Broj strana: 477 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Zavod za udžbenike Dimitrije Đorđević rođen je u Beogradu 1922. godine. Po završenoj gimnaziji upisao se na Pravni fakultet, ali mu je rat omeo studije. Godine 1947. nastavio je sa pravnim studijama, da bi, po odsluženju vojnog roka, presao 1950. na Filozofski fakultet — Katedra za istoriju.Diplomirao je sa najvišom ocenom 1954. Doktorirao je 1962. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle diplomiranja radio je jedno vreme u Arhivu SANU; 1958. bio je izabran za asistenta, potom naučnog saradnika i savetnika u Istorijskom institutu i Balkanološkom institutu SANU. Godine 1970. postaje redovni profesor Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari (SAD) po pozivu.

ISBN: 86-7666-000-X Broj strana: 445 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2003 Izdavač: Geopoetika Biserka Rajčić (1940) je pisac i prevodilac s poljskog, ruskog, češkog, slovačkog, bugarskog i slovenačkog jezika. U Zaječaru je završila osnovnu školu i gimnaziju, a studije istočnih i zapadnih slovenskih jezika i književnosti u Beogradu na Filološkom fakultetu. Od 60-tih godina objavljivala je tekstove u Književnim novinama, Delu i Književnoj kritici i priloge na Trećem programu Radio Beograda.Ima 45 objavljenih knjiga prevoda najpoznatijih poljskih autora, zaključno sa dva najnovija nobelovca Šimborskom i Milošem.Od 1994 – 1998. Godine bila je predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije.Za svoj prevodilački i popularizatorski rad u oblasti poezije, proze, drame, eseja, filozofije, teatrologije, filmologije, likovne umetnosti, politikologije, istoriografije nagrađena je najvišim domaćim i poljskim nagradama.

Opis "Ispod streje dedine kolibe - Slobodanka Rakić Šefer" Slike Slobodanke Rakić Šefer, jedne od naših najvećih savremenih slikarki, sadrže u sebi akumuliranu duhovnost; simboličko nasleđe istorije i podneblja koje tvori mentalne i karakterološke sklopove jednog naroda. Zato nije nimalo slučajno što se u književnoj elementarizaciji svog umetničkog ludensa Slobodanka Rakić Šefer vraća u svet detinjstva otkrivajući čitaocu u zanimljivoj i omamljujućoj prozi čitav mikrokosmos srpskog sela – sveta koji smo negde zaturili ili nekritički odbacili na putevima društvenog razvoja – u kome je sve predmet njene slikarske i književne radoznalosti. Knjiga Ispod streje dedine kolibe nosi sobom jedan poseban stilizovani realizam sa patinom prošlih dana u kojoj se kroz svako lice i svaki oblik, suštinske rituale seoskog života, vašare i slave, narodnu umetnost i kulinarstvo... prepoznaje oblik i odlomak nečega što izvire iz kontinuiteta trajanja, bogate srpske istorije, mitologije, pejzaža, seoskog života i svega onoga što nas je godinama određivalo kao narod i kao integralni deo centralnih kulturnih tokova. Objedinjujući u sebi velika i bogata iskustva jedne od naših najpoznatijih slikarki prelomljena kroz prizmu detinjstva i osvajanja životnih i umetničkih iskustava, bogato ilustrovana crtežima, inspirisanim zavičajnim refleksijama i već zaboravljenim pejzažima detinjstva i tradicionalne imaginacije, ova knjiga nije samo specifična biografska beleška već i čitava mala intimna istorija, koja umnogome nadilazi okvire zavičajne priče. Slike i priče detinjstva Slobodanka Rakić-Šefer „To ja sanjam budnim okom” naziv je izložbe slika Slobodanke Rakić-Šefer koja će biti otvorena u sredu, 6. decembra u Galeriji ULUS-a u Beogradu. U okviru izložbe 13. decembra biće održana promocija njene knjige „Ispod streje dedine kolibe”. Slika „Pesnička sofra” (ulje na platnu 60 x 60) Slobodanke Rakić-Šefer uručena je na nedavno završenom 11. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu Danijelu Husti, dobitniku nagrade „Avdo Mujčinović”, za najboljeg mladog glumca koju dodeljuje list „Politika”. Slobodanka Rakić-Šefer priredila je do sada blizu 80 samostalnih izložbi, učestvovala je na nekoliko stotina kolektivnih likovnih smotri kod nas i u inostranstvu. Dobitnik je i više nagrada za slikarstvo. – U protekloj godini radila sam mnogo. Najpre je u martu izašla moja knjiga „Ispod streje dedine kolibe” sa kojom sam se godinama mučila oko štampe i koja je tek nedavno uz pomoć Ministarstva kulture ugledala svetlost dana, a štampao je grafički atelje „Dereta”. U pitanju su priče iz detinjstva bez ulepšavanja i nadogradnje, iskrena ispovest o najranijem detinjstvu provedenom u Mačvi, koje je formiralo moju ličnost i trajno odredilo moju umetnost. U knjizi se sa dečjim divljenjem podsećam na sve one starinske običaje i seoski život pun prirodne lepote i paganske pobožnosti. Slave, preslave, vašari, prela, samo su neka ključna mesta koja su krasila seoski život u Mačvi – kaže Slobodanka Rakić-Šefer. Nemam nameru, dodaje naša sagovornica, da odlutam u svet književnosti, jer život je kratak, a želim još mnogo toga da odsanjam na likovnom planu. Poznata slikarka nedavno je sa kolegama Brankom Miljušem, Banetom Markovićem, Goranom Mitrovićem i Dragoslavom Živkovićem otvorila Kulturni centar Srbije u Parizu. – To je prostor koji sam doživela kao mogućnost da se svaki pravi stvaralac u njemu predstavi. Međutim, obaveza je svakog budućeg direktora da vrati ugled centra kakav je imao pre dve decenije i tek tada će biti rezultata. Meni lično javilo se nekoliko naših ljudi k oji su davno emigrirali iz zemlje i koji su tek sada počeli da ulaze u naš centar, ali se još ne usuđuju da dođu u zemlju. Zapravo, njih je ganula simbolika sa mojih slika i imali su želju da pričaju sa mnom. Imam utisak da sam jednog i nagovorila da posle pet decenija konačno dođe kući, u domovinu – kaže slikarka. Slike koje Slobodanka Rakić-Šefer stvara poslednjih godina nose istinsku strast za bojom. Autorka napominje da su najdirektnije vezane za detinjstvo i kao da su se slike i knjiga na najprirodniji način, posle tri decenije, spojile u jednu tačku. – Ove slike su detinjstvo koje i dalje sanjam, zato se izložba i zove „To ja sanjam budnim okom”. Vek u kojem živimo trebalo bi da bude vek progresa, ali kako vidimo, on se pretvorio u vek histerije. Ljudi su postali nesrećni i automatizovani. U trci za egzistencijom sve više gubimo sebe i nemamo više ni za šta vremena. Zato sam ove slike posvetila i sebi i drugima, kao upozorenje, kao lek da osvetlimo naše podsvesne delove i da svaki dan nađemo neka zadovoljstva. U slikama sam namerno svesno potražila kontinuitet sa prošlošću sa arhetipovima koji su prepoznatljivi na našim ikonama, freskama, narodnoj ornamentici i graditeljstvu, ćilimima... – kaže Slobodanka Rakić-Šefer. B. Trebješanin Povez knjige : mek Strana : 151 Format knjige : 16x24 cm Pismo : ćirilica

Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2018. „Svi smo slušali o zločinima u Ruandi ili Sijera Leone polovinom devedesetih. I svi smo osuđivali te zločine. Smatrali smo da je to nedopustivo, nehumano i kriminalno, te da počinioci takvih zločina treba da završe iza rešetaka. Ipak, zamislite da ste ikada mogli da otputujete u Kigali ili Fritaun, i onda lično vidite ljudske trupove, odsečene ruke i noge kako leže razbacane po ulici. Kako biste reagovali? Iako ste sve to znali, užas koji nastaje kada celu stvar vidite na licu mesta morao bi da vas šokira. Nakon prizora vaše razumevanje cele stvari mora da se popne na jedan viši nivo. Pre ličnog iskustva mislite da je zločin nedopustiv; posle ličnog iskustva osećate potrebu da nešto lično preduzmete. Otprilike tako sam se osećao kada sam sredinom septembra postao savetnik ministra privrede. Mislio sam da znam kako sistem funkcioniše. Na predavanjima iz političke ekonomije i teorije javnog izbora sam studentima često izlagao koncepte kojima se objašnjava kako državna intervencija može da upropasti privredu. Ipak, kada sam došao u ministarstvo i video na licu mesta podatke i detalje o postojećim institucijama, bio sam šokiran. Najviše sam bio šokiran institucijama koje su služile za rasipanje novca poreskih obveznika. Radi se o skupu institucija koji čine: samo ministarstvo privrede, Fond za razvoj, SIEPA, i Agencija za privatizaciju. Taj skup institucija slikovito nazivam “mašinom za rasipanje para”. Od mehanizma po kome su te četiri institucije trošile javni novac zastajao je dah. U ostatku bloga opisujem način na koji je radila, i neto efekte njenog rada. Mašina je počela sa radom 2008. godine, iako su pravi efekti mogli da se osete tek naredne godine. (Istina, mnoge ove institucije postojala su i pre 2008. godine, ali su razmere traćenja novca poreskih obveznika bilo manje, delimično i zato što je to tada stizao veliki deo novca iz inostranstva u vidu prihoda od privatizacije koji je anulirao rasipanje.) Kako je poznato, Srbiju je 2008. godine zahvatila svetska finansijska kriza. Došlo je do opšte nestašice kredita u bankama koje su se kockale hipotekarnim kreditima. Da bi održale agregatnu tražnju, države su umesto banaka preuzele posao finansiranja privrede. To je, na različite načine, počela da radi i Vlada Srbije. Razume se, takvo ponašanje imalo je u svoju cenu. Pošto su evropske države od uvođenja evra izgubile slobodu da štampaju novac koji je privredi bio neophodan, počele su da se zadužuju. Mi smo se takođe zadužili (javni dug je sa 29,2% BDP 2008, godine porastao na 58% BDP-a 2013. godine), iako smo jedan deo prilagođavanja na nove uslove obavili putem depresijacije dinara. Veća državna potrošnja je trebalo je da podstakne privrednu aktivnost. U vremenima krize privatni investitori ne žele da ulažu, banke ne žele da pozajmljuju, a potrošači ne žele da troše, naslućujući još gora vremena u bliskoj budućnosti. Jedini akter koji tada treba da troši je država. Tako je mislio Kejnz. Međutim, Kejnz nije vodio računa o tome koliko takva potrošnja košta. Ako se ispostavi da je trošak veći od koristi, ne postoji ekonomsko opravdanje za takvu vrstu ekonomske aktivnosti, ko god je sprovodio. (Podvlačim za čitaoce koji veruju u državnu intervenciju: ovde se ne radi o pitanjima društvene pravde i socijalne politike, već o pitanju ekonomske efikasnosti. Ko god tvrdi da može bolje od tržišta da obezbedi privredni rast, mora da za to pruži dokaze iz ugla ekonomske efikasnosti. Drugim rečima, mora da dokaže da je trošak te aktivnosti manji od njene koristi.) Vratiću se na kraju na pitanje dokaza i neto troška. Sada prelazim na institucionalni mehanizam mašine za rasipanje para: to je činjenica da nad njom nije bilo kontrole, te da su celu stvar sprovodili političari i birokrate. I jedni i drugi imaju inferiorno ekonomsko znanje (čak iako su studirali ekonomiju) u odnosu na preduzetnika koji ima superiorno ekonomsko znanje (čak iako nije studirao ekonomiju, ili možda uopšte