Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Latinski citati sa lakoćom i preciznošću iskazuju filozofsku, poetsku i književnu misao. Oni su kratki, jezgroviti, koncizni, logični. Stalnim podsećanjem na njihovo postojanje pokušavamo da vratimo moralnost, čovečnost i dostojanstvo. U ovoj zbirci sadržani su najpoznatiji latinski citati velikih mislilaca, mudraca, vladara... Albin Vilhar (Postojna, Slovenija 27. februar 1902 — 24. jul 1975, Beograd) klasični filolog, prevodilac i leksikograf. Rođen je kao sedmo dete zanatlijske porodice u slovenačkoj Postojni. Pohađao gimnaziju u Šentvidu, koju su vodili katolički sveštenici. Započeo studirati teologiju u Ljubljani, ali je napušta posle godinu dana, te nastavlja studirati klasičnu filologiju u Ljubljani i Beču. Doktorat stiče na Ljubljanskom univerzitetu 1924. (Questiones Parthenianae, Izabrana pitanja o Parteniju). Kada je Istra pripojena Italiji, s drugovima beži u Jugoslaviju. Radi kao gimnazijski profesor u Novom Mestu u Sloveniji, premeštaju ga potom u Zaječar, gde predaje osam godina, onda radi u Niškiću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu do Drugog svetskog rata. Do odlaska u penziju, radio je u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu i tamošnjoj Klasičnoj gimnaziji, od njenog osnivanja. Nekoliko godina bio je lektor za latinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći u Zaječaru, upoznao je profesora istorije Vukosavu Rašić i oženio se njome. Dobili su sina Vladimira, neuropsihijatra. Poznavao je klasične i moderne jezike (nemački, talijanski i engleski), uz maternji slovenački, i mnogo prevodio s njih. Sastavio je nekoliko rečnika (srpsko–talijanski, talijansko–srpski; nemačko–srpski, srpsko–nemački), gimnazijske udžbenike za latinski i engleski i latinsku čitanku. Prikupio je Latinske citate, koji su imali više od deset izdanja. Preveo je Apuleja (Zlatni magarac), Marka Aurelija (Samom sebi), Platona (Menon, Gorgija, Država, Zakoni), Plutarha (Dion i Brut), Seneku (Pisma prijatelju), Prokopija iz Cezareje (Tajna istorija), Plinija Mlađeg (Pisma) i više latinskih tekstova u zborniku Poetika humanizma i renesanse I–II. Nagradu za najbolji prevod dobio je 1973. za Diogena Laertija (Život i mišljenja istaktunih filozofa). S modernih jezika dao je prevode Žlebnika (Istorija školstva), Frojda, Ozguda, Aksela Muntea, Sabine Osvalt, Džozefa Konrada, H. G. Velsa i drugih. Priredio je Legende o junacima starog Rima (Beograd 1967) i objavio više originalnih naučnih studija na srpskom, nemačkom i slovenačkom. Pisao je samo ćirilicom. Autorska dela Doktorska disertacija: Izbrana vprašanja ο Parteniju, 1924. Đurđevdan i rimske parilije. 1926. Zaječar, godišnji izveštaj gimnazije. Orfej i orfizem. Studija ο grčkoj religiji, 1931. Ljubljana zur Bellerophonsage: Philologische Wochenschrift, 1927. Zu Vergils Handschriften, Philologische Wochenschrift, 1928. Latinski citati, 11 izdanja. Matica srpska i „Dereta“, 2002. Čitanka za V razred gimnazije (Latinska), 1929. Udžbenik latinskog jezika za I razred gimnazije, 1966. Udžbenik latinskog jezika za II razred gimnazije, 1966. Oba ova udžbenika štampana su i na albanskom jeziku. Legende ο junacima starog Rima, 1967. Narodna knjiga i „Dereta“, 2002. Udžbenik engleskog jezika (u zajednici sa puk. P. Ećimovićem) za vojne akademije, 1945. Srpskohrvatsko-slovenački rečnik, Ljubljana, 1927. Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Ljubljana, 1927. Nemačko-srpski rečnik, Beograd, 1941. Srpsko-nemački rečnik, Beograd, 1941. Italijansko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1957. Srpskohrvatsko-italijanski rečnik, Beograd, 1963. Prevodilački rad Prevodio je sa slovenačkog, nemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Žlebnik: Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, 1960. Naučna knjiga, Beograda. Žlebnik: Za plemenitije međuljudske odnose, Narodna knjiga Beograd. A. Vedam: Priručnik „B“ za radio-amatere, 1953. Tehnička knjiga, Beograd. Aksel Munte: Knjiga ο San Mikelu, 1969. Beograd. H. Dž. Vels: Rat planeta, 1951. Tehnička knjiga, Beograd. Džozef Konrad: Freja sa sedam ostrva, 1960. Džepna knjiga. Čarls Ozgud: Metod i teorija u eksperimentalnoj psihologiji, 1964. Savremena škola. Sigmund Frojd: Tumačenje snova I-II, 1969., Matica srpska. U knjizi „Poetika humanizma i renesanse“ u zajednici sa drugim prevodiocima je preveo tekstove sa latinskog i italijanskog jezika, 1963. Platon: Država, 1957. 1966.2002. Kultura, BIGZ. Platon: Gorgija ili ο solistima, Kultura, Beograd. Platon: Menon ili ο vrlini, Kultura, Beograd. Platon: Zakoni, Kultura, Beograd. Seneka: Pisma prijatelju, 1976. Matica srpska, „Dereta“, 2003. Apulej: Zlatni magarac, 1954. Novo pokoljenje, „Dereta“, 1993. Plutarh: Dion i Brut, 1964. Rad, Beograd i „Dereta“, 2002. Marko Aurelije: Samom sebi, Novi Sad, Matica srpska, Milprom 1999. Plato, 1999. Plinije Mlađi: Epistule, 1981. Srpska književna zadruga. Šmit: Rečnik mitologije, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974. Prokopije iz Cezareje: Tajna istorija, Matica srpska 1986. V. Buhvald, A. Holoveg, O. Princ: Grčki i latinski pisci antike i srednjeg veka, „Vuk Karadžić“, 1974. Evangelije po Luki, Beograd, 1937. Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ 1973. „Dereta“2003. Priredio i preveo U izdanju „Dečja radost“ 1952. i „Dereta“ 2002/2003. Danijel Defo: Robinzon Kruso Istočnjačke priče (Izbor) Andersen (Bajke izbor) Prema Servantesu: Don Kihot Grimove bajke (izbor) Džonatan Svift: Guliverova putovanja Pored navedenih radova imao je više priloga u Profesorskom glasniku i „Domu i školi“, bio je urednik i redaktor za nemački, engleski i francuski jezik lista „Perfekat“ namenjenog učenju i usavršavanju jezika. Skoro sve njegove knjige doživele su više izdanja, neke i po desetak. Za svoj prevodilački rad a posebno za prevod dela: „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“ od Diogena Laertija 7. decembra 1973. godine dodeljena mu je prevodilačka nagrada Miloš N. Đurić.

