DRUGO IZDANJE BESTSELERA NEW YORK TIMES-A! KAKO DANAŠNJI PREDUZETNICI KORISTE NEPRESTANU INOVATIVNOST ZA STVARANJE U POTPUNOSTI USPEŠNIH POSLOVA! Većina startupova ne uspe. Ali mnogi od tih neuspeha mogu da se spreče. Lean Startup je novi pristup koji se usvaja u celom svetu, menjajući način na koji su preduzeća izgrađena i način na koji se lansiraju novi proizvodi. Erik Ris definiše startup kao organizaciju posvećenu kreiranju nečeg novog u uslovima ekstremne nesigurnosti. To je podjednako tačno i kada se radi o jednoj osobi u garaži i o grupi iskusnih profesionalaca u sobi za sastanke Fortune 500. Ono što im je svima zajedničko je misija ulaženja u maglu nesigurnosti, da bi se otkrio uspešan put prema održivom poslu. Lean Startup pristup podstiče preduzeća koja su kapitalno efikasnija i koja bolje podupiru ljudsku kreativnost. Inspirisan lekcijama iz lean, odnosno racionalizovane proizvodnje, oslanja se na „potvrđeno učenje“, brzo naučno eksperimentisanje, kao i na nekoliko praksi suprotnih intuiciji, koje skraćuju cikluse razvoja proizvoda, procenjuju stvarni napredak bez pribegavanja ispraznoj metrici i pomažu da se shvati šta korisnici zaista žele. Omogućuje preduzeću brzo menjanje smerova, postepeno menjajući planove, minut po minut. Umesto trošenja vremena na kreiranje elaboriranih poslovnih planova, Lean Startup nudi preduzetnicima u preduzećima svih veličina način za trajno testiranje njihovih vizija, za prilagođavanje i podešavanje pre nego što bude prekasno. Ris daje naučni pristup kreiranju startupa i upravljanju uspešnim startupovima u vremenu kada preduzeća treba da budu inovativnija nego ikada. „Lean Startup nije samo o kreiranju uspešnijih preduzetničkih poslova, nego i o tome šta možemo da naučimo od tih poslova da bismo praktično poboljšali sve što radimo. Zamišljam kako se Lean Startup principi primenjuju na vladine programe, zdravstvo i rešavanje velikih svetskih problema. Na kraju, to je odgovor na pitanje: Kako možemo brže da saznamo šta funkcioniše i da odbacimo ono što ne funkcioniše?“ — Tim O`Rajli (Tim O`Reilly), gl. izvršni direktor O`Reilly Media „Erik Ris razjašnjava tajne preduzetništva i otkriva da čarolija i genijalnost nisu potrebni sastojci za uspeh, već umesto toga predlaže naučni proces koji može da se nauči i ponovi. Bilo da ste startup ili korporativni preduzetnik, za vas su ovde važne lekcije u istraživanju novog i nepoznatog.“ — Tim Braun (Tim Brown), gl. izvršni direktor IDEO „Plan inovacije za dvadeset prvi vek. Ideje iz Lean Startupa pomoći će u kreiranju sledeće industrijske revolucije.“ — Stiv Blenk (Steve Blank), predavač Univerzitet Stanford, UC Berkeley Hass Business School „Svaki osnivački tim trebalo bi da stane na četrdeset osam sati i da pročita Lean Startup. Ozbiljno, stanite i pročitajte ovu knjigu odmah.“ — Skot Kejz (Scott Case), gl. izvršni direktor Startup America Partnership Kratak sadržaj: Uvod Prvi deo VIZIJA 1. Početak 2. Definicija 3. Učenje 4. Eksperimentisanje Drugi deo UPRAVLJANJE 5. Skok 6. Testiranje 7. Procenjivanje 8. Zaokret (ili istrajavanje) Treći deo UBRZAVANJE 9. Serije 10. Rast 11. Prilagođavanje 12. Inovacija 13. Epilog: ne trošite uzalud 14. Pridružite se pokretu Beleške Saopštenje Zahvalnice Indeks pojmova ERIK RIS (ERIC RIES) je preduzetnik i autor bestlera New York Times-a Lean Startup, koji je prodat u više od milion primeraka i preveden na više od trideset jezika. Tvorac je Lean Startup metodologije, koja je postala globalni pokret u svetu biznisa, a u praksi je primenjuju pojedinci i kompanije širom sveta. Osnovao je mnoge startup firme, uključujući IMVU, u kojoj je bio tehnološki direktor (CTO) i radio je kao savetnik za poslovnu i proizvodnu strategiju u startupovima, firmama za preduzetnički kapital i velikim kompanijama, uključujući GE, sa kojom je u partnerskom poduhvatu kreirao program FastWorks. Ris je radio i kao „rezidentni preduzetnik” (Entrepreneur-in-residence) na Harvardovoj poslovnoj školi, IDEO, i Pivotal, a osnivač je i direktor Dugoročne berze (Long-Term Stock Exchange).