nije završio fakultet). Mašinu je predvodio Fond za razvoj, osnovan još devedesetih godina. Evo samo nekih činjenica. Fond za razvoj ima 61 zaposlenog i oko 20.000 izdatih kredita. Može li jedan zaposleni da, u proseku, vodi računa o 327 kredita? Fond ima portfolio od oko 2 milijarde evra. Od toga je 60% nenaplativo. Fond za razvoj spiskao je oko milijardu evra, delivši kredite koji se nikada neće vratiti. Ko su bili korisnici tih kredita? Jedan deo su bili obični privrednici koji su nekada mogli, a nekad nisu mogli da vrate kredite. Klijenti su takođe bili preduzeća u restrukturiranju (koja je trebalo da se privatizuju). Međutim, postojala je i treća vrsta klijenata — preduzeća koja poseduju tajkuni, i preduzeća koja poseduju političari ili njihova rodbina. Šta mislite, kako su ti klijenti trošili kredite koje nisu vraćali? Kako su se odužili onima koji su im omogućili da ih uzmu pa ne vrate? Pitanja su retorička. Novac od ovakvih kredita usmeravao se delom u proizvodnju, a delom u stranačku kasu i privatne džepove. Fond nije imao razrađen mehanizam selekcije privrednika koji dobijaju kredite, a sami krediti nisu kontrolisani. Nije ni čudo da je milijarda evra kredita nenaplativa. Tako se rasipa novac poreskih obveznika za lične i stranačke potrebe. Ništa manje se rasipnički nije ponašalo ministarstvo privrede koje je dizajniralo mašinu. Ministarstvo je ogroman deo svog budžeta trošilo na subvencije. Razume se, kao i u slučaju Fonda za razvoj i SIEPE, i ono je imalo diskreciono pravo da selektivno dodeljuje subvencije iz svog budžeta. Samo u avgustu, kada se već znalo da će prethodni ministar morati da napusti vladu, iz budžeta ministarstva raspodeljeno je 120 miliona evra subvencija. Agencija za privatizaciju nije imala ovlašćenje dodele kredita ili subvencija, ali je na jedan indirektan način takođe rasipala novac poreskih obveznika. Agencija je skoro potpuno obustavila proces privatizacije, omogućujući preduzećima u društvenom vlasništvu da žive na sistemu subvencija Fonda za razvoj, a da ništa ne proizvode. Fond za razvoj se delimično pretvorio u fond za socijalnu pomoć, čime se nalazio savršen izgovor za nastavak rada mašine za rasipanje para koja je finansirala stranačke preduzetnike i njima bliske privrednike. Privatizacija je, međutim, samo prividno zaustavljena. Kada je javnost mislila da je privatizacija stala, preduzeća su nastavila da se prodaju daleko od očiju javnosti. Na pojedinačne slučajeve niko nije obraćao pažnju, a proces prodaje je bio sve štetniji i štetniji po državu Srbiju, jer su preduzeća prodavana ispod cene. Umesto da sprečava prodaju preduzeća ispod cene, Agencija se izvrnula u svoju suprotnost, obezbeđujući prodaju ispod cene (poslednji takav primer su Vršački vinogradi). Za niz takvih privatizacija posle 2004. godine kojima je oštećen republički budžet i dalje niko nije odgovoran. Naposletku, da kažem nešto i o dokazima, tj. neto efektu rada mašine za rasipanje para u periodu 2009-2013. Prosečan privredni rast u datom periodu je negativan (-0,8%). Stopa nezaposlenosti je u oktobru 2009. godine iznosila 16,4%, a u aprilu 2013. godine 24,2% (radi se o procentu ukupno radno aktivnog stanovništva starijeg od 15 godina). Mašina nije donela privredni rast i veću zaposlenost. Brojevi su neumoljivi. Ne morate da budete ekspert da biste razumeli njihovo značenje.“ Autor

ISBN: 9788660532444 Broj strana: 157 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22 cm Godina izdanja: 2018. Izdavač: Agora ODLOMAK: Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem.