POSTE DE RADIO AMETTEUR A ONDES COURTES BELGRADE PROGRAMME DES EMISSIONS BELGRADE - BUREAU CENTRAL DE PRESSE Radio Beograd , program kratkih talasa za 1937. godinu , ukoriceno vise brojeva , svaki oko 15 strana Izuzetno , kapitalno i retko antikvarno izdanje , program na francuskom jeziku (ima i delova na srpskom i engleskom) Obuhvacen period od 31 januara do 19 juna 1937. godine Bogato ilustrovan , dosta znacajnih starih fotografija i tekstova iz tog doba , politika , kultura , umetnost , narodni obicaji Ocuvana veoma dobro za ovu starost , kao na slici , pecat , potpis radio beograd , program radio beograda , istorija radio beograda , beograd iz tridesetih godina , beograd pre drugog svetskog rata , kraljevina shs , srba hrvata i slovenaca , kratkotalasna radio stanica retke antikvarne knjige kraljevina jugoslavija ŠIF398 sn

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergeje Vornov - Presadjivanje Semnika (ogledi podmladjivanja) Serž Voronov (rus. Sergej Abramovič Voronov, transkribovan Sergej Abramovič Voronov; * pre 10. jula 1866. u blizini Voronježa, Rusko carstvo kao Samuel Voronoff; † 3. septembra 1951. u Lozani, Švajcarska) je bio francuski hirurg ruskog porekla i pionir oblast ksenotransplantacije. Serž Voronov je rođen kao Samjuel Voronov pre 10. jula 1866. godine (na dan njegovog obrezivanja u ruskoj sinagogi). Sa 18 godina, Voronov je emigrirao u Francusku da studira medicinu u Parizu. Godine 1895. postao je francuski državljanin. Budući nobelovac Aleksis Karel bio je jedan od njegovih učitelja, a kasnije i prijatelj. Od 1896. do 1910. Voronov je radio u Egiptu kao lični lekar na dvoru Hediva. Tamo je smatran jednim od pionira moderne medicine.[2] Između ostalog, proučavao je dvorske evnuhe, koji su kastrirani u detinjstvu. Otkrio je da kastracija osim seksualnih efekata ima i druge efekte na skelet, mišiće, nervni sistem i psihički razvoj. Ove studije će u velikoj meri uticati na njegov kasniji rad.[3] Kada se 1910. vratio u Francusku, Voronov se uključio u transplantacije, po uzoru na Karela. Prvo je presađivao jajnike i štitne žlezde, tokom Prvog svetskog rata vršio je i transplantaciju kostiju. Voronov je bio veoma bogat i osnovao je sopstvenu istraživačku laboratoriju na renomiranom College de France, koju je sam finansirao kao i druge svoje istraživačke institucije. Počeo je da se specijalizuje za transplantaciju testisa. Voronoff je bio impresioniran uspehom transplantacije štitne žlezde i želeo je da postigne „nespecifičnu revitalizaciju“ transplantacijom testisa.[4] Voronoff je izvršio preko pet stotina transplantacija testisa kod ovaca, koza i bikova. Preneo je testise sa mladih životinja na stare životinje. Otkrio je da se vitalnost starih životinja povećala. Zatim je 1920-ih radio sa implantatima testisa majmuna. Ohrabren rezultatima „podmlađivanja“ kod raznih vrsta, 12. juna 1920. godine, prvi put je pacijentu ugradio isečene testise šimpanze u skrotum. Tanke rezine treba da promovišu spajanje ksenotransplantata sa tkivom pacijenta. Godine 1926. objavio je knjigu Proučavanje starosti i moj metod podmlađivanja o svojim transplantacijama i (navodnim) postignutim uspesima.[5] Do 1930-ih, Voronoff je izvršio preko 500 transplantacija. Širom sveta — posebno u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Čileu i Indiji — broj takvih intervencija se meri hiljadama. S vremena na vreme, potražnja za šimpanzama i babunima, čiji su testisi korišćeni za transplantaciju, teško je mogla da se zadovolji. U Engleskoj, gde je vivisekcija u to vreme bila strogo zabranjena, testisi su presađivani sa leševa. U Austriji je Eugen Steinach radio na varijanti Voronoffovih transplantacija.