PETAR KAČAVENDA NEMCI U JUGOSLAVIJI 1918-1945. Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 1991 172 strana 24 cm Edicija - Studije i monografije ISBN - 86-7403-037-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UVOD Položaj Nemaca u Jugoslaviji od 1918. do 1941. Razvitak nacističkog pokreta među Nemcima u Jugoslaviji Aktivnost folksdojčera u aprilskom ratu NEMCI BANATA NA VLASTI Zločini nad Jevrejima i pljačka njihove imovine Pljačka imovine Jevreja Položaj ostalih naroda za vreme okupacije Oružane formacije folksdojčera i borba protiv narodnooslobodilačkog pokreta Nemci u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Vojne jedinice folksdojčera Nemci Bačke i Treći rajh Materijalni doprinos nemačke nacionalne grupe vođenju rata Evakuacija Nemaca iz Jugoslavije Zaključak Dokumenti Rezime Registar ličnih imena Skraćenice `Petar Kačavenda, naučni savetnik i direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu (r. 9. avgusta 1932, Kupnik, Vojvodina, Srbija). Srbin. Diplomirao na Grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao radom`Razvoj i aktivnost narodne vlasti na velikoj slobodnoj teritoriji Jugoslavije u drugoj polovini 1942. godine` (1966) i odbranio doktorsku disertaciju `SKOJ I omladina u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije 1941-1945. godine` (1972); objavljena 1975. Radio u Institutu za radnički pokret, a od 1969. godine je u Institutu za savremenu istoriju, u svim naučnim zvanjima. Objavio preko 50 radova u domaćim i stranim časopisima i 6 knjiga od kojih su najznačajnije: `SKOJ i omladina u ratu i revoluciji` (1978), `SKOJ 1941-1948 (1979), `Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije 1942-1945` (1985), `Nemci u Jugoslaviji 1918-1945` (1991). Član je Društva istoričara Srbije. Dobitnik Plakete grada Beograda (1984) i nosilac Ordena rada sa srebrnim vencem (1974). Govori ruski i služi se nemačkim i engleskim jezikom... `U izradi ovog teksta autor se potrudio da na osnovu izvorne grade i odgovarajuće literature dâ čitaocu do sada najkompletniju informaciju o nemačkoj nacionalnoj manjini u Jugoslaviji u periodu 1918-1945. godine`. (Nikola Živković) `Želim da istaknem da ovaj rukopis može da posluži kao obrazac i primer kako se na relativno malom prostoru može na sažet način reći mnogo...` (Đorđe Knežević)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Branimir Altgayr Andrija Artuković Jakob Awender Dušan Biber Dragiša Cvetkovićjakob Eliker Nikola Gaćeša Karl Heger Hajndrih Himler Adolf Hitler Božidar Ivković Josip Gottfried Kutchera Jakob Lichtenberger Josip Mirnić Ante Pavelić Janko Sepp Spreitzer Sepp Šandor Veg Johann Wuscht Nikola Živković

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

PAOR SA BAJONETOM: Goran Babić Naslov Paor sa bajonetom : zločin i kazna vojvođanskih folksdojčera / Goran Babić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 96 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka Biblioteka ǂPosebna izdanja ISBN 978-86-519-1257-6 (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Folksdojčeri -- Vojvodina -- 1941-1945 „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.`` Odlično očuvana knjiga.

