Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 21. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 21 (05.04.1972) Muzika: Najstariji jugoslovenski pop pevač: Đorđe Kraljević – Nikad neću ostariti (intervju); Hit poezija: Never been to Spain (THREE DOG NIGHT); top liste, vesti, Megi Bel: Žestoka devojčica sa Meri Hila (piše Peca Popović); DRIFTERS, NEW SEEKERS, Neil Young, POP MAŠINA (prvi intervju, svega 3 meseca posle osnivanja, dok su još bili kvartet sa Savom Bojićem na drugoj gitari); Istorija džeza... Ostalo: Vreme straha od boginja (povodom epidemije velikih boginja); Robinje manastira Sveta Trojica; Relja Bašić – kako ostati normalan (intervju); Miljenko Rak: Čovek kao skakavac... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Mick Jagger

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 20. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 20 (29.03.1972) Muzika: Herbie Hancock – Koncert za klepetuše, šrafciger i klavir (foto reportaža sa beogradskog koncerta); 2 godine Studija B (Đani Nazaro u poseti kultnom beogradskom radiju); `Tommy` u Beogradu: prva bit opera u Domu Sindikata u izvođenju nemačke grupe Džej Fajv; SLADE – `Vukovci` iz Vulverhemptona (piše Sloba Konjović); Jugo-rok u Bugarskoj (turneja YU GRUPE); Mungo Jerry, Alexis Corner... Ostalo: Zabranjeno ljubljenje: detinjarije velikih ljudi; Šta to nebom šeta: Ne smemo biti uobraženi i tvrditi da smo jedini u svemiru; Zašto štedimo na talentima; Sačuvati čist obraz: razgovor sa mladim režiserima (Lordan Zafranović, Jovica Aćin; Goran Paskaljević); menjamo desetke za mladost: Isplati li se biti odličan na fakultetu; Branka Predić – Devojka o kojoj ćete tek čuti (intervju)... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Vladimir Savčić - Čobi

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 16. PAŽNJA: imam 2 primerka ovog broja, slične očuvanosti (pogledajte slike). NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 16 (01.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Simon & Garfunkel; vesti (PINK FLOYD, Joe Cocker, Don Mc Lean, Dave Edmunds; Struja ukinula rok: štrajk engleskih rudara pogodio i disko tržište... Ostalo: Žrtve crkvi u socijalizmu; Tražimo mlade glumce za `Sutjesku`; Ko nam krade omladinu: o beogradskoj Bogosloviji; Marinko Šebez – Nepoznat u glavnoj ulozi (intervju); Panika u svetu droga; Rumunija za početnike: kazna za poljubac; Vatreni doček za bića iz svemira; Jugoslovensko-španski košarkaški rat; Kolor poster (unutrašnja duplerica): Piter Fonda

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 10. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 10 (19.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Đani Morandi – Imao sam sreće (prevod intervjua); Nove ploče; Diskomer Studija B (na prvom mestu domaće liste su DUBROVAČKI TRUBADURI sa hitom `Dok palme njišu grane`... Ostalo: Zbivanja u Savezu Studenata Beograda: Ima li nema (ne)jedinstva?; Dane Korica (intervju); Svako može da bude glumac; Život mladih na selu; Kako se zabavljaju mladi Šveđani; `Svlačenje` novo filmsko remek-delo Miloša Formana;... Kolor poster (na zadnjoj korici): Dragan Kapičić.

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 9. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 9 (12.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Josipa Lisac – Već sam evropska zvezda (intervju Gorana Kobalija, sa slikom ZLATNIH AKORDA), Arsen Dedić – Čarobnjak je opet mahnuo (song-by-song, povodom izlaska njegovog 2. albuma): vesti (YES, KORNI GRUPA, TEMPTATIONS, Joe Cocker...); Top Liste... Ostalo: Socijalna nejednakost: pred našim očima rastu dvorci; Studentske demonstracije u Milanu; FEST 72: `Saobraćaj`, film Žaka Tatija; Kasijus Klej (kasnije Mohamed Ali), mnogo gologrudih devojaka... Kolor poster (na zadnjoj korici): John Lennon.

