GREŠNICI - Tifani Rajs veoma lepo očuvana Vulkan Beograd 2019 , „Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York TimesPoručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući.Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli.U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 270 strana

256 STR vulkan #FASHIONVICTIM Modna urednica Anja Sent Kler je na samom vrhu. Za njenim garderoberom žude sve žene, popularna je na društvenim mrežama, a put do vrha popločan je telima svih onih koji su joj se ikada zamerili. Radila je naporno da bi došla do mesta na kojem je sad, ali i dalje nema sve. Opsednuta je Sarom Taft. Prelepa, otmena i bogata, Sara je rođena da bude svetska modna ikona. Sjajne i talasaste plave kose i sa najnovijim trendom na noktima, Sara je hodajuća naslovna strana modnog časopisa. A Anja želi da budu prijateljice. Najbolje. Jedine. Ali kada Sara postane glavna konkurencija za unapređenje, Anjin plan da postanu drugarice odlazi u zaborav. Da bi pobedila Saru... Mora da postane kao ona. A prijateljsko nadmetanje može da se završi fatalno, jer znate kako kažu u modi: Jednog dana ste in, a sutra ste mrtvi. Њ02

MARK TVEN KRALJEVIĆ I PROSJAK Tvrdi povez Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 — Рединг, 21. април 1910),[1] познатији под књижевним псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), био је амерички књижевник. У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа.[2] Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи.[3] Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова. Био је добар пријатељ Николе Тесле. Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин.[4] Биографија Родна кућа Марка Твена у месту Флорида Самјуел Лангхорн Клеменс рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо је на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861, када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Због свог рада на броду је добио надимак Марк Твен што у буквалном преводу са енглескога значи пази два! или пази двојица! Марк Твен је узречица када брод улази у неку опасност.[5] Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје известилац новиа Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твен. На реци Мисисипи та фраза значи „два хвата дубоко“. Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865, обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867, је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату.[6] Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман Јенки на двору краља Артура из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Радња романа у основи се бави путовањем кроз време. На крају романа се открива да је главни јунак све то само сањао.[7] Доживљаји Хаклберија Фина (1884) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата. Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885—1886) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890-их и 1900-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd`nhead Wilson (1894) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) и The War Prayer (1905). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године. Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године. Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале. При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату. Дела Одабрана дела „Доживљаји Тома Сојера“ 1876. „Краљевић и просјак“ 1882. „Живот на Мисисипију“ 1883. „Доживљаји Хаклберија Фина“ 1884. „Јенки на двору краља Артура“ 1889. Преглед Марк Твен у његовом плашту (скарлет са сивим рукавима и порубима) при уручењу његовог литерарног доктората, који му је доделио Оксфордски универзитет. Твен је почео своју каријеру пишући лаке, хумористичке стихове, али је еволуирао у хроничара сујете, лицемерја и убилачких дела човечанства. Средином своје каријере, у делу Хаклбери Фин, он је комбиновао богат хумор, чврсту нарацију и друштвени критицизам. Твен је био мајстор у приказивању колоквијалног говора и помогао је у креирању и популаризовању препознатљиве америчке литературе изграђене на америчким темама и језику. Многи Твенови радови су били својевремено потиснути из различитих разлога. Дело Adventures of Huckleberry Finn је било више пута искључивано из лектире америчких школа, не само због често употребе речи niger, која је била у широкој употреби током периода пре Грађанског рата у коме се роман одвија. Комплетну библиографију његових радова је скоро немогуће направити, због великог број комада које је Твен написао (често у опскурним новинама) и његове честе употребе неколико различитих псеудонима. Додатно, велика порција његових говора и предавања је изгубљена или није записана; стога је колекција Твенових радова рад у прогресу. Истраживачи су открили део Твеновог објављеног материјала 1995. и 2015. године.[8][9] Рани журнализам и путописи Колиба у којој је Твен написао „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Округ Туолуми“. Кликните на меморијалну плочу и унутрашњи поглед. Док је писао за новине Territorial Enterprise у граду Вирџинија Сити током 1863. године, Клеменс се упознао са адвокатом Томом Фичом, едитором конкурентских новина Virginia Daily Union, који је био познат као „сребрно-језични оратор Пацифика“.[10]‍:51 Он је сматрао Фича особом која му је дала „прву реално профитабилну лекцију“ о писању. Године 1866, Клеменс је дао предавање о Сендвичким острвима публици у граду Вошо Сити у Невади.[11] Клеменс је изјавио да, „Кад сам првобитно почео да предајем, и у мом раном писању, моја једина намера је била да створим комични капитал из свега што сам видео и чуо“. Фич му је рекао, „Клеменс, твоје предавање је било дивно. Оно је било елоквентно, покретачко, искрено. Никад у мом целокупном животу нисам чуо такав величанствен комад описне нарације. Али си ти починио један неопростив грех — заиста неопростив грех. То је грех који не смеш више никад починити. Ти с завршио изузетно елоквентан опис, којим ис подстакао интензивни интерес своје публике, са грозним антиклимаксом, којим си поништио сав заиста фини ефекат који си произвео.“[12] У то време је Твен постао писац Сејџбаш школе, и био је најзапаженији представник тог литерарног жанра.[13] Твенов први значајни рад, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, је први пут објављен у новинама New York Saturday Press 18. новембра 1865. Једини разлог што је ту објављен је да је његова прича стигла сувише касно да би била укључена у књигу коју је Артемус Ворд припремао и која се бавила описима Америчког запада. Након тог праска популарности, новине Sacramento Union су запослиле Твена да пише писма о својим путописним доживљајима. Прво путовање које је подузео ради овог посла је била пловидба парним бродом Ajax на свом првом путовању до Хаваја, који су се у то време називали Сендвич острвима. Та духовита писма су му поплочала пут до новина Алта Калифорнија у Сан Франциску, које су га десигнирале као путујућег дописника за путовање од Сан Франциска до Њујорка преко Панамског канала. Током тог периода, Твен је писао писма намењена објављивању, документујући своје доживљаје са знатном дозом бурлескног хумора. Твен је 8. јуна 1867. испловио на путничкој крстарици Quaker City на пловидбу која је трајала пет месеци. Ово путовање је резултирало у делу The Innocents Abroad или The New Pilgrims` Progress. Године 1872, Твен је објавио други део путописне литературе, Roughing It, као полу-наставак делу Innocents. Roughing It је семи-аутобиографски опис Твеновог путовања од Мисурија до Неваде, његовог накнадног живота на Америчком Западу, и његове посете Хавајима. Књига сатирично исмејава Америчко и Западно друштво на исти начин на који је дело Innocents критиковало разне земље Европе и Средњег истока. Твенов следећи рад је задржао фокус на Америчком друштву, али се у већој бави свакодневним догађајима. Названо The Gilded Age: A Tale of Today, оно је путопис, као и његове претходне две књиге, али је и његов први покушај писања романа. Та књига је такође значајна по томе што је она једина Твенова колаборација; написана је са његовим суседом, Чарлсом Варнером. Твенова следећа два рада су базирана на његовом искуствима на реци Мисисипи. Old Times on the Mississippi, серија скица објављених у магазину Atlantic Monthly 1875. године, одсликава Твеново разочарање у романтизам.[14] Old Times коначно постаје почетна тачка за Life on the Mississippi. Том Сојер и Хаклбери Фин Твенова следећа већа публикација је био роман Доживљаји Тома Сојера, који је базиран на његовом детињству у Ханибалу. Том Сојер је описан по узору на Твена као дете, са траговима два школска друга, Џона Бригса и Вила Бовена. Књига је такође увела, у споредној улози, Хаклбери Фина, по узору на Твеновог дечачког пријатеља Тома Бланкеншипа. Књига The Prince and the Pauper, упркос тога што је заплет свеприсутан у данашњем филму и литератури, није иницијално била добро прихваћена. Причајући причу од два дечака рођена истог дана која су физички идентична, књига служи као друштвени коментар у коме принц и сиромах замењују места. Pauper је био Твенов први покушај писања историјске фикције, и кривица за њене недостатке се обично приписује Твену због његовог недовољног познавања енглеског друштва, као и чињеници да је настала након масивног успеха. Током писања романа Pauper, Твен је започео Adventures of Huckleberry Finn (дела код кога је конзистентно имао проблема са завршавањем[15]), а започео је и завршио још једну путописну књигу, A Tramp Abroad, која следи Твена током његовог путовања кроз централну и јужну Европу. Твенов следећи значајни објављени рад, Adventures of Huckleberry Finn, га је учврстио као значајног америчког писца. Неки га називају првом великим америчким романом, и књига је постала обавезна лектира у многим школама широм Сједињених Држава. Хаклбери Фин је проистекао из романа Том Сојер и има озбиљнији тон од свог претходника. У основи романа Хаклбери Фин је веровање дечака у оно што је правично да уради, мада је већина других веровала да је то погрешно. Рукопис Хаклбери Фин на четири стотине страна је написан средином 1876, непосредно након објављивања романа Том Сојер. Сматра се да је Твену требало седам година након првог налета креативности да коначно заврши књигу 1883. године. По другим изворима Твен је радио на роману Хаклбери Фин упоредо са радом The Prince and the Pauper и другим радовима током 1880. и других година. Задња петина романа Хаклбери Фин је предмет знатне контроверзе. Неки тврде да је Твен доживео, као што критичар Лео Маркс изјављује, „нервни слом“. Ернест Хемингвеј је једном рекао о роману Хаклбери Фин: Ако га читате, морате се зауставити на месту где је Нигер Џим украден од дечака. То је реални крај. Остатак је само варање. Хемингвеј је исто тако написао у истом есеју: Сва модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин.[16] У близини завршетка романа Хаклбери Фин, Твен је написао књигу Life on the Mississippi, за коју се каже да је знатно утицала на претходну књигу.[8] Тај рад препричава Твенове меморије и нова искуства након двадесет двогодишњег одсуства са Мисисипија. Каснији радови Твен је произвео Мемоаре председника Јулисиза Симпсона Гранта у својој новооснованој издавачкој кући, Charles L. Webster & Company, која је била у заједничком власништву са Чарлсом Л. Вебстером, његовим нећаком.[17] Током тог периода је такође написао „The Private History of a Campaign That Failed“ за The Century Magazine. Тај рад садржи детаљни приказ његовог двонедељног боравка у Конфедеративној војсци током Грађанског рата. Након тога се усредсредио на дело A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, написано у истом стилу историјске фантастике као и The Prince and the Pauper. То дело је указало на апсурде политичких и друштвених норми путем њиховог представљања на суду краља Артура. У популарној култури У епизоди цртаног филма Џони Браво Краљевић и тупан Марк Твен се појављује на њеном самом крају, оптужујући краљевића Џона Браво и његовог двојника тупана да су изокренули причу његовог романа Краљевић и просјак. На крају бива бачен у тамницу. У књизи српскога писца Владимира Пиштала Значење џокера постоји један есеј о Марку Твену

HENRIK SJENKJEVIČ KROZ PUSTINJU I PRAŠUMU Tvrdi povez Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)