„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu – počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje…

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Knjiga je odlično očuvana !!! 610 strana 1050 grama 1981 godina Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . KOLIČINSKI POPUST ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

U ovoj knjizi prikazane su radio-drame sa srpskim piscima kao junacima. To su: Bora Stanković, Emanuil Janković, Milan Rakić, Brana Cvetković, Milutin Uskoković, Branko Ćopić i Svetozar Ćorović. Ovi pisci bili su istinski heroji vremena koja im nikako nisu bila naklonjena, a uprkos kojih su stvorili dela koja ih čine besmrtnim. Baveći se velikim patnjama i malim radostima srpskih pisaca, autor se upoznao sa veličinom modernosti njihove umetnosti i bedom sveta koji ih je uglavnom prezirao.

Miroslav Milović (1955-2021) bio je doktor je filozofskih nauka i univerzitetski profesor. Osnovno i gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Filozofiju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1978. godine. Potom je doktorirao filozofiju na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni. Na Sorboni u Parizu odbranio državni doktorat takođe iz filozofije. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu radio je kao docent za predmet Etika u periodu od 1987. do 1996. godine. Bio je predsednik Filozofskog društva Srbije (1990 – 1992) i član Evropskog pokreta u Jugoslaviji, kao i gostujući profesor u Turskoj, Španiji i Japanu. Radio je kao redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Braziliji (Brazil). Objavio je knjige Refleksivni argument (Beograd, 1989), Etika i diskurs (Beograd, 1992), Filozofija komunikacije (Brazilija, 2002) i Zajednica razlike (Rio de Žaneiro, 2004).

Zbirka koja sadrži sedam antropoloških priča književnika Ivana Ivanovića. Kvalitetno delo autora koji je proživeo cenzuru i osude komunističkog režima praćene zabranama izdavanja. Zbog objavljivanja svog prvog romana "Crveni kralj", 1972. godine, bio je otpušten iz gimnazije u kojoj je radio kao profesor. Bio je smatran moralno nepodobnim da podučava mlade, a tek 2009. je sudski rehabilitovan.

Džerom K. Džerom je bio izuzetno plodan enegleski pisac - rođen krajem devetnaestog veka, sin sveštenika, studirao je filozofiju a radio je još i kao urednik, glumac, pisac i učitelj. Ovo je njegovo prvo delo koje je istovremeno i inteligentno, pronicljivo ali i duhovito. Kroz svoje dokoličarske misli, ovaj dokoličar razmišlja o životu, ljudima, društvu na svoj specifičan, prijemčivi izanimljivi način.

Iz recenzije: ’’Ova knjiga je izraz višegodišnjeg pomnog praćenja radijskih programa u našoj zemlji i van nje. U tridesetak ogleda autor je nastojao da iskaže kritički odnos i stav prema radiofoniji, a pre svega prema radio-drami. Razmotrio je pojedine žanrove, a posebnu pažnju je poklonio biografskoj i istorijskoj, dokumentarnoj drami za decu kao i onim radiofonskim ostvarenjima koja u sebi objedinjuju dramske, muzičke, ambijentaine I elektro-akustičke elemente. Svaki od ovih ogleda zapravo je osvrt na pojednog radiofonskog stvaraoca, pretežno iz Beograda, a obuhvata srpsku radiofoniju s kraja XX i početka XXI veka. Okosnicu knjige čine tekstovi koje je autor objavljivao u beogradskom dnevnom listu "Politika" od 2001. do 2004. godine. Ako je već primećeno da dobri stari radio, uprkos mračnim prognozama, ne gubi bitku sa novim medijima, ova knjiga može biti upozorenje na one posvećenike koji su svoj stvaralački napor uložili u možda ne tako popularnu ali svakako pažnje vrednu umetnost radija, u radiofoniju. Knjiga može podstaći jedne da se i sami uvrste u taj krug posvećenika, a druge da sa manje nemara i više zasluženog poštovanja pristupaju ozbiljnim pregaocima koji bar neke radijske programe čine veoma sadržajnim i zbog toga vrednim slušanja.’’

Zbirka pesama, crtica, odlomaka i dokumenata iz opusa velikog srpskog pisca. Odlomak: ŠTA SAM TO RADIO? Probijao sam led da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo.