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 2. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 2 (24.11.1971) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Vladimir Savčić – Čobi – Sve je moguće u isti mah (intervju); vesti sa rock scene (npr. prestanak rada HUMBLE PIE); Doktor `leči` šou-biznis: kakvi menadžeri – takva publika (skandal oko koncerta THE EQUALS i velikoj menadžerskoj prevari); ROD STEWART – Svaka pesma kazuje priču (piše Goran Kobali), THE SUPREMES... Ostalo: Vodič za tapkaroše; Rekle su nam kako vode ljubav; strip: Petoro za beskrajnog`; Haljina za ljubomoru, Prvi put seks; Đakomo Agostini, as formule 1...

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 11. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 11 (26.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Lidija Kodrič – Neobično obična (intervju, pisala Radmila Rosi); T. REX – Bitlsi nove ere; Džordž Harison: Koncert za Bangladeš; Tom Džons; Majda Jazbec i Goce Nikolovski, novi junaci omladine... Ostalo: Skraćenje vojnog roka; Dome, gorki dome: neiskorišćeni domovi omladine; Treba ukinuti zakon o pripravnicima; Socijalna nejednakost na mađarski način, Te tvoje oči šarene (šminkanje); Jugoslovenski hokejaši putuju na Olimpijadu: Najskuplji `izlet` našeg sporta; Kolor poster (na zadnjoj korici): Dastin Hofman

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 3. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 3 (01.12.1971) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Kornelije Kovač – Diktatori i pevači (intervju, pisao Goran Kobali); Domaće i inostrane muzičke liste, vesti (ELP, BEATLES, koncert YU grupe u zemunskoj Sinagogi, LED ZEPPELIN, Alice Cooper, Elton John...), `Rock klub` u katoličkoj crkvi Svetog Petra u Beogradu u Makedonskoj ulici; Stephen Stills: Trubadur američkog roka – dani BUFFALO SPRINGFIELD (piše Goran Kobali); George Harrison postao dobrotvor; Brenda Arnau... Ostalo: Pozadina nasilnog šišanja u Građevinskoj školi; Petica sa dva lica: Koliko vredi Vukova nagrada?; Seks bez ljubavi – nezaboravan doživljaj; gimnastičar Miroslav Cerar, auto as Jovica Paliković...

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 22. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 22 (12.04.1972) PAŽNJA: na naslovnoj strani je pogrešno napisan br. 21, umesto – 22! Datum je ispravan. Muzika: Amon Dil koji to nije (razočarenje koncertom gde je nastupila neka kombinovana tezgaroška postava); Hit poezija: Heart of Gold (Neil Young); Najveće rok dvorane više nema: `Duga` je nestala (piše Peca Popović); Vreme diksilenda; S VREMENA NA VREME (prvi inntervju)... Ostalo: Devojke hoće u vojsku; Šta nas čeka ovog leta: slana bara skupa za mlade; Alkoholizam i omladina; Koliko ćemo biti visoki: Budućnost bez džinova (ovde se navodi, da – ako se rast čoveka ne uspori, da će prosečni muškarac 2000. godine biti visok 2,12m, a žena – 2 metra); Ana Karić – Ana u znaku bika (intervju); Prvi polni odnos muškaraca... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Goran Sultanović (na motoru)

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 19. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 19 (22.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Kornelije Kovač i njegova grupa pobegli an startu!; Ko su posetioci disko klubova: `Device` za štimung; Rod Stewart i T. REX: jednima smrkne, drugima svane (o oživljavanju klubova obožavalaca); Amon Düül (najava beogradskog koncerta); Hit poezija: Horse with no Name (AMERICA); YU GRUPA planira da izda `ilegalni` maksi singl; Novi pevač u KORNI GRUPI (Zlatko Pejaković)... Ostalo: Talenti niču i nestaju kao pečurke; Akademik Pavle Savić; Ranko Žeravica – Nismo više svetska sila (intervju); Šta mislimo o religiji, a šta znamo: ...i bog stvori prvog majmuna; Milan Marinković – Cile: Slikar bez pedigrea; Špijuni iz kosmosa hodaju zemljom... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Ivica Vidović