[6] Voronoff je izgradio specijalnu kuću za majmune u Mentonu. Kasnije je takođe transplantirao jajnike majmuna (neuspešno) ženama da bi sprečio menopauzu.[7][8] Na Međunarodnom kongresu hirurga u Londonu 1923. godine, kome je prisustvovalo preko 700, Voronovov rad na „podmlađivanju staraca“ je prepoznat.[9] Kada se efekti koje je Voronoff obećao nisu materijalizovali kod pacijenata – kratkoročni uspesi koji se danas primećuju u suštini se pripisuju placebo efektu – Voronovljev metod transplantacije je izašao iz mode i uglavnom je zaboravljen.[10][11] Nekoliko godina kasnije, kada je testosteron identifikovan kao aktivna supstanca u testisima, ponovo su proklijale nade u revitalizaciju i podmlađivanje muškaraca. Voronov se kockao da će otkriće testosterona potvrditi njegove teorije. Međutim, očekivani efekat se nije ostvario. Testosteron nije produžio životni vek ispitivanih životinja. Zbog pleiotropnog dejstva testosterona, slučaj je suprotan. Voronov je tražio sumu od 100.000 zlatnih franaka po intervenciji...

narodne satiricno-zanimljive PODRUGAČICE skupio ih po boki ktorskoj,crnoj gori,dalmaciji,a najvise po hrcegovini Vuk vitez Vrčević u dubrovniku 1883 meki povez, str.142 Vuk Vrčević (Risan, 26. februar 1811 – Dubrovnik, 13/25. avgust 1882) je bio sakupljač narodnih lirskih pjesama i saradnik Vuka Karadžića. Njegovi originalni radovi, kao i sakupljene narodne umotvorine objavljeni su u petnaestak posebnih knjiga. Vuk Vrčević se rodio u Risnu 26. februara 1811 od oca Stefana i majke Tode. Otac Stefan je bio pisar i učitelj u Risnu, pa je prvo obrazovanje (italijanski jezik i matematiku) Vuk Vrčević dobio je od svog oca. Kao dječak je radio i pomogao svom ocu u opštinskoj pisarnici. Poslije jedne svađe sa ocem, prešao je u Budvu. Tu je počeo da se bavi trgovinom i naučio je njemački jezik. Novi crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš mu je ponudio posao vladičinog pisara na Cetinju, ali Vrčeviću roditelji nisu dozvolili da stupi u vladičinu službu. Upoznao se sa Vukom Karadžićem 1835. prilikom Karadžićeve posjete Crnoj Gori. Od tada se dopisivao i sarađivao sa Karadžićem na sakupljanu narodnih lirskih pjesama. Bio je trgovac, opštinski pisar i učitelj u Budvi, Grblju, rodnom Risnu i Kotoru. Godine 1836. Vuk Vrčević na poziv vladike Njegoša došao u manastir Maine gdje je prepisivao djelo Njegoševo „Slobodijadu“ koje je Njegoš namjeravao posvetiti ruskom prestolonaslijedniku Aleksandru. Svoje prvo djelo Vuk Vrčević je štampao 1839. godine u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Godine 1852. Vuk Vrčević na Cetinju je posta sekretar knezu Danilu Petroviću. Pored sekretarskog posla knez Danilo ga je odredio i za svog učitelja za italijanski jezik. Vrčević je od 1855. do 1861. radio u Zadru kod guvernera Lazara Mamule. Od 1861. godine postavljen je za austrijskog vicekonzula u Trebinju. Sarađivao je sa Lukom Vukalovićem za vrijeme buna u Hercegovini. Bio je saradnik novina Crnogorac i Glas Crnogorca. Poslije austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, konzul u Trebinju nije bio potreban Austro-Ugarskoj, pa se Vrčević penzionisao i prešao da živi u Dubrovnik do kraja života. Umro je 13/25. avgusta 1882. godine u Dubrovniku. Vrčević je bio počasni član Srpskog učenog društva od 16. februara 1868. godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila i ordena austrijskoga Franje Josifa.