Novo! Autor: Gordana Petković, Izdavač: Muzej grada Novog Sada - Novi Sad, 2010. god. Broširan povez, 22X22 cm. 158 str. Kunstdruk, ilustrovano Stevan Ćirić 1886-1955, Ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije Muzej grada Novog Sada je u hramu vere i kulture, Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima 14. juna, po drugi put priredio izložbu o delu i liku Stevana Ćirića, ministra prosvete i Predsednika Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije. Pre osam meseci, 74. godine postojanja Doma Narodne skupštine proslavljeno je u Beogradu, u zgradi na Trgu Nikole Pašića, otvaranjem iste ove postavka posvećene čoveku najzaslužnijem za njenu izgradnju. - Bilo mi je čudno da o jednom političaru takvog formata, državniku i humanisti, Karlovčanu, koji je živeo u ne tako davnoj prošlosti, postoji tako malo podataka. Tragom njegovog dela došla sam do vrlo zanimljivih i brojnih podataka, i nisam mogla da pretpostavim da je bio toliko svestran, pošten, predan i neverovatan u svakom smislu. Čitajući o Stevanu Ćiriću otkrila sam da čitava njegova porodica, a pre svih, njegov brat vladika bački Irinej i njihov otac Isidor Ćirić, patrijaršijski sekretar u Sr. Karlovcima, zaslužuju da budu u literaturi i istoriji naroda kojem su služili - rekla je Gordana Petković, viši kustos muzeja grada Novog Sada i autor ovih izložbi, . I mada se ovom izložbom pokušala ispičati priča, pre svega o političkom životu ovog velikana, autorka nije mogla zaobići i njegov privatan portret niti njegova druga angažovanja. Ovako bogata, sadržajna, znalački predstavljena biografija Stevana Ćirića nikoga nije ostavila ravnodušnim, niti one koji su o njemu znali malo, niti one koji nisu znali dovoljno. Stevan Ćirić je rođen u Sremskim Karlovcima 18. po starom ili 30. maja po novom kalendaru 1886. godine, od oca Isidora i majke Eveline, rođene Krečarević. Njegova porodica, sredina u kojoj je rastao, dobro materijalno stanje, odredili su životni put mladom Ćiriću. Posle školovanja u Novom Sadu, Debrecinu, Budimpešti i Beču vratio se u Karlovce i radio kao gimnazijski profesor tokom osam godina. Profesorsku karijeru zamenjuje političkom, prvo kao gradski načelnik Karlovaca, banski većnik Dunavske banovine i član Banovskog školskog odbora. Godine 1931. kandidovao se na parlamentarnim izborima i ušeo u Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije, kao poslanik za Staropazovački srez. Tri godine kasnije postavljen je za ministra prosvete u vladi Bogoljuba Jevtića, a 1939. istu funkciju obavljao je u vladi Dragiše Cvetkovića. Prvi mandat kao ministar prekinuo je 1935. godine, pošto je izabran za predsednika Narodne skupštine. Na to mesto je biran četiri puta jer se izbor skupštinskog Predsedništva vršio u oktobru, svake godine. TOP Srbija 16 jun 2011.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Direktor Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Zorica Bobić: CENZURA I IDEOLOGIJA Nelson Gudman: NAČINI SVETOTVORSTVA (II) Jugoslav Vlaisavljević: ONTOLOGIJA, SLIKOVITOST I SLIKARSTVO Mirko Zurovac: `VJEČNO LJUDSKO` U VJEČNOJ VRIJEDNOSTI Jan Kot: PREOBRAŽENI VRATILO Jovan Delić: PAVIĆEVA NAUČNA DJELA KAO IZVOR ZA PROUČAVANJE PIŠČEVE POETIKE Vladan Panković: ZAHARIJA ORFELIN, NILS BOR, MILORAD PAVIĆ I UMBERTO EKO (II) Radoman Kordić: UPOTREBA SEKSA I LAJANJE OZNAČITELJA (Mirko Kovač: UVOD U DRUGI ŽIVOT) Vid Snoj: ODČARANI SVET I POEZIJA U OSAMDESETIM GODINAMA Dragan Velikić: INVENTAR ČEŽNJI JEDNOG PESNIKA (povodom `Rječnika tišine` Aleša Debeljaka) Aleš Debeljak: RADIO: NOĆNI PROGRAM Dž. M. Kuci: IŠČEKIVAJUĆI VARVARE Marina Cvetajeva: NATALIJA GONČAROVA (odlomak) Marina Cvetajeva: SKITSKE Milica Nikolić: POVRATAK U RUSIJU Bojan Jovanović: ZAKONI NEBESKOG CARSTVA Agustin Gurza: NAUČNE REVOLUCIJE I ULOGA PRIMALNE TEORIJE U PSIHOLOGIJI (II) Polina Mur: DA LI SU BRITANCI OSTRVA? Rita Kortini: KULTUROLOŠKI ASPEKT NEUROZE: ITALIJANSKA PERSPEKTIVA Viktor Ridl: ONO NAJGORE KOD NAJBOLJIH (posledice odrastanja u krugu austrijske aristokratije) Artur Džanov: DŽONSTAUNSKI SINDROM Radivoj Stepanov: POSTZAVETNI MONOPOL (socijalizam, ideologija, ustav) Aleksandar M. Petrović: NAKNADNO RAZMATRANJE UZ PREVOD PLOTINOVIH ENEADA Saša Radonjić: TRI ROMANESKNA ASPEKTA U DJELU LAZARA KOMARČIĆA Draško Ređep: ŠOPEN ILI VRŠAC (Napuštena kosmogonija, vavilonski natpisi, Joan Flora) Zoran Đerić: O SLIKAMA, BEZ PREDUMIŠLJAJA (slike Jovana Popovića u galeriji KCNS) Zoltan Šebek: DIJAGRAMI DUŠE (o crtežima Ferenca Mauriča) NI GLAS BOGA NI GLAS DRŽAVE (razgovor o knjizi Zdenke Aćin vodili: Blagoja Kunovski, Ivan Starčević, Milan Vlajčić i dr.) Zorica Bobić: KA ONTOLOGIJI STVARALAČKOG ČINA (Sreten Petrović: UMETNOST I SIMBOLIČKE FORME) Dragana Tomašević: TEORIJSKI ZNAČAJ (POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE) Jovan Popov: NIŠTAVNOST OBJEKTIVNOG (Svetislav Basara: FENOMENI) Nenad Šaponja: METALITERARNI SPOT (Boris Gregorić: TEORIJSKA GRAMATIKA) Saša Radojčić: PESME RAZLIKE (Dejana Nikolić: VEČERA) Vasa Pavković: DVOJAC NA SKIJANJU (Edi Jurković, Dragan Ogurlić: PARALELNI SLALOM) Aleksandar Nogo: KRATAK IZBOR (Mocart: PISMA OCU; Apicije: O KUVANJU i dr.) Milan Orlić: MARKIZOVA VISOKA TUGA (Dragutin Ilkić: MARKIZ U LOŽIONICI) PISMO UREDNIŠTVU Dragan Grbić: KRTIČNJACI: OBMANE: HRANILICE PAKLA POEZIJA: Petru Krdu: MISAO IMA REČ; Boris Vrga: BOJA PEPELA; Rade Tomić: ŠTA JE BIO MOJ ŽIVOT; Tatjana Delibašić: IGRA DOKONIH SNEVAČA; Radomir Đurović: U PRAZNOJ KUĆI; Perica Markov: ŽRTVA SLEPOG MIŠA; MARGINALISTI - Zoran Piljević: SHVAĆENO GRUBO; Milorad Ivić: ODLAZAK TEZEJA; Suzana Popović: BEZ NASLOVA; Dragan Milašinović: ZOV; Ivan Ranković: SEOBE; Zoran S. Nikolić: IN MEMORIAM ZA JAROSLAVA SAJFERTA; Dragiša Bojović: ĐAVOLJA KULA; Dragan Ničić - Cinoberski: ***/zalutasmo Zar stado.../; Mihailo Šćepanović: MOLBA LEPTIRU IQ

MAPIRANJE STARE SRBIJE: Srđan Atanasovski **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Mapiranje Stare Srbije : stopama putopisaca, tragom narodne pesme / Srđan Atanasovski Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Muzikološki institut SANU, 2017 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 218 str. : note ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 233 ISBN 978-86-7562-137-9 (XX vek; broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 193-212 Registar. Predmetne odrednice Nacionalizam -- Srbi -- 19v Makedonija -- Srbi -- Kulturna istorija -- 19v Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvenampitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija

Autor - osoba Boarov, Dimitrije Naslov Politička istorija Vojvodine : u trideset tri priloga / Dimitrije Boarov ; [prevod rezimea Biljana Simurdić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Agencija CUP, 2001 (Novi Sad : Offset ideal štampa) Fizički opis 264 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Simurdić, Biljana (Broš.) Napomene Tiraž 400 Beleške uz tekst Summary: str. 241-251 Bibliografija: str. 253-255 Imenski registar: str. 257-263. Predmetne odrednice Vojvodina -- Politička istorija Predgovor autora Ovi prilozi za političku istoriju Vojvodine nastali su na podlozi novinskog feljtona pod naslovom »Svi vojvođanski izbori – od Carnojevića do danas«, koji je novosadski dnevni list „Vojvodina“ objavljivao između 5. septembra i 29. novembra 2000. godine, a koji sam pisao iz dana u dan gotovo tri meseca. Feljton je poručen prigodom priprema za savezne, pokrajinske i lokalne izbore u SRJ, Vojvodini i Srbiji, 24. septembra 2000. godine - koji će se 5. oktobra završiti „demokratskim preokretom“ u zemlji i rušenjem Miloševićevog režima – pa je trebalo i da se privede kraju nakon njihovog okončanja. No, kako do samog datuma izbora nisam uspeo da vojvođansku neverovatno bogatu, dramatičnu i zanimljivu istoriju sintetizujem u desetak nastavaka, a da ne ostanem na nivou generalnih trivijalnosti, nastavio sam pisanje feljtona još neko vreme – pa sam, na nagovor prijatelja izdavača, od njega, sa najnužnijim dopunama i korekcijama, sačinio ovu knjigu. Pišući praktično skraćenu političku istoriju Vojvodine u vreme velikih i nervoznih društvenih gibanja i produktivne istorijske konfuzije, a kasnije i u neugodnim uslovima stalnih nestašica struje, bio sam prinuđen da u veoma kratkom razdoblju prođem kroz ogromnu literaturu, ne stižući uvek do baš svih najboljih izvora relevantnih za događaje o kojima sam pisao. No, pošto sam osetio da sam pisao o onome što ljude u Vojvodini zanima i što sam uveren da se nijedna istorija ne može savršeno napisati, jednom i zauvek, odvažujem se da svoju priču o političkoj prošlosti (a sigurno, na neki način, i o njenoj sadašnjosti) ponudim čitaocima. Dakle, njena glavna mana ili možda čak i vrlina je - da ju je pisao ne profesionalni istoričar, nego samo profesionalni novinar. U Novom Sadu, 29. decembra 2000. Dimitrije Boarov Dimitrije Boarov (Bečej, 1946) je srpski novinar, bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (1998–2002), te predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Dimitrije Boarov je rođen 1946. godine u Bečeju. Profesionalnu novinarsku karijeru je započeo 1971. godine u beogradskoj Ekonomskoj politici. U Televiziji Novi Sad radio je od 1974. do 1989. godine. Jedan je od deset osnivača beogradskog nedeljnika Vreme. Od 1996. do 1998. bio je zamenik urednika lista Naša Borba, a od 1998. do 2002. godine bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, najstarijeg nezavisnog udruženja novinara na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Za predavača na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, izabran je 2006. godine. Bibliografija Apostoli srpskih finansija Doktor Laza Paču: Legenda srpskih finansija Ima li još Vojvodine (1996) Politička istorija Vojvodine (2002) Kako je Novi Sad pobedio (sa Milenom Putnik, 2004) Nagrade 2007. Nagrada Stanislav Staša Marinković 2008. Nagrada Jug Grizelj MG36

Svijet 1930. br.12 strana 24 Iz sadržaja: Naslovna strana: Ilustrovao Otto Antonini (u donjem desnom uglu inicijali) Stare reklame na dve strane Velika reklama Creme de Coty `Glava Mojsije` Ivan Meštrović Izložba Maksimilijana Vanke (na dve strane i 8 fotografije) Islandija (na dve strane i 8 fotografije) Zagreb: `Ples zvjezdica` učenica srednjih škola (na dve strane i 11 fotografije) Sa svih strana svijeta: Horti regent Mađarske, Ilija Šumanovac, Ahmed Mirza šah Persije, Kardinal Merry del Val, Admiral Tripitz... Moda, film: Lorette Young, Gloria Gordon... Velika reklama Elida favorit sapun Reklame: L. T. Piver mirisi, Radio Telefunken, Franck kafa, Albus sapun, Nivea krema Najveći avion na svetu Auto za postizanje rekordne brzine Silver Bullet Note i tekst: Sjećanje (Artur Heinrich) Velika reklama Ovomaltine ... 6. veljače 1926. godine, u Zagrebu je izišao prvi broj modernog magazina, ilustrirani tjednik Svijet (1926. - 1936.), časopis za društveni život. Realizacijom ideje njegova pokretača, prvoga urednika i stalnog ilustratora, slikara Otta Antoninija, u hrvatskom novinskom prostoru zasjale su dvije zvijezde. Prva je novi, sadržajno suvremeno koncipiran tjednik građanske orijentacije s prilozima iz društvene kronike u području zabave, mode, glazbe, umjetnosti, športa, filma i kazališta, politike i gospodarstva te putopisima, romanima u nastavcima, notama popularne lakoglazbene produkcije, humorom i zanimljivostima, domaćim i iz svijeta, novitetima i senzacijama, koji su, danas možemo reći, obilježili razdoblje ludih dvadesetih godina. U stilu Art decoa Ukorak s nastupanjem nove epohe zajedničkih europskih pojava, sveprisutan je dekorativni stil art deco, koji obuhvaća bitne dimenzije vremena nazvanog `jazz age`, `roaring twenties`, pa i `swinging twenties` zbog sadržaja koji preplavljuju cijeli svijet, pa tako i Zagreb: to su jazz bandovi novog zvuka i novi plesovi, charleston i ludilo koje vlada za plesnom glazbom uz gramofon ili novootvorenim Palais de dance klubovima, produkcije prvih zvučnih filmova, sve kraća dužina haljima i kratke frizure, popularni bubikopf, izbori za Miss i ljepotice kupališta u ljetnoj sezoni, svijet noćnih klubova, kabarea, revija i zvijezda, kao i novija tehnička dostignuća, avion i cepelin, veliki parobrodi i prekooceanska putovanja. Druga, ali ne manje sjajna zvijezda je Otto Antonini, koji uvodi novu likovnost dekorativizma u grafičko oblikovanje časopisa, art deco, po kojem će Svijet ostati jedinstvena pojava i sinonim za promociju tog stila u hrvatskom kulturnopovijesnom prostoru iz perspektive njegova medijskog utjecaja na formiranje pop kulture dvadesetih godina 20. stoljeća... Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Antikvarni časopisi Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Dr Đoko D. Pejović: PROSVJETNI I KULTURNI RAD U CRNOJ GORI 1918 - 1941, Istorijski institut SR Crne Gore Titograd/Obod Cetinje 1982, str. 283. Istorijska studija. Očuvanost 4. Ђорђије Ђоко Пејовић (29. октобар 1914, Горњи Цеклин код Цетиња—28. децембар 1983, Титоград) је био црногорски историчар чије је главно истраживачко поље била црногорска историја у 19. и 20. веку. Школовао се у родном месту, затим је похађао нижу гимназију у Подгорици и шесторазредну богословију на Цетињу. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду где је дипломирао 1940. године. Докторску дисертацију је одбранио на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. Претходно је радио као гимназијски професор у Беранама и даниловграду. једно време је био ангажован као начелник Савета за просвету и културу НР Црне Горе. Од 1952. године био је на челу Архива Црне Горе. свој рад у Историјском институту Црне Горе отпочео је 1964. године и у овој институцији прошао је кроз сва научна звања, од научног сарадника до научног саветника. Био је биран за дописног члана ЦАНУ. Велику пажњу у свом раду посвећивао је организацији научне делатности и издавању историографских публикација. Пејовићев научни рад односи се махом на историју Црне Горе у 19. и 20. веку. У првом периоду научног рада заокупљале су га теме из области економске историје а посебно питање исељавања Црногораца у 19. веку. Миграције Црногораца настојао је да испита у оквиру привредне, политичке и дипломатске историје. своје бављење овом темом заокружио је монографијом Исељавање Црногораца у XIX вијеку (1962). Истраживао је аграрне односе у крајевима који су Црој Гори присаједињени на Берлинском конгресу 1878. године и у Балканским ратовима 1912—1913. године. Низ радова са овом тематиком објавио је претежно у Историјским записима али и у другим историјским часописима (Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878—1912 (1973), Насељавање Горњег Колашина и Поља (1879—1886) (1961), Насељавање Никшића послије 1878. год (1969). Пејовићева истраживања у знатној мери су унапредила познавање политичке историје Црне Горе у 19. веку. Он се убраја у најзначајније истраживаче у овој области , поред Петра Поповића и Бранка Павићевића. Главни део његових истраживачких радова објављен је у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка (1981). Књига је објављена у издању београдског издавача Народна књига а по својој методологији и начину излагања представља део Историје Црне Горе, едиције чије је издавање нешто раније прекинуто. Пејовића су такође привлачиле теме из културне и просветне историје Црне горе у 19. и 20. веку и у овој области је такође дао значајне истраживачке резултате (Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918—1941, 1982). Поред поглавља у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II о Петру II Петровићу Његошу објавио је и неколико краћих прилога у другим публикацијама. Библиографију његових радова приредио је Новица Ракочевић (Др. Ђоко Пејовић, ИЗ 3—4 (1974), 209—211) а потпуније издање објављено је у Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988, Подгорица 1992.

