Opis Prateći ekspediciju bogataša-avanturiste Žan Sebastijana, Žorž Mišić se obreva u svetu sasvim drugačijem od onog koji poznajemo. Pun razumevanja, uteha i oprosta, novi svet je slobodan od ogledala materijalne grešnosti, ali pasivan do skoro potpune apatije. U tom svetu on pronalazi novi ugao posmatranja – kroz suštinu našeg bića, pa sve do njegovih dubina iz čijih se utočišta ponekad teško izlazi. Tama je priča o bežanju od najmanjih, ali i najvećih odluka pred nama. Ispričana slobodnim žanrovskim stilom, ona nudi više od puke zabave. Oslanjajući se na popularnu estetiku osamdesetih, Tama će kod čitalaca izazivati osećaje trijumfa i jeda, neprekidno suočavajući sa pitanjem – ko smo i šta radimo? Nudeći alternativno objašnjenje gde se kao civilizacija nalazimo, ali što je važnije, u kom pravcu smo se zaputili, Tama upotpunjuje Priču o odrastanju čovečanstva. Prateći interesantne i zanemarene analogije, sakrivene iza svakodnevnih životnih problema, roman podseća da našu destinaciju možemo spoznati samo ako se udubimo i otvorimo oči u Tami.

Broj strana: 120 strana Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 Izdavač: Laguna Tajna knjiga otkriva sve ono čemu su se glavni likovi ove knjige nadali da nikada neće biti pred očima javnosti – njihove identitete, tajne živote, policijska dosijea, niske strasti naših intelektualnih velikana od 1945. godine do danas...Tajna knjiga je sasvim sigurno najšokatniji roman koji se ikada pojavio u Srbiji. Iako je cela bivša istočna Evropa i ex Jugoslavija otvorila svoja policijska dosijea i suočila javnost sa činjenicom ko je od njenih umetnika i intelektualnica bio saradnik tajnih službi, u Srbiji se to nije desilo sve do pojave ovog romana... Šta je zaista prava biografija nekih od naših najistaknutijih pisaca, slikara, akademika, novinara, reditelja, glumaca, proslavljenih ličnosti? Kako su ucenjeni i vrbovani i šta su sve radili za Službu državne bezbednosti, a šta Služba za njih? Dupli životi, seksualne nastranosti, izdaja prijatelja, podvođenje, prodavanje stranim službama, laži, pedofilija, homoseksualizam, kleptomanija i prostitucija jesu druga strana života mnogih priznatih i poštovanih ličnosti – što mrtvih, što živih, a podjednako slavljenih.

Broj strana: 336 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2013. Izdavač: Dereta Ovim romanom Milan Oklopdžić stekao je titulu prvog srpskog urbanog pisca. Svoj boravak u Americi opisao je kao putovanje kroz takozvanu Zemlju Snova i sećanje na vreme provedeno na Zapadnoj obali; kao jedan zastrašujući kalifornijski bluz: polietilenska Amerika 1970-ih, bez zrna pustinjskog peska, palminog lišća, bez divljine lovačkih srca uhvaćenih u zamku civilizacije, Amerika koja halapljivo guta matematičke laboratorijske snove LSD-25, IT-290, DMT... Ovo je knjiga koja po mnogo čemu predstavljala pravi literarni događaj, urnebesna „oda“ zlatnoj mitomaniji tadašnjeg „svetog trojstva“ (seks, droga i rokenrol), pisana filmskom kamerom i snimljena običnom pisaćom „remington“ mašinom na kalifornijskom suncu u društvu besmrtnika – Hendriksa, Ferlingetija, Korije... Roman Ca. Blues ostavio je dubok trag u odrastanju mnogih koji poimaju život sa neke druge krivine i koji se nisu ustručavali da se dobrovoljno predaju zavodljivoj lakovernosti zarad sopstvenog spasenja. Ja ne radim nigde: isuviše sam lak za težak posao, isuviše sam težak za lak posao, i isuviše seksi za noćni posao.

Broj strana: 368 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2022. Izdavač: Vukotić media Ana Ćosić Vukić, celoživotni pratilac slavnog oca Dobrice Ćosića, radila je predano i istraživački godinama na ovom rukopisu. Otac i ćerka, doktor književnosti, sklopili su zanimljiv dogovor: da i pismeno i usmeno osvetle stvaralački čin velikog pisca. Uz ta dopisivanja i razgovore, godinama, Ana je ušla u sve tajne očevog pisanja: od inspiracije, sakupljanja građe, vajanja književnih junaka, pletenja sudbina, do izlivanja poruka i pouka knjige. Naravno, ambicija je bila da se u centru otkrivanja nađu romani sa kojima se Ćosić popeo na vrh srpske književne piramide. U tom živom, veš tom preplitanju ćerkinih pitanja, koja su ponekad veoma provokativna i nimalo blagih opaski, otvara se jedna iznijansirana i višebojna slika Ćosićevog stvaralaštva. Dobrica je, ispovedajući se ćerki, rekao više nego što je uspeo decenijama pisanja i govorenja o sebi kroz brojne zaspise, intervjue, ispovedi. Ovde saznajemo prvi put kako je zaista živeo, odrastao, voleo, tugovao, strahovao i stvarao. Zahvaljujući Ani, koja je jedina to i mogla, kao najbliža i najodanija celog života, sada imamo zaokruženu priču o životu velikog pisca. Knjiga je bogato ilustrovana dosad neobjavljenim fotografijama.