srpski metal fanzin AKREP br. 1-3 (2010-2012) u ovom oglasu prodaje se komplet od sva 3 broja Autor zina je beogradski zaljubljenik u metal i kulinarstvo Vidoje Murić (danas IT inženjer), sa kojim su mi se pre 10 godina ukrštali putevi na polju muzike, a danas na jednom drugom društvenom planu. Inače, Vidoje je Zemunac, i to posebno ističe (npr. u uvodniku 2. broja kaže da je Akrep - `jedini zemunski fanzin`). Ovaj zine je posebno značajan jer je u potpunosti okrenut promociji domaće metal scene, što je bio redak slučaj na našem prostoru. Namenjen je ovdašnjoj publici, pa je pisan na srpskom jeziku. `AKREP` je one-man-zine koji odiše posvećenošću, ali i žanrovskim poznavanjem materije. Autor nije bio klinac kada ja izbacio prvi broj, imao je 21 godinu, ali fanzinaško neisukstvo je vidljivo. No, to je popravljeno već u narednim brojevima. Vidoje se nije upecao u zamku da krene u prečesto objavljivanje, već je radio svojim tempom, po jedna broj godišnje. Pored koncepcijskog i sadržajnog, značajan je napredak u prelomu i dizajnu, pa 2. i 3. broj imaju kolorne korice i daleko lepši prelom. Evo i sadržaja sva 3 objavljena broja. fanzin AKREP br. 1 (decembar 2010, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 28 stranica. Naslovna strana: DOWNSTROY Intervjui sa domaćim metal grupama: ALMA MONS, DOWNSTROY, FOREVER STORM, GRAVEYARD, PIŠI PROPALO, PUTRID BLOOD, SANGRE ETERNA. Na kraju su objavljene i recenzije albuma bendova sa kojim su rađeni intervjui. Realno, skroman domet - ali se osećao potenijal i entuzijazam, ap sam podržao zine, i nisam s eprevario. Sledeći broj je bio mnogo bolji i zreliji. fanzin AKREP br. 2 (jun 2011, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: BNE U uvodniku autor najavljuje da će zine izlaziti jednom godišnje, i između ostalog zahvaljuje se onima koji su ga podržali, pa pominje i moju malenkost. Intervjui: Milan B. Popović, BOMBARDER, RAIN DELAY, TAMERLAN, SVARUN, BANE, KOLAC, ANALIZATOR, i još par recnezija. fanzin AKREP br. 3 (mart 2012, Beograd) fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: INFEST Intervjui: THE STONE, BJESOVI, MORTAL KOMBAT, NADIMAČ, Darko Krstevski (Vampir zine) INFEST, raport sa crnogorske scene, recenzije albuma i fanzina. Pohvalno je što je autor uspeo da animira i iskusnije metal žurnaliste (Nikola Franquelli, Milan Popović), koji su svojim tekstovima unapredili ovaj broj.

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

3 veoma retka časopisa u kompletu za 1999 dinara časopis EXPLOSIVE br. 1 (april/maj 2003, Novi Sad) 68 strana, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 1 (M.MANSON cover) 84 strane, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 2 (SLAYER cover) 84 strane, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir Cena važi za kupovinu sva 3 časopisa u kompletu. VAŽNO, NAPOMENA: Objavljena su samo dva broja EXPLOSIVE-a, tako da je ovo KOMPLET. Ali br. 2 je objavljen u DVE VERZIJE, sa RAZLIČITIM KORICAMA (tj. naslovnom stranom, jer je zadnja korica ista). Sadržaj je isti, ali se korice razlikuju, što je jedinstven slučaj u srpskom rock izdavaštvu. Ja sam, naravno, nabavio obe verzije. Ako ste ikada slušali metal, znate da se iza imena EXPLOSIVE kriju Konstantin i Aleksandar Polzović, rođena braća, novosadski metalci. Pod tim imenom su godinama presnimavali audio i video kasete, organizovali koncerte, objavljivali izdanja, vodili radio i TV emisije, i radili još dosta toga vezanog za metal. Njihov značaj za razvoj ovdašnje scene, posebno u 90-im - je ogroman! Ali, čini se, da se u XXI veku nisu snašli, pa su duhovno ostali u prošloj deceniji, a došao je novi vek, novo vreme... I ovaj njihov pokušaj izdavanja novina govori o tome. Ova koncepcija je zakasnila jedno 10 godina. Da su ovi i ovakvi časopisi objavljeni 1993, a ne 2003 - bili bi super, mega, giga, extra fenomenalni, a 2003. - nisu bili zanimljivi, i publika ih nije prihvatila. Pored Polzovića, za časopis su pisali Dejan Ilić - Ilke, Darko Flego, Goran Frančić, David Vartebedijan, Miša Majstorović, Tanja Krstić, Nikola Vukobratović... - sve pravi metal znalci vični peru, ali se nije rodila neka hemija u redakciji, koja bi pompgla da se prevaziđu početni problemi, isprave greške i opstane na tada već solidno punom medijskom tržištu, kojim su vladali Rock Express i Metal Express. Evo i sadržaja oba broja: EXPLOSIVE #1: ZZ TOP, DEATH, RAMMSTEIN, ZAKK WYLDE, SYMPHONY X, RHCP, RUNNING WILD, PARAISE LOST, NIGHTWISH, PAUL DI ANNO, SAVATAGE, HAMMERFALLL, BLIND GUARDIAN, SOULFLY; LED ZEPPELIN... Domaća scena: TORNADO, VILAJET, X CENTAR, AMON DIN, DOLUVIUM Kolor poster: AC/DC, NIGHTWISH, LED ZEPPELIN, METALLICA; HIM, DIMMU BORIR, PARADISE LOST. EXPLOSIVE br. 2 BATHORY, MALMSTEEN, AUDIOSLAVE, SLAYER, MANOWAR, CATHEDRAL, SAMAEL, IMMORTAL, KOVENANT, OVERKILL; CRADLE OF FILTH, STRATORARIUS, HIM, WITHIN TEMPTATION, GRAVE DIGGER, METALLICA... Domaća scena: ALOGIA, PUNISHED. Kolor poster: ALICE COOPER, WITHIN TEMPTATION. ================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG81 (N)