GDE JE ŠTA GLASOVI Semezdin Mehmedinović: BAGATELE Nemanja Mitrović: NA KRAJU GRADA Maša Seničić: PRISVAJANJE ZAMENICA Marijana Čanak: BORJAN I BEZIMENA Aleksa Milenković: PERPETUUM MOBILE DOZIVI Đuzepe Ungareti: POKOPANA LUKA Agnješka Klos: POETSKO TELO VRT: DAVID ALBAHARI (1948–2023) Marjan Čakarević: CINK Srđan Srdić: POGOVOR Tatjana Rosić Ilić: PRE I POSLE SVEGA – SLOBODA Vladislava Gordić Petković: SVE ALBAHARIJEVE TEHNOLOGIJE Dragan Babić: SAŽETE PRIČE KAO PRIMARNA PRIPOVEDNA FORMA POZNE FAZE OPUSA DAVIDA ALBAHARIJA ILUMINACIJE Suzan Sontag: ESTETIKA ĆUTNJE Moin Faruhi: UZMIMO REČI: O PREVOĐENJU BESKRAJNE LAKRDIJE NA PERSIJSKI Frančeska Orsini: ZNAČAJNI GEOGRAFSKI PROSTORI: RAZMER, PROSTOR I DEJSTVO U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZLATNA GREDA Milen Alempijević: UKLETA PRIJATELJSTVA ILI PASIJA PO LUDVIKU JANU RED VOŽNJE Slavko Gordić: DEVETI MESEC Pavle Ugrinov: NULTA EGZISTENCIJA – DNEVNIK 1946–1972. Olga Tokarčuk i Jelena Vukićević: ONA KOJA SVETLI MEĐU LJUDIMA Vladimir Arsenijević i Radmila Gikić Petrović: DA LI SI OBAVEZAN DA RADIŠ ONO ŠTO DRUGI OČEKUJU OD TEBE? RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: VODIČ KROZ POSTMODERNU GALAKSIJU (Dejvid Foster Volas: Beskrajna lakrdija) Sara Matin: KRIK U KONTROLISANIM USLOVIMA (Erika Džonson Debeljak: Devica, kraljica, udovica, kurva) Maja Solar: RAŠČVORAVANJA PRIČA (Bojan Krivokapić: Vila Fazanka) Bojan Krivokapić: O DRUGAČIJOJ BLISKOSTI (Tea Tulić: Strvinari starog svijeta) Dragana V. Todoreskov: VLASTITI DETALJI VELIKE SLIKE SVETA (Maja Erdeljanin: Dragi dnevniče / Dear Diary (2006–2023)) Zorana Simić: MAESTRA I MARALDINA (Merse Rudureda: Smrt i proleće) Jovana Vojvodić: KLINIKA ZA PROŠLOST – DOBRO DOŠLI U KNJIGU (Georgi Gospodinov: Vremensko sklonište) SVETLA KOMORA Jelena Anđelovska: TEMORI DOLLS – SVAČIJI PORTRETI KO JE KO

Nova, nekorišćena Pisac u svom raju : trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari / Anhel Esteban prevod sa španskog Vesna Vidaković predgovor Mario Vargas Ljosa Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta) Fizički opis 228 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidaković, Vesna, 1980- = Vidaković, Vesna, 1980- Vargas Llosa, Mario, 1936- = Vargas Ljosa, Mario, 1936- Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta] Prevod dela: El escritor en su paraíso / Ángel Esteban Tiraž 1.000 Str. 5-10: Predgovor / Mario Vargas Ljosa Na presav. delu kor. lista beleška o autoru Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Književnici -- Biografije Bibliotekari -- Biografije Trideset pisaca otvara vrata svoje „druge kuće”, onih tihih mesta u kojima su radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Anhel Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka i Stivena Kinga. Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijsko-geografskim skokovima kojima obilazimo biblioteke iz epohe baroka do savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do ruskih pustahija. Anhel Esteban je uspeo da sumira ogromnu građu koja po pavilu prati ovakve knjige i da zakletim knjiškim moljcima pruži uzbudljivo i edukativno štivo, puno dragocenih podataka. Gete, Helderlin, Prust, Borhes, Ljosa, Kerol, Perek, Stiven King.

DIJANINA LISTA - Vilhelm Kues Odlično očuvana Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista priča istinitu priču o izuzetnoj ženi Dijani Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sprovela jednu od najvećih humanitarnih akcija ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske. Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, u junu i julu 1942. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u Jasenovac, najveći ustaški koncentracioni logor. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Od žena su pre deportovanja oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika. Odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad. Vilhelm Kues je uspeo verno da dočara ono što je bilo osnovno: atmosferu masovnih progona i smrti. Njegova knjiga ima izuzetan značaj za upoznavanje široke javnosti s jednim tako važnim humanitarnim poduhvatom kakav je spasavanje srpske dece iz ustaških logora.