Izuzetno retko u ponudi. Spolja kao na slikama, unutra ima fleku u gornjem desnom ćošku, ništa strašno (v. sliku), dobro očuvano. Sjajna naslovnica nepoznatog autora iz 1946. godine. Poezija, posvećena izgradnji i graditeljima omladinske pruge Brčko – Banovići. Vrlo retko u ponudi. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Poema o pruzi / Gvido Tartalja Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Beograd : NOPOK, 1946 (Beograd : `Omladina`) Fizički opis 27 str. ; 20 cm (Broš.) Napomene Tiraž 4.000. Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N)

Lokomotive Opšti deo V.Farmakovski, D.Vitas ,sa 278.slika *2564*05-2021 ilustrovana sa 278.slika , lokomotive-tipovi, sklopovi i delovi lokomotive Vladimir Farmakovski , Dušan Vitas autori Izdavač : Zadužbina Luke Trebinjca 1941.g. Povez : tvrd,ćírilica,Stranica: 303.,,ilustrovana sa 278.slika , format: 24,5 x 17,5 cm, težina 650.grama stanje: korice tvrde-vrlo blage promene ,stranice uredne i očuvane maksimalno dobro-nema ispisivanja iz sadržaja: - poglavlja- 1.- Diferencijalna jednačina za kretanje voza 2.-. Vučna sila Lokomotive 3.-Otpori pri kretanju voza 4.-Potrošnja Pare, Vode i Goriva 5.- Voz u Kretanju 6.- Kretanje voza pri Kočenju 7.- Izbor glavnih dimenzija Lokomotive 8.-Parne Lokomotive Visokog Pritiska 9.- Lokomotive sa pomoćnom Parom mašinom i Lokomotive sa posebnim pogonom vratila 10.- Parne Lokomotive bez Vatre 11.- Turbo Lokomotive 12.- Lokomotive `VELOX` 13-Lokomotive sa sabijenim vazduhom 14.-Lokomotive sa Dizelovim Motorima 15.-Računanje vremena vožnje 16.- Dinamika lokomotive 17.- Lokomotive u Krivini 18.- Ekonomika Lokomotive 19.-Ispitivanje Lokomotiva -TABLICE sa glavnim dimenzijama lokomotiva Vladimir Farmakovski (Simbirsk, 21. oktobar 1880 — Beograd, 5. jun 1954) je bio mašinski inženjer, konstruktor lokomotiva, univezitetski profesor, osnivač i upravnik Mašinskog instituta SAN i prvi redovni član Srpske akademije nauka (SAN) iz redova inženjera. Radna biografija Radio je u mornarici, industriji i na železnicama 1906. i 1907, zatim kao konstruktor lokomotiva u Hanomagu (Hanover), pa ponovo na železnicama u Rusiji. U periodu 1909—1920. je bio docent, a potom profesor na Politehničkom institutu u Kijevu. Bio je osnivač a od 1947. i upravnik Mašinskog instituta SANU kao dopisni član, a 1948. je izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Prokletstvo : drama u četiri čina / Andrija Milčinović i Milan Ogrizović ; s prologom A. G. Matoša RETKO!!! U Zagrebu : C. Albrecht, 1907 VII, 72 str. ; 24 cm Prolog: str. III-VII. extra retko, ima po jedan primerak samo u 4 biblioteke u Srbiji knjiga je očuvana kao na slikama, nedostaju originalne korice Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Milčinović, Andrija, hrvatski književnik (Sisak, 10. XI. 1877 – Zagreb, 28. IX. 1937). Gimnaziju završio u Karlovcu, radio kao učitelj. Dvije je godine studirao dramaturgiju u Hamburgu i Münchenu. Među ostalim, neko je vrijeme bio ravnatelj kazališta u Skoplju i Osijeku. Kao tipičan predstavnik hrvatske moderne pisao je većinom kraće prozne oblike, osobito crtice s elementima simbolizma. Samostalno je izdao tri knjige novela i crtica (Zapisci, 1900; U areni, 1913; Mali ljudi, 1919). Knjigu Pod branom (1903) objavio je sa suprugom Adelom Milčinović, te u nju uvrstio svoju oveću novelu Nejačići, koja psihološkom analizom iscrtava lik tipičnoga hrvatskog intelektualca, iznimna ali unaprijed poražena. Pisao je i kritike iz područja likovnih umjetnosti, književnosti i kazališta. Njegov interes za kazalište kulminira u povijesnoj drami Prokletstvo (1907), nastaloj u koautorstvu s M. Ogrizovićem, koja prikazuje pobunu srednjovjekovnoga zagrebačkoga sudca majstora Tome protiv samovoljne vlasti kaptolskoga klera. Matoš, Antun Gustav

