ŠEKSPIR NIKADA OVO NIJE RADIO - Čarls Bukovski Izdanje: LOM Beograd, 2010. F: 12x20 cm O: 117 str Mek povez, latinica, ilustrovano crno-belim fotografijama. Knjiga je potpuno N O V A. Knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog po Evropi počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

SAMA AMERIKA - Tomislav Longinović Izdavač: RADIO B92 Beograd Godina izdanja: 1994. Povez: broš Broj strana: 253 Pismo: latinica Stanje: dobro

Putopisi novinara Radio-televizije Beograd, 51 tekst iz Afrike, Evroazije, SAD, jugoistočne Azije, Engleske i Iraka. Srpski privredni i kulturni klub; Beogradska knjiga, 2004., tvrdi povez, 474 strane, ilustrovana crno-belim i kolor fotografijama, 21cm., tiraž 500, nepodvlačena, ima posvetu, odlično očuvana.

Marijan Matković: STOPE NA STAZI, Veselin Masleša Sarajevo 1982, str. 308. Putopisi. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima potpis. Marijan Matković (Karlovac, 21. rujna 1915. - Zagreb, 31. srpnja 1985.), hrvatski književnik. Studirao je povijest umjetnosti i književnost u Beču i Parizu, diplomirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Od 1945. godine radio je na Radio Zagrebu, književni je tajnik `Nakladnog zavoda Hrvatske`, te intendant u HNK u Zagrebu. Uređivao je časopis `Forum`, a od 1974. do smrti vodio je `Zavod za književnost i teatrologiju JAZU`. Prvo objavljeno djelo mu je pjesnička zbirka `Iz mraka u svjetlo`. Njegov dramski obiteljski ciklus `Igra oko smrti` svojevrsna je panorama predratnih i ratnih društveno-političkih previranja. Drugi značajni dramski interes je suvremena, egzistencijalističkim humanizmom inspirirana reinterpretacija antičkih mitova (Heraklo, Prometej, Ahilova baština - ciklus `I bogovi pate`. Pisao je i feljtone, eseje i kritike, putopise i likovne monografije te uređivao brojna izdanja hrvatskih pisaca.

PISMA IZ AFRIKE - Zuko Džumhur Sjećanje Tuzla 40 str ilustracije Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu.

PISMA IZ AZIJE - Zuko Džumhur Sjećanje Tuzla 58 str ilustracije Sitniji font Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu.

BIBLIOFILSKO IZDANJE IKRO PRVA KNJIŽEVNA KOMUNA 1982. Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu. odlično očuvana MAJ.21/8

Л.Л. Вольнов У врат Востока. Очерки о Ливане. Stranica : 112 Godina : 1982 Stanje : Korice 4+, unutrasnjost lepo ocuvana, cista, sasvim dobra za citanje, ruski jezik. Gugl prevod sadrzaja knjige : Autor, novinar koji je dugi niz godina radio u Libanskoj Republici, govori o savremenom licu Libana – o njegovoj prirodi, običajima i načinu života stanovništva, o vekovnoj istoriji zemlje, o hrabroj borbi Libana. Libanski narod za slobodu i nezavisnost. D-ter

Gojko Banović : PO NAŠOJ ZEMLJI - Reportaže , Beograd : Rad, 1949 (Beograd : Rad) Fizički opis 96 str. ; 20 cm Očuvanost 3- ; malo pohabano. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Žika Živulović: SERAFIMOVA PUTEŠESTVIJA, Politika 1995, str. 286. Izabrani novinske reportaže, putopisi. Očuvanost 4-; manji tragovi vode po gornjem delu knjige i korice. ЖИВУЛОВИЋ Жика Серафим – новинар, књижевник и драмски писац (Мирово, Србија, 6. II 1925 – Београд, 20. II 2001). Отац му је био жељезничар и учесник Народноослободилачке борбе. Новинарством и књижевним радом почео је да се бави у Радио-Бгду 1947. Уређивао је емисију „Весело вече“ до 1957, када је постао стални сарадник „Борбе“ и „Спорта“ (у којем је почео да користи псеудоним Серафим), а од 1960. стални репортер „Политике“.

Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. dobro očuvana

Putujte drugačije: knjiga jezika Velika Britanija / Irska. Emer O’Saliven, rođen 1957. godine, odrastao je u Dablinu, studirao engleski i nemački jezik tamo i u Berlinu. Između 1985. i 2003. radila je kao istraživač na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, na Univerzitetu Johan Volfgang fon Gete u Frankfurtu na Majni i na Univerzitetu u Esenu. Od tada je profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Lineburgu. Ditmar Rosler, rođen 1951. godine, odrastao je u Emdenu i studirao u Berlinu. Od 1977. do 1996. radio je na odseku za germanistiku na Univerzitetskom koledžu u Dablinu, Slobodnom univerzitetu u Berlinu i Kraljevskom koledžu u Londonu. Od tada je profesor nemačkog kao drugog i stranog jezika na Univerzitetu u Gisenu. nova

Леонид Степанов В зеркале Голубого Дуная Леонид Степанов У огледалу Плавог Дунава Совјетски новинар, који је шест година радио у Аустрији, истинито и фасцинантно говори о најважнијим и најзанимљивијим стварима у животу ове земље. Главну пажњу посвећује Бечу, који игра сасвим изузетну улогу политичког, економског и културног центра Аустрије. Читалац ће се упознати са животом Аустријанаца, са историјом и знаменитим споменицима Беча, са његовим музејима, позориштима и радничким предграђем; учи нове ствари о великим композиторима, уметницима, јавним личностима. Заједно са аутором, читалац ће посетити друге веће градове земље - Грац, Линц, Салцбург, Инзбрук, ићи на пароброд дуж Дунава, видети дивне планине Тирола. Значајно место у књизи заузимају приче о сусретима Леонида Степанова са људима различитог друштвеног статуса.

O autoru: Vladimir Marković rođen je u Beogradu 1939. godine, u ulici Svetog kralja Milutina. Radio kao prevodilac za engleski jezik. Celog života tragao za ljubavlju, nalazio je, hvala Bogu, u susretima sa dobrim ljudima, sa suncem koje se svakog dana pomalja iza planina, izrasta iz goleme vode, iz osmeha anđela sletelih na zidove svetinja. Proputovao mnoge zemlje, velikim delom peške, snimio oko 30 hiljada slajdova. Često drži predavanja u vezi sa pravoslavnim svetinjama i dalje, sakuplja zvuke neizmerne lepote. Knjige su: 1. Put za Hilandar (posveta autora) 2. Setim se (posveta autora) 3. Sveta Gora (posveta autora) 4. Sveta Zemlja (posveta autora) 5. Crna Gora i Brda - crtice i zapisi 6. Mit i zbilja (posveta autora) 7. Kroz Makedoniju (posveta autora) Tvrd povez. Zaštitni omot. Format: 26.5x34.5 cm Broj stranica: 318 Godina izdanja: 1975. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Odlično stanje Retko u ponudi Prvo izdanje Pisac ovih redaka naklonosti veoma je obradovan Otićevom odlukom da ukoriči deo od svojih priča o običnicima u neobičnim vremenima. Naime, već dugi niz godina malo ko obraća pažnju na običnog čoveka, junaka svakodnevlja, a sva mudrost ovoga sveta ne počiva samo na iskazima genija i darovitih nego na mudrosti čoveka iz naroda. Da nije ove knjige i dugog, uspešnog, izvanrednog Otićevog radio i televizijskog stvaralačkog opusa, mnoge bi živote, dragocene za sveopšte življenje ljudi, prekrio kobni veo zaborava. Ništa od njih, sem uspomena koje nestaju sa onima koji uspomene pamte, ne bi ostalo. Ovako, imamo priliku da čitamo knjigu koja je napisana u slavu običnog življenja, knjigu u kojoj ljudi kazuju i kazivanjem ispisuju istine o lepoti i gorčini življenja. Onako kako govore, tako je i zapisano. I to je jedna od vrlina ove knjige: sačuvan jezik sredina, čitav rečnik provincijalizama, tako lepih i tako živototvornih. Ovi književni dragulji su otporni na uvrštavanje u književne žanrove, moglo bi se reći da su koktel priče i putopisa, sa povremenim insertiranjem iz vrhunske reportaže. Onaj koji piše je onaj koji sluša i beleži. Ali nisu zabeležene samo reči, zabeležene su osobine onog koji govori, likovi ove knjige otkrivaju se svojim divanima, ali i opisima pisca prostora i vremena u kojem priče nastaju. Prelepih priča ima u ovoj knjizi, tako bogatoj sudbinama i neobičnostima na oko običnih života. Samo neko ko veoma voli i razume ljude može da napiše ovakvu knjigu. A oni koji svojim životnim pričama, pričama iz svog života, čine tako zanimljivom ovu knjigu, otvaraju se sagovorniku jer mu veruju. Otić ume da stekne poverenje sabesednika, na tome počivaju, uglavnom, sem njegove darovitosti za razgovor, čari njegovih radijskih i televizijskih ostvarenja. Ova knjiga je prava riznica podataka o malim našim mestima, naseljima, kaštelima, dvorcima, selima i sredinama na rubu gradova, o rekama i šumama, o tome kako svaki život zavređuje priču, ako ne već roman. I u njoj je, kako sam već pominjao, sačuvan jezik koji nestaje i govor koji se kruni u modernim vremenima. Emisija šorom, sredom Vojvodina etnografija etnologija narodni obicaji vojvodine vojvodjana radio televizija rtv