m2 Autor:: Anodea Džudit ;Žanrovi:: Popularna psihologija ;Izdavač:: Leo Commerce ;Broj strana: 388 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 23 cm ; ;„Anodeino razumevanje i tumačenje sistema čakri širom mi je otvorilo um i srce, i duboko je uticalo na način na koji radim jogu, kao i na moje učenje.“ – Šon Korn ; ; ;„Joga čakri Anodee Džudit izvrstan je pratilac decenija njenih knjiga i učenja. Budući da istražuje joga metode za oslobađanje, preobražaj i uravnotežavanje naših energetskih tela i života, ova knjiga je dar svetu.“ – Šiva Rea, osnivač Prana Vinjase ; ; ;Kao arhitektura duše, sistem čakri je suština joge – sredstvo kojim se um i telo, nebo i zemlja i duh i materija spajaju u božanski savez koji je pravo značenje joge. ; ; ;U ovoj dugo očekivanoj knjizi priznatog stručnjaka za čakre, Anodee Džudit, naučićete kako da koristite principe i vežbe joge kako biste probudili suptilno energetsko telo i povezali se sa svojim najvišim izvorom. Uz pomoć sedam glavnih ključeva kojim otključavate svoj unutrašnji hram, bićete upućeni kroz vežbe koje otvaraju i aktiviraju svaku čakru putem poza, bioenergetskih vežbi, vežbi disanja, mantri, usmeravane meditacije i joga filozofije. S divnim fotografijama u boji za svaku pozu, zajedno sa uputstvima za dublje usklađivanje i aktivaciju energetskog tela, ova knjiga dragoceno je pomagalo kako za učitelje tako i za učenike. ; ; ;„Decenijama sam čekala, želela, žudela za knjigom kao što je Joga čakri Anodee Džudit. Kao i uvek kad je u pitanju Anodea, ova knjiga izvrsno je predstavljena, puna mudrosti, praktična, inspirativna, laka za razumevanje, savremena. Morate je imati. Uživajte u svemu što ona ima da vas nauči!“ – Margo Anan

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1986. Broj: 4 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 178 Stanje: odlično očuvano SADRŽAJ: BOHUMIL HRABAL: Klubovi poezije – roman / preveo Milan Čolić [5] POVODI ROBERT GREJVS: Zao čovek – pesma / preveo Miloš Komadina [83] DENI DE RUŽMON: Uloga modernosti u odnosima Evropa – Svijet [84] Slobode koje možemo izgubiti [93] / preveo Frano Cetinić FILIP LARKIN: Izabrane pesme / preveo Srba Mitrović [106] KINZLI EJMIS: Oproštaj od prijatelja / preveo Srba Mitrović [123] SRBA MITROVIĆ: U počast Filipu Larkinu [126] JAROSLAV SAJFERT: Moj životopis – pesma / Preveo Aleksandar Ilić [131] ELZA MORANTE: Drug [133] Kradljivac svetlosti [135] ALBERTO AZOR ROZA: Artur i ostrvo [139] ENCO SIPILIJANO: Od Remboovog pakla do Mocartovog raja [142] ELZA MORANTE: Ovaj vek je poprište dramatičnih promena [145] / prevela Jasmina Livada ALDEBARAN: Smrt je taj vrt u kome se budim / preveo Kolja Mićević [150] PRIKAZI JOVAN ĆIRILOV: Otvorenih očiju [155] Autobiografija najvećeg glumca [156] MIHAJLO PANTIĆ.: Raščlanjeno pripovedanje [157] BRANKO ANĐIĆ: Karlos Fuentes – dijalog pisca sa Meksikom [159] BRANKA KRILOVIĆ: Časopis Teatar Evrope [160] HRONIKA O AUTORIMA Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG47 (K)