Каменко Суботић: МОРСКИ ГАЛЕБ Штампарија ЗАСТАВА, Нови Сад, 1927(1926?) год. Меки повез, 99 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ `Др Каменко Суботић (Вуковар, 9. септембар 1870 — Нови Сад, 14. октобар 1932) био је српски књижевник, новинар, историчар и библиотекар. Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, Прагу и Грацу, где је и докторирао. радио у библиотекама и Царском архиву у Бечу (1895-1896). Од младости се бавио новинарством. У Загребу уређивао Омладину (1894-1895), а током студија у Прагу издавао је Српско цвеће (1904-1905). У периоду 1904-1906. године уређивао забавни месечник Илустровани гласник, испрва у Прагу, а потом у Новом Саду. Из Чешке се преселио у Нови Сад 1905. године. За кратко време покренуо два листа: Новости (1905-1906) и Новосадске новине (март-септембар 1907). У октобру 1907. прелази у Београд, где је сарађивао у Београдским новинама и био дописник немачких (Die Zeit, Wochige Zeitung) и чешких (Lidové noviny, Národní politika) листова. У Војводину се враћа 1912. године. За време Балканских ратова објављивао Илустровану ратну хронику. Потом сарађује са листом радикалских дисидената Српство и оснива Српски свет (1913-1914). Након завршетка Првог светског рата био је један од обновитеља и организатора Српског народног позоришта у Новом Саду. У овој установи обављао је дужност драматурга, секретара (у два наврата, 1918-1919. и 1925-1926.) и председника (1924-1925.) Друштва за СНП. Од 1920. до 1922. уређивао је недељни лист Дунав, у кoме је као дисидент Радикалне странке заступао идеје Стојана Протића о државном уређењу. Последњу деценију живота провео на функцији библиотекара Матице српске (1922-1932). Обављао је и послове секретара Матичиног Књижевног и Научног одељења, а 1923. му је поверено уређивање 101. књиге Летописа Матице српске. Као библиотекар покренуо је Културни пресбиро, обавештавајући јавност о културним догађањима у Војводини, а нарочито у Матици српској.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

U dobrom stanju, 1. izdanje sa posvetom autora Zvezdani hlad / Janko Tufegdžić ; [naslovni list radio St. Čalić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1929 Izdavanje i proizvodnja [S. l.] : Književni polet, 1929 (Ruma : Štamparija Emila St. Pušića) Fizički opis 44 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Čalić, Stevan, 1892-1943 = Čalić, Stevan, 1892-1943 Tufegdžić, Janko, 1907-1944 = Tufegdžić, Janko, 1907-1944 *** Janko Tufegdžić izgubio se u bespućima i bludnjama. To nisu bespuća i bludnje iz prve njegove knjižice pesama, koju je objavio 1928, u Beogradu (Bespuća i bludnje), pošto je tek jedva prevalio dvadeset godina (Tufegdžić je rođen 1907), i sa rečima Miloša Crnjanskog, na prvoj stranici: »A mir, sve je mir, kad raspem što je bilo / i prislonim glavu na ono što me čeka «. To su bespuća i bludnje zemlje ubistva i krađe, čije jezivo buđenje je ovaj pesnik, u samo predvečerje valpurgijske noći fašizma, naslutio, sa jezom: Zemlia ubistva, zemlja krađe i paljevine se budi. (Zdravica), ali koja zemlja je, u tom jezomornom svom buđenju, odnela i njega samoga: za vreme rata i revolucije, Janko Tufegdžić , koji je 1938. pokušao sa radnicima i seljacima Španije i sveta da oplače smrt Garsije Lorke, našao se u odredima kontrarevolucije Draže Mihailovića. Kao šef propagande Cersko-majevičke grupe korpusa, uređivao je (od proleća 1941) šapirografisane listove Glas Cera i Uljez: koji su četničko klanje srpskih rodoljuba l komunista u Mačvi pratili stihovanjem parole »naše vreme ide« i obećanjem klanja »od Nemca pa sve do Hrvata«: »Naše vreme ide, I već