IST8 06996) SRPSKI VOJNIK U VELIKOM RATU 1914 - 1918 , Dušan Babac , Prometej Novi Sad /RTS Beograd 2021 , Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog. NOVO , tvrd povez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 157 strana

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Fransoa Rustan: KAKO NASMEJATI PARANOIKA? Sava Damjanov: TEOLOGIJA SMEHA KAO HUMORISTIČKA DOKTRINA Zoran Subotički: KO SE BOJI SMEHA JOŠ Mikel Borš Jakobsen: BATAJ I SMEH BIĆA Filip Soler: SELINOV SMEH Žan-Lik Nansi: SMEH, PRISUSTVO Maja Herman Sekulić: MODERNISTIČKA PARODIJA V. J. Halizev, V. N. Šikin: O SMEHU Velimir Ćurguz Kazimir: OVAKO IL` NIKAKO; Vojislav Despotov: E.R.O.S I S.M.E.H Ivan Negrišorac: ZAŠTO NISAM BUBNJAR U NEKOM BLUES BAND-U? Miodrag Raičević: U SOBU PROVALIŠE NOVINARI Milenko Pajić: KAD SAM BIO MLAD, NEUPUĆEN I KAD SAM JOŠ UMEO DA SE SMEJEM Vasa Pavković: GRUČO MARKS UZVRAĆA UDARAC Miki Šepard: PLOP!; Stojan Janković: BALADA O KAPITENU VILIJAMU RAPAJIĆU; Džim Morison: POTRAGA ZA GRALOM; Genadij Ajgi: BAJKA O BRANIKU Milivoj Nenin: DOSTA SMEHA TREBA RADITI Miljurko Vukadinović: SVE POLUSREĆNE PORODICE SU SMEŠNE Boris Vukasović: FEREDŽA (prilog istoriji erotskog rublja) Dejan Simonović: HAZJAJIN Zoroslav Jasenski: SUDBONOSNI SUSRET Danil Harms: RAZGOVOR UZ SAMOVAR Cirko della Primavera: KLASIČNI CIRKO MARKETING Elizabeta Šeleva: GOVOR IZOKRENUTE STVARNOSTI Aleksandar Prokopiev: BRONTOPS Dragi Mihajlovski: SVRTNIČAR IZ NAJNOVIJE HRVATSKE (SMEHOVNE) PROZE (Julijana Matanović, Davor Slamnig, Dragan Ogurlić, Edo Juković, Zorica Radaković, Zdenko Bužek, Željko Valentić, Boris Gregorić, Dražen Mazur, Goran Tribuson, Damir Miloš, Dubravka Ugrešić, Branka Slijepčević, Borivoj Radaković, Miro Gavran) Mihajlo Pantić: PISATI P(J)ESME Laslo Blašković: ZAŠTO TI TAKO LIČIŠ NA MENE Lina Gemini: SMEHOSKOP Herman Broh: SMEH JE PROIMUĆSTVO BOGOVA I LJUDI...; Aleksandar Kondratov: 666 ESHATOLOŠKA KOMEDIJA IQ

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Намера Хафиз-паше После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.[1] Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролећа и даље вођене борбе у пашалуку. Султан Селим III је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз пашу поставио за београдског пашу[1]. У муслиманском свету титулу Хафиз носили су само они људи који су меморисали цео Куран напамет, што је значило да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био цењен и поштован. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Знак разликовања српских од турских војника била је коса, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. odlično očuvana kao nova posveta direktora muzeja ROOM.9

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 262 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). J4 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću. Sadržaj: Uvod Da li je Nedić izdajnik? Otvorenost karaktera Milana Nedića Đački štrajk kao mjerilo Nedićevog karaktera Neučestvovanje u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage kao mjerilo karaktera Milana Nedića Da li su zavjerenici imali namjeru da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu? Zašto Nedić nije prokazao zavjeru protivu kralja Aleksandra Obrenovića Upoređenje Milana Nedića s knezom Đokom Malovićem Nedić kao ratnik Nedić kao komandant pristaništa u San Đovani di Medua Proganjanje kao mjerilo Nedićevog karaktera Rad na unutrašnjoj bezbijednosti, sređivanju političkih prilika i materijalnom napretku Države kao mjerilo Nedićevog karaktera General Milan Nedić kao načelnik glavnog generalštaba i ministar vojske Tobožnja partijska politika kao mjerilo Nedićevog karaktera Kažnjavanje Draže Mihailovića kao mjerilo Nedićevog karaktera Nedićev memorandum knezu Pavlu Nedićev odnos prema vojnim obveznicima Nedićev stav prema Grčkoj i Solunu Da li je Nedić vjerovao u Hitlerovu pobjedu i da li se takvo vjerovanje može uzeti za mjerilo časti i karaktera jednog čovjeka Razlog Nedićeve ostavke na položaj ministra vojske Nedić i bombardovanje Bitolja Nedić i bečki pakt Zašto je i kako Nedić obrazovao srpsku vladu narodnog spasa? Kome je Nedić kao predsjednik vlade položio zakletvu? Da li je Milan Nedić kriv za masovna strijeljanja Srba koja su Nijemci izvršili u Srbiji Milan Nedić i sprska omladina Staranje Milana Nedića o izbjeglicama i njegovi odnosi sa narodom Da li je Nedić spasavao Srbe? Da li je Nedić pomagao ratne zarobljenike? Pitanje saradnje Milana Nedića s Dražom Mihailovićem i upoređenje njih dvojice i odnosi među njima Kako je i zašto Nedić napustio Srbiju 1944. Upoređivanje Milana Nedića s Vukom Brankovićem Opredjeljenje Milana Nedića za zemaljsko carstvo Upoređenje Milana Nedića s caricom Milicom i Stevanom Visokim Upoređenje Milana Nedića s Markom Kraljevićem Upoređenje Milana Nedića s knezom Ivom od Semberije Zašto Jovan Trišić mrzi i kleveta Milana Nedića? Šta mjerodavni kažu o Milanu Nediću Šta mjerodavni kažu o klevetnicima Milana Nedića Nedićevi klevetnici demantuju sami sebe Zaključak Beleška o piscu

POSVETA NA PREDLISTU, MALI BROJ,SITNIH FLEKICA NA PREDLISTU UNUTRAŠNJOST U ODLIČNOM STANJU Srpska književna zadruga Beograd 1991.god (reprint) Tvrd povez 388.strana.zlatotisak Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar. Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope.

