Izdavač: Orbis, München, 1994 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, 639 strana Dan nakon što je istekao ultimatum Zapada Sadamu Huseinu, saveznički bombarderi napadaju iračke položaje. Dok ceo svet čeka „Operaciju Pustinjska oluja“. šačica muškaraca se grozničavo bori za to. spasi čovečanstvo od katastrofe. Majk Martin, britanski major SAS-a, mesecima je radio kao doušnik u okupiranom Kuvajtu. Kada konačno uspe da stupi u kontakt sa misterioznim špijunom „Jerichonom“, potvrđuju se njegovi najgori strahovi: Husein poseduje „Kubthut-Allah“ – „Božju pesnicu“. kako on naziva atomsku bombu. Martin ima tačno četiri dana za najopasniju misiju svog života: da pronađe i uništi „Božju pesnicu“.

Posveta na predlistu... PČ Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve.Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle.Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata.Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Milan Nikolić : Ulica večnog vetra / Kriminalistički roman Sarajevo : Svjetlost, 1965 ([Sarajevo] : Fizički opis 213 str. ; 17 cm Biblioteka ǂDžepna knjiga / [Svjetlost] ; 350 Očuvanost 3. Nikolić, Milan Milton S. Nikols; John Smith; Malin (Osijek, 1924. - Virovitica, 1970.) Pripadnik je prvoga naraštaja hrvatskih pisaca kriminalističke proze. Milan Nikolić je rođen u Osijeku, ali je cijeli životni vijek proveo u Virovitici. Radio je kao novinar, školovao se u Beogradu, te u Bugarskoj na vojnoj školi. Bio je u špijunskom miljeu što je utjecalo na njegov literarni rad. Bio je prvi pisac koji je počeo pisati krimi romane. Pisao je i SF romane, vestern, a po predlošku njegove knjige snimljen je prvi špijunski film u Jugoslaviji `Špijun X javlja`. Njegova ukupna izdanja su dostigla brojku od 700 000 primjeraka. Nikolić je bio obrazovan, govorio je više svjetskih jezika, a kontaktirao je i sa Agathom Christie i Georges Simenonom. Virovitički boem objavljivao je u Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu, ali nikada u Zagrebu. Sveučilišni profesor dr. Vinko Brešić prvi je istražio rad Milana Nikolića te je zahvaljujući njemu Nikolić uvršten u enciklopedije. Ostavština Milana Nikolića, koju je udovica Ljubica Nikolić dala po njegovoj želji Gradskom muzeju Virovitica, upotpunjena je donacijom prof. Vinka Brešića 2023. godine.

Partija karata / Milan Nikolić ; Kriminalistički roman Sarajevo : Džepna knjiga, 1957 , Fizički opis 102 str. ; 17 cm Biblioteka ǂ`Džepna knjiga` ; 73 Očuvanost 3- ; pohabana, Ima potpis ; ima lični štambilj na nekoliko mesta. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

IZDAVAČ:GRAFIČKI ZAVOD HRVATSKE POVEZ: TVRD sa omotom PISMO:Latinica BROJ STRANICA:345 DIMENZIJE:20 x 12 cm GODINA IZDANJA:1981 Očuvana knjiga,omot iskrzan, bez skrivenih mana i oštećenja,za spoljašnju očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! London, 1973. U svijetu špijuna krtica ruje svoje labirinte, raskrižja i zamke, a onaj tko je pokuša uloviti i sam bi mogao završiti kao lovina. Zato su zadatak povjerili Smileyju. Iz vrha britanske tajne službe već godinama curi. Sovjeti uništavaju najbolje ljude i operacije Cirkusa i više nema sumnje da se iza kodnog imena Gerald krije dvostruki špijun - jedan od Smileyjevih kolega. Ali kako slijediti krticu a da ti se strop ne sruši glavu? Dok Smiley provodi svoju tajnu istragu, u ritmu dječje brojalice figure na ploči mijenjaju mjesta, sve dok ne postane jasno da su `junak` i `izdajnik` tek prazne riječi, i da će na kraju ove partije šaha jedan od igrača izgubiti ono najvažnije - život. Radnja je ovoga špijunskog trilera smještena u vrijeme Hladnoga rata, a u njezinu je središtu veteran špijunaže koji je prisiljen povući se iz mirovine kako bi pronašao sovjetskoga agenta, krticu u britanskoj obavještajnoj službi, poznatijoj pod imenom MI6. MI6 je kratica za `Vojnu obavještajnu službu, sekcija šest`, a njezin je zadatak špijunaža u inozemstvu. Autoru laska što njegova djela shvaćaju tako ozbiljno, ali svi su likovi i operacije izmišljene. David John Moore Cornwell, poznatiji pod pseudonimom John Le Carré (Poole, 19. listopada 1931.