kuca na vrata: I klaćemo, od Nemca, pa sve do Hrvata«. (...) U tome »smušeniju« svi su izvori poslednje Tufegdžićeve poezije; ali u njemu su i sva njena ograničenja . U njemu je ona nerazgovetnost, ali i ona dvosmislenost koje je, kao nekakvo kolebanje, nepogrešno osetio Đorđe Jovanović, prikazujući Nevidjive bitke: » Čim Tufegdžić pokuša da ukaže na snage kojim želi da prevaziđe svoje malaksalosti, pesnički je daleko manje ubedljiv ili je čak sasvim neubedljiv. Jer on te snage oseća veoma mutno, shvata ih veoma neodređeno. Daleko sam od pomisli da prebacim Tufegdžiću što peva o narodu srpskom i o Srbiji, ali hoću i moram da istaknem da u Tufegdžićevim stihovima i srpski narod i Srbija veoma često postoje samo u rečima čiji je smisao u najmanju ruku dvosmislen. Kada Tufegdžić peva o Srbiji ne oseća se jasno kojoj se Srbiji obraća: da li ,Srbiji` Dragiše Vasića ili pravoj Srbiji? Izjasniti se protiv ‘zlih volšebnika`, istaći da se ne srne pasti za tuđe nego za svoje snove, ne može da deluje ubedljivo, ni poetski ni na ma koji drugi način, jer u Tufegdžićevim stihovima su i ,zli volšebnici` i ,svoji snovi` toliko nerazgovetni da se sa sigurnošću ne srne poverovati da li se zaista radi o pravim našim snovima. I kao pesnik i kao Srbin J anko Tufegdžić je dužan da se otarasi ove dvosmislenosti. Desi li se da, svesno ili ne, pođe za ,zlim volšebnicima`, neće biti ni dobar Srbin, ni pesnik uopšte. Volimo Srbiju, ali je baš zato branimo i lečimo od šovinističkih nakaznosti kojim neki hoće da je unakarade i zagade! « - To su reči opomene, ali to su i proročanske reči; nije bila potrebna ni godina dana pa da one budu potvrđene , jezivo (jer u Tufegdžiću je bilo pesnika): kao da ih uopšte nije ni čuo, ovaj bludni sin koji je sanjao da bude dobar kao cvet na ivici ponora, ali koji je govorio samim glasom ponora tradicionalizma o »zatrovanoj krvi« i »odrođavanju«, u »noć ( ... ) mrtvijeh ura« našao se na strani »zlih volšebnika«, - na strani koljačke » `Srbije` Dragiše Vasića«. - Radomir Konstantinović, Biće i jezik **** Janko Tufegdžić (Šabac, 1907 – novembar 1944) bio je srpski i jugoslovenski književnik i novinar, profesor jugoslovenske književnosti, rezervni pešadijski kapetan II klase Jugoslovenske vojske i šef propagandnog odseka Cersko-majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Rođen je 1907. godine u Šapcu, kao sin badovinačkog sveštenika Dragolјuba Tufegdžića i Perside Veselinović, kćerke književnika Janka Veselinovića, pisca kultnog istorijskog romana Hajduk Stanko. Završio je studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Primlјen je u Udruženje srpskih književnika 1928. godine. Iste godine, izlazi i njegova prva zbirka pesama pod nazivom Bespuća i bludnje. Već naredne godine, izlazi i njegova druga zbirka pesama Zvezdani hlad. Radio je kao novinar lista Pravda do 1938. godine, a bio je i urednik Ošišanog ježa i stalni dopisnik Politike. Sprijatelјio se sa Milošem Crnjanskim u vreme sukoba sa književnom levicom, koji je vodio preko časopisa Ideje. ****

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Naslov: Kristof Kolumbo i otkriće Amerike : sa 51 slikom i geografskom kartom Kolumbovih putovanja Uredio: Juraj Carić Izdavač: Zagreb : naklada Matice hrvatske Godina izdanja: 1892. Pismo: latinica Br. strana: 237 ; ilustr. Format: 22 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana iako je stara preko 130 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su spojeni međusobno i sa koricama; na predlistu (praznom) sitno ispisan stari potpis bivšeg vlasnika i još jedan sitan zapis; dva lista su zacepljena; korice su izuzetno lepe, čak su možda i lepše nego na slici, minimalno su pohabane u vrhu i u dnu rikne od pomeranja po biblioteci. Tekst je na hrvatskom jeziku. Prvo izdanje! O autoru: https://hr.wikipedia.org/wiki/Juraj_Cari%C4%87_(pomorac) Juraj Carić (Svirče, 5. siječnja 1854. – Jelsa, 5. travnja 1927.), hrvatski je istraživač, pomorac praktičar i znanstveni radnik... Tisak Karla Albrechta u Zagrebu Knjigu je ukoričio Ivan Schneider: Odlika je knjiga Matice hrvatske je povjesna pouzdanost, čitkost i lijepa oprema o kojoj se brinuo K. Albreht, koji je zajedno s tiskarom Fiedlerom tada držao Sveučilišnu knjižaru Franje Župana, kojoj je bilo povjereno rasparčavanje svih Matičinih knjiga. Knjige su uvezivane u Ivana Schneidera, koji u Zagrebu djeluje od sredine 19. stoljeća (1856). On je prema želji naručilaca radio više tipova uveza. Naručilac je mogao izabrati boju platna, tip uveza, ukrasa i tiska na koricama, u jednoj ili u više boja, s vinjetama, zlatotiskom i slično. Uvezi su izvedeni po najboljim tadašnjim europskim uzorima te su se knjige Matice hrvatske mogle natjecati s najboljim europskim knjižnim proizvodima. Schneiderovi se uvezi odlikuju velikim izborom odličnih presvlačnih platna: sive, crvene i plave boje; okvir je obično simetričan, klasicistički u više boja ili tonova. Ime autora i naslov djela tiskan je zlatotiskom, različitim tipovima slova, u skladu s onodobnim ukusom. Obično donji dio knjige resi neki florealni motiv: kitica ruže s otvorenim cvjetovima i istaknutim pupoljcima i listovima koji se s nogu knjige penju prema sredini. U knjige je knjigoveža ulagao i ceduljicu s pozivom kupcima da u njega mogu uvezati knjige po svojoj želji. Ivan Schneider izlagao je svoje uveze u Parizu gdje je dobio i odlikovanja. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Kristifor Kolumbo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 13. str. Retko u ponudi! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940). Mirko Kus Nikolajev bio je iz političkih razloga skoro pet desetljeća prešućivan, pa je ostao skoro nepoznat njegov znanstveni i stručni radovi iz etnologije, muzeologije, antropologije, sociologije, kao i njegov životopis. Diplomirao je prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, gdje je 1924. i doktorirao. U zagrebačkom Etnografskom muzeju (1925.–1933.) vodio je izvaneuropsku zbirku, te objavio niz radova iz područja etnologije, etnografije, muzeologije, antropologije i sociologije. U međuratnom razdoblju bio je podjednako kritičan prema fašizmu i komunizmu. Komunisti su ga smatrali protivnikom – trockistom, a kao ljevičar 1933. otpušten je iz državne službe i uhićen 1940. Dolaskom ustaša na vlast 1941. više puta je uhićen, ali se kasnije uspio zaposliti u knjižnici Glavnog ravnateljstva za promidžbu vlade NDH. Nastavio je objavljivati radove iz etnologije i sociologije, koji su poslije sloma NDH okarakterizirani kao fašistička sociologija. Zato je osuđen na jedanaest godina zatvora s prisilnim radom i pet godina gubitka građanskih prava. Na intervenciju američkog pisca i socijalista Uptona Sinclaira pušten je 1951. iz logora.

Autor - osoba Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Дошљаци : роман / написао Милутин М. Ускоковић Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Београд : Српска књижевна задруга, 1910 (Београд : `Давидовић`) Fizički opis 288 стр. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Српска књижевна задруга ; 128 ISBN (Картон) Napomene На насл. стр. : Ово је дело награђено на последњем конкурсу Српске Књижевне Задруге. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