ISBN: 9788680992105 Broj strana: 154 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Atlantis Kako da odlično živite od posla koji volite Možda ste čuli poslovicu u našem narodu: „Od ljubavi se ne živi“. Mnogi su, vođeni time, izabrali posao koji ne vole, da bi zarađivali i odrekli se svojih snova. Moj cilj je da vas uverim da se najbolje živi od posla koji volite. Biću srećna kada jednog dana čujem da je „Od ljubavi se najbolje živi“ nova narodna poslovica. Možete da radite posao koji volite i da uživate u svemu što vas okružuje. Otkriću vam gde se kriju kočnice zbog kojih možda ne verujete u sebe ili se ne usuđujete da živite drugačije. Otkriću vam kako da te kočnice transformišete u podršku svojim snovima i kako da spoznate svoju svrhu. Ukazaću vam na to kako da po principima najuspešnijih ljudi, kreirate posao koji volite, uspešan posao. Proći ćemo i proces od registracije sopstvenog biznisa, izbora idealnog tima za rad do planiranja budžeta i pronalaženja klijenata. Svet menjaju preduzetnici. Uživajte u svom poslu i životu. Lava Nikolić, osnivač kompanije Energy House, internacionalni NLP trener i Coach, Reiki Master učitelj i učitelj meditacije.

Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 24. maj 2019. Izdavač: Laguna Nagrada Politikinog Zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima u 2019. godini. Nagrada za dečju knjigu 2019. godine 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Sve ima smisla ako radiš ono što voliš. Svi se slažu da Darja, koja ide u sedmi razred, lepo piše i svi od nje traže da učestvuje na evropskom konkursu za mlade talente – nagrada je sedmodnevni boravak u Pragu. S druge strane, nju vole i podržavaju Duca i Daca, vlasnici bašte Dobar dan, restorana koji je uvek pun cveća, domaćih sokova i kolača. Oni traže da Darja napiše zbirku priča o Dobrom danu i ljudima koji tu dolaze. Darja to prihvata s radošću jer želi da postane pisac i nastoji da sama zaradi novac za Prag zato što ga njeni roditelji nemaju. Porodične i ljubavne probleme pojačaće i rivalstvo sa drugaricom Tamarom, koja je ubeđena da će je njen rukopis odvesti u Prag, ali će Darja naučiti kako da prevazilazi životne prepreke. Nežna i suptilna priča o prijateljstvu i složenim društvenim odnosima koji utiču na porodicu, pre svega na decu, ali i snažan roman o tome kako nas onim što jesmo čine strast i posvećenost talentu koji svako od nas nosi u sebi.

Broj strana: 168 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 16. april 2020. Izdavač: Laguna Mali vodič za ljubavnu sreću beleške su o ljubavi nastale u različitim periodima mog življenja ovozemaljskog 3D života. Svaka se suštinski bavi pitanjem šta ljubav jeste a šta nije, različitim zaključcima kojima naše srce i um odgovaraju na to pitanje, a potom i testiranjem tih zaključaka kroz različite forme dualnog sveta − imanja i nemanja, radosti i patnje, onog što prepoznajemo kao sreću i nesreću − odnosno kroz kontraste bez kojih ne bismo shvatili šta je zaista ljubav. Svaki život predstavlja zanimljiv gnostičko-emotivni krug, krug srca i uma u čijem opisivanju treba da porastemo toliko da možemo opet postati deca, ali tako da svoje odrastanje razumemo. Srećna sam što ovaj emotivni brevijar može biti od pomoći svima koji se na tom putu izgube ili misle da su se izgubili, iako su obično oni koji misle da su izgubljeni jedini koji to nisu. Mali vodič pred vama ohrabriće vas u trenutku kad je neophodno bez iluzija stati pred ogledalo i priznati sebi šta radimo iz straha, a šta iz ljubavi. Ova knjižica je beskompromisni ispis duše koju ništa drugo nije interesovalo osim da uvek prati prave, a ne lažne tragove ljubavi. Grli vas vaša Isi

Broj strana: 232 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 14,5 x 20,5 cm Izdavač: Vulkan izdavaštvo Zorana Schultz ne prestaje da iznenađuje čitalačku publiku. Nakon što smo je posle prva dva romana, Ukus greha i Stani, srce, svrstali u domen erotske literature, ona se ovom knjigom popela stepenicu više. Autorka je duboko porinula u psihologiju, koju je i studirala. Ali Eros i dalje vlada njenim svetom, iako to više nije zadovoljstvo već dokazivanje moći, čista dominacija kruga muškaraca koji se naglo obogatio i kojem nikada nije dosta. Nezasiti su u sticanju novca i političke moći, uvek okruženi hordama žena koje ne mogu da ih zadovolje. U tom svetu vukova koji jedu jedni druge bez milosti žonglira jedno nevoljeno biće. Praznog srca a punih džepova, on gazi sve pred sobom, lišen emocija i kada ubija i puca, i kada… Sudbina ipak zaustavlja ovog veštog žonglera i on pravi grešku, suočen sa tihim protivnikom, ženom iz senke. Jezik kojim se Zorana sluzi toliko je autentičan da se pitam sa kim se ona druži... a mislim da o njoj sve znam? Žongler je priča od koje će vas proći jeza, zaboleti stomak, ali vas neće pustiti dok je ne pročitate do kraja. Počnite odmah! –Suzana Mančić Život je kao cirkus. I svi smo mi žongleri u onome što radimo i čime se bavimo. A najbolji je onaj koji nikad ne is­pusti lopticu.

Broj strana: 137 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22x22 cm Godina izdanja: 2007. Izdavač: Prometej, Novi Sad Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom „Dimitrije Mitrinović“ za drugu knjigu Zatirano i zatrto. Rad na projektu Zatirano i zatrto, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća „Prometej“ je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (Politika, Večernje novosti, Borba, Radio Beograd, Pravoslavlje...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: „Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga!“ – Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. – Iz recenzije Nenada Manojlovića

