Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

PROSVJETA NOVINE ZA KULTURU GODINA 19 BROJ 107 MART 2012. AUTORI: NUŽNIM PROMJENAMA OČUVATI NARODNA POSTIGNUĆA, SVETOSAVSKA AKADEMIJA UVODNO IZLAGANJE PREDSJEDNIKA SKD `PROSVJETA` ČEDOMIRA VIŠNJIĆA SLAMKA SPASA NEOBJAVLJENI RUKOPIS DRAGO KEKANOVIĆ PIŠEM CRTAJUĆI RADOJE ARSENIĆ NEDELJKO DRAGIĆ: OD TUPKA DO VIŠKA RADIM ZATO ŠTO VOLIM MUZIKU MILAN CIMEŠA DVOSTRUKI JUBILEJ PROF. ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA: 70 GODINA ŽIVOTA I 50 GODINA UMJETNIČKOG - PROFESIONALNOG RADA PURIŠA SA DVA ZAVIČAJA - FILM I ČAČAK MILENA DRAŽIĆ MLADOMIR ĐORĐEVIĆ FILMSKI REDITELJ, FUDBALER I PISAC AUTENTIČNOST I VJERODOSTOJNOST O ŽIVOTU I POSTOJANJU - ZBORNIK `DVOR NA UNI` PAULINA ARBUTINA LIKOVNO VRIJEDAN - TEMATSKI IZUZETAN IKONOSTAS CRKVE SV. PETKE U SKRADINU MILORAD SAVIĆ BROJANJE GODINA PO TESLI SRETEN PETROVIĆ BALKAN BALKANSKIM NARODIMA U SUSRET STOGODIŠNJICI PRVOG BALKANSKOG RATA LJUBINKA TOŠEVA KARNOVIČ IZDAVAČ: SRPSKO KULTURNO DRUŠTVO, PROSVJETA BROJ STRANA: 68 PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK IMA ILUSTRACIJA U ČASOPISU.

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 4 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Špiro Lagator - Ivan Milutinović - Milutin Preduzeće za vodne puteve `Ivan Milutinović`, Beograd, 1969 317 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro Ilustrovano KAZIVANJA NJEGOVIH SABORACA,IZ BROJNIH ZATVORA,I NOB-a,OD POCETAKA PA DO TRAGICNE SMRTI U VODAMA DUNAVA 1944g Ivan Milutinović Milutin (Stijena Piperska, kod Podgorice, 27. septembar 1901 — Višnjica, kod Beograda, 23. oktobar 1944) bio je jugoslovenski komunistički revolucionar, član rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Godine 1923. je postao član tada ilegalne Komunističke partije. Za vreme studija prava u Beogradu, aktivno je učestvovao u revolucionarnom studentskom pokretu i bio jedan od njegovih rukovodilaca. Kasnije je rukovodio sindikalnom organizacijom i organizacijom Crvene pomoći, a politički je radio i u rodnom kraju. Zbog revolucionarnog rada je bio hapšen i osuđivan, a avgusta 1928. je bio uhapšen i februara naredne godine osuđen na šest godina zatvora. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, aktivno je učestvovao u borbi političkih zatvorenika za bolje uslove boravka u zatvoru, zbog čega je 1934. godine bio osuđen na još dve godine zatvora. Nakon izlaska na slobodu, ponovo se posvetio partijskom radu i delujući u Beogradu i Crnoj Gori. Godine 1939. je bio izabran za člana Centralnog komiteta KPJ. Od januara do maja 1940. godine je bio zatvoren u logoru u Bileći. Oktobra 1940. na Petoj konferenciji KPJ je bio izabran za Politbiroa CK KPJ. Nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine, kao član rukovodstva KPJ, učestvovao je u organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Kao član Vrhovnog štaba delovao je najpre u zapadnoj Srbiji, a potom je od novembra 1941. boravio u Crnoj Gori, gde je bio komandant Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore. Zajedno sa Vrhovnim štabom i proleterskim brigadama je juna 1942. napustio Crnu Goru i otišao u Bosansku krajinu, gde je novembra iste godine na Prvom zasedanju AVNOJ-a postao član njegovog Izvršnog odbora. Sa glavninom partizanskih snaga, prošao je kroz borbe u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi, na Neretvi i Sutjesci, a novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a je postao član njegovog Predsedništva i poverenik za narodnu privredu u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije. U leto 1944. je boravio na oslobođenoj teritoriji Crne Gore, a u septembru je zajedno sa maršalom Titom otputovao u Sovjetski Savez, gde je odlikovan Ordenom Kutuzova. Po povratku u Jugoslaviju, oktobra 1944. je boravio je oslobođenom Banatu. Nakon oslobođenja Beograda, 23. oktobra je iz Petrovgrada otišao u Pančevo, gde se ukrcao na jedan šlep i krenuo ka Beogradu. Na Dunavu, u blizini Višnjice, šlep je naišao na zaostalu nemačku minu, nakon čega je potonuo. Tom prilikom, od eksplozije i utapanja stradalo je ukupno sedmoro lica, među kojima i Ivan Milutinović. Prvobitno je bio sahranjen u Aleji narodnih heroja na Novom groblju, a 1948. godine je prenet i sahranjen u Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu. Za narodnog heroja je proglašen 6. jula 1945. godine. Od 1949. do 1992. grad Berane u Crnoj Gori nosio je u njegovu čast naziv Ivangrad. izvor:sr.wikipedia