53150) NAŠE TAMNOVANJE , Miroljub Bogić , Tuzla 1938 , Prva jugoslovenska borbena đačka organizacija (Tuzla) , Djelatnost , 1914 , Sarajevski atentat , Memoari. Miroljub Bogić je pseudonim Jezdimira Dangića. Predgovor o srpskim đačkim udruženjima u Tuzli od 1908-1914 godine / Božidar M. Tomić: str. V-XLV. Jezdimir Dangić (Bratunac, 4. maj 1897 — Sarajevo, 1947) je bio pravnik, žandarmerijski oficir, komandant u činu majora jedinice Dvorske žandarmerije, koja je bila zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice, njihovih objekata kao i vladinih ministara i zdanja u Кraljevini Jugoslaviji. Major Dangić je u Drugom svetskom ratu bio načelnik Кomande Istočne Bosne i Hercegovine Jugoslovenske vojske u Otadžbini i vođa Srpskog ustanka od avgusta 1941. do aprila 1942. godine u Istočnoj Bosni koja se tada nalazila u sastavu NDH. Rođen je u Bratuncu 1897. godine, kao svešteničko dete. Još kao đak tuzlanske Gimnazije i pripadnik revolucionarne omladine „Mlada Bosna“ osuđen je na tri i po godine zatvora zbog veleizdaje Austrougarske. Кaznu je odrobijao u Tuzli i Zenici, u vreme trajanja Prvog svetskog rata. Posle rata, studirao je pravne nauke i radio u tuzlanskom kraju kao policijski činovnik i rezervni konjički potporučnik. 3. januara 1928. godine preveden je u aktivnu žandarmerijsku službu, sa činom žandarmerijskog potporučnika. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Glad i tamnica`. Za vreme Aprilskog rata 1941. Dangić je bio komandir Dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II od Beograda do Nikšića.Major Dangić je izbegao zarobljavanje od strane Nemaca, i uskoro preko braće Todorovića, aktivnih generalštabnih majora, stupio u vezu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na Ravnoj gori. Po formiranju JVuO, general Mihailović mu daje zadatak da formira korpusne grupe na prostoru istočne Bosne, a zatim ga je stavio za komandanta korpusa istočne Bosne. Nemački specijalni agenti službe Abvera su pronašli Dangića u mestu Rogačica blizu Bajine Bašte i u noći 11. i 12. aprila 1942. ga zarobili na spavanju. Dangić je po naređenju nemačkog komandanta Jugoistoka poslan u zarobljenički logor Strij u okupiranoj Poljskoj. Кao zatočenik logora ostao je sve do početka Varšavskog ustanka u avgustu 1944. Pod zapovedništvom generala Bora Кomorovskog služio je kao komandant pešadijske brigade za oslobođenje Poljske od Nemaca. Кao i mnoge poljske oficire, Sovjeti su ga zarobili i odveli u zatvor Lubjanka u Moskvu. Nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa nove Jugoslavije i zemalja antifašističkog bloka, major Dangić je izručen jugoslovenskim vlastima da mu bude suđeno za izdaju zemlje. Suđenje majoru Jezdimiru Dangiću je počelo februara meseca 1947. pred Vojnim sudom 3. armije u zgradi današnjeg poslovnog centra Skenderija u Sarajevu. Dangić je izveden pred sud pod optužbama da je pomagao četnički pokret Draže Mihailovića, da je vršio masovne zločine, da je sarađivao sa kolaboracionom vladom Milana Nedića, da je sarađivao sa italijanskim i nemačkim okupatorima i za izdaju zemlje. Osuđen je na smrtnu kaznu i istog meseca streljan. tvrd povez, format 13,5 x 20 cm , ćirilica, posveta grafitnom olovkom na predlistu , potpis grafitnom olovkom na naslovnoj strani , ilustrovano , XLV + 270 strana +4 lista sa ilustracijama , , nedostaje ilustrovana naslovna strana, ostatak knjige kompletan