`Dvojezično, srpsko-englesko, izdanje putopisa ``Unutrašnji Japan`` Danka Kamčevskog. „Često nam je naša suština podjednako daleka kao i predeli preko sedam mora. Ipak, osetimo da je duša već tamo, a zadatak tela je da se i ono pojavi na zadatom mestu i u zadato vreme. Takva su bila oba moja putovanja u Japan, i ono iz 2017. i ono iz 2019. godine − oslonjena na putovanja duše u međuvremenu, u prisećanjima, maštanjima i snovima, ali time ne manje značajna. U Japan nisam putovao navučen žeđu za uzbuđenjima ili strahom od dosade, što su u stvari dve strane istog žetona. Upravo zato, skoro sve što sam tamo doživeo i dalje je živo sećanje.“ – Danko Kamčevski Danko Kamčevski živi u Kragujevcu. Stekao je doktorat iz engleske književnosti i kulture. Radio je kao univerzitetski profesor u Kuvajtu. Autor je niza akademskih radova. Urednik je u časopisu ``Ljudi govore``. Najradije objavljuje na teme iz srednjovekovne i mitopoetske književnosti. Pored putopisa, piše i pripovetke i romane.`

DNEVNIČKE BELEŠKE SA PUTOVANJA - Vladeta Jerotić Izdavac: PARTENON Beograd Mek povez 153 str. U knjizi `Dnevničke beleške sa putovanja` sabrani su zapisi našeg poznatog psihijatra Vladete Jerotića sa njegovih putovanja u Francusku, Holandiju, Italiju, Rusiju, Norvešku, Grčku, po Sredozemlju i iz Svete Gore. Ove dnevničke beleške obuhvataju vremenski period od 1957. do 1985. godine. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka

47355) HIMALAJI , Majkl Pejlin , Izdavač : 3D+ Novi Sad 2006 , `Čuveni Makl Pejlin, član grupe `Monti Pajton`, obradovao je svoju publiku putopisom koji sledi Himalaje kroz Pakistan, Indiju, Tibet, Kinu, Bangladeš. Bogate ilustracije prate priče prepune šarolikih opisa, dobronamernih saveta, neobičnih sagovornika, čudnovatih običaja, bajkovitih predela.` `Zdrav život`, novembar-decembar 2006. `Planinska carstva Zahvaljujući izdavačkoj kući `3D+` iz Novog Sada, čitaoci u Srbiji upoznaće Himalaje viđene očima Majkla Pejlina, slavnog glumca, poznatog, između ostalog i po ulogama u seriji `Leteći cirkus Monti Pajtona`. Po rečima Majkla Pejlina, ono što je Sahara za pustinje, to su Himalaji za planine, jer poseduju iste kontradiktorne čari, privlačne i opasne, izazovne i užasavajuće u istoj meri. Dominantan je bio pogled na qude koji žive na nadmorskim visinama, višim i od najviših planina u Evropi i na stare narode koji preživljavaju na isušenim, vetrom šibanim visoravnima.` Politika, 7.12.2006. Knjiga je opremljena sa preko 500 kolornih fotografija Basila Paoa, fotografa koji je radio fotografiju za film „Mali Buda`. odlično očuvano, tvrd povez, format 17 x 24,5 cm , ilustrovano u boji, latinica, 288 strana

MK 7 59472) SA ORIJENTA , Risto Ratković , Prosveta Beograd 1955 , putopisna kratka proza ; Rođen je u Crnoj Gori u Bijelom Polju. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a 1923. godine dolazi u Beograd gde se upisuje na Filozofski fakultet. U periodu od 1927. do 1931. godine radio je u Ministarstvu prosvete i Ministarstvu inostranih poslova, a u diplomatskoj službi (Francuska, Sovjetski Savez, Egipat) proveo je sedam godina (1938 — 1945). U zemlju se vratio 1945. godine. Nasleđe U Bijelom Polju od 1970. održava se manifestacija „Ratkovićeve večeri poezije”, u okviru koje se od 1973. dodeljuje Nagrada „Risto Ratković”, kao i Nagrada Ratkovićevih večeri poezije za pjesnike do 27 godina. Godine 2012. osnovana je Javna ustanova „Ratkovićeve večeri poezije”, koja preuzima organizovanje manifestacije i dodelu nagrade. Ratković pripada umereno modernističkoj, a ideološki levoj orijentaciji srpskog ekspresionizma, koja se u daljim tokovima međuratne književnosti približila nadrealizmu i socijalnoj literaturi, ipak ostavši samostalna. On je bio glavna ličnost te grupe i najviše je doprineo njenom teorijskom samoodređenju. mek povez, format 11 x 16,5 cm , ćirilica, 50 strana , potpis na naslovnoj korici ,

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje Naslov Beleške iz Amerike / Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1945 (Beograd : Kultura) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 20 cm Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd -{I}- 1945, Beogrd -{II}- 1946, Beograd -{III}- 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (-{II}- izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Iz privatne kolekcije - procitana dva puta (jer vredi) ali i ocuvana - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: HIMALAJI , Majkl Pejlin , Izdavač : 3D+ Novi Sad 2006 , `Čuveni Makl Pejlin, član grupe `Monti Pajton`( Monty Python ), obradovao je svoju publiku putopisom koji sledi Himalaje kroz Pakistan, Indiju, Tibet, Kinu, Bangladeš. Bogate ilustracije prate priče prepune šarolikih opisa, dobronamernih saveta, neobičnih sagovornika, čudnovatih običaja, bajkovitih predela.` `Zdrav život`, novembar-decembar 2006. `Planinska carstva Zahvaljujući izdavačkoj kući `3D+` iz Novog Sada, čitaoci u Srbiji upoznaće Himalaje viđene očima Majkla Pejlina, slavnog glumca, poznatog, između ostalog i po ulogama u seriji `Leteći cirkus Monti Pajtona`. Po rečima Majkla Pejlina, ono što je Sahara za pustinje, to su Himalaji za planine, jer poseduju iste kontradiktorne čari, privlačne i opasne, izazovne i užasavajuće u istoj meri. Dominantan je bio pogled na qude koji žive na nadmorskim visinama, višim i od najviših planina u Evropi i na stare narode koji preživljavaju na isušenim, vetrom šibanim visoravnima.` Politika, 7.12.2006. Knjiga je opremljena sa preko 500 kolornih fotografija Basila Paoa, fotografa koji je radio fotografiju za film „Mali Buda`. tvrd povez, format 17 x 24,5 cm , ilustrovano u boji, latinica, 288 strana

Autor : Tor Hejerdal Hejerdal je tvrdio da su južnoamerički narodi naselili Polineziju u južnom Pacifiku u pretkolumbovska vremena. Organizovao je ekspediciju Kon-Tiki da bi pokazao kako je bilo tehnički moguće preploviti Tihi okean isključivo uz pomoć materijala i tehnologije iz tog doba. Hejerdal i njegovi pomoćnici otišli su u Peru, gdje su pomoću stabala i drugih lokalnih materijala izgradili splav od drveta balsa na domorodački način prema crtežima španjolskih konkvistadora. Zajedno s petoricom ljudi Hejerdal je na tom splavu plovio 101 dan i prešao 7.000 kilometara po Tihom okeanu dok se nije razbio na grebenu ostrva Raroia u ostrvlju Tuamotu 7. avgusta 1947. Jedini moderni komad opreme na splavu bio je radio-aparat. Kon-Tiki je splav na kojoj je norveški istraživač i pisac Tor Hejerdal 1947. zaplovio u ekspediciju na Tihi okean. Dobila je ime po bogu sunca Inka Viracochi, koji se navodno nekad nazivao `Kon-Tiki`. Danas se istorijski splav nalazi u Muzeju Kon-Tiki, u Oslu, Glavnom gradu Norveške. Ekspedicija Kon-Tiki je najuzbudljivija putopisna avantura ikad napisana. Od prve do poslednje rečenice- istinita je. Neverovatno istinita FORMAT:B5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA: 282 P3

Ratko A. Lero : Amerikom uzduž i popreko : doživljaji i saznanja za turiste i bez putovanja , Beograd : Novela, 1986 , drugo dopunjeno izdanje, Fizički opis 224 str. : fotografije ; 21 cm. Napomene Str. 4: Nekoliko reči o autoru / Roksanda Dimović Predmetne odrednice САД -- У путописима Očuvanost 4. O Ratku Leru Momo Kapor je napisao knjigu : LERO, KRALJ LEPTIRA To je prica o Ratku Leru, cuvenom majstoru koji je pravio najlepse leptir-masne u Beogradu u svom malenom ducanu u blizini raskrsnice kod Londona. Dosao je u prestonicu kao decak 1927. godine iz sela Čepelice u Hercegovini, zaljubljen u leptire sa pasnjaka na kojima je cuvao ovce i sedam punih godina radio kao obucarski segrt, o cemu je napisao i uspomene pod naslovom Kazivanja jednog segrta, sanjajuci da jednog dana pravi leptir-kravate. I onaj koji nije rodjen kao gospodin, kada bi vezao leptir-masnu Ratka Lera, osecao se kao pravi dzentlmen! Ovo je prica o jednom od vrednih i darovitih ljudi koji su svojim radom i vestinom ulepsavali zivot u Beogradu, a takodje i knjiga o iscezlim licima i dogadjajima iz beogradskog zivota sa secanjima na Hercegovinu, koju veliki majstor Lero nije nikada zaboravio.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Detaljnije: Mek povez, strana 163+ilustracije, 17cm, Rodoljub Roćko Čolaković (Bijeljina, 7. juna 1900. – Beograd, 30. marta 1983.), revolucionar i književnik, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Bosne i Hercegovine, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 7. 6. 1900. godine u Bijeljini. Potiče iz jedne od najbogatijih bijeljinskih građanskih porodica tog doba. Osnovnu i Nižu trgovačku školu završio je u Bijeljini, a Trgovačku akademiju u Sarajevu. Potom je studirao na Visokoj komercijalnoj školi u Zagrebu. Partijski rad U omladinski revolucionarni pokret uključio se u ranoj mladosti. Marta 1919. godine, postao je član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine, a kada je formirana Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) (kasnije KPJ) postao je i njen član. Tad se upoznao sa Alijom Alijagićem, s kojim je radio na osnivanju organizacija Komunističke partije i učestvovao u radničkim štrajkovima. Crvena pravda u Zagrebu, koja je sebi stavila u zadatak da se obračunava sa tvorcima zloglasne Obznane. S leva na desno: Alija Alijagić, Nikola Petrović, Rodoljub Čolaković, Stevo Ivanović i Dinko Lopandić. Bista u Sarajevu Kada je decembra 1920. godine, vlast Kraljevine Jugoslavije, donela „Obznanu“, kojom je zabranjen rad KP Jugoslavije i počeo progon komunističkih i radničkih boraca, Čolaković je s Alijom Alijagićem i drugim mladim komunistima osnovao organizaciju „Crvena pravda“. Ogorčeni na „Obznanu“ kao akt bezakonja i nasilja, oni su smatrali da na teror treba odgovarati terorom, pa su u svoj program uneli i individualni teror kao sredstvo klasne borbe, iako je zvanična politika KPJ nikada nije odobravala takav stav. Oni su 21. 7. 1921. godine u Delnicama izveli atentat na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića. Atentat je izvršio Alija Alijagić, a u njemu je učestvovao i Rodoljub Čolaković. Oni su odmah potom uhapšeni. Alija Alijagić je osuđen na smrt, a Čolaković je na 12 godina robije. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Lepoglavi, Sremskoj Mitrovici i Mariboru. U teškim uslovima zatvorskog života, zajedno sa ostalim osuđenim komunistima, organizovao borbu za bolje uslove života političkih robijaša. Na robiji su organizovali ilegalni „Crveni univerzitet“, na kojem se učilo i prevodilo. Čolaković je preveo nekoliko dela klasičnog naučnog socijalizma, među kojima i Lenjinovu „Državu i revoluciju“, a zajedno sa Mošom Pijade i Prvi tom Marksovog „Kapitala“. U Mariborskom zatvoru se upoznao sa Josipom Brozom, tada metalskim radnikom. Zajedno sa Brozom bio je član zatvorskog komiteta KPJ i radio na ideološkom obrazovanju robijaša-komunista kao i na poboljšavanju veza između zatvorskog komiteta i partijske organizacije na terenu. Posle izlaska s robije, oktobra 1932. godine, obavljajući zadatke, koje je preuzeo u dogovoru s Josipom Brozom i Radom Vujovićem, izvesno vreme je boravio u Bijeljini, a zatim u Zagrebu i Beogradu. Početkom 1933. godine bio je prisiljen da emigrira, jer mu je zbog stalnog nadzora policije bilo onemogućeno da obavlja partijske zadatke. Po nalogu CK KPJ otišao je u Sovjetski Savez, i u Moskvi završio Međunarodnu „Lenjinovu školu“. Kasnije je bio uključen i u partijski rad u Moskvi, koji su sačinjavali istaknuti jugoslovenski komunisti. Prilikom održavanja Sedmog kongresa Kominterne, po nalogu CK KPJ, bio je određen da pomogne članovima delegacije KPJ, sa kojima je učestvovao u radu Kongresa, jula i avgusta 1935. godine. Krajem 1935. godine, dobio je zadatak da, kao instruktor CK KPJ, pređe na ilegalni rad u Jugoslaviju i radi na ideološkom obrazovanju kadrova, ali je zbog masovnog hapšenja komunista krajem 1935. i početkom 1936. godine, njegov dolazak odložen. Tada je radio u Centralnom komitetu, čije je središte bilo u Beču i pomagao Vladimiru Čopiću u uređivanju lista „Proleter“, a aprila 1936. godine učestvovao je na Plenumu CK KPJ. Krajem juna 1936. godine preko ilegalnih veza došao je u Split, gde je ostao oko dva meseca, pomažući na ideološkom obrazovanju članova Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju. Potom je prešao u Zagreb, ali je zbog policijske provale morao da se vrati u Beč. Sredinom avgusta, postao je član kolektivnog rukovodstva KPJ (zajedno s Adolfom Mekom i Sretenom Žujovićem) u vreme kada su članovi Politbiroa bili pozvani u Kominternu, da bi rešili nastale probleme zbog pojave grupaških i frakcijskih borbi unutar KPJ. U septembru 1936. godine otišao je u Pariz, a potom u Brisel, gde je prisustvovao Svetskom kongresu naroda za mir. Krajem oktobra ponovo je došao na ilegalni rad u Jugoslaviju, da pomogne partijskom rukovodstvu u Sloveniji i Hrvatskoj. Pošto mu je policija ušla u trag, nekoliko dana po dolasku u Ljubljanu, bio je prinuđen da se povuče u ilegalnost, a krajem novembra je otišao iz zemlje. U međuvremenu je postao član Politbiroa novog rukovodstva KPJ, koje je imenovano u Moskvi, na čelu sa Milanom Gorkićem, kao generalinm sekretarom, i Josipom Brozom Titom, koji je odgovarao za rad Partije u zemlji. Posle prenošenja središta CK KPJ iz Beča u Pariz, početkom 1937. godine, Čolaković je određen za urednika listova „Proleter“ i „Klasna borba“, a kasnije je obavljao i dužnost organizacionog sekretara CK KPJ. Obavljajući funkciju člana najužeg rukovodstva KPJ, Čolaković je od septembra do novembra 1937. godine boravio u Španiji, gde je u to vreme bio građanski rat. Krajem decembra iste godine, Josip Broz Tito ga je uputio da obavi važne zadatke s partijskim rukovodstvima u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Zbog situacije koja je vladala u rukovodstvu KPJ i krize njenog položaja u Kominterni, iz Kominterne je stigao nalog da se Rodoljub Čolaković izbaci iz rukovodstva KPJ. Međutim, Tito je Čolakovića zadržao u rukovodstvu sve do marta 1938. godine. Posle povlačenja iz političkog života, Čolaković se posvetio pisanju. U tom periodu je napisao i knjigu „Kuća oplakana“ u kome je opisao život, stradanje i borbu komunista u zatvorima Jugoslavije. Radio je i u partijskim i drugim listovima, a u dogovoru s Josipom Brozom, maja 1939. godine, prešao je na partijski rad u zemlji. Kako bi se legalizovao, prijavio se policiji i bio uhapšen. Posle pola godine provedene u pritvoru i sudskog procesa, krajem februara 1940. godine oslobođen je zbog nedostatka dokaza i proteran u rodno mesto. Tokom 1940. i 1941. godine, po nalogu CK KPJ, ponovo je uključen u rad partijskog rukovodstva, najpre u odeljenju za Agitaciju i propagandu Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a potom i u redakciji lista „Borba“, koja je trebao da bude pokrenut sredinom 1941. godine. Narodnooslobodičačka borba Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, bio je jedan od organizatora oružanog ustanka u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Kao jedan od članova Glavnog štaba NOP odreda Srbije, na početku ustanka, jula 1941. godine, napustio je okupirani Beograd i otišao u Šumadiju. Tokom boravka u Šumadiji obilazio je i učestvovao u u organizovanju i učvršćivanju pojedinih partizanskih odreda; pomagao je njihovim Štabovima u organizovanju vojnog i političkog života jedinica, kao i u organizovanju akcija. Posetio je Prvi i Drugi šumadijski, Posavsko-kosmajski, Čačanski, Užički, Kragujevački i Jagodinski partizanski odred. Učestvovao je na savetovanju rukovodstva partizanskih odreda Šumadije i zapadne Srbije, u selu Dulenima, kod Kragujevca, a krajem septembra 1941. godine učestvuje na Savetovanju u Stolicama, kod Krupnja. Septembra 1941. godine bio je postavljen za političkog komesara Glavnog štaba NOP odreda Bosne i Hercegovine i prešao u istočnu Bosnu, gde je rukovodio oružanom borbom. Pored organizovanja oružane borbe, radio je i na organizovanju revolucionarne narodne vlasti. Bio je većnik AVNOJ-a i ZAVNOBiH-a. Na drugom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1943. godine, u Jajcu, izabran je za sekretara Predsedništva AVNOJ-a. Godine 1943. bio je jedan od osnivača i prvi urednik „Oslobođenja“.

SV 9 60746) Od Pariza do Istambula , Jovan Vulević , Kragujevac 1962 , Ova zbirka putopisnih impresija rezultat je mojih putovanja, poslednjih godina - sa grupom prosvetnih radnika Jugoslavije u nekoliko velikih evropskih kulturnih centara. Na tim putovanjima, od Pariza do Istambula video sam niz divnih spomenika arhitekture, slikarstva i vajarstva, za koje ja nemam mnogo smisla ni razumevanja. Ali sam, kao i mnogi turisti, osećao divljenje prema onome što je poznato i priznato u celom kulturnom svetu, bilo to - Trijumfalna kapija, Luvr, sv. Marko, Partenon ili carigradska Aja-Sofija. Mene je nekako najviše privlačilo ono što je vezano za velike pesnike, umetnike. I kad god sam pokušao da napišem neku širu impresiju nekoga objekta staroga Pariza, Rima ili Atine, nikako se nisam mogao oteti utisku istorijskih evokacija, tražeći ono što je meni stvaralo posebnu ljubav i što sam, godinama, nosio kao neku svoju dragu opsesiju (Hajne, Bajron i dr.). Zato sam po velikim gradovima Evrope zalazio i na poznata groblja gde počivaju veliki ljudi, ili se divio njihovim spomenicima na velikim trgovima i šetalištima. Isto tako, zahvatio sam i nekoliko značajnih ljudi iz naše književne istorije, radeći u istom žanru kao i na ovim člancima iz drugih zemalja. Ovi članci su u svoje vreme , objavljeni preko časopisa i listova ili su emitovani preko Radio-televizije u Beogradu. U Kragujevcu 1962 godine Jovan Vulević mek povez, format 15,5 x 22,5 cm , ilustrovano, potpis i posveta autora na predlistu , ćirilica, 124 strane