SEKSPIR NIKADA OVO NIJE RADIO - CARLS BUKOVSKI Trorog, 1989 92 str. Meki povez. Ilustrovano fotografijama. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Radio B92 1997. 262 str. knjiga sadrži posvetu

41372) POD KAMENIM NEBOM , Milutin Veljković , Beograd 1972 , Milutin Veljković, koji je tada imao 34 godine, odlučio je da pokuša oboriti svetski rekord Francuza Anria Fiouta, tadašnjeg vlasnika rekorda, koji je 109 dana boravio sam pod zemljom. Uz pomoć sponzora obezbeđena su mu neophodna tehnička sredstva, radio veza, instrumenti za merenje temperature i vlage, obezbeđeni su mu lekovi i hrana, kao i šporet i plin, a sve to kako bi što duže mogao boraviti pod zemljom. Komunikaciju sa spoljašnjim svetom održavao je radio vezom. I uspeo je speolog Milutin Veljković. Pod zemljom je boravio ravno 464 dana što je čak četiri puta više od tadašnjeg rekorda, upisao se u Ginisovu knjigu rekorda, proslavio sebe, svoje selo Kopajkošari i pećinu Samar koja je udaljena tri kilometra od poslednje seoske kuće. Milutin je o svom boravku u pećini Samar napisao i izdao knjigu Pod kamenim nebom, baziranu na dnevniku koji je vodio tokom svog samovanja. tvrd povez, format 13 x 23 cm , odlično očuvano, latinica, ilustrovano, 437 strana + table sa fotografijama

Zapisi o ljudima, Radomir Putnik Zapisi o ljudima, Radomir Putnik. Izdanje Radio televizije Srbije, 2012. Mek povez, 244. Obogaćeno fotografijama. Zapisi o ljudima Radomir Putnik (autor) Izdavač: Radio Televizija Srbije Poslovi koje je obavljao Radomir Putnik, književnik i dramaturg, teatrolog i pozorišni kritičar, dugogodišnji urednik Dramskog, Igranog i Umetničkog programa TV Beograd, a i same životne okolnosti u kojima se nalazio, dovodili su ga često u poziciju svedoka i saučesnika, a pokatkad i neizbežnog učesnika, u raznim događajima vezanim za kreativne procese u književnosti, na televiziji i u pozorištu. Tokom minulih decenija upoznao je značajne ličnosti, među njima stvaraoce, pisce, reditelje, glumce, slikare i druge koji su ostavili trajan trag u našem kulturnom životu i umetnosti. Zapisi su posvećeni nekim od izuzetnih osoba koje je poznavao, ali, uz njih, i nekolicini živih ličnosti koje su svojim delom već ušle u zajedničku povest. Odlično ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 10022022K

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Pouzdanost nauke Autor: Miloš Jevtić Izdavač: Službeni glasnik mek povez, ćirilica, 23 cm, 1017 str. _____ ,,Pouzdanost nauke` je knjiga koja predstavlja verno svedočanstvo o jednom vremenu i izuzetnim ljudima koji su bili naši savremenici. Radivoj Kašanin, Pavle Savić, Nikola Pantić, Vasa Čubrilović, Zvonko Marić - samo su neka od poznatih imena srpske nauke sa kojima je autor ove knjige vodi duge razgovore na Drugom programu Radio Beograda.

Miodrag Čeperković : STALAG 12 D , Смедерево : Радојковић, 2003, Fizički opis 119 стр. : илустр. ; 21 cm Белешка о аутору: стр. 118-119. Чеперковић, Миодраг, 1927-2006 -- Мемоари Očuvanost 4. Miodrag Čeperković (Ruđinci, 23. novembar 1927 — Beograd, 6. decembar 2006) bio je rudarski inženjer, jedan od osnivača i profesor na Fakultetu organizacionih nauka, od 1982. član Njujorške akademije nauka. Smatra se zaslužnim za građenje metalske industrije Srbije. Rođen je 23. novembra 1927. godine u Ruđincima, kod Vrnjačke Banje. Gimnaziju je završio u Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Kruševcu. U Drugi svetski rat je otišao sa nepunih 17 godina. Učesnik je NOB-a. Godine 1944. bio je vodni delegat 1. čete 4. bataljona u Drugoj ličkoj proleterskoj brigadi. Oslobođenje je dočekao ranjen, u Šestoj proleterskoj brigadi. Nakon što je gimnaziju završio u Kruševcu, upisao se na Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, gde je diplomirao 1950. godine. Doktorirao je na istom fakultetu na temi iz oblasti zaštite na radu u rudarstvu i metalurgiji „Doprinos borbi protiv prašine u rudarstvu i metalurgiji” 1965. godine. Jedanaest godina je radio na Kosovu i Metohiji. Počeo je kao pogonski inženjer u RMK Trepča, u rudniku „Stari Trg”. Nakon toga je obavljao funkciju direktora rudnika olova i cinka „Ajvalija” i „Kišnica”, kod Gračanice. U okviru rada u rudarstvu, imao je veliki uspeh u eksploataciji olovno-cinkane rude i rekonstrukciji nekoliko više starih rudnika. U oblasti metalurgije, na Kosovu i Metohiji se istakao brojnim projektima. Izgradio je Fabriku šavnih cevi u Uroševcu, „Pocinkovaonicu” u Vučitrnu, Fabriku akumulatora i sumporne kiseline u Kosovskoj Mitrovici. Sa Kosova i Metohije je otišao u Beograd, s namerom da se zaposli Rudarsko-geološkom institutu u Zemunu i da se bavi proučavanjem uzročnika silikoze. Uporedo je kao već afirmisan stručnjak istraživao rudna bogatstva, ruda gvožđa, nikla i kobalta na području Srbije, kao i na projektovanju i izgradnji rudnika gvožđa „Rudište” i „Suva Ruda”. Postavljen je za prvog direktora novoformiranog preduzeća za istraživanje ruda gvožđa u Srbiji „Mokra Gora”. Bio je generalni direktor nove Železare u Smederevu, u periodu od 1960. do 1974. Prvo je rekonstruisao pogone Stare železare, a zatim je radio na projektovanju, rukovođenju kompletnom izgradnjom i pustio je u rad većinu osnovnih proizvodnih pogona integralnog metalurškog ciklusa za proizvodnju gvožđa i čelika: visoka peć (1971), konvertorska čeličana (1974), valjaonica hladnih limova (1974). Za valjaonicu toplih limova je potpisao ugovor o kupoprodaji opreme marke Tisen. Železara je izgrađena zahvaljujući njegovom zalaganju, i pored protivljenja brojnih političkih krugova. Tokom izgradnje železare, nastale su i Fabrika za proizvodnju belog lima u Šapcu i Fabriku za proizvodnju profila i profilisanih cevi u Aleksincu (počela sa radom 1976), čiji proizvodni program predstavlja dalju preradu proizvodne trake u Smederevu, s obzirom da je topla valjaonica u Smederevu još uvek bila u izgradnji. Formirao je i rukovodio združenim preduzećem „Jugometalkombinat” u Beogradu, koji je uključivao Železaru Smederevo“, „Jugometal – obojenu metalurgiju“ (osnovan 8. oktobra 1946) i koji se isključivo izvozom i uvozom metala, ruda, koksa, ali i procesne opreme za veliki broj preduzeća u tadašnjoj Jugoslaviji i „Metalservis“, za unutrašnju trgovinu. Dobitnik je Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom (1975) za posebne zasluge i postignute uspehe u poslovima od značaja za napredak zemlje. Iako nije imao vremena da se bavi politikom, godine 1974. je smenjen sa svih funkcija, pod optužbom da je „tehnomenadžer”. Nakon toga je radio kao predstavnik Privredne komore Jugoslavije u Kairu. Pošto je bez naročitog objašnjenja odatle otpušten, radio je kao direktor predstavništva „Progresa” u Njujorku, kao predstavnik „Metalservisa”, zatim kao predstavnik „Beogradske banke” u Njujorku, gde je do 1983. radio na poslovima strateškog razvoja elektroprivrede i sirovinske baze u Srbiji na projektu u Avramovićevom timu. Takođe je u banci „Meri Linč” iz Njujorka bio savetnik za investiranje u Srbiju i Crnu Goru. Bio je savetnik za pitanja rudarstva i metalurgije u „Goši” i predsednik Naučnog veća Instituta „Kirilo Savić” u Beogradu. Jedan je od osnivača, a radio je kao vanredni profesor, organizovao i održavao nastavu na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Govorio je engleski, ruski, nemački, a služio se italijanskim i arapskim jezikom. Autor je pet knjiga i više od 40 naučnih i stručnih radova, posvećenih rudnicima i rudarima. Bio je član odbora za ugalj i čelik OUN-a i član Akademije nauka u Njujorku (SAD) Preminuo je 6. decembra 2006. godine u Beogradu, a sahranjen je tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu. Očuvanost 4.

SV 9 60771) VELIKI SAN istorija stripa , Srećko Jovanović , Arhiv Pančevo 2007 , Pred čitaocima je važna i po mnogo čemu jedinstvena knjiga. Reč je o memoarskom spisu Srećka Jovanovića, osnivača i dugogodišnjeg prvog čoveka Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca. Srećko Jovanović rođen je 20. januara 1930. godine u Valjevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na slavistici, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kraće vreme kao prosvetni radnik u Pričeviću kod Valjeva i u Ljigu. Krajem 1956. kao profesor u Gornjem Milanovcu, zajedno sa Acom Lazarevićem i grupom prosvetnih radnika, pokrenuo je list Dečje novine, koje će kasnije prerasti u novinsko-izdavačku kuću. Sve vreme, do penzionisanja 1995. godine, ostao je glavni urednik izdavačke kuće Dečje novine. Iako zbog složene prirode poslova koje je radio, nije imao dovoljno vremena da se posveti do kraja tom poslu, uspeo je da od Dečjih novina načini izdavača koji je posle Drugog svetskog rata oživeo strip u Jugoslaviji, a pored nabavke čuvenih stranih stripova najpoznatijih autora, da pokrene i bogatu domaću produkciju crtača i scenarista svih generacija. Dečje novine su bile prvi izdavač Diznijevih časopisa u celoj Istočnoj Evropi, a izdavale su i na desetine izdanja posvećenih stripu, popularnih na teritoriji cele Jugoslavije. Bilo je to svojevrsno zlatno doba domaćeg i stranog stripa kod nas. mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica, 169 strana

Perko Vojinović: KAD NAS NE BUDE BILO VIŠE - Sjećanje na djetinjstvo i mladost / Zapisi i pisma iz tamnice, Izdavač autor Banja Luka 1998, str. 256. Očuvanost 4; ima posvetu. Perko Vojinović (Razvršje, 22. januar 1935) je srpski istoričar. Osnovnu školu završio je u Žabljaku a gimnaziju u Pljevljima. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1957). Posle završenih studija više od decenije radio je kao profesor istorije u gimnaziji u Jajcu. Godine 1970. izabran je za profesora opšte istorije novog vijeka na Pedagoškoj akademiji u Banjoj Luci. U toku 1976. godine zbog verbalnog delika i rasprave o nacionalnom pitanju muslimana osuđen je na pet godina robije koju je izdržavao u Zenici. Po izlasku iz zatvora doktorirao je tezom Vrbaska banovina u političkom sistemu Kraljevine Jugoslavije 1979. godine, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Sa manjim prekidima radio je na Istorijskom institutu u Titogradu (1980 — 1992), kada dobrovoljno odlazi u Republiku Srpsku. Za vanrednog profesora Istorije Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Banjaluci izabran je 1994. godine. Nalazi se na dužnosti šefa Odsjeka za istoriju i latinski jezik na fakultetu. Njegova glavna monografska dela su Jajce, grad muzej revolucije, Sarajevo 1973; Crnogorska inteligencija do 1918, Titograd 1988; Politička i nacionalna misao crnogorske inteligencije (1918-1941), Nikšić 1989; Seljaštvo u Crnoj Gori (1918-1941). Njegova posebna naučnoistraživačka interesovanja su srpska inteligencija, kulturno-prosvetni i politički život u Bosanskoj Krajini, ideje o slovenskoj uzajamnosti i teme iz novije crnogorske istorije. Preminuo je 1. aprila 2002. godine u Banjoj Luci.

IZDAVAČ: RTS IZDAVAČKA DELATNOST GODINA IZDANJA: 2016 JEZIK: ĆIRILICA POVEZ: MEK BROJ STRANA: 438 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: OČUVANA AUTOROVA SEĆANJA NA 101 RADIO-DIJALOG SA ISTO TOLIKO ZNAMENITIH LIČNOSTI SRPSKE I JUGOSLOVENSKE KULTURE OŽIVLJAVAJU NAJDRAGOCENIJE TRENUTKE SERIJE „GOST DRUGOG PROGRAMA“ (1974-2002), I KOLEKCIJE „ODGOVORI“ (KOJA JE IZ NJE PROIZAŠLA). PORTRETISANE LIČNOSTI PRIPADAJU NAJRAZNORODNIJIM POLJIMA STVARALAŠTVA. TO SU ELITNI ISTORIČARI, KNJIŽEVNICI, LINGVISTI, FILMSKI I POZORIŠNI REDITELJI, GLUMCI, SLIKARI, LEKARI... IZMEĐU PRVOG PITANJA, O DETINJSTVU, I POSLEDNJEG, O BUDUĆNOSTI, UDENUTA SU I PITANJA PRILAGOĐENA PROFILU KONKRETNOG KULTURNOG PODVIŽNIKA, KAO CENTRALNI DEO DOBRO KOMPONOVANE PARTITURE ZA DVA GLASA. OBJAVLJENO POVODOM 80 GODINA MILOŠA JEVTIĆA.

FILIP VIŠNJIĆ Beograd 2008. meke korice 160 str. odlično očuvana srpski vojni sanitet 1916. u Dobrudži, po svedočenjima dr Milutina Velimirovića i dr Vladimira Stanojevića Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995).Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007).U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj.Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu.Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije.Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19).Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao:Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo.Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara.Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Autor - osoba Banville, John, 1945- = Banvil, Džon, 1945- Naslov Fragmenti vremena : Dablinske uspomene / Džon Banvil ; autor fotografija Pol Džojs ; prevela sa engleskog Ksenija Todorović Jedinstveni naslov Time pieces. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 2021 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 210 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Todorović, Ksenija, 1943- = Todorović, Ksenija, 1943- Joyce, Paul, 1944- = Džojs, Pol, 1944- Zbirka Klepsidra / Clio, Beograd (karton) Napomene Prevod dela: Time pieces / John Banville Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Dablin -- U literaturi Iz pera Džona Banvila, autora romana More, za koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu, stižu živopisne uspomene na dablinske događaje, smeštene na međi faktografije i fikcije. Rođen u malom, od irske prestonice neznatno udaljenom gradu, junak ove priče se sa Dablinom prvi put upoznaje kao dete – sa iskrenim i nepatvorenim oduševljenjem. Premda mu je, kao punoletnom mladiću, konačno preseljenje u grad donelo i poneko razočaranje, opčinjenost njime ne jenjava. Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva. Protkane neposrednim i ličnim sećanjem na izvesna mesta i susrete, pripovedačeve uspomene su, istovremeno, omaž vremenu odrastanja i formiranja umetnika u mladosti. Čitaoca ili, bolje rečeno, putnika, očekuje priča o gradu i životu u njemu, puna slojevitih, posve neočekivanih emocija. Sadržaj: 1. O vremenu 2. Cicero, Viko i Ebi pozorište 3. Bagatonija 4. Na ulici 5. Pogled s Pizge na Palestinu 6. Devojka u vrtovima 7. Pronađeno Vreme Dodatak I Dodatak II Zahvalnica Legende ispod slika Džon Banvil: Irski pisac i scenarista. Na početku karijere radio je kao novinar, a zatim i urednik listova The Irish Press i The Irish Times. Danas piše književne kritike, scenarija za filmove i radio emisije, a za svoje romane dobija brojna priznanja i nagrade. Za roman More dobio je Bukerovu (2005) i nagradu Franc Kafka (2011). Dve godine kasnije dodeljena mu je nagrada irskog PEN centra kao i Austrijska nacionalna nagrada za evropsku književnost. Pod pseudonimom Bendžamin Blek napisao je detektivske romane Kristin Fals (2006), Srebrni labud (2007) i Lemur (2008) i doživeo veliki komercijalni uspeh. Njegova proza je bogata, umetnički vešto komponovana, s izraženom notom književnog eksperimentisanja. MG16

Vitomir Vuletić : SUSRETI SA SOBOM , Valjevo print Valjevo / Ub 2005, tvrdi povez, str. 392. Prva knjiga trotomnih memoara. Očuvanost 4-. Vitomir Vuletić (1926 - 2018) Univerzitetski profesor u penziji, istoričar književnosti, književni kritičar i esejist Vitomir Vuletić (92) preminuo je u četvrtak (danas), u Novom Sadu gde je živeo i gde će biti i sahranjen. Rođen je u Lončaniku, kod Uba, školovao se u Piromanu, Valjevu (stanovao kod teče i tetke Julijane Maksimović, čiji je unuk Vladimir oženjen gimnazijskom pofesorkom književnosti u penziji Marijom, dev. Stojaković), Bitolju, Beogradu, Sofiji... Iz `Kolubarinog` Biografskog leksikona Valjevskog kraja, iz iscrpne jedinice koju je pripremio sada pok. Ljubisav Andrić, izdvajamo da je uz gimnaziju pohađao i učiteljsku školu. Studije je završio u Beogradu, na grupi za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta, a doktorirao je na grupi za jugoslovensku književnoat Filološkog fakulteta. Kao profesor radio je u Blacu, Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu, od 1962. do 1986. godine, prošao put od pedavača do redovnog profesora.

Moderna galerija „Likovni susret“, Subotica, 2011. Razgovori, druženja, podsticajne razmene misli sa vodećim intelektualcima onog vremena (Kondor, Lajoš Nemet, Lajoš Kašak, L. Trifunović, M. Konjović, T. Manojlović) daju pečat ovoj knjizi i uzbudljivo ispričanom životu njenog autora. Autobiografija sa Belom Kondorom je mnogo više od autobiografije njenog autora, poznatog subotičkog istoričara umetnosti Bele Durancija. Na prvom mestu, to je priča o prijateljstvu Durancija i vodećeg mađarskog posleratnog umetnika Bele Kondora. Međutim, njihovi susreti tek su granične linije u okviru kojih Duranci iscrtava portret dva društva – onodobnog jugoslovenskog, potonjeg srpskog – i mađarskog. Prožimanje te dve kulture, njihovi razlazi i dodiri, postali su tema Durancijevog rada i obeležili njegovu karijeru. Razgovori, druženja, podsticajne razmene misli sa vodećim intelektualcima onog vremena (Kondor, Lajoš Nemet, Lajoš Kašak, Lazar Trifunović, Milan Konjović, Todor Manojlović) daju pečat ovoj knjizi i uzbudljivo ispričanom životu njenog autora. Bela Duranci (Tomori pustara, Bač, 5. srpnja 1931.), vojvođanski je povjesničar umjetnosti, likovni kritičar, kroničar, erudit i pisac. Dalji je rođak Lajče Budanovića (Budanović je Duranciju dalji ujak). Životopis Rodio se u Baču 1931. u obitelji Slovaka Jovana(Jan) i bunjevačke Hrvatice Katice. Majčina obitelj bila je iz tog kraja, a otac se kao bilježnik doselio u taj kraj. Odatle je s obitelji Duranci otišao živjeti u Selenču, Monoštor te u Bođane. U Bođanima je vidio freske Hristifora Žefarovića. Tu se prvi put sreo s visokom umjetnošću što je utjecalo na izbor njegovog životnog zvanja. Gimnaziju je upisao u Somboru, a završio u Subotici. U Suboticu je došao početkom siječnja 1945. i za stalno ostao u njoj. Izbivao je samo kad je otišao studirati u Beograd gdje je diplomirao povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu. Iz poštovanja prema ljudima s kojima je živio, naučio je srpski, mađarski i njemački. Kratko je izbivao iz Subotice dok je bio školski tajnik i nastavnik crtanja u Bajmaku. Radni je vijek proveo u Subotici gdje je radio u brojnim kulturnim ustanovama, a i sam je osnovao brojne kulturne ustanove (1962. Galerija Likovni susret ). U Subotici je prvo radio izvan likovne umjetnosti. Bio je sreski porezni inspektor. 1959. prešao je u Gradski muzej u Subotici u kojem je postao kustos. Radio je u njemu do 1975. godine. Neko je vrijeme interventno predavao povijest umetnosti u subotičkoj gimnaziji nakon tragične smrti nastavnika. Poslije je bio zaštitar Doma kulture. Surađivao je s Međuopćinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture, kojem je bio suosnivač 1980. godine. Kroničar je likovnog života preko 45 godina. Umirovio se 1984. godine. Unatoč tome, nastavio je plodni autorski rad. I prije i poslije nego što se umirovio je postavljao izložbe, kojih je postavio na stotinjke. Veliki su doprinos kulturi njegova djela o vojvođanskom likovnom životu 18. i 19. stoljeća, a iznimno je cijenjeno njegovo poznavanje mađarske secesije u arhitekturi, prepoznatljivom obilježju grada Subotice. 2001. je godine dobio nagradu Ferenc Bodrogvári. Pisao je za Subotičke novine. Članom je Savjeta za kulturu Izvršnog vijeća AP Vojvodine (uz Zoltána Siflisa, Berislava Skenderovića i druge)[1] Protagonist je dokumentarnog filma Branka Ištvančića Od zrna do slike.[2] Djela Objavio je preko dvadesetak knjiga i preko stotinjak separata. Izbor iz djela: A vajdasagi epiteszeti szecesszio , 1983. (Arhitektura secesije u Vojvodini) (fotografije: Augustin Juriga) Oromi szallasok , 1984. Subotica: slike, reči, zvuci/Szabadka: kepekben, szavakban, zeneben (suautori Boško Krstić, Tomislav Vojnić, Eva Bačlija i dr., fotografije Zlatko Jovanov i Augustin Juriga. Umetničke kolonije, 1989. Fotografije Vilmos Bertalan, György Maki, Augustin Juriga i Aleksandar Sedlak. Dizajn: mr. Ivan Hegediš. Urednik: Milovan Miković Slikar Stipan Kopilović : 1877. – 1924., 1990. fotografije Augustin Juriga. Dizajn: mr. Ivan Hegediš. Urednik: Milovan Miković Slikar Stipan Kopilović : 1877. – 1924.(reizdano 2011.; fotografije Augustin Juriga, urednik Tomislav Žigmanov, stručna suradnica Olga Šram, likovna oprema Darko Vuković, teh. urednik Gábor Mészáros)[3] Donacija dr. Vinka Perčića, umjetnine zavičajne zbirke , 1996. (fotografije: Augustin Juriga) Nesto Orčić, monografija, 2007. (Naco Zelić, Béla Duránci, Andrija Kopilović, Marija Šercer, Drago Miletić, Stano Jančić, urednik Milovan Miković Splav fregate Meduza, dnevničke bilješke, 2011.[4] Nagrade Dobitnik je brojnih nagrada. Pro urbe, 1996. nagrada Ferenc Bodrogvári, 2001. nagrada Bela Kondor, za razvitak grafike, 2008. počasni građanin Subotice, 2008. Osnivač stila i umetničke škole u ​​svetu mađarske moderne umetnosti, počeo je školovanje na Fakultetu likovnih umetnosti Mađarske akademije lepih umetnosti 1950. godine, a diplomirao na grafičkom odseku 1956. Čak je i njegov diplomski rad (serijal Doža) izazvao veliki odjek: ne samo umetnici, već i kritičari su ga primetili, među njima i Lajoša Nemeta, da bi kasnije napisao prvi članak i prvu monografiju o svom prijatelju. Radio je na umetničkim kolonijama u Kečkemetu i Miškolcu, išao je na studijska putovanja u Francusku, Sovjetski Savez i mnogo putovao po regionu istočne Evrope. Njegove crteže redovno su objavljivali časopisi od 1958. godine, a pripremio je ilustracije za oko 20 tomova literature. Posle 1959. godine učestvovao je u brojnim konkursima za freske, panorame i stakla. Njegov slikarski opus predstavlja istu stručnost, živu formalnu sposobnost, narativni stav i individualne sisteme motiva i simbola koji se nalaze u njegovom grafičkom radu. Snimio je i seriju fotografija 1970. Odlično je svirao na orguljama i pisao pesme, a njegova poezija prvi put objavljena 1971. predstavlja samostalan segment njegovog životnog dela.

Špijun u bosanskom loncu Izdavač: Knjiga-komerc, Beograd Biblioteka Posebna izdanja Naslov originala: Trusted Mole Prevod: Ljiljana Bajić-Vujica Povez: broširan Broj strana: 507 + XXIV sa ilustracijama Spolja kao na slikama, unutra čista i veoma dobro očuvana. Majk Stenli ili Miloš Stanković, kako mu je pravo ime, u vreme sukoba u Bosni bio je prevodilac i savetnik brigadnog generala Endrjua Kaminga, prvog komandanta britanskih snaga u Bosni. Posle je radio za pukovnika Boba Stjuarta, za brigadnog generala Robina Sierberija i generala Rouza i Smita. Sin Srbina i Škotlanđanke završio je vojnu obuku u britanskom Padobranskom puku i služio u Severnoj Irskoj, Mozambiku i Persijskom zalivu. Kada je izbio rat u Bosni bio je jedan od ukupno tri vojnika u britanskoj vojsci koji su tečno govorili srpski. Posle skoro dve godine službe u Bosni, vratio se u Britaniju i nastavio svoju vojnu karijeru. Još dok je bio u Bosni unapređen je u čin majora. Oktobra 1997. uhapšen je na osnovu Zakona o državnim tajnama, pod sumnjom da je špijunirao za bosanske Srbe. Nikada nije obelodanjena priroda ovih tvrdnji niti njihovo poreklo. (K-146)

SVEDOK ISTORIJE knjiga 8 Veljko Guberina Advokat Guberina rođen je 9. septembra 1925. u Vrginmostu kod Korduna, a osnovnu školu završio je u Karlovcima. Šesnaest godina kasnije sa porodicom od rata i NDH režima beži u Jagodinu, gde je završio gimnaziju. Uhapšen je i osuđen u Beogradu 1945, kao jedan od čelnika grupe nacionalista, na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u KPD-u Niš, odakle je pušten maja 1947. Zbog ove presude, Pravni fakultet je morao da završi vanredno, u Ljubljani 1951. Dve godine kasnije postao je pripravnik advokata Milana Tadića, radio je i u Okružnom sudu u Beogradu, a 1956. otvara svoju advokatsku kancelariju. U decenijama koje je proveo u sudnicama širom Jugoslavije imao je više zapaženih slučajeva. Strastveni krivičar, bio je posvećen branjenju isključivo okrivljenih za najteža dela: branio je 618 ljudi optuženih za ubistvo, od kojih je 42 je streljano, a 47 oslobođeno. Tokom čitave karijere borio se protiv smrtne kazne. Patrijarh Pavle mu je 1997. godine uručio orden Svetog Save I stepena. Zvanično je rehabilitovan 2009. kada je Okružni sud u Beogradu presudu iz 1946. oglasio ništavnom.

Jovan Marinović : TRIDESETE GODINE - Uspomene i sjećanja , Rad 1981, str. 252. Marinović, Jovan, 1908-1982 -- Memoari Očuvanost 4. Јован Мариновић (Очинићи, код Цетиња, 20. јануар 1908 — Београд, 17. мај 1982), правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.[1] Биографија Рођен је 20. јануара 1908. године у Очинићима код Цетиња. Дипломирани правник. Пре Другог светског рата се бавио адвокатуром. Био је члан Комунистичке партије Југославије од 1931. године. Један од организатора и учесника студентских демонстрација 1931 - 1933. у Београду против шестојануарске диктатуре 1929. У периоду 1932-33. секретар партијског руководства на Универзитету у Београду. Године 1934. постао је секретар Месног комитета КПЈ за Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организовање Покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја 1937. провео је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После издржане казне на робији, протеран је у Црну Гору. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору изабран је за секретара Покрајинског комитета, 1. јула 1937. На тој дужности остао је до марта 1939. године. Године 1940. поново је ухапшен због учешћа у демонстрацијама против режима и провео у истражном затвору на Цетињу, у Београду и Кикинди од маја до септембра. Учесник је народноослободилачког рата од 13. јула 1941. Био је члан Политодела 3. санџачке и 5. козарачке бригаде, затим комесар Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, предавач и руководилац партијских курсева ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Србију у Јајцу, Дрвару и у околини Лесковца 1943/44. После Другог светског рата био је на разним дужностима у Београду: директор Радио Београда, председник Радио-комитета владе ФНРЈ, помоћник савезног министра, в.д. директора Института за међународну политику и привреду, секретар Савезног извршног већа за информације, директор Танјуга и секретар Савезне скупштине за информације до 1972. године када одлази у пензију. Након пензионисања се бавио публицистичком делатношћу, а 1981. године је написао књигу „Тридесете године: успомене и сјећања“, коју је објавило београдско издавачко предузеће „Рад“. Читава његова породица учествовала је у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби - брат Ђуро и сестра Даница „Дика“, били су предратни чланови КПЈ и носиоци су Партизанске споменице 1941. Њихов брат од стрица био је Жарко Мариновић, студент права кога су 4. априла 1936. године убили припадници профашистичке организације „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део ОРЈУН-а. Јован је у браку са супругом Анком Мариновић, рођеном Марић имао је двоје деце - ћерку Бранимирку и сина Миодрага. Умро је 17. маја 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monografija Putujući Crnom Gorom na jedinstven način prikazuje gradove Crne Gore. Ova knjiga vodi na nezaboravno putovanje kroz istoriju, tradiciju i kulturu crnogorskih gradova. Takođe, upoznaje čitaoce sa prirodnim ljepotama koje ih okruћuju. Vodi vas kroz primorske gradove koje odlikuje specifična arhitektura, nevjerovatne tvrđave i mnoga arheološka nalazišta. Zatim, upoznaje čitaoce sa kontinentalnom unutrašnjošću, koja je glavni privredni centar, pa sve do gradova sjevera Crne Gore gdje se nalaze planinski centri, kako zimskog tako i ljetnjeg turizma. Ova monografija pored odličnog sadržaja nudi i izvanredne fotografije koje na najbolji način prikazuju kulturne i prirodne ljepote Crne Gore. Draško Šćekić (Berane, Crna Gora, 21. rujna 1931.) crnogorski je romanopisac. Prvo školovanje završio je u rodnom gradu i Pedagošku školu u Banjoj Luci i Travniku. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. U svijet književnosti ušao je kroz vrata anonimnih knjižnih natječaja. Njegovi prvi objavljeni romani bili su Planina i Zlatne legende te zbirka pjesama za djecu Radio kljun. Njegova knjiga „Putovanja po Crnoj Gori“ više puta je preštampana i prevedena na ruski i engleski jezik. Sada živi i radi u Podgorici.

Kada je vreme za nas radilo Izdavac - Prosvetna zajednica, Beograd Godina - 1943. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 20 cm,220 str. (39)

SV 5 58048) NAZOVI NATO RADI UMORSTVA , Frano Cetinić , Vreme / Samizdat Free B92 1999 , pariski kolateralni dnevnik FRANO CETINIĆ je rođen 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno- politički aspekti ujedinjenja Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za medunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista Švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem, Denijem Ružmonom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društvene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Saraduje s brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ružmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač Jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. i, dve godine kasnije, Hrvatskoga vijeća Evropskoga pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Medunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. mek povez, format 14,5 x 20 cm , latinica, 284 strane

Knjiga je odlično očuvana. ,,Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome.``

Autor:: Jurij Gagarin Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 21. oktobar 2020. Broj strana: 280 NOVO U CELOFANU Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski

Rajko Maksimović : TAKO JE TO BILO 2 - Autobiografska sećanja 1965 - 1989, Izdavač autor Beograd 2001, str. 244. Očuvanost 4; ima posvetu verovatno od autora. Rajko Maksimović (1935, Srbija) je studije kompozicije, na Muzičkoj akademiji u Beogradu, završio 1961. godine, gde je i magistrirao, 1965. godine. Pri ovoj instituciji bio je profesor kompozicije i orkestracije, a radio je i kao profesor kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka. Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre. Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Do sada je imao tri uspela i zapažena autorska koncerta (1987, 1996. i 2006.) u sali KNU. Televizija Novi Sad je snimila pedesetominutni film o njegovom radu i delima. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998–2002), a u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike (2008).

Rajko Maksimović : TAKO JE TO BILO 3 , Izdavač autor Beograd 2002, str. 268. Očuvanost 4. Rajko Maksimović (1935, Srbija) je studije kompozicije, na Muzičkoj akademiji u Beogradu, završio 1961. godine, gde je i magistrirao, 1965. godine. Pri ovoj instituciji bio je profesor kompozicije i orkestracije, a radio je i kao profesor kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka. Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre. Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Do sada je imao tri uspela i zapažena autorska koncerta (1987, 1996. i 2006.) u sali KNU. Televizija Novi Sad je snimila pedesetominutni film o njegovom radu i delima. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998–2002), a u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike (2008).