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 4 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... Strip: Pukovnik Vineršnicl - Ivo Kušanić Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 8 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... Stripovi: Ljutica Bogdan i Mićun Vodolija - Milorad Dobrić Porodica Kukurek Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 4 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... U gornjem levom uglu oznaka od pošte. Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 6 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... U gornjem levom uglu oznaka od pošte. Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo.

GDE JE ŠTA UVODNIK Jurij Hudolin: RADITI ZA SEBE, A JOŠ VIŠE ZA DRUGOGA O SLOVENIJI Denis Poniž: BREME PROŠLOSTI, BREME BUDUĆNOSTI Andrej Detela: O DUŠI SLOVENIJE I SLOVENAČKOM IDENTITETU Marijan Ivanuša: PROBOJ POEZIJA Tomaž Šalamun: O KOŽI PTICA Meta Kušar: PETE PESME XII Stanka Hrastelj: DRAGI PUŠKINE... Jurij Hudolin: (Muslimani, nacionalisti...) Aleš Mustar: DEPRESIJA Iztok Osojnik: POSEBNO ZA OVU PRILIKU Ana Porenta: PESNIKINJE Maja Vidmar: ODA PUPOLJCI BRESKVE – SLOVENAČKA HAIKU POEZIJA (Milan Dekleva, Jure Detela, Alenka Zorman, Darja Kocjančič, Josip Osti, Rade Krstić, Jože Štucin, Dimitar Anakiev, Primož Repar, Tone Škrjanec) PROZA Mare Cestnik: U KORAK S REKOM Vinko Moderndorfer: OTVORILA SAM OČI I OTIŠLA DO PROZORA Maja Novak: EHO Suzana Tratnik: I JEDNO I DRUGO DRAMA Rene Kristan: HAPPY BUS ILI FILOZOFI LETE U NEBO INTERVJU Milan Petek Levokov i Maja Novak: SATIRIČAR KOJI SPASAVA PUŽIĆE I VERUJE U MAČKE EDVARD KOCBEK Edvard Kocbek: INTELEKTUALAC PRED ODLUKOM Primož Repar: KONTRAEKSKLUZIVIZAM ILI O SVEDOČENJU LICA Janko Rožič: RASPITIVANJE O KOCBEKU SIMPOZIJUM Jurij Hudolin: ROBOVI SUJETE I RAZDORA Zoran Kanduč: KRIMINALNA EKONOMIJA, DUH STUPIDNOSTI I INTELEKTUALNI BALONI Andrej Ule: VITGENŠTAJN I TOLSTOJ O SMISLU ŽIVOTA FEMINIZAM Iva Jevtić: TELO LJUBAVI: ŽENSKO TELO U SREDNJOVEKOVNOJ MISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI Stanislava Hrobakova Repar: ĆUTANJA U SVETLU FEMINISTIČKIH TEORIJA Barbara Simoniti: NEKA OFELIJA PROGOVORI GLOBALIZACIJA I SOLIDARNOST Janez Vodičar: NEKOLIKO POLAZNIH TAČAKA ZA SOLIDARNOST U MOM SVETU Primož Repar: SLIKE GLOBALIZACIJE I RASPOLOŽENJE SOLIDARNOSTI MUZIČKA SCENA Milko Poštrak: DOPRINOSI SABRANIM DELIMA DVADESETOG VEKA Borgezija: SVE JE OTVORENO Kuzle: PRELOMNA TAČKA Buld09i: OPUŠTENE STARE PRDONJE?

ENIGMA KOPINIČ 1-2 - Vjenceslav Cenčić Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1. KUT. 62

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

NAŠI ODNOSI SA RUSIJOM - Dimitrije Popović + dodatak SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O ODNOSU SRBIJE I RUSIJE Sazvežđa 2022 46 str Dimitrije Popović (Beograd, 2. februar 1866 — Beograd, 22. novembar 1940) bio je jedan od veoma istaknutih diplomata Kraljevine Srbije. Pripadao je jednom prošlom, veoma kratkom dobu srpske diplomatije koje su nazivali „zlatnim dobom Srbije“ (1903—1914). Biografija Rođen je 2. februara 1866. u porodici koja je srpskoj kulturi dala nekoliko istaknutih poslenika. Premda je među savremenicima bio upamćen kao uspešan diplomata i autoritativna pisac studija iz diplomatske istorije sa određenim memoarskim elementima, Dimitrije Popović je široj javnosti ostao u senci svoje slavne braće, Bogdana Popovića i Pavla Popovića, poznatih književnih kritičara i profesora Beogradskog univerziteta. Njihov otac Jovan Popović, rodom iz Vukovara, došao je u Srbiju krajem pedesetih godina XIX veka, da bi u Beogradu ubrzo postao uvažen advokat. Majka Dimitrija Popovića – Savka, bila je kći „polkovnika i kavalira“ Stefana Markovića, sekretara kneza Miloša. Jovan i Savka Popović imali su osmore dece, a Dimitrije je bio drugo deta, tri godine mlađi od prvenca Bogdana. Porodični ambijent u kojem je stasao Dimitrije Popović bio je, nesumnjivo, uokviren već čvrsto utemeljenim merilima građanskog života, za razliku od većine ostalih uglednih porodica u Srbiji koje su još uvek pokušavale da patrijarhalne običaje postepeno usklađuju sa evropskim parametrima građanskog života.[1] Osnovnu i srednju školu svršio je u Beogradu, pokazujući naročitu prilježnost u učenju nemačkog i francuskog jezika. Maturirao je 1884. u Prvoj muškoj gimnaziji. Četiri godine kasnije završio je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu, ali je još kao student, od avgusta 1885. do marta 1886, u zvanju praktikanta, radio u Ministarstvu inostranih dela. Po svršenim studijama u Beogradu prvu sledeću školsku godinu je proveo u Beču gde je na Filozofskom fakultetu slušao predavanja iz istorije i filozofije. Po povratku u Srbiji, od oktobra 1889. ponovo radi kao praktikant u Ministarstvu inostranih poslova Ostao je dosledan svom ranom opredeljenju da ne ulazi ni u jednu poliitičku stranku, premda je njegov blizak rođak po majci Andra Nikolić bio jedan od istaknutih radikalskih vođa. Napredovao je u diplomatskoj službi relativno brzo i bez većih smetnji. Službovao je srpskim poslanstvima u Beču, Parizu, Budimpešti, Trstu, Sofiji, Carigradu, Petrogradu. Naročito u Petrogradu u nekoliko navrata imao je priliku da pokaže sposobnost veštog i taktičnog diplomate. Nije dopuštao da patriotska osećanja i očelivanja utiču na njegove procene političke situacije. Nije ga mimoišlo prevremeno penzionisanje do kojeg je, donekle, došlo i zbog njegove načelno postavljene distancije prema vodećim ljudima u Narodnoj radiklanoj stranci koja je bila na vlasti, zbog nespremnosti za određene ustupke koji su se ticali komunikacije s nadređenim ministrom, kao i samog načina dilomatskog rada.[2] Uvažen kao diplomata i nacionalni radnik, kao istoričar i memoarista, završavajući svoje diplomatske uspomene iz balkanskih ratova iznenada, 22. novembra 1940, umro u Beogradu. Dela Po svršetku karijere Dimitrije Popović je napisao niz memoarskih i istorijskih dela, smatrajući ih logičnim zaokruženjem svoje profesionalne karijere. Zahvaljujući njima, diplomatska istorija Srbije u jednom od njenih najvažnijih razdoblja – poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat – pokazuje nam se u novoj svetlosti, gde se sa mnogo nijansi tako karakterističnih za svet visoke politike jasno mogu pratiti i stanovišta velikih sila o različitim aspektima srpskog pitanja i stavovi zvaničnih krugova u Beogradu prema krupnim previranjima na Balkanu. Najveći deo svojih meomoarskih spisa, istorijskih rasprava i osvrta na savremena pitanja objavio je u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a njegove priloge objavljuvali su, osim visokotiražnih dnevnih listova poput Politike, Pravde i Novosti, i ugledni časopisi, od Letopisa Matice srpske, Pregleda i Misli, do Godišnjice Nikole Čupića. Od avgusta 1922. do marta 1932, Popović je bio i stalni dopisnik poznatog bostonskog lista Christian Science Monitor, u kojem je objavio više desetina priloga o zbivanjima u kulturi, političkim pitanjima i svakodnevnom životu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. L. 1. VES