-) je britanski autror kriminalističkih i špijunskih romana. Jedan je od rijetkih pisaca koji je u svojim špijunskim romanima realistično prikazao međunarodnu špijunažu, čiji je protagonist i sam bio U jednom intervjuu izjavio je da mu laska što njegova djela shvaćaju tako ozbiljno, ali svi su likovi i operacije izmišljene. John Le Carré je pseudonim kojim se koristi David John Moore Cornwell, engleski pisac špijunskih romana. Bio je profesor francuskog i latinskog na Eatonu prije negoli je počeo raditi za englesku vladu u Zapadnoj Njemačkoj 1959. U potpunosti se posvetio pisanju nakon uspjeha trećeg romana, `Špijun koji se zaklonio u zavjetrinu` (`The Spy Who Came in from the Cold`) 1963, prema kojem je snimljen vrlo uspješan film 1965. `Dečko, dama, kralj, špijun` (`Tinker, Tailor, Soldier, Spy`, 1974) je prvi roman iz trilogije o agentu Georgeu Smileyu, Le Carréovom najpoznatijem liku. Među ostalim njegovim romanima nalaze se slavni naslovi kao `Mala bubnjarica` ( `The Little Drummer Girl`, 1983 ), `Savršeni špijun` (`A Perfect Spy`, 1986 ) i `The Russia House` ( 1989).

DŽONATAN SVIFT GULIVEROVA PUTOVANJA Tvrdi povez Џонатан Свифт (енгл. Jonathan Swift; Даблин, 30. новембар 1667 — Даблин, 19. октобар 1745) био је ирски књижевник, сатиричар, писац памфлета. Познат је по делу Гуливерова путовања. Сва своја дела је објављивао под псеудонимима или анонимно. Познат је и као мајстор два облика сатире. Биографија Младост Рођен је у Даблину као друго дете Џонатана и Абигеил Ерик Свифт. Отац му је рођен у Ирској, а мајка у Енглеској. Отац му је умро седам месеци пре његова рођења. О његовом детињству се мало зна, а чињенице о њему су често контрадикторне. Верује се да му се мајка вратила у Енглеску још док је Џонатан био јако млад. Оставила је Џонатана код фамилије свога оца. О младом Џонатану се највише бринуо његов ујак Годвин. Годвин је послао Џонатана у Килкени гимназију заједно са рођацима. Била је то гимназија коју је похађао и филозоф Џорџ Беркли. Од 1682. студирао је на Тринити колеџу у Даблину, на коме је дипломирао 1686. Док је спремао магистратуру политички немири у Ирској присилили су га да оде у Енглеску. Мајка му је помогла да добије положај секретара и личног помоћника Сер Вилијама Темпла на Мур Парку. Вилијама Темпл је био дипломат, који је био заслужан за Тројну Алијансу 1668. Темпл је отишао у пензију и на свом имању је гајио башту и писао мемоаре. Свифт је задобио Темплово поверењее па је био упознат са стварима великога значаја. Након три године службе Темпл је Свифта представио краљу Вилијаму III од Енглеске. Слао га је у Лондон да ургира код краља да прихвати закон за тројни парламент. Током боравка код Темпла упознао је Естер Џонсон, тада осмогодишњу девојчицу, која је била ћерка једнога од слугу. Била је без оца, а Свифт је био њен тутор и ментор. дао јој је надимак Стела, а њих двоје су читав живот били у блиским односима. Свифт је 1690. напустио Темпла и отишао је у Ирску због здравља. након годину дана вратио се у Мур Парк. Свифт је цели живот патио од Менијерове болести. За време другога боравка код Темпла магистрирао је 1692. у Хертфорд колеџу на универзитету Оксфорд. Очајнички је покушавао да нађе бољи посао, па је уз Темплову помоћ постао свештеник Ирске цркве, а 1694. добио је парохију у диоценози Конор у Килруту. Изгледа да је Свифт ту био изолован у малој удаљеној заједници, далеко од центара моћи и утицаја. Док је био у Килруту био је у романтичној вези са Џејн Варинг. У једном писму нудио јој је брак и рекао је да ће напустити Ирску, ако га одбије. Изгледа да га је одбила, јер се Свифт вратио у Енглеску и поново је био у служби код Темпла 1696. Ту је остао до Темплове смрти. Темплу је припремао мемоаре. током тога времена написао је сатиру, која је била критика Темпловога есеја. Сатиру је публиковао тек 1704. Темпл је умро 1699. Свифт је остао кратко у Енглеској да заврши Темплове мемоаре можда се надајући да ће неко признати његов рад и понудити му одговарајуће запослење у Енглеској. Међутим поједини Темплови пријатељи и родбина су замрзили Свифта, јер се у мемоарима нашло индискретних детаља, који су им сметали. Неуспешно је покушао да нађе запослење код краља. Добио је понуду да буде секретар и и капелан грофа од Берклија, једнога од врховних судија Ирске. Када је допутавао до Ирске то место је већ било попуњено. Међутим радио је као капелан у ларакору, агеру и Даблину. Као капелан ерла Берклија већину времена је провео у Даблину и често је путовао у Лондон. Написао је 1701 политички памфлет. Писац Свифт је 1702. докторирао на Тринити колеџу у Даблину. За време посета Лондону Свифт је објавио две књиге `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` и почео је стицати углед као писац. Упознао се тада и постао пријатељ са Александром Поупом, Џоном Гејом и Џоном Арбутнотом. Свифт је тих година постао политички активан. Од 1707. до 1709, а опет 1710. Свифт је био у Лондону. Неуспешно се тада залагао код виговске администрације у име ирскога клера око једнога власничкога проблема. Торијевци, који су били у опозицији показали су више разумевања за његове захтеве. Торијевци су кад су дошли на власт 1710. Свифта регрутовали да буде уредник Егзамајнера. Свифт је 1711. објавио политички памфлет „Понашање савезника“, у коме је напао виговску власт због њихове неспособности да заврши дуги рат са Француском. Торијевци су водили тајне разговоре са Французима и ти разговори су довели до Утрехтског мира 1713, којим је завршен Рат за шпанско наслеђе. Џонатан Свифт је био део унутрашњег круга торијевске власти и често је био посредник у унутрашњим споровима између министра спољних послова и министра финансија и премијера. Свађа двојице кључних торијевских вођа резултовала је оставком премијера Роберта Харлија. Када је умрла краљица Ана, а на власт дошао краљ Џорџ I виговци су се вратили на власт, а вођама торијеваца је суђено јер су водили тајне преговоре са Французима. Зрелост Пред пад торијевске власти Свифт се надао да ће га наградити уносним црквеним положајем у Енглеској. Међутим краљица Ана није обожавала Свифта, па је спречила те намере. Најбоље што су му могли осигурати био је положај декана Сент Патрика у Даблину. Када су се виговци вратили на власт за Свифта није било друге него да оде у Ирску. Када се вратио у Ирску искористио је своју склоност памфлетима и подржао је ирску ствар, тако да је добио статус ирскога патриоте. Тих година започео је и своје ремек-дело „Гуливерова путовања“. Велики део материјала осликавао је политичка искуства. Епизода када Гуливер гаси пожар на палати Лилипутанаца уринирајући на палату представља метафору торијевскога незаконитога мировнога уговора, којим су направили добро дело на несретан начин. Дуго је одлагао пут у Лондон и коначно је 1726. отпутовао у Лондон са својим делом „Гуливерова путовања“. Одсео је код пријатеља Александра Попа. Џон Геј и Џон Арбутнот су му помогли да анонимно штампа дело. Прво је одштампано 1726. и одмах је постгло велики успех. Штампано је још два пута те године и још једном почетком 1727. Француски, немачки и холандски преводи су се појавили 1727. Илегално је штампано на ирском 1727. Свифт се 1727. вратио у Енглеску и одсео је поново код Александра Попа. Посета је била кратка, јер је добио поруку да Естер Џонсон умире, па се због тога вратио кући. Умрла је јануара 1728. Свифт је умро 19. октобра 1745. Сахрањен је поред Естер Џонсон.