КЊИЖЕВНИК Часопис за књижевност, умјетност и културу БАЊА ЛУКА - ГОДИНА XII - БРОЈ37-38/2015 БАЊА ЛУКА 2015 ТРИ ИЗРАЕЛСКА ПЈЕСНИКА ЈЕХУДА АМИХАЈ ЛИЛИ ЗАМИР АМИР ОР ............................................................. ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924-2000) Један од најзначајнијих писаца савремене светске књижевности. Превођен је на 20 језика, међу којима и српски. Ушао у најужи круг предложених књижевника за Нобелову награду 2О15. Смрт га претекла. Добитник је највише књижевне награде државе Израел! Одар Јехуде Амихаја био је изложен на јерусалимском тргу Сафра где су му хиљаде суграђана одали последњу почаст. Сахрањен је на Санхендринском гробљу у Јудејским брдима! ЈЕРУСАЛИМ ПУН ПОЛОВНИХ ЈЕВРЕЈА Јерусалим је пун Јевреја употребљених у историји, Јевреја из друге руке, због малог фелера јефтинијих. Све време ока упртог у Брдо Цион. А све су зенице Живих и Мртвих разбијене као из љуске жуманца . . . ............................................................. ЛИЛИ ЗАМИР, песник и професор књижевности. Имала је 4 године када је са родитељима из Мађарске дошла у Израел. Радила је докторску тезу `ИЗМЕЂУ ИСТОИЈЕ И ЛИТЕРАТУТУРЕ: ПРОЗА ДАНИЛА КИША`. Београдска издавачка кућа објавила је дисертацију Лили Замир под насловом: `ДАНИЛО КИШ: ЈЕДНА БОЛНА МРАЧНА ОДИСЕЈА` у преводу Бисерке Рајчић ******* СРЕЛА САМ АНЂЕЛА Анђела сам срела Очију лешника Косе златне Срела сам анђела Пут му је светла Речи благе Срела сам анђела Срцатих усана А уста су му лажна... ............................................................ АМИР ОР, рођен у Израелу 1956. Објавио 8 збирки песама. Његова поезија преведена је на 30-ак језика. Он је професор, преводилац и издавач. Добитник је Бернштајнове и Фулбрајтове награде за поезију ........ ТРИ ПЕСМЕ Језик каже Пиво Каже се ............................................................... НАГРАДА ЕВРОПСКИ АТЛАС ЛИРИКЕ / ШОН О`БРАЈЕН 2О15. .............................................................. БРОШ ЋИРИЛИЦА 378 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********** dsp8