Broj strana: 91 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2016. Izdavač: Makart Knjiga o suočavanju sa gubitkom i smrću najbližih delo je Mirele Bodrožić, NLP mastera i reiki terapeuta, žene koja je ostala bez svog 25-godišnjeg sina. - Kada nas smrt voljenog bića toliko izbaci iz ravnoteže da nam se čini kako više ništa nema smisla, šta je to što nam može pomoći? - Šta možemo da očekujemo od sebe, kakve promene nastupaju? - Šta je tada korisno za nas? Kako da pomognemo sebi? - Šta treba da znamo, na čemu treba da radimo (na šta tačno da obratimo pažnju)? - Koje sve tehnike možemo da primenimo da sebi, ili nekom drugom kome želimo da pomognemo, olakšamo ovo iskustvo? - Kako da ponovo osvojimo sreću i zadovoljstvo, vratimo sebi životnu radost i smisao? Ova knjiga vam može pomoći: - da prihvatite to što vam se dogodilo i naučite da živite sa tim - da budete sami sebi najveća pomoć i podrška i da uvek birate ona ponašanja koja su korisna za vas - da otkrijete neke dragocene tehnike i veštine kojima možete da dovedete sebe u dobro stanje i raspoloženje - da shvatite da se sve dešava sa razlogom i da svaki izazov, pa i ovaj, krije neko učenje za vas i nosi vam neki poklon - da ovaj prinudni izlazak iz zone komfora iskoristite za rad na sebi, na svom duhovnom rastu i razvoju - da dozvolite sebi da ponovo budete srećni

Broj strana: 84 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Izdavač: Službeni glasnik Možda se i mahinalno osvrćete, gledate levo-desno, krajem oka osmatrategornje uglove prostorije u kojoj se nalazite. U svakom slučaju, mada smo seveć uveliko svikli da nas kamere odasvud prate – naslov beleške izaziva nelagodnost.A šta bi bilo da je naziv glasio: “Bog sve vidi”? Verujem da tadamnogi ne bi ni čitali ove redove. Neko bi odmahnuo rukom, neko bi se nasmejao...Jer, u našoj svesti, u našim životima, božje svevideće oko zamenjenoje “svevidećim očicama”, hiljadama i hiljadama mehaničkih napravakoje zujkaju, vrte se u svim pravcima, pilje, motre... Drugačije rečeno, čovekje pitanje savesti prepustio tehnologiji. Uz jadnu nadu da nije baš svakinjegov postupak “pokriven” kamerom, da postoje i “mrtvi uglovi” u kojimaradimo šta nam se prohte. A bilo je drugačije. Iz priprata, iz kupola, iz pevnica, sa zidova hramova –gledale su nas slike Gospoda i svetaca, slike anđela svih redova, slike apostolai jevanđelista, slike svetih ratnika i velikomučenika, i slike skrušenihzadužbinara. Dovođeni su najbolji živopisci, deo tog velikog slikarstva istrpeoje mene vekova. Knjiga Ruka, boja, hram na to podseća, kompozicijupo kompoziciju, lik po lik, nijansu po nijansu... Dakle, zidne slike su ostale. Ali, pitanje je da li je to dovoljno – ako se sadaviše lecnemo kada samo pomislimo da nas posmatraju mehaničke očice, ane oko svevideće. Jer, vidi li se šta uistinu radimo – za nekoga možda možeda bude samo zastarelo, religiozno pitanje, ali ni za koga ne sme da budesamo pitanje savršenosti tehnologije. Uveren sam da se to oseća kada seknjiga Ruka, boja, hram rastvori – ovi živopisi nas gledaju.

Broj strana: 216 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 27. april 2015. Izdavač: Laguna Što ja volim emancipaciju, prosto je obožavam. Moje pretkinje za emancipaciju čule nisu, zato su rmbale kao robovi vascelog života, a onda je jedna od mojih baka načula da tako nešto postoji i odlučila da to u svoje dobro iskoristi. Završila je učiteljsku školu i od tada je em radila kao učiteljica, em rmbala kao i sapatnice iz druge rečenice. „Jelica Greganović uspeva da bude Efraim Kišon i Ogden Neš i Fransoa Rable! A sve to – u suknji! Kroz jednu naizgled laganu, sasvim šaljivu i dovoljno uvrnutu priču, Jelica Greganović dokazuje istovetnost ljudskih emocija, i osnovnih i nijansiranih, koje ne zaobilaze ni staru ni novu eru, ni Sibir ni Obalu slonovače, ni Kolumba ni Hasu ni Sosu – nikoga i nikad. Dokazuje da svi plačemo iste suze, živimo isti život. I samo nas nijanse čine Kolumbom ili – Jelicom Greganović.“ Gordana Vlajić, književnica „Zašto svoj život otkrivamo u tuđim pričama? U Osmehu za svaki dan Jelica Greganović ispisuje sopstvene, one sasvim lične i porodične priče, otkriva nam male porodične tajne, i sve bi bilo gotovo idlično da ih spisateljka ne iskazuje i u prenosnom značenju. Dozom samoironije, pomalo burleskno, ona svojstvenim stilom otkriva da biti u svojoj priči u ulozi žene, majke i spisateljice i ne može biti drugo do ’slatka’ patnja... pa se sve češće pitam jesmo li si kazna ili nagrada?“ Mirjana Marinšek Nikolić, književnica Ova knjiga nudi više od neobuzdanog smeha – umeće da se živi život, svaka njegova sekunda. Živeti i smejati se neobuzdano i glasno zadaci su koji ne mogu da se odlože za kasnije.