GDE JE ŠTA GLASOVI Vladimir Kopicl: POTEMKINOV KALENDAR Ana Ristović: KNJIGA NESTAJANJA Miroljub Todorović: VODA OD KROMPIRA Slavoljub Marković: HIPERPRIČA Živko Prodanović: PLAVA PTICA I JA Stanislava Nikolić Aras: PREMJEŠTANJA Bojan Krivokapić: LJUDI NISU PTICE Branislav Živanović: HIDRA Monika Herceg: MEDUZA POPRAVLJA SAMOPOUZDANJE RADEĆI PLETENICU OD ZMIJA Đorđe Aćimović: ULICA KOJU SU POJELI KATANCI VRT Mileta Prodanović i Radmila Gikić Petrović: RAZGOVOR ILUMINACIJE En Karson: VARIJACIJE O PRAVU NA ĆUTANJE Toni Hogland: DVADESET PESAMA KOJE BI MOGLE SPASITI AMERIKU Tomaš Kubiček: MILAN KUNDERA U PREVODIMA – OTVORENO DELO ZLATNA GREDA Tihomir Brajović: SJAJ EPOHE U RALjAMA BIJELOG KLAUNA Drinka Gojković: JEDNA JEDINA REČ Milutin Ž. Pavlov: SLUTOV SIVE ZONE NEBA I PUSTOLOV OTMENOG SRCA ILITI MILOŠ CRNJANSKI NA RUBU DOPUŠTENOG ČEMERA I TUGE IME Džef Dajer i Metju Spektor: UMJETNOST NEFIKCIJE BR. 6 Džef Dajer: BELI PESAK Džef Dajer: PREDGOVOR ZA CRNO JAGNJE I SIVI SOKO REBEKE VEST Branislav Živanović: POSLEDNJI VIKTORIJANAC NA ORIJENTU RED VOŽNJE Loren Hof: RADILA SAM KAO MAJSTOR ZA KABLOVSKU Nikola Madžirov: DOM – PROSTOR KOJI SE NAPUŠTA DOZIVI Fabio Pusterla: ZEMLJA POSLA Jan Vagner: SEDAM PESAMA Fjodor Svarovski: VODA Raul Braska: MIKROPRIČE RAZMENA DAROVA Bojana Stojanović Pantović: NOSILAC ALTERNATIVNOG KANONA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI (Milo Lompar: Crnjanski – biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2018) Ivana Z. Tanasijević: UMETNOST UTOLIKO OZBILjNIJA, UKOLIKO VIŠE LIČI NA IGRU (Vladimir Pištalo: Značenje džokera, Agora, Novi Sad, 2019) Jelena S. Mladenović: PRODUBLJIVANJE ISKUSTVA – SEĆANJE – RAZOTKRIVANJE ZABLUDA (Vladimir Tabašević: Zabluda Svetog Sebastijana, Laguna, Beograd, 2018) Dragan Babić: BEG U SRCE TAME (Damir Karakaš: Proslava, Naklada OceanMore, Zagreb, 2019) Ivan Šunjić: POETSKI KONTINUITET (Darija Žilić: Svanuće, Biakova, Zagreb, 2018) Jelena Lalatović: NOVA EMIGRACIJA I STARA MIZOGINIJA (Sanja Nikolić: Sila i Soni u Berlinu, Lom, 2018) Srđan Srdić: PREŽIVETI KINU (Ju Hua: Kina u deset reči, preveo sa kineskog Zoran Skrobanović, Geopoetika, Beograd, 2018) Srđan V. Tešin: PRIČE S DUPLIM DNOM (Etgar Keret: Iznenada neko pokuca na vrata, Laguna, Beograd, 2019) KO JE KO