Čuveni nemački magazin na kvalitetnom papiru i u boji koji donosi novosti,intervjue,reportaže, recenzije i još mnogo toga iz sveta Punk rock, Hardcore i Rock`n`Roll-a. April/Maj 2011 122 str. Keith Moriss (OFF! Circle Jercks Black Flag), Defeater, New York Dolls, G.B.H., Rise Against, Lemuria, Volxsturm, Beatsteaks, Red Dons,Sonny Vincent, Hitsville Records,J Mascis Preko 500 recenzija, 40 intervjua, zanimljive reklame i plakati... Uz fanzin ide i poklon cd : More images Various – Ox Compilation #95 Label: Ox Fanzine – oxcd 82 Format: CD, Compilation, Promo Country: Germany Released: Apr 7, 2011 Genre: Rock Style: Rock & Roll, Hardcore, Punk 1 New York Dolls– Fabulous Rant 2:49 2 Sewergrooves*– Free To Fly Part I 3:42 3 Face To Face– It`s All About You 3:01 4 Cute Lepers*– All Of This Attention Is Killing Me 1:48 5 Lemuria (3)– Wise People 2:57 6 Defeater– Dear Father 2:51 7 Radio Dead Ones– Into The Sun 2:25 8 Cashless– Vacation 3:02 9 Dogs Bollocks– Icon 2:25 10 The Dead Class– Euphobia 2:09 11 Versus You– The Mad Ones 3:24 12 The Rudes (2)– Not Like Anyone 2:51 13 Goodbye Jersey– Angels & Western Waves 1:43 14 The Aggrolites– The Heat 3:11 15 Garden Gang– Licence To Live 2:35 16 Genepool– Sanctuary 2:25 17 Gabrielle`s Wish– Manhole 2:20 18 1476– Medicine Man 3:55 19 Blitzkid– She Won`t Stop Bleeding 2:41 20 Black Velvet (7)– When Blindness Hits The Light 3:57 21 The Phrasemongers*– The G-6 Billion 2:03 22 Abbruch– Amoklauf 3:37 23 Das Niveau Singt– V.I.P. 2:28 Artwork By – Ray Rubeque Mastered By [Premaster] – KS Music Given away free in a cardboard sleeve with OX Fanzine #95 April/May 2011. Other: 702.432 OX CD - 82 #1 Mould SID Code: IFPI 3086 Ox-Fanzine is a monthly punk zine from Solingen, Germany, founded in 1988. It is edited by Joachim Hiller and has had many contributors. Besides its focus on punk subculture, it also covers similar genres, reviews of comics, books and films, and has included serial novels by authors such as Klaus N. Frick.[1] By 2019, Ox had a circulation of 10,000 copies. History Ox-Fanzine was founded in 1988 by Joachim Hiller and Biggi Häußler in Heidenheim an der Brenz (Southern Germany).[2] Its first issue was published in January 1989.[3] The zine was named after the cat of Häußler, which appeared on the first cover.[4] After some time, Ox merged with the zine Faces the Facts and was joined by its editor Thomas Hähnel, but eventually Häußler and Hähnel left it to focus on other endeavours, leaving Hiller as the only editor.[5][4] In the 1990s, Hiller relocated to Solingen in Western Germany.[4][6] Since the first issue of Ox-Fanzine there has been a page of vegetarian recipes and from there Hiller and his wife Uschi Herzer have published five cookbooks, the latest being entirely vegan.[6] In them, several artists have collaborated with their own recipes, including Steve Albini, Mille Petrozza, Bill Gould, and Reimer Bustorff of Kettcar.[7] By 2005, Ox had a circulation of 12,500 copies, surpassing other German and American zines such as HeartattaCk.[8] On 11 February 2009, Ox-Fanzine and the music association Cow Club from Soligen organised a show celebrating the 100th issue of the magazine with Wire, Jingo De Lunch, EA80, among other bands.[9] On 7 February 2014, the zine celebrated its 25th anniversary with a show featuring the Ruts DC, the Generators, Asta Kask, and Vitamin X.[4] In January 2019, its circulation was around 10,000.[3] Recognitions The Frankenpost has called Ox `the most important hardcore and punk magazine in the German-speaking world.`[10] The Neue Osnabrücker Zeitung described it as the `organ of the [German punk] scene`.[11] In January 2019, the newspaper Der Freitag wrote an article about how Ox has maintained a steady audience despite the decline of music magazines.[3] Books

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1988 Broj: 13 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 256 Stanje: veoma dobro očuvano DEJVID MALUF: Jedan izmišljen život / preveo Miloš Komadina EVA LIPSKA: Sedamnaest riđih veverica i druge pesme / preveo Petar Vujičić Petar Vujičić: Pesnička istina Eve Lipske ZIGFRID LENC: Srpska devojka / prevela Milanka de Luka REJMON KENO: Objašnjenje metafora i druge pesme / preveo Miroslav Karaulac FRANC-KARL GINCKAJ: Put u Komakuku / prevela Mirjana V. Popović RUDOLF AUGŠTAJN: „O meni pričaju da sam mrtav` – intervju sa A. I. Solženjicinom / preveo Božidar Zec A. I. SOLŽENJICIN: Mart sedamnaeste (odlomci) / preveli Zorislav i Duško Paunković MSTISLAV ROSTROPOVIČ: Otvoreno pismo glavnim urednicima / preveo Zorislav Paunković TIMOTI GARTON EŠ: Da li postoji Srednja Evropa? / preveo David Albahari TOMAS STERNS ELIOT: Jedinstvo evropske kulture / prevela Danica Šterić VESTI PISMA / Cvetan Todorov: Pismo iz Pariza Tomislav Longinović: Pismo iz Amerike IZ STARIH ČASOPISA / R. M. Rilke : Pismo prijateljici Lu Salome / prevela Isidora Sekulić Jovan Pejčić: Rilke i Lu Salome Dejvid Maluf (1934) jedan je od najpoznatijih australijskih pisaca i dobitnik je mnogih nagrada. Studirao je književnost, predavao u Australiji, gde danas i živi. Počeo je kao pesnik i ostao pesnik. Opus: romani, zbirke pesama, zbirke priča, libreto za operu, autobiografija. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike. 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi ( 1967) Druga zbirka stihova (1970) Treća zbirka stihova (1972) Četvrta zbirka stihova (1974) Peta zbirka stihova (1978) Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982) Garderoba tame (1985), Područje ograničenog zadržavanja (1990) Ljudi za početnike (1997) Zoološke prodavnice (2001) Ja (2003) Cepka (2006) Njutnova pomorandža (2007) Odjek (2010) Francuski književnik, pesnik i dramaturg, Rejmon Keno (1903–1976) bio je član Bretonove grupe nadrealista od 1924. do 1929, a pisanju se posvećuje tokom tridesetih godina. U početku je radio je kao bankarski činovnik, profesor francuskog i novinar da bi proveo veći deo svog života radeći za izdavačku kuću Galimar, gde je počeo kao čitalac 1938. a kasnije postao i direktor Enciklopedije Plejade 1956. Svoj prvi roman objavljuje 1933. godine, koji je odmah dobio nagradu De-Mago zbog jezičke inovativnosti. „Stilske vežbe“, objavljene 1947. godine donele su mu veliku slavu, a slavni roman „Caca u metrou“ (koji je na srpski preveo Danilo Kiš), pojavio se 1959. da bi već sledeće godine doživeo filmsku adaptaciju u režiji Luja Mala. Čuvena pariska figura pedesetih godina, iz literarnog kružoka sa Sen Žermena, Keno je bio član Kolež patafizik, Udruženja matamatičara Francuske i akademije Gonkur. Erudita enciklopedijskog duha, suosnivač je i književne grupe Ulipo. Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 –Moskva, 3. avgust 2008) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.“ Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I–II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka „ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973–75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste „, 1986 do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu „krivicu“ nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pinčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini. MG47 (K)

Tematski broj u celosti posvećen TV serijama!!! GDE JE ŠTA Sanja Kovačević: ELEMENTA SERIALA MONTAŽA Sanja Kovačević: ESTETSKI KRITERIJI SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA Sanja Kovačević: UVJETI NASTANKA SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA UOKVIRIVANJE Džejson Mitel: KONTEKSTI I OGRANIČENJA SLOŽENOSTI Džejson Mitel: KONTEKST, OGRANIČENJA I KONCEPTI LIKOVA Adrijan Pejdž: POSTMODERNA TELEVIZIJSKA DRAMA Piter Dan: UNUTAR AMERIČKE TELEVIZIJSKE DRAME – KVALITET NIJE U PROIZVODU, VEĆ U EFEKTU KOJI ON IZAZIVA Gunhild Ager: NORDIJSKI NOAR – LOKACIJA, IDENTITET I EMOCIJE Eva Novrup Redval: PISCI, SHOWRUNNER-I I TELEVIZIJSKI AUTORI: IDEJE O JEDINSTVENOJ AUTORSKOJ VIZIJI Džejson Mitel: STUDIJE ŽANRA – IZVAN TEKSTA Alberto N. Garsija: MORALNA OSEĆANJA, ANTIJUNACI I GRANICE NAKLONOSTI Džejson Mitel: TRANSMEDIJSKO PRIPOVEDANJE Bret Mils: SAVREMENI SITKOM („COMEDY VÉRITÉ”) Robin Nelson: POJAVA „AFEKTA“ U SAVREMENOJ TELEVIZIJSKOJ PRODUKCIJI Džori Lagervej, Džulija Lejda i Dajana Negra: TELEVIZIJA U ŽENSKOM KLJUČU U DOBA NEIZVESNOSTI Kim Toft Hansen, Stiven Pikok i Su Ternbul (ur.): TIM OPASNIM EVROPSKIM ULICAMA – SAVREMENA PITANJA U EVROPSKIM TELEVIZIJSKIM KRIMINALISTIČKIM DRAMAMA Meri M. Dalton i Lora R. Linder: AMERIČKE HUMORISTIČKE SERIJE 2010-IH Konsepsion Kaskahosa Virino: USPON JUŽNOG NOARA – ŠPANSKA KRIMINALISTIČKA DRAMA I SAVREMENA TELEVIZIJSKA DRAMSKA PRODUKCIJA Mili Buonano: KAD LOKALNO POSTANE GLOBALNO – TRANSNACIONALNA DRAŽ ITALIJANSKE PRIČE O MAFIJI Mat Coler Sajc: KAKO JE KOMEDIJA PREOTELA DRAMI MESTO GLAVNOG TELEVIZIJSKOG ŽANRA NAŠEG DOBA Ešli Sejo: KAKO KAŽE TV: PRAVA ŽENA I KVALITETAN TELEVIZIJSKI SADRŽAJ Albert Oster: SAJNFELD – PREVAZILAŽENJE SVAKODNEVICE Itaj Harlap: POVRATAK NACIJE – FIGURA RATNIKA U SERIJI NA TERAPIJI (BETIPUL) Marija San Filipo: PORODIČNE VREDNOSTI U SERIJI TRANSPARENT – RASKRINKAVANJE MITOVA SITKOMA O RODU, SEKSU(ALNOSTI) I NOVCU Klodija Vasman: OSEĆANJA U SERIJAMA ZVEZDANE STAZE I SVEMIRSKA KRSTARICA GALAKTIKA – ŠTA NAS ČINI LJUDIMA Džejson Mitel: PRAŠINA U OČIMA – ZAŠTO NE VOLIM LJUDE SA MENHETNA Ijan Bogost: PROTIV AKA-FANOVA – O TEKSTU DŽEJSONA MITELA O LJUDIMA SA MENHETNA EKSPOZICIJA Sanja Kovačević: ŽICA – NAJBOLJA SERIJA SVIH VREMENA KOJU NITKO NIJE GLEDAO Maša Grdešić: SEKS I GRAD – (A)POLITIČNOST ŽENSKIH ŽANROVA Vule Žurić: REPRIZA KAO SUDBINA Danilo Lučić: BINDŽOVANJE KAO NOVI ESKAPIZAM ILI KAKO NEUMERENO GLEDANJE SERIJA MENJA STRUKTURU NARATIVA I NAŠE PONAŠANJE Binoj Kampmark: AMORALNA POTIŠTENOST – ŠTA LJUDI GLEDAJU TOKOM ZABRANE KRETANJA ZBOG KORONAVIRUSA Zorana Simić: ODRASTANJE U PLAVOM I SIVOM – O SERIJI MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA Dajana Milovanov: RECI MI KAKO DA ŽIVIM I VOLIM Maša Seničić: UNUTRA SU NORMALNI, NORMALNI LJUDI Vladimir Arsenić: VIŠE PRAVI, NEGO DETEKTIV Ivan Antić: NETFLIKS DO KASNO U NOĆ Dinko Kreho: PREVARANTI, PROROCI I DIVOVSKI ROBOTI DIJALOG Dejvid Milč i Pam Daglas: RAZGOVOR SA DEJVIDOM MILČOM Krejg Mazin i Kristina Radiš: NA TELEVIZIJI JE SCENARISTA GLAVNI Krejg Mazin i Fred Topel: NISAM ŽELEO DA SE IKO OSETI UGODNO Krejg Mazin i Kimberli Riči: BILI SMO OPSEDNUTI AUTENTIČNOŠĆU Đorđe Milosavljević i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM SERIJE TAJKUN Petar Mihajlović i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM FILMA I SERIJE JUŽNI VETAR SVETLA KOMORA Bojana Karavidić: OTKAZANO

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

časopis `OK` br. 9 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 9. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 9 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: MANIC STREET PREACHERS. Sadržaj: VROOM, BLOCK OUT, VELIKI PREZIR, INSTANT KARMA, VElja Miljanovićm, Phoenix, Red Snapper, Talvin Singh, MANIC STREET PREACHERS; SUNSHINE, VAN GOGH, BILJA KRSTIĆ... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br5 (septembar 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strana, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 5. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 5 (septembar 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: THE VERVE. Sadržaj: NEOČEKIVANA SILA, INTRUDER, CLASH, IRFAN MUERTES, BIOSKOP... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.