ISBN: 9788679980656 Broj strana: 168 Format: 15,5x23,5 Godina izdanja: 2009 Izdavač: VBZ Psiholozi kažu da čovjek suočen s neugodnom istinom prolazi kroz četiri faze – poricanje, bijes, racionalizacija i depresija – prije nego um uspije prihvatiti neizbežno. Snimke iz Trnova pokrenule su taj proces u kolektivnoj svijesti Srba. I dok Srbija prolazi kroz svoje faze, otvaraju se nova, još neugodnija pitanja. Da je riječ o jednoj snimci, jednoj jedinici i jednom zločinu, sve bi bilo lakše probaviti. Srebrenica je bila najteži zločin u bosanskom ratu, ali ne i jedini, a Škorpioni nisu bili jedini koji su mučki ubijali. Ipak, uloga ove postrojbe u Slavoniji, Srebrenici i Cazinskoj krajini, kao i njena pozicija unutar srpskog policijskog podzemlja, daje povoda da se povijest njihovog "junačkog vojevanja" podrobnije ispriča. Iz predgovora Dejana Anastasijevića "Oduvijek sam znala da moja mama ne voli kako se oblačim, a Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu ima ukus moje mame. Svih ovih mjeseci, policajac na ulazu odgovoran za naše ponašanje, nas, male grupe žena koje smo povezane sa žrtvama ili zločincima, grdi ako žvaćemo žvaku, ako glasno jecamo, grdi nas šta god da radimo. Sad me zaustavlja, moja majica nije pristojna. Prevelik dekolte. Sandale su definitvno zabranjene u sudu, ali ovo što ja imam na nogama proći će. Dužina rukava je OK, kaže, ali... Pokušavam ga uvjeriti da ni u ludilu neću iznenada razotkriti svoje rame usred suđenja, ali on mi ne vjeruje. U tom trenutku, jedna Škorpionka nudi mi pomoć. Suknja joj je kraća od moje ali ima zihericu kojom zakopčava moj dekolte. Tada Škorpionka i policajac razmenjuju tople osmjehe. Ja kažem, sljedeći put obući ću burku... pravila su pravila, ne shvaća moju opasku." Jasmina Tešanović

ISBN: 9788660812935 Broj strana: 311 Pismo: Latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Albatros plus Pravedno društvo – vekovima nedosanjani san čovečanstva zaokupljao je velike mislioce od Platona do Marksa. Ove intrigantne i sudbinske teme autor Pravednog društva se poduhvatio na stručan, redak i intulektualno hrabar način: stručan jer daje argumentovanu i uverljivu kritiku neoliberalizma; redak jer je ovo prvi put da se u ekonomskoj literaturi, ne samo u Srbiji već i u daleko širim okvirima, srećemo sa sistematizovanom i kompletnom analizom tematike raspodele bogatstva koju karakterišu ekstremna koncentracija bogatstva u rukama malog broja pojedinaca i krajnje siromaštvo najvećeg dela svetske populacije; hrabar jer zastupa i brani stav „da je kapitalistička eksploatacija radnika na pragu treće decenije 21. veka surovija i bezdušnija nego što je bila ona u 19. veku, o kojoj je pisao Marks“. Autor ubedljivo pokazuje da je opšte stanje koje je proizveo i koje uporno održava i nameće postojeći međunarodni poredak postalo društveno neprihvatljivo, socijalno neizdrživo i politički neodrživo. Stoga je posebna vrednost knjige Pravedno društvo traganje za mogućim alternativama postojećem neoliberalnom sistemu kako bi se ponudio izlaz iz klasnog društva duboko podeljenog na bogate i siromašne, iz društva koje nema perspektivu. U tom pogledu knjiga otvara vidike u pravcu ostvarivanja novog poželjnog društva, pravednijeg i odgovornijeg od postojećeg. To nije ništa drugo nego opredeljenje za novo građansko demokratsko društvo, društvo socijalne pravde, i traganje za trećim putem u budućem razvitku društva nalik na liberalni socijalizam. Bez ikakve sumnje, Pravedno društvo je dragoceno štivo za sve ćitaoce koji prate i proučavaju složenu društvenu zbilju u kojoj živimo i radimo. Pri tome zaista nije bitno da li pripadaju desnoj ili levoj političkoj hemisferi društva, ili se nalaze negde između njih, kao ni da li se ideološki i politički slažu ili n sa stavovima iznetim u ovoj knjizi.

ISBN: 9788660531294 Broj strana: 114 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Agora Ljubav za Ičviča predstavlja linguističke probleme. Prva žena u njegovom životu bila je Magyarica. U njenom jeziku postoje dve reči za ljubav: szeretet označava ono o čemu pričaju popovi, a szerelem ono što radimo u krevetu. A da ljubav nije prosta sinteza jednog i drugog, Ičvič je znao iz sopstvenog iskustva. Magyaricama je šaptao i tepao, dok je Srpkinje grlio ćutke kao junaci nemog filma. Sve srpske reči koje je trebalo da kaže, znao je iz detinjstva.: njih govori majka svojoj bebi koju mazi a ne muškarac ženi koju obara. Ljubio je dakle Srpkinje bez propratnog teksta, a kada je ipak morao da progovori, šaputao im je o Turcima, o patrijarhu Čarnojeviću i o Velikoj seobi. (Coitus ergo seoba.) Najzad se pojavio engeski jezik. - Hello, I love you, won't you tell me your name? Stihove iz pesme orkestra The Doors izvalio je pred ulazom skijaškog motela u Tatrama ianuara 1976, kada je naleteo na devojku koja se još nije zvala gospođa Twist. Cupkala je i otresala sneg poput brašna. Nije se iznenadila. Pogledala je nepoznatog mladića, ozbiljno, kao da su je pitali da li je bolesnik ozdravio. - Yes, I love you, too. Jeste, i ona njega voli. A da ne bude zabune, brzo se pripila uz njega, i onako vlažna, prilepila mu vreli poljubac ispod uva. Zagrlivši je oko pasa, Ičvič je odmah shvatio da drži ono što mu je negde, u nekom sveljudskom ljubavnom tipiku, propisano. Nije to bila puka požuda, nego susret s onim što čovek oduvek želi i očekuje tako silno da o ispunjenju, iz sujeverja, ne sme ni da mašta.

Broj strana: 48 Pismo: Ćirilica Format: 30 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Udruženje Logopraktika Subotica Logovežbanka: grafomotorni niz je druga po redu vežbanka koja prati ideju i napore da se logopedska praksa osavremeni kroz specifični logopedski radni materijal. Ideja je da serijom logovežbanki koje obuhvataju pojedinačne segmente u radu na prevenciji i rehabilitaciji govorno-jezičkih poremećaja, kao i za rad na stimulaciji razvoja, uopšte, stvorimo bazu stimulusa, odnosno, grupišemo radni materijal prema principima i potrebama u logopedskom radu, tako da sve neophodno za rad bude na jednom mestu. Logovežbanka: grafomotorni niz je namenjena deci predškolskog i ranog školskog uzrasta. Vežbanka je zbirka grafomotornih predvežbi (ukupno 44), odnosno, skup grafomotornih šema, nizova koji sadrže sva tri pravca u pisanju (horizontalni, vertikalni i kosi) i kružne pravce – ulevo i udesno. Logovežbanka: grafomotorni niz je prilagođena detetu i omogućava lako snalaženje i osvajanje prostora papira i pravila prilikom pisanja. Listovi su deblji i tonirani bledo-žućkasto, linije su zadebljane i zelene boje. Prostor za pisanje je jasno ograničen, obeležen je početak i kraj reda. Razmak među linijama je uvećan. Na svakoj stranici se nalaze reperi za orijentaciju u prostoru za pisanje – OLOVKA i ŠAKA. Olovka označava pravce pisanja: sleva – nadesno i od gore – prema dole. Šaka pokazuje pravilan položaj sveske i omogućava orijentaciju levo-desno u prostoru za pisanje. KAKO SE KORISTI: Pre korišćenja objasnite detetu koncept vežbanke i značenje repera za orijentaciju. Na svakoj strani je po jedan grafomotorni niz, zadat u dva reda, u prvom redu je puna linija, a u drugom redu je isprekidana linija. Pre samostalnog rada, detet olovkom prelazi preko zadatih linija koliko god je potrebno dok ne savlada pokret i liniju. U radu se koriste debeli flomasteri ili debele bojice/olovke. Aktivnost se sprovodi bez prekidanja i bez korišćenja gumice za brisanje. Obratite pažnju na pravilno držanje olovke i pravilno izvođenje pokreta. Predlažemo Vam da je koristite za stimulaciju razvoja grafomotorne veštine, kao i za prevenciju disgrafičnih smetnji i školskog neuspeha. preporučuje se i za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i sa teškoćama u učenju. Zadatke birajte u skladu sa detetovim sposobnostima. Radite postupno, a vežbanku prilagodite Vašem stilu i potrebama u radu.

ISBN: 978-86-521-0727-8 Broj strana: 192 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 13. jun 2011 Izdavač: Laguna Tanja Janković u zbirci priča Devojka iz Bondstila kroz ispovesti glavnih junaka svedoči o životu u američkoj vojnoj bazi i razbija predrasude o NATO kampu u kome Dijana, prevodilac i centralni lik ove knjige, provodi tri godine. U ovom uzbudljivom avanturističkom štivu sa elementima autobiografije čitaoca će iznenaditi mnoge neverovatne situacije: Dijana će biti jedina Srpkinja na otvaranju albanske diskoteke, zamalo će se udati za Albanca iz Njujorka, okumiće se sa Albankom Armidom, najzad će završiti i u zatvoru… Iskrena i trajna prijateljstva koja glavna junakinja neguje, ali i odnosi prema vojnicima i drugim stanovnicima baze koji u njoj služe, za nju su još jedan dokaz da predrasude koje su se odomaćile o posvađanim balkanskim susedima imaju svoje naličje i u crno-beloj slici o „spasiocima“ i „okupatorima“ iz redova savezničkih zemalja i velikih sila. „U Bondstilu, najvećoj NATO bazi na Balkanu, videla sam stvari za koje sam mislila da postoje samo u filmovima. Bila sam fascinirana veličinom kampa koji izgleda kao manji grad i gde živi oko 10.000 ljudi – oko 8.000 vojnika i 2.000 civila koji rade za vojsku. Među njima i mi prevodioci.“ „Imala sam i nekoliko bračnih ponuda, ali samo ne od onog čiju bih verovatno prihvatila. U pitanju je Amerikanac albanskog porekla. Pričali smo o braku, meni nije bio problem što je Albanac, a i moji bi na kraju prihvatili našu vezu. Ali druga strana… Njegov je otac doživeo infarkt kada mu se drugi sin oženio Nemicom. Snajku Srpkinju ne bi preživeo!“ „Radila sam i za jednu od najosetljivijih jedinica u američkoj vojsi. To su tzv. kriminalne istrage, nešto kao naša vojna bezbednost. Oni nemaju činove, oni su agenti i imaju ovlašćenja da uhapse čak i generala. S njima mi je bilo super jer nisam morala da nosim uniformu i mogla sam da koristim internet u kampu, a i ostala vojska se užasno plašila agenata, pa sam to maksimalno koristila da se pravim važna pred vojnicima i da na njima ’treniram strogoću’.“

ISBN: 9788664030922 Broj strana: 100 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Anestezija poput elegantne večernje haljine Uz iskrenu želju i uložene napore da se želja otelotvori, sve je lako i stiže se do cilja. Ona je sanjala ružičaste snove, ali je jedino njen san da bude medicinska sestra bio čvrst i nepromenljiv. Taj put nije bio nimalo lak uz brojne prepreke, strepnje, nemire i porodične okolnosti. Sve je to u nekim momentima pretilo da se san rasprši poput mehura sapunice, ali kad za saveznika imaš samoga sebe onda je uspeh neizbežan. Miroslava Radojević u svom dnevniku sećanja „Anestezijo, ljubavi moja“ beleži dragocene momente iz života medicinske sestre koja se hrabro hvatala u koštac sa vlastitim životom pomažući mnogim pacijentima koji su bili u životnoj opasnosti. Ona u jednom trenu i kaže: „Na svu sreću ja sam sve to podnosila jer sam znala šta mi je životni cilj. Od tog puta nisam htela nikako da odustanem.“ Svesna činjenice da je čovek ceo život u školi novih saznanja, trudila se da svaku novinu upije i nauči. A to je bilo sve ono što može da pomogne čoveku da prebrodi kritične momente kako bi život odneo pobedu. Ljubav prema anesteziji iznedrila se sama po sebi kao dragulj u kruni nudeći neobična iskustva koja je opisala u ovoj knjizi, ujedno prikazujući i koliko je imala empatije za svakog bolesnika. A ljubav se ljubavlju vraća, nema veće zahvalnosti nego kad sećanja onih kojima je pomoć pružena ožive u svečanom trenu kada se praznuju rođenja. Osloboditi nekoga bola, darovati mu novu šansu da oživi vlastite snove, zar ima lepše od toga? Miroslava u jednom trenu i kaže: „Naši uspesi se vide na licima pacijenata koji vrlo brzo posle operacije odlaze kućama bez bolova i zadovoljni. Često se događa da nas i ljube na rastanku. Jedna pacijentkinja mi je, opisujući anesteziju koju je imala pre podne, rekla da je bila elegantna kao večernja haljina.To je veliki uspeh i za pacijente i za nas koji radimo.“ Radoznalost i želja da još više nauči ju je podstakla da organizuje stručne seminare na kojima se saznavalo uvek nešto novo, a obnavljalo se i staro znanje. Ti stručni sastanci i susreti doneli su joj mnogo novih kontakata i razmenu znanja i mišljenja. Svakim danom je napredovala i polako sazrevala kao anestetičar. I poziv da ode u Švajcarsku da radi u regionalnoj bolnici bio je deo njenog sna. Zahvaljujući velikom trudu i zalaganju, dobila je referencu koja je bila potvrda da se istrajnost i odanost svom pozivu ipak isplati. Ali ono što o Miroslavi Radojević govore oni sa kojima je delila najlepše trenutke na odeljenju anestezije nema cenu. Mlada asistentkinja iz Nemačke napisala je u jednoj svesci o svakom lekaru i tehničaru ponešto. O Miroslavi je napisala sledeće: „To što sam od tebe naučila, ne piše ni u jednoj knjizi.” Miroslava Radojević je srećna žena jer joj se ljubav koju je podarila svojoj porodici i pozivu višestruko vratila darujući joj dane o kojima mnogi sanjaju. Njene cipelice lutalice lutaju po raznim mestima u zemlji satova i sireva, ali i dobre medicine. Ona živi svoj san i dalje baveći se anestezijom i ta ljubav je bezuslovna. Mirjana Marković ************************************ Nema velikog cilja bez velike žrtve Iako nije znala za Bomaršeove reči: “Ne obaziri se na to odakle dolaziš, već gledaj kuda ideš”, Miroslava je na svoj životni put krenula upravo tako. Nije joj smetalo da iz svog malog mesta krene u život prevazilazići uspone i padove vođena samo jednim – da ostvari svoj san. Ciceron je rekao: “Nema velikog cilja bez velike žrtve”, a Miroslava je zahvaljujući svojoj upornosti i istrajnosti prešla sve prepreke. Dnevnik “Anestezijo, ljubavi moja” dokazuje da svaki uspešan čovek beleži svoja iskustva ne iz ličnih pobuda, već da ostavi trajan zapis kao poruku i nauk pokolenjima da ne treba odustajati od svog cilja. U ovoj knjizi, pored ljubavi prema svom pozivu, Miroslava opisuje koliko je značajno stvoriti prijatno okruženje a svega toga ne bi bilo bez vedre naravi, velikog srca i sposobnosti prilagođavanja. Poznajući ovu divnu ženu, mnogo sam naučila. Najviše da se energija crpi iz najtežih trenutaka jer nakon njih dolazi novi dan. Takođe i da je srećan čovek samo onaj ko oko sebe ima ljude, jer iznad i pre svega kako stoji u Bibliji, potrebno je da shvatimo: “Ljubi bližnjeg svoga”. Ova knjiga nije samo dnevnik jednog života, ovo je udžbenik koji će mnogim ženama odgovoriti na brojna pitanja i toplo preporučujem svako slovo. Miroslava Radojević, hvala ti što postojiš jer da tebe nije bilo ne bih naučila puno toga. Violeta Aleksić

