oni tvore tek deo razgranatih sistema političkih simbola koji se materijalizuju preko simbola koji u različitim javnim sferama izražavaju i predstavljaju određene političke, ideološke ili nacionalne vrednosti. Politički simboli u javnom životu nisu neka neodređena ili slučajna grupa pojedinačnih simbola, već delovi polisistema koji bi se mogao odrediti kao sklop različitih sistema koji se međusobno presecaju i delimično preklapaju, a koji deluju kao strukturirana celina i promoviše određene političke, nacionalne i druge vrednosti. U gradskom prostoru, nazivi ulica (i drugih javnih prostora) kao simboli funkcionišu u sadejstvu sa drugim simboima, poput spomenika, arhitekture, muzeja i sl, mi ćemo ovde uzeti u obzir i ovakvi elementi. Kompleksne urbanističke intervencije, izgradnja spomenika i memorijala, arhitektura (posebno monumentalna), elementi su sistema simbola u gradskom prostoru koji imaju veliku značenjsku moć, a njihov deklarativni karakter nije ni skrivan od kreatora i inspiratora njihovog oblikovanja. Kao takvi, politički simboli ove vrste često su bili predmet razmatranja istraživača iz više naučnih grana, i bili su prepoznati kao sredstva politika identiteta koje su formirale svakodnevne diskurse I sisteme predstava ljudi, ne samo o prostoru kojim su okruženi, već posredno i o društvu čiji su članovi, te na kraju, I o sebi samima kao članovima određene zajednice koja obitava na tom simbolički označenom prostoru. Rad na izgradnji identiteta (političkih, nacionalnih I drugih) svakako se ne ograničava na ovakve postupke kreiranja grandioznih toposa, lokaliteta sa velikim identitetskimi političkim kapacitetom, već se sprovodi i preko ideoloških/simboličkih intervencija naizgled manjeg značaja, primerice jednostavnim zvaničnim preimenovanjem određenih prostora ili objekata, poput preduzeća, restorana, ili bioskopa. Na taj način bi se, na primer, moglo tumačiti masovno preimenovanje preduzeća i fabrika širom Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata (Bata u Borovo, Siemens u Končar, Union u Kraš i sl.), a koje je jezički maskiralo i činjenicu da se često radilo o nacionalizovanoj I konfiskovanoj imovini. Gotovo idelalan primer za promenu naziva restorana je preimenovanje kafane Ruski car u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu nakon oslobođenja, kad je ovakvo ime predstavljalo jasnu ideološku smetnju vlastima koje su konsolidovale socijalistički sistem, i to u jeku sukoba sa Sovjetskim Savezom. Potonja kafana Zagreb je u jednakoj meri bila simbolički trn u oku rukovodstvu koje je raniju parolu “Bratstvo i jedinstvo” promptno menjalo za poklič “Svi Srbi u jednoj državi”, te se Ruski car sticajem političkih okolnosti vratio u svoje staro zdanje. Isto tako, bioskopske dvorane koje su prostori znatnog protoka ljudi predstavljaju čestu metu jezičkog preinačavanja, te su tako sve kino dvorane u okupiranom Beogradu koje su nosile “nenacionalne” nazive (Kasina, Union, Rex…), do 1943. dobile nova “ideološki i nacionalno ‘ispravna’ imena – Nova Evropa, Šumadinac, Morava….” Ovakve intervencije u urbanu teksturu i nazive sa kojima se ljudi neizbežno susreću u svojoj svakodnevici, moguće su i najefikasnije, jer ovladavaju naoko usputnim oznakama u gradu, na koje ljudi (kojima je simbolička komunikacija putem naziva kao nosioca simbola i namenjena) redovno nailaze u svakodnevnom životu. Ovo posebno važi za ulice i njihova imena, gde je simboličko “osvajanje” značenja rada kroz (pre)imenovanje javnih urbanih prostora i najjednostavnje i najčešće.