SUBOTICA 1999. MEKI BROSIRANI POVEZ 245 STRANA ODLICNO OCUVANO Gašpar Ulmer (nem. Ulmer Каspаr), istoričar, književnik i arhivist (Stanišić, 13. april 1915 - Subotica 1. januar 2002.) Bio je treće dete krojača Vendelina Ulmera (Wendelin Ulmer, 1888.) i Katarine Umšteter (Katharina Umstädter, 1886.). Imao je starijeg brata Baltazara (Balthasar, 1909.) i stariju sestru Terezu (Theresia, 1911.). [1] U mladosti je igrao fudbal u lokalnom SK `Sloga`, a kasnije (1940. godine) obavlja funkciju sekretara fudbalskog kluba. [2] Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Travniku (prvi razred pohađao je u Somboru). Studiranje Bogoslovskog fakulteta u Đakovu prekinuo je 1939. godine, vrativši se u Stanišić, gde se zaposlio kao blagajnik parne mline i električne centrale. Nakon nekog vremena prelazi u Suboticu, gde radi kao fizički radnik i gde se ponovo nalazi sa svojom budućom suprugom (koju je i pre studija poznavao) subotičankom Ružicom Torjek. Iz zdravstvenih razloga napušta posao i vraća se u Stanišić gde dobija zaposlenje kao besplatni vežbenik u Opštini Stanišić. Venčava se sa Ružicom 29. decembra 1940. u Stanišiću i 11. oktobra 1941. dobijaju dve ćerke bliznakinje. U službi opštine Stanišić ostaje do 1942. godine kada odlazi o svom trošku na administrativni kurs Višu upravnu školu u Marošvašarhelju (danas Targu Mureš) što ga ujedno oslobađa vojne obaveze. Za vreme njegovog školovanja, njegova supruga je radila na njegovom radnom mestu. Kurs završava 08. maja 1944. i bio je zaposlen opet na istom mestu, do 08. septembra 1944. godine kad je stigao poziv za nacističku vojsku. Umesto da se odazove pozivu, Gašpar beži u Suboticu i vešto se skriva, dočekujući slobodu. Po oslobođenju vraća se u Stanišić gde radi u Mesnom Narodnom Odboru do sredine aprila 1946. godine. [3] Nakon toga sa porodicom se seli iz Stanišića u Suboticu. Godine 1955. dobija posao u tadašnjoj Gradskoj državnoj arhivi, i potpuno se posvećuje razvoju arhivistike i istoriografije u Subotici. Od 1974. godine radi u arhivima Austrije i Mađarske gde se bavi istraživanjem arhivske građe sa sadržajem zanimljivim za Jugoslaviju. Objavio je brojne publikacije kao rezultat svog istraživačkog radA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 RA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! René Ernest Joseph Eugène Étiemble (26. siječnja 1909. u Mayenneu, Mayenne – 7. siječnja 2002. u Vignyju) bio je esejist, učenjak, romanopisac i promicatelj bliskoistočne i azijske kulture. Poznat samo po svom obiteljskom prezimenu, Etiemble je 1955. držao željenu katedru za komparativnu književnost na Institutu za opću i komparativnu književnost na Sveučilištu Sorbonne prije 1968. i nastavio je raditi kao stalni profesor (i nakon umirovljenja u rujnu 1978. kao počasni profesor) na Sveučilištu Sorbonne-Nouvelle od 1956. do 1978. Njegova doktorska disertacija o Mitu o Rimbaudu i njegovim brojnim tumačima u cijelom svijetu donijela mu je slavu 1952. Međutim, jedan kritičar smatra da su Étiembleov podrugljivi ton i neki loši utemeljene pretpostavke o Rimbaudovu kasnijem životu podrivaju današnju vjerodostojnost knjige.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata predavao je na Sveučilištu u Chicagu i 1943. bio je pridružen Uredu za ratne informacije u New Yorku. Nakon rata predavao je francusku književnost na Sveučilištu u Aleksandriji od 1944. do 1948., a nakon toga na Sveučilištu u Aleksandriji. Sveučilište u Montpellieru, Francuska. Bio je autor šezdesetak djela (i uredio je slavnu UNESCO-vu Orijentalnu seriju za izdavača Gallimard). Među njegovim popularnijim djelima: Connaissez-vous la Chine? (Poznajete li Kinu?), Gallimard 1964. i Quarante ans de mon maoïsme (1934.-1974.) (Četrdeset godina mog maoizma) Gallimard 1976. Uživao je golem ugled književnog kritičara i odvažnog polemičara, čije je priznanje kasno stiglo pod krinkom službene nagrade Francuske akademije. Objavio je i tri romana, od kojih jedan Blason d`un corps. [Paris: Editions Gallimard, 1961.] još uvijek se pamti i rado čita. Zapamćen je i po svojim prijevodima djela Lawrencea od Arabije na francuski jezik. U mladosti, borbeni komunist i antifašist, zainteresirao se za kineski komunistički pokret. Zajedno s kineskim pjesnikom Dai Wangshuom 戴望舒 (1905.-1950.) napravio je niz prijevoda djela lijevih kineskih pisaca i objavio ih u posebnom broju Commune (veljača 1934.), glasila francuskih antifašističkih pisaca. ` i udruga umjetnika (Association des Écrivains et Artistes Révolutionnaires). U svojim kasnijim godinama bio je žestoki branitelj ljudskih prava, a njegova knjiga koja detaljno opisuje i osuđuje sve veću anglicizaciju francuskog jezika, Parlez-vous franglais? (Do you speak Franglais?), privukla je široku publiku. Godine 1988. dobio je nagradu Balzan za komparativnu književnost.

Nova, nekorišćena Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio prevela s engleskog Slobodanka Glišić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska -- Motivi -- Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne sluzbe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj skoli Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u alnbanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. Autor - osoba Di Lelio, Ana Naslov Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov ǂThe ǂBattle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic. scc Omotni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Hrptni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 ISBN 978-86-7562-087-7 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Korični i hrptni naslov : Kosovska bitka u albanskom epu Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska – Motivi – Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 x2

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

HERETICI I RENEGATI i - Isaac Deutscher HERETICI I RENEGATI i drugi eseji Isaac Deutscher Izdavač: August Cesarec Zgb.1990 strana 277,broširan povez, vrlo dobro ocuvano ,bokovi knjige su zuce boje , od starosti birka eseja poznatog povjesničara i analitičara Isaaca Deutschera. Teme se kreću od Marxa i Lenjina do Berije i analize rada britanskog povjesničara E. H. Carra. Sadržaj: 1. Heretici i renegati - Savjest bivših komunista - Tragičan život poljrugarskog ministra - 1984 - misticizam okrutnosti 2. Povijesni eseji - Dvije revolucije - Marx i Rusija - Trocki o Staljinu - E. H. Carr - povjesničar boljševičkog režima 3. Svršetak Staljinove ere - Rusija sredinom stoljeća - „Socijalistička konkurencija“ - Staljinova oporuka 4. Rusija na prijelazu - Slučaj Berija - Odgovor kritičarima - Poststaljinističko idejno previranje Isaac Doicher (rođen Isaac Deutscher; ponekad Deicher [3], 3. april 1907, Chrzanov, Austro-Ugarska, sada deo Poljske - 19. avgust 1967, Rim, Italija) je poljski i britanski istoričar i publicist, autor knjiga o istoriji i sociolog, biograf Lev Trocki i Josif Staljin, ekspert za probleme Sovjetskog Saveza i CPSU Isak Deutscher je rođen u religioznoj jevrejskoj porodici srednje klase u gradu Chrzanov u blizini Krakova u zapadnoj Galiciji. Kao dete, radio je sa chassidskim rabinom, ali je onda postao ateist (kako je sam Nemač tvrdio, proverio je istinu o vjeri i izgubio vjeru koristeći ne-košer hranu u grobu tzaddika (pravednika) na Iom Kipuru). Prvobitno je stekao slavu kao mladi pesnik; Od šesnaest godina objavio je svoje pesme u poljskim književnim publikacijama. Deutscherove pesme, napisane na jidišu i poljskom, odnosile su se na poljsku i jevrejsku istoriju, mitologiju i misticizam; tako je pokušao da premosti jaz između dve kulture. Pored toga, on je preveo i sa jidiškog, latinskog, nemačkog i hebrejskog na poljski. Studirao je istoriju [izvor ne precizira 2560 dana], filozofiju i književnost na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Sa 18 godina napustio je Krakov za Varšavu i ušao na Univerzitet u Varšavi, gdje je studirao filozofiju i političku ekonomiju. Istovremeno, Deutscher postaje marksista. Godine 1926. pridružio se zabranjenoj Komunističkoj partiji Poljske i bio urednik stranačke štampe. Godine 1931. posjetio je Sovjetski Savez, gdje je dobio ponudu od Moskovskog državnog univerziteta da zauzme poziciju učitelja u istoriji socijalizma i naučnog komunizma. Međutim, Deutscher je odbio i vratio se u podzemni rad u Poljskoj. Godine 1932. snažno se protivio staljinističkoj politici u rukovodstvu Kominterne. Posebno, Deutscher je osudio teoriju i praksu, koja je socijaldemokratiju smatrala `socijalnim fašizmom` i primarnim neprijateljem komunističkog pokreta, s pravom gledajući na pridržavanje takvog kursa kao na jedan od najvažnijih razloga koji su doveli do poraza nemačke komunističke partije u borbi protiv Hitlera. U svom članku Opasnost od varvarizma u Evropi (1933), on se zalagao za formiranje jedinstvenog fronta komunista i socijaldemokrata protiv nacizma. Otkako se Deutscher pridružio trockistima, odmah je izbačen iz Komunističke partije Poljske (zvanično zbog `preuveličavanja pretnje nacizma`). On je kasnije napisao o sebi kao “prvi komunist koji je protjeran iz poljske Komunističke partije za anti-staljinizam” [4]. Iako je Deutscher postao jedan od najistaknutijih poljskih trockista, od 1938. se distancirao od zvaničnog trockizma, ne odobravajući odluku Trockog da osnuje Četvrtu internacionalu. U aprilu 1939., neposredno pre okupacije Poljske od strane nacističke Nemačke, Deutscher je emigrirao u London. Život mu je bio spašen, ali se nikada nije mogao vratiti u Poljsku i vidjeti bilo koga od svojih rođaka. U Londonu, Deutscher, nakon što je temeljno studirao engleski jezik, pisao je članke za novine o jevrejskoj emigraciji iz Poljske, a takođe je postao i dopisnik uticajne publikacije The Economist. Kao član Poljske socijalističke partije, bio je član trockističke revolucionarne radničke lige neko vreme u egzilu. 1940. u Škotskoj, dobrovoljac se priključio poljskoj vojsci, ali je ubrzo bio interniran kao opasan subverzivni element. Oslobođen 1942. godine, vratio se u The Economist kao stručnjak za Sovjetski Savez i evropsku politiku, i počeo je pisati za The Observer. Nakon rata, raskinuo je s političkim trockizmom (dok je ostao Trocki) i bavio se naučnim aktivnostima. Proceedings Glavni članak: Deutscher Trilogi Posebna tema Deutscher-a bili su problemi SSSR-a i komunističkog pokreta. Jedan od prvih pokušao je da analizira fenomen staljinizma. Deutscher je napisao Staljinovu obimnu političku biografiju (“Staljin: politička biografija”), u kojoj, za razliku od mnogih “Staljinovih učenjaka”, saznaje pravo poreklo formiranja, formiranja i razvoja Staljina kao revolucionara, političara i ličnosti. On istražuje genezu staljinizma, pokazuje njegove objektivne i subjektivne razloge i izražava neke misli o tome kako prevazići staljinizam kao izopačenost marksističko-lenjinističke teorije. Zahvaljujući pisanju Staljinove političke biografije, Deutscher je počeo da se smatra naprednim specijalistom u istoriji ruske revolucije. Glavni rad Deutscher-a bio je fundamentalna studija Lea Trockog, koja se sastojala od tri toma - `Oružani prorok` (1954), `Nenaoružani prorok` (1959) i `Prognani progon` (1963). Trilogija, objavljena u Londonu 1954-1963, zasniva se na detaljnoj studiji Trockog arhiva na Harvardskom univerzitetu, uključujući i `zatvorenu sekciju` arhive, kojoj je Deutscher dopušteno uz dozvolu udovice Trockog, N. Sedova (1882-1962); iako nisu svi materijali mogli da koriste u svom radu, pošto je zvanično ovaj deo arhive otkriven tek 1980. godine. Skraćeni ruski prevod drugog i trećeg sveska, američkog istoričara N. N. Iakovleva, objavljen je u Moskvi 1991. godine pod naslovom Trocki u egzilu. Kompletan prevod sva tri toma objavljen je 2006. u izdavačkoj kući Tsentpoligraf. Prema Davidu Northu, “herojska slika Trockog, koja se pojavila na stranicama izuzetne Biografske trilogije Isaaca Deutschr-a ... imala je značajan uticaj na čitavu generaciju radikalizovane omladine šezdesetih godina... (u hodniku ,dole, ormar ,cip_)