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

67 dana Užičke republike - Jovan Radovanović Šezdeset sedam dana Užičke republike Slobodna teritorija, slobodna sela i gradovi – to je za narod i partizane bilo nešto novo. Valjalo je upravljati oslobođenim mestima, brinuti za snabdevanje građana i partizanskih jedinica. Mnogo novih poslova iskrslo je pred partizane čim se stvorila slobodna teritorija. A Užice je tada bilo jedno od najvećih mesta u Jugoslaviji iz kojeg je isteran okupator. Sve je trebalo početi iznova. I raditi brzo i organizovano. Ništa ne propustiti, ništa ostaviti slučaju. Bila su prošla samo dva dana od oslobođenja Užica, a u holu Narodne banke sastalo se oko 70 istaknutih predstavnika grada... SADRŽAJ Budi se Užički kraj Propao prepad Zakletva na Lokvi Petnaest protiv jednog Obračun u Gorobilju Nemački Rajh objavio „Grebićima` rat Inženjer Petrović putuje Zavrnut desni rukav - znak raspoznavanja Bela zastava u Krupnju Nemci i četnici u Užicu - zajedno Ćuprija na Moravi Oslobođeno Užice Partizanska parada Rađanje narodne vlasti Deca i roditelji Ceo razred u partizanima Vod Dragačevaca u okupiranom Kraljevu Jedanaest tenkova na Zavlaki Tito među borcima Partizani u talijanskom štabu Sve za front `Parada` zarobljenika u Užicu Lokomotiva broj 83.062 Okršaji na na Bukovima `Štuke` nad Užicem Reč mladosti Partizanska oružana Prvi put na slobodi Tito na sastanku s Dražom Živ je Steva Čolović Tenkovi u Kraljevu Dvoboj kurira Braniti Trešnjicu do poslednjeg čoveka `Ispisnici` Četničko gnezdo u Požegi Topovi na Ljubiću Partizanska metropola slavi Veliki oktobar Jedan običan dan u slobodnom Užicu 1941 Propao i treći napad na Užice Komandir čete „Radoje Marić` Dva ultimatuma Sekretar Želja Komesar Ratko Užička `Borba` Kadinjača Kraj Užičke republike Hronologija događaja iz dana Užičke republike Registar imena Izdavač: Prosveta, Beograd Godina: 1961 Broj strana: 254 Tvrdi povez Biblioteka: Svedoćanstva Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 6160 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Željeznička nesreća u Zagrebu dogodila se 30. kolovoza 1974. u 22:40 na istočnom ulasku u Zagrebački Glavni kolodvor.[1][2] Smatra se jednom od najvećih željezničkih nesreća u Hrvatskoj i jednom je od najvećih željezničkih nesreća u ondašnjoj Jugoslaviji. Nesreća se dogodila kada je ekspresni putnički vlak (broj 10410)[3] na relaciji Atena – Beograd – Zagreb – Dortmund sa svih 9 vagona iskočio iz tračnica na samu ulazu u zagrebački glavni kolodvor, na 719. metru od ulaza na IIa kolosjek,[4] te se prevrnuo, pri čemu je poginulo 167 putnika, te neutvrđen broj neidentificiranih putnika.[5] U 22.33 sata lokomotiva je na IIa kolosjek kolodvora ušla sama.[4] Po ovom je događaju napisana knjiga `Filip dječak bez imena` Ante Gardaša.[6] U vlaku je onda bilo približno 400 putnika, između kojih su bili veći dio iseljenički radnici u povratku s ljetnog odmora na rad u SR Njemačkoj. Vlak je s brzinom od 104 km/h ušao u željeznički kolodvor umjesto dozvoljenom 50 km/h, gdje je iskliznuo iz tračnica te se prevrnuo. Poginulo je 167 putnika, neki od njih zbog električna udara jer je vlak prevrtanjem istrgao željezne stupove električnih vodova. Identifikacija unakaženih trupala predstavljala je veliki problem, tako da je 41 neidentificiranih žrtava prokopano u zajedničkoj grobnici na Mirogoju.[7][3] Josip Broz Tito poslije nesreće razglasio je dan žaljenja. Naknadno istraživanje isključilo je mogućnosti tehničkih pogrešaka, a optuženi su za uzrok nesreće strojovođa Nikola Knežević i njegov asistent Stjepan Varga, koji su preživjeli. Istražitelji nisu bili istog mišljenja je li nesreći uzrokovalo utjecanje alkohola ili su jednostavno zaspali, ali najvjerojatniji uzrok je bila njihova iscrpljenost; njih su obojica u proteklom mjesecu prošli 300 sati rada, a prije nesreće bez ostatka radili su 51 sat. Unatoč toj olakšavajućoj okolnosti strojevođa je osuđen na 15 godina zatvora dok je njegov pomoćnik na 8. Nije isključeno da je vlak zbog niskog stadija željezničke infrastrukture kasnio u dolascima i stoga je strojevođa ubrzanjem vožnje htio ući na zagrebački kolodvor na vrijeme. Preživjeli putnici potvrdili su da vlak oko sat vremena prije Zagreba nije usporavao niti vožnjom kroz postaje Ludinu i Novoselec, te se opasno naginjao u zavojima. Lokomotiva nastradalog vlaka sada se nalazi u Hrvatskom željezničkom muzeju.[8]