OKSFORDSKI FILOZOFSKI REČNIK Sajmon Blekburn Svetovi Novi Sad, 1999. godine, 479 strana. Knjiga je nova. Ovaj izvanredni rečnik sadrži objašnjenja za više od 2.500 pojmova i termina i oko 500 biografija filozofa, od početaka filozofije do današnjih dana, i to je već dovoljan razlog da stručnjaci, ali i oni koje zanima celovitiji uvid u filozofsko mišljenje poklone pažnju ovom priručniku. Na prevodu rečnika sa engleskog radilo je više autora: Ljiljana Petrović, Ljubica Stanković, Vladimir Gvozden, Olivera Pajin i Danilo Egelja, dok je stručnu redakciju uradio Milan Brdar. filozofija, leksikoni, rečnik, rečnici # 66

NEDOSTAJE OMOT SA MAPAMA MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925 Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm Фердо Шишић КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић 1 2 3 4 5 Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века. Садржај Рани живот и школовање Академска и политичка каријера Научни рад Литература Рани живот и школовање Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила. Академска и политичка каријера По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан. Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године. Научни рад Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику. Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије. Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Siniša Triva (Šibenik, 10. studenog 1919. – Zagreb, 5. prosinca 2004.) je bio istaknuti hrvatski pravnik, redoviti profesor u miru, professor emeritus, prodekan i dekan Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Počasni član Društva hrvatskih sudaca. Postumno je dobitnik Zlatne kune Hrvatske gospodarske komore kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse. Njegovo glavno djelo Građansko parnično procesno pravo osiguralo mu je autoritet vodećeg hrvatskog civilnog procesualiste. Životopis Siniša Triva rodio se 10. studenog 1919. u Šibeniku. Maturirao je 1938. na gimnaziji u Šibeniku. Pravo je studirao u Beogradu od 1938. do 1941. i u Zagrebu od 1945. do 1947. godine. Doktorat pravnih znanosti stekao je 1956. na Sveučilištu u Zagrebu. Naslovni docent postao je 1958. Na postdiplomskom studiju u Strasbourgu obranio je 1959. diplomsku radnju. Godine 1961. bio je na studijskom boravku na Sveučilištu Harvard u Bostonu. Radio je u pravosudnim tijelima kao tajnik suda, referent u Ministarstvu pravosudja NRH i sudac. Od 1953. pa do umirovljenja koncem 1990. radio je na Katedri za građansko procesno pravo Pravnog fakulteta u Zagrebu, kao asistent (1953.), docent (1959.), izvanredni profesor (1961.) i redovni profesor (1965.). Predstojnik Katedre bio je od 1959. do 1991. Školske godine 1966/67. bio je prodekan, a 1967/68. i 1968/69. dekan Pravnog fakulteta u Zagrebu. Godine 1980. izabran je za člana suradnika razreda za društvene znanosti JAZU; od 1990. izvanredni je član JAZU, a od 1991. redoviti član HAZU. Uz akademika Eugena Pusića bio je koordinator Radne grupe Razreda za društvene znanosti HAZU za izradu Rječnika hrvatskog pravnog i upravnog nazivlja. Triva djelovao je kao mentor u stjecanju naslova magistra i doktora pravnih znanosti do kraja 1990. niza istaknutih suvremenih civilnih procesualista, medju njima su i svi nastavnici gradjanskog procesnog prava na pravnim fakultetima u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku i Ljubljani. Građansko parnično procesno pravo, sistemsko djelo zasnovano na izučavanju suvremene sudske prakse, osiguralo mu je autoritet vodećeg civilnog procesualiste. Za peto izdanje dobio je 1985. republičku nagradu Sabora Republike Hrvatske Božidar Adžija za istaknuto znanstveno djelo. Triva je koordinirao rad savezne stručne komisije za izradu novog, drugog Zakona o parničnom postupku iz 1976. godine. Bio je tijekom deset godina član stručne komisije Jadranskog instituta JAZU za izradu nacrta Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1977. godine. U njegovoj redakciji, i uz njegov autorski doprinos, objavljen je 1981. veliki komentar tog zakona. Uz suradnju članova Katedre Belajca i Dike, Triva je napisao knjigu Sudsko izvršno pravo, teoretsku kritičku obradu sustava novog sudskog izvršnog prava uvedenog Zakonom o izvršnom postupku iz 1978. godine. Angažiranost u izučavanju arbitražnog prava kulminirala je pisanjem, u suradnji s profesorom Aleksandarom Goldštajnom, knjige Međunarodna trgovačka arbitraža, koja je, pored zapaženih inozemnih prikaza i recenzija, dobila i nagradu Službenog lista SFRJ za najbolje djelo iz oblasti pravnih nauka objavljeno 1987. godine. Triva bio je glavni urednik Pravne enciklopedije, isprva Pravnog fakulteta, a od 1988. Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža u Zagrebu. U povodu savjetovanja održanog 1989. u Opatiji, Društvo za građanskopravne znanosti i praksu Hrvatske posvetilo mu je svoj Zbornik radova za njegov izuzetan doprinos znanosti građanskog procesnog prava. Društvo hrvatskih sudaca izabralo ga je 1992. za svog počasnog člana. Triva je bio povremeni sudac Visokog trgovačkog suda. Intenzivna je bila i njegova suradnja s Vrhovnim sudom Republike Hrvatske. Od 1961. bio je arbitar Vanjskotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Od osnivanja arbitražnog sudišta u Hrvatskoj 1966. godine predsjednik je Stalnog arbitražnog sudišta pri Hrvatskoj gospodarskoj komori. Djelovao je i kao arbitar-predsjednik arbitražnog vijeća Međunarodnog arbitražnog sudišta Međunarodne trgovačke komore u Parizu. Senat Sveučilišta u Zagrebu donio je 2000. godine odluku kojom se Trivi dodjeljuje počasno zvanje i titula professor emeritus. Hrvatska gospodarska komora 2005. godine dodijelila mu je postumno Zlatnu kunu kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse, te kao utemeljitelju modernog arbitražnog sudišta u Hrvatskoj....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Sudsko izvrsno pravo Opsti deo Siniša Triva (Šibenik, 10. studenog 1919. – Zagreb, 5. prosinca 2004.) je bio istaknuti hrvatski pravnik, redoviti profesor u miru, professor emeritus, prodekan i dekan Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Počasni član Društva hrvatskih sudaca. Postumno je dobitnik Zlatne kune Hrvatske gospodarske komore kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse. Njegovo glavno djelo Građansko parnično procesno pravo osiguralo mu je autoritet vodećeg hrvatskog civilnog procesualiste. Životopis Siniša Triva rodio se 10. studenog 1919. u Šibeniku. Maturirao je 1938. na gimnaziji u Šibeniku. Pravo je studirao u Beogradu od 1938. do 1941. i u Zagrebu od 1945. do 1947. godine. Doktorat pravnih znanosti stekao je 1956. na Sveučilištu u Zagrebu. Naslovni docent postao je 1958. Na postdiplomskom studiju u Strasbourgu obranio je 1959. diplomsku radnju. Godine 1961. bio je na studijskom boravku na Sveučilištu Harvard u Bostonu. Radio je u pravosudnim tijelima kao tajnik suda, referent u Ministarstvu pravosudja NRH i sudac. Od 1953. pa do umirovljenja koncem 1990. radio je na Katedri za građansko procesno pravo Pravnog fakulteta u Zagrebu, kao asistent (1953.), docent (1959.), izvanredni profesor (1961.) i redovni profesor (1965.). Predstojnik Katedre bio je od 1959. do 1991. Školske godine 1966/67. bio je prodekan, a 1967/68. i 1968/69. dekan Pravnog fakulteta u Zagrebu. Godine 1980. izabran je za člana suradnika razreda za društvene znanosti JAZU; od 1990. izvanredni je član JAZU, a od 1991. redoviti član HAZU. Uz akademika Eugena Pusića bio je koordinator Radne grupe Razreda za društvene znanosti HAZU za izradu Rječnika hrvatskog pravnog i upravnog nazivlja. Triva djelovao je kao mentor u stjecanju naslova magistra i doktora pravnih znanosti do kraja 1990. niza istaknutih suvremenih civilnih procesualista, medju njima su i svi nastavnici gradjanskog procesnog prava na pravnim fakultetima u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku i Ljubljani. Građansko parnično procesno pravo, sistemsko djelo zasnovano na izučavanju suvremene sudske prakse, osiguralo mu je autoritet vodećeg civilnog procesualiste. Za peto izdanje dobio je 1985. republičku nagradu Sabora Republike Hrvatske Božidar Adžija za istaknuto znanstveno djelo. Triva je koordinirao rad savezne stručne komisije za izradu novog, drugog Zakona o parničnom postupku iz 1976. godine. Bio je tijekom deset godina član stručne komisije Jadranskog instituta JAZU za izradu nacrta Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1977. godine. U njegovoj redakciji, i uz njegov autorski doprinos, objavljen je 1981. veliki komentar tog zakona. Uz suradnju članova Katedre Belajca i Dike, Triva je napisao knjigu Sudsko izvršno pravo, teoretsku kritičku obradu sustava novog sudskog izvršnog prava uvedenog Zakonom o izvršnom postupku iz 1978. godine. Angažiranost u izučavanju arbitražnog prava kulminirala je pisanjem, u suradnji s profesorom Aleksandarom Goldštajnom, knjige Međunarodna trgovačka arbitraža, koja je, pored zapaženih inozemnih prikaza i recenzija, dobila i nagradu Službenog lista SFRJ za najbolje djelo iz oblasti pravnih nauka objavljeno 1987. godine. Triva bio je glavni urednik Pravne enciklopedije, isprva Pravnog fakulteta, a od 1988. Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža u Zagrebu. U povodu savjetovanja održanog 1989. u Opatiji, Društvo za građanskopravne znanosti i praksu Hrvatske posvetilo mu je svoj Zbornik radova za njegov izuzetan doprinos znanosti građanskog procesnog prava. Društvo hrvatskih sudaca izabralo ga je 1992. za svog počasnog člana. Triva je bio povremeni sudac Visokog trgovačkog suda. Intenzivna je bila i njegova suradnja s Vrhovnim sudom Republike Hrvatske. Od 1961. bio je arbitar Vanjskotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Od osnivanja arbitražnog sudišta u Hrvatskoj 1966. godine predsjednik je Stalnog arbitražnog sudišta pri Hrvatskoj gospodarskoj komori. Djelovao je i kao arbitar-predsjednik arbitražnog vijeća Međunarodnog arbitražnog sudišta Međunarodne trgovačke komore u Parizu. Senat Sveučilišta u Zagrebu donio je 2000. godine odluku kojom se Trivi dodjeljuje počasno zvanje i titula professor emeritus. Hrvatska gospodarska komora 2005. godine dodijelila mu je postumno Zlatnu kunu kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse, te kao utemeljitelju modernog arbitražnog sudišta u Hrvatskoj.

Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878. Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. (тврд кожни повез, сребротисак, 24 цм, 570 стр., илустровано)

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proširujući poreklo Zemlje do ishoda Prvog svetskog rata, ovo je briljantno ubedljiv prikaz evolucije života i razvoja ljudske rase. Usput, Vels razmatra tako različite teme kao što su neolitsko doba, uspon judaizma, zlatno doba Atine, Hristov život, uspon islama, otkriće Amerike i industrijska revolucija. Ova istorija koja oduzima dah u svom obimu i strastvena u svom intenzitetu ostaje jedna od najčitanijih te vrste. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skromno i uredno ima podvucenih recenica hem. olovkom, nema puno, sve ostalo uredno! 1940. Osnovni problemi Krivicnog i Gradjanskog prava (postupaka) - Toma Zivanovic Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu..

Nova, nekorišćena Autor Andrew Robinson Prevod Dinko Telećan Prevod sa engleskog Izdavač Sandorf Godina izdanja 2015 Broj strana 250 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Indija ima više od četiri milenija dugu povijest te bogato iskustvo odnosa sa susjedima, bilo da se radilo o osvajačima ili trgovcima. Knjiga Andrewa Robinsona Kratka povijest Indije svojevrsni je uvod u tu prebogatu povijest koja opisuje odnose s drevnom Kinom, rođenje budizma, dolazak Aleksandra Velikog i dodire s Rimskim Carstvom. Zatim razdoblje mogula i potom dolazak Britanaca i kolonijalnu eru. Knjiga također opisuje i današnju Indiju, koja je izrasla u svjetsku političku i vojnu silu. indija, istorija indije, indologija x2

tvrdi povez, 300 str., ilustrovano Удовољавајући молбама које су стизале са Цетиња, Србија је у Црну Гору, почев од 1865. године, послала неколико официра и оружара. Такође, поклоњено је и 5.000 пушака, 8 брдских топова и већа количина другог ратног материјала. Почетком 1866. почело се, под надзором официра послатих из Београда, са формацијским организовањем црногорске војске по `србијанском моделу народне војске` и обуком артиљеријских и пјешадијских јединица. Извршен је и попис свих војних обвезника, при чему је било предвиђено да се по племенима организују војна вјежбања. Истовремено, на Цетињу се почело са изливањем пушчаних зрна, док је на Ријеци Црнојевића радила `војна радионица`. Свим овим пословима руководио је српски капетан Милутин Јовановић.

POMENICI NA KAMENU-Bosa Rosić Pomenici na kamenu: narodni spomenici 1804-1815 u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Author: Rosić, Bosa Year: 2009,208.strana,ilustrovana,30.cm. Place: Užice Publisher: Narodni muzej Country: Serbia Pages: ISBN: 978-86-84859-22-0 Subject: History Language: Serbian Weight: 780 g. LIKOVI srpskih ratnika-seljaka, uklesani u stotine kamenih spomenika iz prve polovine 19. veka, čuvari su zagrobne tajne junaka: njihove oči nekada su šeretske i podrugljive, još češće su užasno razrogačene od čudesnog obračuna sa smrću. Vidimo lako - sve smo od predaka nasledili. Prvi srpski samouki narodni vajar i kamenorezac Radoslav Čikiriz (umro 1863) iz Rtiju u Dragačevu, ostavio je iza sebe skoro 200 ovakvih obeležja junačkog doba i veličanstvenih dela funeralne umetnosti. Poznati etnolog Bosa Rosić odlučna je u nameri da ih sačuva od korova, trnja i propadanja. - Pod turskim ropstvom, stalno u bekstvu, pokretu i nemaštini, Srbi su grobnice vekovima obeležavali drvenim krstovima koji su brzo propadali. Posle oslobođenja, oživljava srednjovekovna tradicija sahranjivanja pod kamenom pločom, javlja se kamenorezački zanat, Turska ubrzano nestaje iz svesti, a grobovi postaju pouzdani čuvari istorije - govori Bosa Rosić. - Veliku ulogu u osvešćenju naroda imao je prota Matija Nenadović, zastupajući ideju da se moramo vratiti zakonima Svetog Save. Čikiriz je to prihvatio, spajajući svojim delima vekove, nadomeštajući osmansku prazninu, uspostavljajući izgubljeno vreme. POMENITE ME, VALjA SE - GROBLjA su iščašila vilice dozivajući putnike i namernike. Ali ne da ih rastuže. Mrtav vojnik priča svoju pogibiju. On je gostoljubiv domaćin na zemlji gde leži. Poginuo sam da bi ste živeli, odmorite se u hladu moga kamena i pomenite moje ime. Valja se - zapisao je 1961. godine u `Plavoj liniji života` Branko V. Radičević, upozoravajući da je vredno kameno nasleđe zapušteno. Najviše kamenih spomenika neprocenjive vrednosti sačuvano je u Dragačevu. Narod ovog kraja listom je učestvovao i ginuo u borbama, a njihovim porodicama bio je dostupan kamen peščar, kao i beli mermer. Na istorijsku scenu tada stupa Radoslav Krsmanović, čovek koji je svoje prezime žrtvovao zanatu, postao je Čikiriz, po njemu su kasnije mnogu sokaci po Srbiji dobili ime `čikirizovine`, a svaki potonji kamenorezac bio je čitav vek - čikiriz. Otkriveno je do sada skoro 200 Čikirizovih dela. Veliki majstor je radio na prostranstvu od Ibra do Drine, od Rudnika do Zlatara, sačuvao je biće stradalih srpskih vojnika, klesao ih je u okamnjenom telu, s puškom, municijom, čuturicom, ordenjem, šajkačom, da sa grobalja kraj puteva dozivaju putnike kako dolikuje: `Dođite, da vam ispričam svoju pogibiju!` Njegovi portreti prve su likovne predstave srpskih seljaka. A kako to obično biva, Srbima su pažnju na veličanstvene spomenike skrenuli stranci, putopisci, poredeći ovdašnji kult mrtvih sa nasleđem Asteka i Maja. Danas su spomenici izbledeli, vreme je ispralo ceo spektar boja kojima su ulepšavani toplim ornamentima, poput šarenih ćilima, ali su `kameni bukvari` ostali da otope i najtvrđa srca potomaka. - Epitafi na Čikirizovim kamenim spomenicima su često filozofske bravure. Umesto umro ili upokojio se, on u kamenu piše: `Vremenost večnošću zamenio`. Branko V. Radičević citira epitaf streljanom hajduku koji govori više od hiljadu reči: `Umro naprečac u prisustvu vlasti` - dodaje Bosa Rosić, ističući epsku veličinu Čikirizovih epitafa, oslobođenu lirske kuknjave, kao i činjenicu da je spomenike radio ratnicima, velikodostojnicima, nekada i lepim ženama, ali nikada zelenašima. Dugo su grobna mesta obeležavana samo položenim pločama, a onda su uz njih počele da se javljaju i uzdignute ploče i stećci. Počeli su Srbi da doslovce `podižu` spomenike sa zemlje. Jedan od prvih takvih je onaj ustaniku Vučiću Piperinu, u selu Vrane, kod Arilja, nastao 1854. godine. Etnolog Bosa Rosić, zahvaljujući Ministarstvu kulture, proučava Čikirizovu kamenu zaostavštinu. Veliki broj spomenika je kalkiran - urađen je u originalnoj veličini otisak vrednih ploča. Namera je da otisci svih sačuvanih spomenika budu izloženi, da se bogata zaostavština publikuje. Da li će se biseri svetske funeralne umetnosti naći u postavci budućeg muzeja spomenika, u Guči, to zavisi od države. GDE JE GROB ČIKIRIZA? ISTRAŽIVAČ Radojko Nikolić beleži da su Čikirizovi preci u dragačevsko selo Rti stigli iz Starog Vlaha, iz Trudova. Rođen je oko 1834. godine, napravio je za života drugima više od 200 kamenih spomenika - a njemu se groba ne zna! Uz etnologa Bosu Rosić, najveći prinos izučavanju srpskih kamenih spomenika dali su Branko V. Radičević, istraživači Radojko Nikolić, Nikola Stojić i Radovan Marinković. ---------------------------- Knjiga je NOVA.... ---------------------------- L1,R1 sigurno

58971) OSNOVI TT TEHNIKE I TT UREĐAJI , Vučeta Petar tehnički major dipl. inž. ; Državni sekretarijat za narodnu odbranu Ratna Mornarica 1970 , sadržaj : UVOD Glava I OSNOVI TEORIJE INFORMACIJA 1. Kod i kodiranje 2. Količina informacije 3. Telekomunikacioni kanal 4. Redundansa Glava II OSNOVNI POJMOVI IZ TELEGRAFIJE 1. Telegrafski kodovi 1) Morzeov kod 2) Morzeov kablovski kod 3) Teleprinterski kodovi 4) Kodovi za otkrivanje i ispravljanje grešaka 2. Brzina telegrafisanja 3. Osnovna frekvencija telegrafisanja 4. Telegrafska izobličenja 1) Karakteristično izobličenje 2) Nepravilno izobličenje 3) Jednostrano izobličenje 4) Marža telegrafskih prijemnika 5. Rad sa prostom i duplom strujom 6.- Telegrafski releji 1) Polarizovani releji 2) Nepolarizovani releji 7. Morzeov telegrafski aparat 8.- Vibropleks 9. Elektronski taster Glava III TELEGRAFSKI PRENOSNI SISTEMI 1. Potrebna širina frekventnog opsega za prenos telegrafskih impulsa 2.- Telegrafski prenosni sistemi sa jednosmernom strujom 1) Simpleksni rad 2) Dupleksni rad 3. Zvučno frekventna telegrafija 1) Prenos podataka telefonskim kanalima 2) Prenos podataka i sinhronizacija 3) Detekcija i ispravljanje grešaka 4. Radio-telegrafski sistemi 1) Diverziti rad 2) Frekventna stabilnost 3) Amplitudna modulacija 4) Frekventna modulacija Glava IV AUTOMATSKI MORZE UREĐAJI 1. Morze perforator sa tastaturom 2. Vitstonov predajnik 3. Ondulator 4. Morze reperforator 5. Morze štampač 6. Kodni pretvarači Glava V 1. Start-stop teleprinteri - TELEPRINTERI 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera (1) Multikontaktni predajnik (2) Predajnik sa jednim kontaktom (vezni) (3) Predajnik sa jednim kontaktom (udarni) 3) Blokiranje tastature 4) Prijemnik teleprintera 5) Mehanizam za štampanje 6) Neštampajuće funkcije teleprintera 2. Automatski predajnik 3. Perforator 4. Reperforator 5. Elektronski teleprinter 6. Teleprinter »Siemens T-100«< 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera 3) Prijemnik teleprintera 4) Mehanizam za štampanje 5) Promena marže prijemnika teleprintera 7. Regenerativni ponavljač 8. Brzina rada teleprintera 9. Automatska korekcija grešaka Glava VI FAKSIMIL I FOTO-TELEGRAFIJA 1. Predajnik faksimila 1) Sistem za sinhronizaciju 2) Sistem za skaniranje (1) Svetlosni izvori (2) Fotocevi 4) Modulator 3) Generator noseće frekvencije 5) Pojačavač 6) Sistem za faziranje 2. Prijemnik faksimila 1) Direktni sistemi za reprodukciju 2) Foto-sistem za reprodukciju 3. Telefonska kola za faksimil prenos 4. Radio-faksimil Glava VII TELEGRAFSKE CENTRALE 1. Ručne telegrafske centrale 2.- Retransmisione centrale 3. Automatske direktne centrale- - Glava VIII · OSNOVNI POJMOVI IZ AKUSTIKE 1. Zvuk 2. Govor 3. Razumljivost i vernost govora 4. Jačina zvuka Glava IX OSNOVNI POJMOVI IZ TELEFONIJE 1. Automatski telefonski aparat 1) Ugljeni mikrofon 2) Telefonska slušalica 3) Mikrotelefonska kombinacija 4) Indukcioni kalem 5) Telefonsko zvono 6) Viljuška (menjač) 7) Brojčanik 2.- Induktorski telefonski aparat - 3.- Telefonski aparat sa centralnom baterijom - 4. Birači - 1) Obrtni birači - 2) Birači sa dva kretanja 3) Koordinatni birači 5. Telefonski releji Glava X TELEFONSKE CENTRALE 1. Ručne telefonske centrale 1) Induktorska telefonska centrala 2) Centrala sa centralnom baterijom 2.- Automatske telefonske centrale 1) Centrala sistema »korak po korak (1) Predbirački stepen (2) Stepeni grupnih birača (3) Stepen linijskog birača (4) Rad centrale sistema »korak po korak u mrežnoj grupi 2) Centrale sa koordinatnim biračima (1) Pretplatnički stepen (2) Relejski slog SR (3) Registar grupnog stepena REG-GV (4) Grupni stepen GV (5) Relejski slog LKR I registar pretplatničkog stepena REG SL. (6) Način uspostavljanja veze kod centrala sistema ARF 50 3.- Mrežne grupe Glava XI NAPAJANJE TELEFONSKIH CENTRALA Punjenje akumulatorskih baterija Sistemi napajnja telefonskih centrala Olovni akumulatori Akumulatorske baterije Glava XII VIŠESTRUKO ISKORISCENJE VODOVA 1. Dvojni priključci 2. Grupni priključci - 3. Selektivno-serijski priključci Glava XIII TELEFONSKI SAOBRAĆAJ Glava XIV OSNOVI VISOKOFREKVENTNE TELEFONIJE 1. Modulacija 1) Višestruka modulacija 2) Grupisanje kanala 2. Električni filtri 3. Pojačavači 4. Generatori nosećih frekvencija 5. Dvožična I četvorožična veza - 6. Uređaji za prenos poziva I impulsa biranja Glava XV TELEKOMUNIKACIONI VODOVI 1. Homogeni vodovi 1) Prostiranje prostoperiodičnih struja 2) Prostiranje složenoperiodičnih struja 2. Pupinizacija 3. Preslušavanje 4. Vazdušni vodovi 5. Kablovi 6. Podmorski kablovi 7. Koaksijalni kablovi PRILOZI: Broj 1 Tablica 1 - Internacionalni Morzeov kod Broj 2 Tablica 2 Međunarodni kod broj 1 Broj 3 Tablica 3 Međunarodni kod broj 2 Broj 4 Tablica 4 Tablica logaritama za osnovu 2 Literatura tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Snovi: psihilogija snova i njihovo tumačenje - Ivan Nastović Knjigu Snovi mogu koristiti ne samo psiholozi i psihijatri, a posebno oni koji se bave pshoterapijom, već i svi oni koji su autentično zainteresovani za svoje snove i za rad na sebi putem snova, tim pre što je u ovoj knjizi jedno veliko poglavlje posvećeno grupnoj analizi snova, odnosno analizi snova u grupi koju je u našoj sredini uveo autor ove knjige, a koji već skoro jednu deceniju drži edukativne i iskustvene seminare u Beogradu, Novom Sadu i Skoplju u okviru Centra za analizu snova „Unicorn` („Jednorog), čiji je osnivač upravo dr Ivan Nastović. Dr Ivan Nastović (1932–2013) je bio doktor psiholoških nauka i psihoterapeut, specijalista za kliničku i dubinsku psihologiju, kao i za tumačenje snova. Rođen je u Vrtištu, a kršten u Beogradu, gde je završio osnovnu i srednju školu, kao i fakultet i doktorske studije. Završio je jednogodišnju specijalizaciju na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beču, gde je došao u lični kontakt sa tvorcem psihodrame Jakobom Morenom i učestvovao u njegovim psihodramskim seansama. Na poziv Leopolda Sondija, koji je otkrio familijarno nesvesno, završio je i dvogodišnju specijalizaciju na Sondijevom institutu u Švajcarskoj /Cirih/, čime je stekao diplomu specijaliste za dubinsku psihologiju i eksperta za Sondijev test. Pod Sondijevom supervizijom radio je deset meseci na dubinsko-psihološkoj analizi Kainovog i Edipovog kompleksa, a rezultate tog rada Sondi je objavio u svojoj knjizi o Kainovom kompleksu /1969/. U okviru tih deset meseci Nastović je bio i u edukativnoj analizi kod Sondija. U Švajcarskoj /Cirih/ je pohađao i jedan semestar na Jungovom institutu, na kojem je slušao predavanja o snovima u svetlu analitičke psihologije, kao i čuvena predavanja Mari Luiz fon Franc o dubinsko–psihološkoj, odnosno jungovskoj analizi bajki. Na Institutu za primenjenu psihologiju u Cirihu završio je kurs za Roršahov test kod Evalda Boma, svetski priznatog eksperta za tu metodu. Trideset godina je radio na Psihijatrijskoj klinici Kliničkog centra Srbije. Društvo psihologa Srbije 1989. godine dodelilo mu je nagradu „Dr Borislav Stevanović“ za naučni doprinos psihologiji, a posthumno, 2022. godine i Nagradu za životno delo. Doktor Nastović se pored grupne analize snova bavio i individualnim radom na snovima. U okviru svoje profesionalne delatnosti primenjivao je individualnu psihoterapiju integrativnog tipa, koja uključuje Jungovu analitičku psihologiju, Frojdovu psihoanalizu i Sondijevu šikzal–analizu, koje čine celinu i pružaju uvid u individualno, kolektivno i familijarno nesvesno. Držao je trogodišnje edukativne grupe za stručno tumačenje snova u Skoplju, Ljubljani i Beogradu. Osnivač je Centra za dubinsku psihologiju i analizu snova, koji je nakon njegove smrti poneo njegovo ime, a koji sada, po njegovoj želi, vodi njegova učenica i bliska saradnica prof. dr Olivera Žižović. Otac je dve ćerke. Dr Ivan Nastović je objavio sledeće knjige iz dubinske psihologije i dinamičke psihijatrije: 1. Neurotski sindromi /1981/, knjiga koja je posvećena dubinskoj psihologiji neuroza. 2. Ego-psihologija psihopatije /1982/, knjiga posvećena dubinsko-psihološkoj analizi poremećaja ličnosti. 3. Dubinsko-psihološki dijagnostički praktikum /1985/, posvećen teoriji i praksi dubinske psihologije. 4. Psihopatologija Ega /1988/, knjiga posvećena Ego-psihologiji psihičkih poremećaja. 5. Psihologija snova i njihovo tumačenje /prvo izdanje 2000; šesto, dopunjeno i prošireno izdanje, 2012/. Knjiga se bavi naučnim tumačenjem snova i predstavlja prvu knjigu te vrste uopšte, budući da se u njoj snovi posmatraju trodimenzionalno, odnosno u svetlu individualnog /Frojd/, kolektivnog /Jung/ i familijarnog /Sondi/ nesvesnog. Stoga je podnaslov ove knjige „Trodimenzionalni pristup snovima“. 6. 127 protumačenih snova /2008/, knjiga koja predstavlja dodatak ili, bolje rečeno, nastavak knjige Psihologija snova i njihovo tumačenje, s tim što je ovog puta akcenat stavljen na veliki broj primera iz Nastovićeve višedecenijske prakse. 7. Posthumno je objavljena i knjiga Uvod u dubinsku psihologiju /2015/, koju je priredila Olivera Žižović, napisavši i obimnu uvodnu studiju, „Snovi Ivana Nastovića“, posvećenu njegovom radu i stvaralaštvu. Pored navedenih knjiga iz dinamičke psihologije i psihijatrije, Nastović je napisao i sedam knjiga koje se bave poznatim književnicima i naučnicima, odnosno njihovim stvaralaštvom iz dubinsko-psihološke perspektive: 1. Arhetipski svet Desanke Maksimović /2003/, 2. Anima Laze Kostića ili Lenka Dunđerska /2004/, 3. Zapisi o nesanici Ive Andrića u svetlu dubinske psihologije /2005/, 4. Seobe Miloša Crnjanskog u svetlu snova Vuka Isakoviča /2007/, 5. Snovi Margerit Jursenar u svetlu psihologije K. G. Junga /2009/, 6. Arhetipski svet Nikole Tesle /2010/, 7. Letnji san Isidore Sekulić i drugi dubinsko-psihološki eseji /2011/.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The China Study: The Most Comprehensive Study of Nutrition Ever Conducted and the Startling Implications for Diet, Weight Loss, and Long-term Health T. Colin Campbell Čak i danas, dok moderne dijete i pomama za mršavljenjem haraju nacijom, dvije trećine odraslih i dalje je pretilo, a djeci se alarmantnom stopom dijagnosticira dijabetes tipa 2, tipično bolest `odraslih`. Ako smo opsjednuti mršavošću više nego ikada prije, zašto su Amerikanci pogođeni srčanim bolestima jednako kao i mi prije 30 godina? U The China Study, dr. T. Colin Campbell detaljno opisuje vezu između prehrane i bolesti srca, dijabetesa i raka. Izvješće također ispituje izvor prehrambene zbrke koju su proizveli moćni lobiji, vladina tijela i oportunistički znanstvenici. New York Times je studiju prepoznao kao `Grand Prix epidemiologije` i `najopsežniju veliku studiju ikada poduzetu o odnosu između prehrane i rizika od razvoja bolesti`. Kineska studija nije knjiga o dijeti. Dr. Campbell probija izmaglicu dezinformacija i donosi pronicljivu poruku svima koji boluju od raka, dijabetesa, bolesti srca, pretilosti i onima koji su zabrinuti za učinke starenja. Thomas Colin Campbell (rođen 14. ožujka 1934.) je američki biokemičar koji se specijalizirao za učinak prehrane na dugoročno zdravlje. On je Jacob Gould Schurman profesor emeritus prehrambene biokemije na Sveučilištu Cornell. Campbell je postao poznat po svom zagovaranju prehrane biljnog podrijetla s niskim udjelom masnoća, cjelovitom hranom. Osmislio je pojam `biljna prehrana` kako bi predstavio svoje istraživanje o prehrani na Nacionalnom institutu za zdravlje 1980..[potreban citat] Autor je više od 300 istraživačkih radova i četiri knjige: Kineska studija (2005.), koju je napisao u koautorstvu s njegovim sinom, Thomasom M. Campbellom II, i koja je postala jedna od najprodavanijih američkih knjiga o prehrani, Whole (2013), The Low-Carb Fraud (2014) i The Future of Nutrition: An Insider`s Look at znanost, zašto stalno griješimo i kako početi ispravljati (2020.).[1] Campbell je glumio u američkom dokumentarcu Forks Over Knives iz 2011. Campbell je bio jedan od vodećih znanstvenika Kinesko-Cornell-Oxfordskog projekta o prehrani i bolesti, koji su 1983. godine pokrenuli Sveučilište Cornell, Sveučilište Oxford i Kineska akademija preventivne medicine kako bi istražili odnos između prehrane i raka, srca i metaboličke bolesti. Studiju je The New York Times opisao kao `Grand Prix epidemiologije`.[2] Rani život i obrazovanje Campbell je odrastao na farmi mliječnih krava. Studirao je predveterinarsku medicinu na Pennsylvania State University, gdje je stekao diplomu B.S. 1956. godine, potom je godinu dana pohađao veterinarsku školu na Sveučilištu Georgia.[3] Završio je M.S. Doktorirao je nutricionizam i biokemiju na Cornellu 1958., gdje je studirao pod vodstvom Clivea McCaya (poznatog po svojim istraživanjima o prehrani i starenju), a doktorirao je 1958. godine. u prehrani, biokemiji i mikrobiologiji 1961., također na Cornellu. Karijera Campbell se pridružio MIT-u kao znanstveni suradnik, zatim je 10 godina radio u Odjelu za biokemiju i prehranu Virginia Tech, prije nego što se vratio u Cornell 1975. i pridružio se njegovom Odjelu za prehrambene znanosti. Radio je kao viši znanstveni savjetnik Američkog instituta za istraživanje raka [4] i sjedi u savjetodavnom odboru Liječničkog odbora za odgovornu medicinu [5]. Osobito je poznat po istraživanju, djelomično izvedenom iz kineske studije, za koje se čini da povezuje konzumaciju životinjskih proteina s razvojem raka i srčanih bolesti.[6] On tvrdi da je kazein, protein koji se nalazi u mlijeku sisavaca, `najznačajniji kancerogen koji konzumiramo`.[7] Campbell je slijedio `99% vegansku` prehranu od otprilike 1990.[8] On se ne identificira kao vegetarijanac ili vegan jer, rekao je, `često zaključuju nešto drugo od onoga što ja zagovaram`.[8] Rekao je za New York Times: `Ideja je da bismo trebali konzumirati cjelovitu hranu. Ne bismo se trebali oslanjati na ideju da su geni determinante našeg zdravlja. Ne bismo se trebali oslanjati na ideju da je dodatak hranjivim tvarima način da dobiti prehranu, jer nije. Govorim o cjelovitoj hrani biljnog podrijetla.` [9] Od 1978. član je nekoliko stručnih panela Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država o sigurnosti hrane i ima počasni profesor na Kineskoj akademiji preventivne medicine.[4] Glumi u dokumentarcima Diet for a New America (film), Forks Over Knives, Planeat, Vegucated i PlantPure Nation, film kojeg je producirao Campbellov sin, Nelson Campbell. Campbell je također u savjetodavnom odboru časopisa Naked Food.

Kratka HISTORIJA SRPSKIH KRAJIŠNIKA sa KALNIKA i BILOGORE od XIV do XIX vijeka VUKADINOVIĆ, Nenad D. Autor Naslov Kratka historija srpskih krajišnika sa Kalnika i Bilogore : (od XIV do XIX vijeka) / Nenad D. Vukadinović. - Impresum Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2012. - Materijalni opis TVRD lux povez..331 str. : ilustr. ; 24 cm POVIJEST HRVATSKE Str. 293-325: Mali leksikon starih riječi i izraza sa područja Bilogore. - Bibliografija. str. 288-290. - Bilješka o autoru: str. 327-328. Odvjetnik Nenad Vukadinović rođen je u Bjelovaru, gdje je završio osnovnu i srednju školu. U Bjelovaru je živio i radio do 1991. Danas živi u Novom Sadu. Knjigu posvećenu srpskim krajišnicima podijelio je u tri tematske cjeline: Najranija doseljavanja Srba na područje oko Kalnika i Bilogore : od 1400. do 1600.; Vojna krajina od 1600. do 1800.; Život krajiških Srba u XIX vijeku. Na kraju knjige nalazi se mali rječnik starih riječi i izraza s područja Bilogore. -------------------------------------- Knjiga se bavi potrebom i sviješću o razumijevanju i rasvjetljavanju srpskog krajiškog naroda u sjeverozapadnoj Hrvatskoj (Kalnik i Bilogora) koja autentično govori o tome tko smo, što smo i odakle smo. Autorova zavičajna emocija jeste razlog pisanog traga o opstojnosti srpskog nacionalnog korpusa u ovom geografskom području, a ujedno je i refleksija na opstojnost ukupnosti srpskog bića na ovim područjima kroz turbulentne vjjekove. Autor u ovom djelu govori o najranijim doseljavanjima Srba na prostor Kalnika i Bilogore od 1400. do 1600. godine. Zatim se obrađuje Vojna krajina od 1600. do njenog ukidanja 1881. godine kao i njeno razvojačenje i uključivanje u različite civilne oblasti. U poglavlju pod naslovom `Poznate ličnosti`, autor nudi spoznaju o životopisu Pavla Solarića, Petra Preradovića i Dušana Kašića, kao najpoznatije historijske ličnosti potekle iz srpskog krajiškog naroda sa prostora Bilogore. Na kraju knjige autor daje prilog starih, najiizvornijih autentičnih izraza Krajišnika (kao svojevrsni riječnik) korišten u stara vremena, ali i danas. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- M

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

OVO JE RASPRODATO IZDANJE KOD IZDAVACA A I U KNJIZARMA-PROVERITI PRE KUPOVINE!FENOMENALNA KNJIGA-KNJIGA JE POTPUNO NOVA NEKORISCENA-STANJE:PERFEKTNO(5+)-PROCITAITI SINOPSIS-SADRZAJ! Naslov:Usamljenost Naslov originala: Loneliness / John T. Cacioppo, Wiliam Patrick Autor:Džon T. Kasiopo, Vilijam Patrik Prevod:Stefan Trajković-Filipović ISBN:978-86-7102-467-9 Izdavač: `Clio`, Beograd Žanr: Psihologija Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Socijalna psihologija Ostali naslovi iz oblasti: Psihologija Kategorija:Knjige Godina izdanja:2014. Broj strana:316 Pismo:Latinica Stanje knjige:NOVA-NEKORISCENA(5+) Povez:Mek Format:16.5x22.5 cm bar-kod:9788671024679 OVO JE RASPRODATO IZDANJE KOD IZDAVACA A I U KNJIZARMA-PROVERITI PRE KUPOVINE! Opis: Ljudi su, prvenstvno, društvena bića. Kada ih pitate koja zadovoljstva najviše doprinose osećanju sreće, velika većina glasa za ljubav, intimnost i društvenu povezanost, pre nego za bogatstvo ili slavu. Stoga vrlo zabrinjava to što se, u svakom trenutku, približno jedna petina svih stanovnika planete oseća dovoljno izolovano da to postane veliki izvor nesreće u njihovim životima. Autor ove studije više od trideset godina je, sa timom stručnjaka različitog profila, radio na razotkrivanju načina na koji su čovekov mozak i telo isprepletani s društvenim reakcijama. Verujući da, uz malo ohrabrivanja, svako može pobeći iz zatvora poremećene socijalne kognicije, Džon Kasiopo je napisao knjigu koja pomaže usamljenima da povrate kontrolu nad svojim životima. Koristeći se rezultatima skeniranja mozga, prateći promene u krvnom pritisku i analizirajući funkciju imunog sistema, Kasiopo pokazuje neodoljivi uticaj društvenog okruženja na ljude, faktora koji poseduje toliku snagu da se njegove posledice mogu osetiti čak na nivou DNK. Kasiopo ukazuje na do sada nezapažen sindrom koji hronična usamljenost izvlači iz senke svoje rođake depresije – subjektivni osećaj društvene izolovanosti koji na jedinstven način remeti našu percepciju, ponašanje i fiziologiju, postajući zamka koja ne samo da ojačava stvarnu izolovanost već i vodi ka ranoj smrti. Kasiopo teži da odbaci Hobsovsko viđenje ljudske prirode kao stanja rata „svih protiv svih“, pokazujući kako, zapravo, društvena saradnja suštinski definiše ljude. Štaviše, ona nam govori o načinima i neophodnosti izlaženja iz zamke izolovanosti, u korist nas kao pojedinaca, kao i društva u celini.