Istražujući duboke veze između konceptualnog okvira savremenih neuronauka i novog poimanja mozga koje nam one pružaju, sa jedne strane, i aktuelnog menadžerskog diskursa globalnog neoliberalnog kapitalizma sa druge, autorka traga za načinima da se svest o mozgu konstituiše kao jedinstveni filozofski, naučni i politički entitet. Za uspeh ove potrage presudan je upravo središnji, objedinjujući koncept u neuronaukama – plastičnost, koju Katrin Malabu vidi kao dinamični međuprostor između prihvatanja i davanja obličja, građenja i razaranja, determinisanosti i slobode, poslušne prilagodljivosti i eksplozivnog otpora. Tako shvaćena, plastičnost je prirodna antiteza fleksibilnosti – ideološkog avatara postojećeg društveno-ekonomskog poretka. Duboko analizirajući skrivena značenja i višestruke implikacije metafora o mreži, koje su u neuronaukama uveliko zamenile poređenja mozga sa telefonskom centralom ili računarom – a taj proces je upadljivo koincidirao sa promenana u organizaciji proizvodnje koje su iznedrile postfordovski kapitalizam druge industrijske revolucije – autorka nas poziva da joj se pridružimo u odgovoru na plastični izazov da u slici vlastitog mozga pronađemo obrise jednog drugačijeg sveta.

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla. Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor… Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Žerminal Čivikov, dugogodišnji novinar i istraživač u oblasti književnosti, rođen je 1945. u mestu Ruse, na Dunavu, u Bugarskoj, a od 1975.živi u Hagu, u Holandiji, odakle već godinama izveštava za nemačku radio stanicu u Kelnu „Dojče vele“ (Deutsche Welle) o zbivanjima u sudnicama haškog Tribunala. Godine 2006. objavio je knjigu o procesu Slobodanu Miloševiću u izdanju bečke izdavačke kuće Promedia Ferlag. Knjiga Žerminala Čivikova Srebrenica – krunski svedok naišla je na veliki odjek na nemačkom jezičkom području: skoro da nema lista, radio ili televizijske stanice u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj koji nisu objavili prikaz ili osvrt na njegovu najnoviju knjigu. Ovim spisom Čivikov se osmelio da progovori o jednoj od najdelikatnijih tema posleratne evropske istorije. Autorovo istraživanje o masovnom ubistvu u Srebrenici, tokom etničkog rata u BiH, sprovedeno je vrlo temeljno, gotovo do najsitnijih detalja. Knjiga se čita sa uzbuđenjem, kao da je reč o dramskom zapletu u nekom kriminalističkom romanu. Čivikov je korak po korak, sa naglašenom skrupuložnošću posvedočio kako je Tribunalu u Hagu, sve do ovog trenutka uspelo da optužbe za najstrašniji zločin u Evropi posle 1945. godine temelji na iskazu jednog jedinog svedoka. Čitanjem ove knjige, objektivnost Tribunala za bivšu Jugoslaviju, dovedena je ozbiljno u pitanje. Ogrešenje o zakone i pravdu i logiku zdravog razuma, vidljivo je na bezbrojnim primerima. Uostalom, konverzija pravne procedure u eminentno politički proces, neizbežno otvara mogućnosti velike manipulacije.

Daša Drndić rođena je 1946. godine u Zagrebu. Objavila je sledeće knjige proze: “Put do subote” (Beograd: Prosveta, 1982), “Kamen s neba” (Beograd: Prosveta, 1984), “Marija Czestochowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu” (Rijeka/Zagreb: Adamić/Arkzin, 1997), “Canzone di guerra. Nove davorije” (Zagreb: Meandar, 1998), “Totenwande. Zidovi smrti” (Zagreb: Meandar, 2000), “Doppelgänger” (Beograd: Edicija Reč, 2002). Piše i radio drame i književnu kritiku, a bavila se i dokumentarnom radiofonijom. Od 1953. do 1992. živela je i radila u Beogradu. Godine 1992. odlazi u Rijeku gde i danas živi i radi.

Odlomak: Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Iz recenzije: „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski

Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade. Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni. Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha. Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju. „Neprikosnoveno svedočanstvo o Holokaustu.“ Heder Moris, autorka romana Tetovažer iz Aušvica

Smatra se da je pas čovekov najbolji prijatelj, njegov anđeo čuvar. Den to još uvek ne zna. Njemu ne ide baš najbolje u poslednje vreme. Reklamna agencija u kojoj je radio propala je, njegov prijatelj doživeo je nervni slom, a Klara, njegova devojka, rešila je da ga ostavi. Nakon četiri godina veze, ona mu ostavlja dugačko pismo prepuno optužbi i jednog belog, malog psa. Den ostaje sam, sa tim smešnim psom kog nije želeo i kome planira da pronađe novi dom. Ali taj njegov plan će se izjaloviti, jer će se ispostaviti da je Dogo zaista posebna vrsta prijatelja na četiri noge.

Dejvid Sedaris je jedinstven glas u američkoj književnosti. Čitaoci ga redovno porede s Vudijem Alenom, Oskarom Vajldom, Džerijem Sajnfildom i Doroti Parker. Kao Doroti Parker, Sedaris uspeva da ostvari bolnu ravnotežu između posmatrača i učesnika u životnim dogodovštinama. Njegov humor je autobiografski. Sedaris se najčešće izruguje samome sebi: svom porodičnom životu, odrastanju u srednjoj klasi u predgrađu, svom grčkom poreklu, obrazovanju, korišćenju droga, svojoj homoseksualnosti i svom životu u Francuskoj. Obuci svoju porodicu u somot i džins knjiga je duhovitih, otmenih i iznenađujuće toplih priča o sasvim običnim ludostima, kojima Sedaris potvrđuje da je savršeni majstor forme. „Ova knjiga je remek-delo… Ne samo što Dejvid Sedaris ima izuzetan smisao za humor i književni stil, ovo je čovek koji je kadar da ulovi vaše srce i podigne vam duh dok čitate koji su sastojci kolača od pirinča.“ Observer „Čehovljevska vrsta komedije! Dejvid Sedaris je ono najbliže rok-zvezdi što književni svet danas ima.“ Njujork tajms „Sedaris je jedan od najduhovitijih živih pisaca.“ Ekonomist Dejvid Sedaris (1956) američki je pisac, komičar, humorista i radio voditelj. Proslavio se 1992. godine kada je National Public Radio počeo s emitovanjem njegovih priča SantaLand Diaries. Dve godine posle toga objavio je svoju prvu knjigu eseja i kratkih priča Barrel Fever, a usledilo je još pet knjiga: Naked (1997), Holidays on Ice, (1997), Me Talk Pretty One Day (2000), Dress Your Family in Corduroy and Denim (2004) (Obuci svoju porodicu u somot i džins, Samizdat B92, 2014) i When You Are Engulfed in Flames. Sve njegove knjige postale su bestseleri i prodate su u tiražu od preko sedam miliona primeraka.

Zoltan Kertes, plavooki sin jednog „polu-Ciganina“ i jedne nadničarke koja ima mnoštvo ljubavnika, raste kao autsajder u malom mestu u Srbiji. Kao dete pao je sa motocikla kojim je punom brzinom upravljao njegov otac. A pekar, za kojeg je posle radio, razbio mu je glavu, jer nije dovoljno brzo utovarao brašno. Od tada mu seva u slepoočnicama. Najviše voli da sedi u šupi i rešava ukrštene reči. Izbijanje jugoslovenskog građanskog rata 1991. njegovi roditelji vide kao priliku da njihov „lezilebović“ i „idiot“ konačno postane čovek, pa i junak. Zoltan se ni u vojsci ne snalazi i ne uklapa. Postavlja pogrešna pitanja, ali i njih izgovara mucajući. Kada njegov najbolji prijatelj izdahne posle besmislenog šikaniranja na jednoj vežbi, Zoltan se konačno pobuni protiv sistema koji samo jačem daje za pravo. Melinda Nađ Abonji pripoveda o mekom otporu kojim se mašta brani od sistema sačinjenog od poslušnosti, naređenja i potčinjavanja. Njen jezik je pri tome vibrantno muzikalan i pun snažnih, neobuzdanih slika. Melinda Nađ Abonji rođena je 1968. u Bečeju. Ova švajcarska književnica mađarskog porekla provela je najranije detinjstvo u Vojvodini, da bi sa pet godina sa roditeljima napustila tadašnju Jugoslaviju i doselila se 1973. u Švajcarsku. Godine 1997. okončala je studije na Ciriškom univerzitetu, u međuvremenu stekavši švajcarsko državljanstvo. Prvi roman Im Schaufenster im Frühling (U izlogu, s proleća) objavila je 2004. godine. Njen drugi roman Tauben fliegen auf (Golubije srce) dobio je 2010. godine prestižne nagrade – Nemačku književnu nagradu za najbolji roman na nemačkom jeziku kao i Švajcarsku književnu nagradu. Osim pisanja, bavi se performansom i muzikom (snimila je dva nosača zvuka u saradnji sa švajcarskim reperima i muzičarima), piše za radio, pozorište i internet.

“Alek Popov je napisao prvi partizanski roman od vremena pada komunizma. Oživeo je te kipove tako da ih razumeju generacije koje su komunizam iskusile samo kroz maglovita sećanja svojih roditelja i njihovih roditelja. Naterao je čitaoce da se smeju i plaču istovremeno.” Kristofer Bakston, pisac i prevodilac “Uz pristojnu porciju crnog humora, autor se zabavlja na račun razočaranih revolucionara i uz to na inteligentan i duhovit način ismeva širok spektar političkih ideologija.” Tereza Rajter, The Gap Alek Popov je rođen u Sofiji 1966. godine. Diplomirao je na katedri za bugarsku filologiju na Sofijskom univerzitetu. Tokom 1997. godine školovao se u SAD. Autor je zbirki priča Druga smrt (1992), Prljavi snovi (1994), Ciklus kupusa (1997), Put ka Sirakuzi (1998), Nivo za napredne (2002, 2003, Geopoetika 2010), romana Misija London (2001, Geopoetika 2004), mnoštva radio drama, kao i scenarija igranih i dokumentarnih filmova. Njegova najnovija knjiga je roman Crna kutija (2007) koja je pod naslovom Psi u niskom letu objavljena u Geopoetici 2008. godine. Dobitnik je prestižnih nagrada “Graviton” za fantastiku (1995), “Pavel Vežinov” za kriminalističku priču (1994), “Raško Sugarev” za najbolju proznu knjigu u 2002. godini, nagrade časopisa Clouds u kojem je Misija London objavljena na engleskom jeziku (2004), kao i (2005) Nacionalne nagrade za dramaturgiju “Ivan Radoev”. Radio je u Nacionalnom muzeju književnosti i kao ataše za kulturu u bugarskoj ambasadi u Londonu. Trenutno je direktor Doma dečje knjige, glavni i odgovorni urednik časopisa “Rodna reč” i sekretar za štampu bugarskog PEN centra. Prisutan je u nekoliko svetskih antologija (Francuska, Nemačka, Slovenija i SAD), a njegova proza prevođena je na nemački, francuski, engleski, danski, poljski, češki, turski, mađarski, srpski, slovenački, albanski, makedonski i turski.

Iz recenzije: ’’Glavnom liku ove knjige je era kompjutera u postranzicijskoj srpskoj palanci uzela slovo „ć“ i on – što je moguće samo u književnosti – nastavlja svoj radni vek kao g-din Stajnic u filijali moderne strane banke. Poneki metuzalem među čitaocima bi se zapitao šta je radio drug Stajnić – ali nameće se utisak da je junak ove knjige i tada bio stariji od svojih vršnjaka… Ima nečeg grozomorno staromodnog – ili vanvremenog, rekli bi optimisti? – u liku gospodina Stajnica. On uglavnom razgovara sa samim sobom, kao Očenašek V. Majera, i kao da ga sve vreme grize želja da ode nekuda, kao Gantenbajn ili Matija Paskal na primer, ali ga u tome sprečava neodlučnost stečena dobrim vaspitanjem.’’

“Još od svoje dvadeset i četvrte godine Paskal se počeo živo interesovati religijom i velikim problemima života. Pred kraj svoga života (živeo je svega trideset i devet godina) on je spremao materijal i beležio misli za jednu Apologiju hrišćanske religije. Govorio je da bi mu bilo potrebno deset godina zdravlјa da to delo dovriš, ali jedva da je radio na njemu i punu godinu dana. Posle njegove smrti prijatelјi su sakupili te njegove beleške i izdali ih pod naslovom Misli. Iako je tek u prvim konturama i fragmentarno, ovo delo po svojoj dubini i finoći zapažanja i po jednostavnosti i lepoti stila predstavlјa „jednu od velikih knjiga čovečanstva” (Lanson) i spada „u najviša i najjedrija dela književne istorije” (Bogdan Popović).” Ep. Hrizostom (Vojinović)

ŠTA SAM TO RADIO? Probijao sam led da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo. Uz niz bisera kratke forme i osvrta Dušana Radovića na svoj život i stvaralaštvo, sada imamo i retku priliku da vidimo tekstove onako kako su izašli iz pisaće mašine, njegove početne ideje, crtežiće, privatne fotografije, nepoznate radove… Pošto prvi put donosi sadržaj razglednica i pisama koje je Dušan slao svom sinu Milošu, zbirka Svaštara prikazuje velikog pisca i u ulozi izvanrednog oca. Ukratko, u ovoj knjizi nalazi se sve ono bez čega bi portret Dušana Radovića bio nepotpun.

Gotovo sve priče u ovoj knjizi vezuje fenomen uspomena: one govore o prohujalim vremenima, mrtvim osobama, strastima, košmarima i himerama. Uspomene su ono ništa na kojem suvereno stoji naše biće; ništa koje nam daje osećaj smisla i identitet, uporno nas uveravajući kako imamo sigurno, toplo uporište u provaliji kojom propadamo. Srđan Vučinić (Beograd, 1970) esejista i pripovedač. Diplomirao je na Grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je veliki broj tekstova o filmu i književnosti, kao i nekoliko knjiga eseja. Objavio je i knjige fikcije Nezajaz, drame i druge priče (2013) i Muzej Havaji: priče (2015). Na Radio-Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, Milošu Crnjanskom i princu Dordu Karađorđeviću. Dobitnik je stipendije “Borislav Pekić” (2009), kao i nagrade “Nebojša Popović“ (2020, za promovisanje filmske umetnosti i kulture). Od 2012. godine je umetnički direkor Festivala autorskog filma.

Ocena Demostenove delatnosti nije jednodušna: jedni mu pevaju slavopojke, a drugi ga kude ili ne odobravaju njegov rad. Najsigurniji put da se njegov rad oceni, po mogućstvu nepristrasno i objektivno, jeste upoznavanje Demostenovog života na pozadini istorijskih zbivanja u kojima je radio. To nije tako teško učiniti: epoha u kojoj je živeo poznata je dosta dobro, a i okolnosti njegove biografije dokumentovane su toliko potpuno koliko se to može poželeti kad se piše o ličnosti odvojenoj od nas od hiljadama godina. *** Jedini sistematičan prikaz Demostenovog doba očuvan je u Istorijskoj biblioteci Diodora sa Sicilije. Nažalost, Diodor obraća glavnu pažnju na spoljašnju istoriju, a malo i površno govori o unutrašnjem stanju Grčke onog doba, o raspoloženju koje je vladalo u društvu i o partijskim borbama koje su u njemu plamtele. Sa svim tim stranama života onoga vremena upoznaju nas Demosten i Eshin.

Glavni lik romana je Ema koja radi kao voditeljka jednog jutarnjeg programa na regionalnoj radio-stanici. U stvarnosti ona već šest godina radi i posao urednika. Još uvek nije dobila nikakvo priznanje niti povećanje plate. Njena ljubav prema poslu se polako gasi i sada je počela da preispituje svoj profesionalni život. Jednoga dana Ema će razgovarati sa šarmantnim piscem popularnih bestselera. Tako će rešiti da se uključi u njegov projekat koji pomaže učesnicima da preokrenu svoje živote... Iz recenzija: „U knjizi ćete naći savete kako da se usudite, postojite i poštujete sebe.“ Mademoiselle Lit „Inspirativan i očaravajući roman o ličnom razvoju.“ Eden od Books „Roman za kišno popodne kad dopuštamo sebi da promislimo o svim izborima i odlukama. Sve preporuke koje Ema pronalazi u romanu možemo primeniti i u svakodnevnom životu.“ Vie en plus joli „Roman koji će vam pomoći da donesete važne odluke u životu.“ Les Avis de Testing-Girl