Opis Slike Slobodanke Rakić Šefer, jedne od naših najvećih savremenih slikarki, sadrže u sebi akumuliranu duhovnost; simboličko nasleđe istorije i podneblja koje tvori mentalne i karakterološke sklopove jednog naroda. Zato nije nimalo slučajno što se u književnoj elementarizaciji svog umetničkog ludensa Slobodanka Rakić Šefer vraća u svet detinjstva otkrivajući čitaocu u zanimljivoj i omamljujućoj prozi čitav mikrokosmos srpskog sela – sveta koji smo negde zaturili ili nekritički odbacili na putevima društvenog razvoja – u kome je sve predmet njene slikarske i književne radoznalosti. Knjiga Ispod streje dedine kolibe nosi sobom jedan poseban stilizovani realizam sa patinom prošlih dana u kojoj se kroz svako lice i svaki oblik, suštinske rituale seoskog života, vašare i slave, narodnu umetnost i kulinarstvo... prepoznaje oblik i odlomak nečega što izvire iz kontinuiteta trajanja, bogate srpske istorije, mitologije, pejzaža, seoskog života i svega onoga što nas je godinama određivalo kao narod i kao integralni deo centralnih kulturnih tokova. Objedinjujući u sebi velika i bogata iskustva jedne od naših najpoznatijih slikarki prelomljena kroz prizmu detinjstva i osvajanja životnih i umetničkih iskustava, bogato ilustrovana crtežima, inspirisanim zavičajnim refleksijama i već zaboravljenim pejzažima detinjstva i tradicionalne imaginacije, ova knjiga nije samo specifična biografska beleška već i čitava mala intimna istorija, koja umnogome nadilazi okvire zavičajne priče. Slike i priče detinjstva Slobodanka Rakić-Šefer „To ja sanjam budnim okom” naziv je izložbe slika Slobodanke Rakić-Šefer koja će biti otvorena u sredu, 6. decembra u Galeriji ULUS-a u Beogradu. U okviru izložbe 13. decembra biće održana promocija njene knjige „Ispod streje dedine kolibe”. Slika „Pesnička sofra” (ulje na platnu 60 x 60) Slobodanke Rakić-Šefer uručena je na nedavno završenom 11. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu Danijelu Husti, dobitniku nagrade „Avdo Mujčinović”, za najboljeg mladog glumca koju dodeljuje list „Politika”. Slobodanka Rakić-Šefer priredila je do sada blizu 80 samostalnih izložbi, učestvovala je na nekoliko stotina kolektivnih likovnih smotri kod nas i u inostranstvu. Dobitnik je i više nagrada za slikarstvo. – U protekloj godini radila sam mnogo. Najpre je u martu izašla moja knjiga „Ispod streje dedine kolibe” sa kojom sam se godinama mučila oko štampe i koja je tek nedavno uz pomoć Ministarstva kulture ugledala svetlost dana, a štampao je grafički atelje „Dereta”. U pitanju su priče iz detinjstva bez ulepšavanja i nadogradnje, iskrena ispovest o najranijem detinjstvu provedenom u Mačvi, koje je formiralo moju ličnost i trajno odredilo moju umetnost. U knjizi se sa dečjim divljenjem podsećam na sve one starinske običaje i seoski život pun prirodne lepote i paganske pobožnosti. Slave, preslave, vašari, prela, samo su neka ključna mesta koja su krasila seoski život u Mačvi – kaže Slobodanka Rakić-Šefer. Nemam nameru, dodaje naša sagovornica, da odlutam u svet književnosti, jer život je kratak, a želim još mnogo toga da odsanjam na likovnom planu. Poznata slikarka nedavno je sa kolegama Brankom Miljušem, Banetom Markovićem, Goranom Mitrovićem i Dragoslavom Živkovićem otvorila Kulturni centar Srbije u Parizu. – To je prostor koji sam doživela kao mogućnost da se svaki pravi stvaralac u njemu predstavi. Međutim, obaveza je svakog budućeg direktora da vrati ugled centra kakav je imao pre dve decenije i tek tada će biti rezultata. Meni lično javilo se nekoliko naših ljudi k oji su davno emigrirali iz zemlje i koji su tek sada počeli da ulaze u naš centar, ali se još ne usuđuju da dođu u zemlju. Zapravo, njih je ganula simbolika sa mojih slika i imali su želju da pričaju sa mnom. Imam utisak da sam jednog i nagovorila da posle pet decenija konačno dođe kući, u domovinu – kaže slikarka. Slike koje Slobodanka Rakić-Šefer stvara poslednjih godina nose istinsku strast za bojom. Autorka napominje da su najdirektnije vezane za detinjstvo i kao da su se slike i knjiga na najprirodniji način, posle tri decenije, spojile u jednu tačku. – Ove slike su detinjstvo koje i dalje sanjam, zato se izložba i zove „To ja sanjam budnim okom”. Vek u kojem živimo trebalo bi da bude vek progresa, ali kako vidimo, on se pretvorio u vek histerije. Ljudi su postali nesrećni i automatizovani. U trci za egzistencijom sve više gubimo sebe i nemamo više ni za šta vremena. Zato sam ove slike posvetila i sebi i drugima, kao upozorenje, kao lek da osvetlimo naše podsvesne delove i da svaki dan nađemo neka zadovoljstva. U slikama sam namerno svesno potražila kontinuitet sa prošlošću sa arhetipovima koji su prepoznatljivi na našim ikonama, freskama, narodnoj ornamentici i graditeljstvu, ćilimima... – kaže Slobodanka Rakić-Šefer. B. Trebješanin Povez knjige : mek Strana : 151 Format knjige : 16x24 cm Pismo : ćirilica

Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2018. „Svi smo slušali o zločinima u Ruandi ili Sijera Leone polovinom devedesetih. I svi smo osuđivali te zločine. Smatrali smo da je to nedopustivo, nehumano i kriminalno, te da počinioci takvih zločina treba da završe iza rešetaka. Ipak, zamislite da ste ikada mogli da otputujete u Kigali ili Fritaun, i onda lično vidite ljudske trupove, odsečene ruke i noge kako leže razbacane po ulici. Kako biste reagovali? Iako ste sve to znali, užas koji nastaje kada celu stvar vidite na licu mesta morao bi da vas šokira. Nakon prizora vaše razumevanje cele stvari mora da se popne na jedan viši nivo. Pre ličnog iskustva mislite da je zločin nedopustiv; posle ličnog iskustva osećate potrebu da nešto lično preduzmete. Otprilike tako sam se osećao kada sam sredinom septembra postao savetnik ministra privrede. Mislio sam da znam kako sistem funkcioniše. Na predavanjima iz političke ekonomije i teorije javnog izbora sam studentima često izlagao koncepte kojima se objašnjava kako državna intervencija može da upropasti privredu. Ipak, kada sam došao u ministarstvo i video na licu mesta podatke i detalje o postojećim institucijama, bio sam šokiran. Najviše sam bio šokiran institucijama koje su služile za rasipanje novca poreskih obveznika. Radi se o skupu institucija koji čine: samo ministarstvo privrede, Fond za razvoj, SIEPA, i Agencija za privatizaciju. Taj skup institucija slikovito nazivam “mašinom za rasipanje para”. Od mehanizma po kome su te četiri institucije trošile javni novac zastajao je dah. U ostatku bloga opisujem način na koji je radila, i neto efekte njenog rada. Mašina je počela sa radom 2008. godine, iako su pravi efekti mogli da se osete tek naredne godine. (Istina, mnoge ove institucije postojala su i pre 2008. godine, ali su razmere traćenja novca poreskih obveznika bilo manje, delimično i zato što je to tada stizao veliki deo novca iz inostranstva u vidu prihoda od privatizacije koji je anulirao rasipanje.) Kako je poznato, Srbiju je 2008. godine zahvatila svetska finansijska kriza. Došlo je do opšte nestašice kredita u bankama koje su se kockale hipotekarnim kreditima. Da bi održale agregatnu tražnju, države su umesto banaka preuzele posao finansiranja privrede. To je, na različite načine, počela da radi i Vlada Srbije. Razume se, takvo ponašanje imalo je u svoju cenu. Pošto su evropske države od uvođenja evra izgubile slobodu da štampaju novac koji je privredi bio neophodan, počele su da se zadužuju. Mi smo se takođe zadužili (javni dug je sa 29,2% BDP 2008, godine porastao na 58% BDP-a 2013. godine), iako smo jedan deo prilagođavanja na nove uslove obavili putem depresijacije dinara. Veća državna potrošnja je trebalo je da podstakne privrednu aktivnost. U vremenima krize privatni investitori ne žele da ulažu, banke ne žele da pozajmljuju, a potrošači ne žele da troše, naslućujući još gora vremena u bliskoj budućnosti. Jedini akter koji tada treba da troši je država. Tako je mislio Kejnz. Međutim, Kejnz nije vodio računa o tome koliko takva potrošnja košta. Ako se ispostavi da je trošak veći od koristi, ne postoji ekonomsko opravdanje za takvu vrstu ekonomske aktivnosti, ko god je sprovodio. (Podvlačim za čitaoce koji veruju u državnu intervenciju: ovde se ne radi o pitanjima društvene pravde i socijalne politike, već o pitanju ekonomske efikasnosti. Ko god tvrdi da može bolje od tržišta da obezbedi privredni rast, mora da za to pruži dokaze iz ugla ekonomske efikasnosti. Drugim rečima, mora da dokaže da je trošak te aktivnosti manji od njene koristi.) Vratiću se na kraju na pitanje dokaza i neto troška. Sada prelazim na institucionalni mehanizam mašine za rasipanje para: to je činjenica da nad njom nije bilo kontrole, te da su celu stvar sprovodili političari i birokrate. I jedni i drugi imaju inferiorno ekonomsko znanje (čak iako su studirali ekonomiju) u odnosu na preduzetnika koji ima superiorno ekonomsko znanje (čak iako nije studirao ekonomiju, ili možda uopšte nije završio fakultet). Mašinu je predvodio Fond za razvoj, osnovan još devedesetih godina. Evo samo nekih činjenica. Fond za razvoj ima 61 zaposlenog i oko 20.000 izdatih kredita. Može li jedan zaposleni da, u proseku, vodi računa o 327 kredita? Fond ima portfolio od oko 2 milijarde evra. Od toga je 60% nenaplativo. Fond za razvoj spiskao je oko milijardu evra, delivši kredite koji se nikada neće vratiti. Ko su bili korisnici tih kredita? Jedan deo su bili obični privrednici koji su nekada mogli, a nekad nisu mogli da vrate kredite. Klijenti su takođe bili preduzeća u restrukturiranju (koja je trebalo da se privatizuju). Međutim, postojala je i treća vrsta klijenata — preduzeća koja poseduju tajkuni, i preduzeća koja poseduju političari ili njihova rodbina. Šta mislite, kako su ti klijenti trošili kredite koje nisu vraćali? Kako su se odužili onima koji su im omogućili da ih uzmu pa ne vrate? Pitanja su retorička. Novac od ovakvih kredita usmeravao se delom u proizvodnju, a delom u stranačku kasu i privatne džepove. Fond nije imao razrađen mehanizam selekcije privrednika koji dobijaju kredite, a sami krediti nisu kontrolisani. Nije ni čudo da je milijarda evra kredita nenaplativa. Tako se rasipa novac poreskih obveznika za lične i stranačke potrebe. Ništa manje se rasipnički nije ponašalo ministarstvo privrede koje je dizajniralo mašinu. Ministarstvo je ogroman deo svog budžeta trošilo na subvencije. Razume se, kao i u slučaju Fonda za razvoj i SIEPE, i ono je imalo diskreciono pravo da selektivno dodeljuje subvencije iz svog budžeta. Samo u avgustu, kada se već znalo da će prethodni ministar morati da napusti vladu, iz budžeta ministarstva raspodeljeno je 120 miliona evra subvencija. Agencija za privatizaciju nije imala ovlašćenje dodele kredita ili subvencija, ali je na jedan indirektan način takođe rasipala novac poreskih obveznika. Agencija je skoro potpuno obustavila proces privatizacije, omogućujući preduzećima u društvenom vlasništvu da žive na sistemu subvencija Fonda za razvoj, a da ništa ne proizvode. Fond za razvoj se delimično pretvorio u fond za socijalnu pomoć, čime se nalazio savršen izgovor za nastavak rada mašine za rasipanje para koja je finansirala stranačke preduzetnike i njima bliske privrednike. Privatizacija je, međutim, samo prividno zaustavljena. Kada je javnost mislila da je privatizacija stala, preduzeća su nastavila da se prodaju daleko od očiju javnosti. Na pojedinačne slučajeve niko nije obraćao pažnju, a proces prodaje je bio sve štetniji i štetniji po državu Srbiju, jer su preduzeća prodavana ispod cene. Umesto da sprečava prodaju preduzeća ispod cene, Agencija se izvrnula u svoju suprotnost, obezbeđujući prodaju ispod cene (poslednji takav primer su Vršački vinogradi). Za niz takvih privatizacija posle 2004. godine kojima je oštećen republički budžet i dalje niko nije odgovoran. Naposletku, da kažem nešto i o dokazima, tj. neto efektu rada mašine za rasipanje para u periodu 2009-2013. Prosečan privredni rast u datom periodu je negativan (-0,8%). Stopa nezaposlenosti je u oktobru 2009. godine iznosila 16,4%, a u aprilu 2013. godine 24,2% (radi se o procentu ukupno radno aktivnog stanovništva starijeg od 15 godina). Mašina nije donela privredni rast i veću zaposlenost. Brojevi su neumoljivi. Ne morate da budete ekspert da biste razumeli njihovo značenje.“ Autor

ISBN: 9788660532444 Broj strana: 157 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22 cm Godina izdanja: 2018. Izdavač: Agora ODLOMAK: Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem.