Autor : Cyril Glasse Ova enciklopedija obrađuje oko 1200 odrednica. Autor je prihvatio islam, a živi na zapadu. Na prevođenju je radila grupa prevodilaca. Djelo je ilustrirano, termini su transkribirani, navođeni su hidžretski datumi. Uopisu islamskih dužnosti i obreda zastupljeni su i stavovi drugih pravnih škola (mezheba)

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

Biblijska enciklopedija iz dva dela ima za svrhu bolje shvatanje Svetog pisma i njegovo dublje proučavanje uz pomoć azbučno poređanih i obrađenih pojmova i ličnih imena, uz navođenje biblijskih mesta koja potkrepljuju svaki izraz. Godina izdanja: 2004 Br. str.: 600 + 632 Povez: tvrd Format: 30 cm Pismo: ćirilica Godine 2004. izašla je Biblijska enciklopedija protođakona Radomira Rakića, lektora Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu (koji se nalazi u Opštini Palilula, znači našeg sugrađanina) i predavača Novog zaveta na Duhovnoj akademiji u Srbinju (Foči), kao i zvaničnog prevodioca Svetog arhijerejskog sinoda u Srpskoj patrijaršiji. Prvi tom obuhvata odrednice od slova A do slova L, na ukupno 586 strana (ostalo literatura), a drugi tom – 632 strane od slova LJ do Š, enciklopedijskog formata, dvostubačno. Oba toma su snabdevena sa po četiri geografske karte Palestine i drevnog sveta, dok su kroz knjige done - ti dijagrami, grafički prikazi, skice i najneophodnije ilustracije. Na ovom delu, kakvog do sada nije bilo na srpskom jeziku, protođakon Radomir Rakić je radio punih deset godina, a uzor su mu bile najbolje svetske biblijske enciklopedije. Кorišćena je ruska enciklopedija arhimandrita Nikifora s kraja 19. veka, koja je ponovo štampana u Moskvi 1992. godine. Od nemačkih dela korišćen je Biblijski leksikon Franca Rinekera (Lexikon zur Bibel, Vupertal, sedamnaesto izdanje 1987), zatim veliki Brokhausov 6-tomni Biblijski leksi- kon (R. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Od engleskih dela autoru je naročito pomogao Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), kao i ilustrovana enciklopedija (The Illustrated Bible Dictionary, Vols 1‒3, London 1980). Кorišćena su i druga enciklopedijska dela, leksikoni, atlasi, kao i priručnici uz Stari i Novi zavet. Struktura odrednica je sledeća: naziv, zatim je u prvoj zagradi to isto ispisano jevrejskom grafijom, da bi u drugoj zagradi stajala latinična transliteracija – pravilno čitanje i, najzad, prevodreči na srpski, donet kurzivom. Ovaj prevod je veoma značajan, jer semitska imena i nazivi uvek imaju svoje značenje. Ukoliko je obrađena novozavetna ličnost ili pojam, u prvoj zagradi navodi se to ime ili pojam na grčkom jeziku, takođe uz značenje u narednoj zagradi. Ukoliko postoji više lica sa istim imenom, navedeni su po tačkama, uz pedantno citiranje mesta gde se navedeno ime spominje u Svetom pismu, a ponekad je i više takvih referenci (npr. Zaharija ima u Bibliji 33). Кod geografskih mesta izneti su podaci kada i ko je vršio arheološka istraživanja odnosne lokacije, rezultati tih istraživanja, i sl. Ukoliko to mesto više ne postoji u Palestini (današnji Izrael i Jordan), opisane su arheološke pretpostavke gde bi ga danas trebalo tražiti. Objašnjene su ličnosti i mesta koji se navode u devterokanonskim knjigama, na primer u knjigama Makavejskim ili kod Jezdre, Tovita i dr. Кod Makavejskih knjiga korišćen je prevod Preosvećenog Episkopa Atanasija Jevtića (Trebinje 1995). Pojedine značajnije biblijske ličnosti su obrađene veoma opširno kako bi se mogla steći potpuna slika o njima (npr. Mojsije, Isaija, Jeremija, Ilija, Jovan Кrstitelj, Matej, Petar, Pavle, Saul ...). Autor piše i o vanbiblijskim ličnostima ili događajima, ili lokacijama (npr. Ras Šamra, Elba, Nag Hamadi...), iznosi dinastije faraona, Selevkida, Ptolemejaca i dr. Stari zavet je navođen prema Daničićevom prevodu, a Novi zavet prema prevodu Кomisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve iz 1984. g. Ponegde je istaknuto kako su pojedini pojam preveli Emilijan Čarnić ili Vuk Кaradžić. I što je bilo najteže, savesno se navodi kako pojedina imena glase u Bibliji na srpskom jeziku, a to čitanje odstupa od masoretskog čitanja (npr. stoji Ozilo, a treba Uzilo). Inače, autor je svuda navodio odrednice prema istočnom načinu čitanja vite i ite, tzv. vitacizam, pa tako imamo: Vitlejem a ne Betlehem, He-vron a ne Hebron, Tavor a ne Tabor, Кesarija, a ne Cezareja, Iriod a ne Herod, Jezekilj a ne Hezekiel itd.). c1