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo uredno! „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1910. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. Državni službenik je postao 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kada se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, a proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana pisao je i dramska dela. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio je 1902, gde je prvi put u književnom delu koristio vranjski izgovor, što je izazvalo izrazite književne kritike. Jednog od najpoznatijih srpskih romana, Nečistu krv, objavio je 1910. Godinu dana kasnije postao je predsednik Udruženja književnika Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata je radio u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. u Beogradu. Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba. U njegovu čast se u Vranju svake godine priređuje manifestacija Borina nedelja, kao i Borini pozorišni dani. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. u Vranju, iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju.[1] Njegov otac, Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[2] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka, Vaska, 1. marta 1883.[2] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[traži se izvor] Brigu o Borisavu preuzela je njegova baba Zlata. Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom” Vranju.[1] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[3] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na onaj svet, Tetka Zlata). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[2] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/89. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije.[3] Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i drugih, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Borisavu Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Stankoviću zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[3] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[4][1] Somborski golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svoga jedinca, sa potpisom Borko.[5][2] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Na onaj svet, 1896[6] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[traži se izvor] U Brankovom kolu izlazi pesma Počuj pesmu 1896. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću[1] lokalnom svešteniku.[traži se izvor] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (Đurđev dan, Prva suza, U noći, Stanoje, i Uvela ruža). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[4] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda, treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima „pozorišna igra u četiri čina”. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[7] Devetog maja 1901, postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnim u Srbiji”. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku Rista bojadžija, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[8] Sve do 1913, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[9] U ratnim periodima Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[10] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake „kako bi se mogla proveriti vrednost dela”. Pomoć nije dobio i daje „književni oglas” za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[11] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[12] Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima”, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je vlada prešla sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja, određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz manastira Studenice prema Peći.[12] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[13] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i „kao poluinternirani” zadržan je u logoru Derventa. Ovde je napisao skicu Ludi Rista iz ciklusa Božji ljudi.[10] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog upravnika za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske Beogradske novine, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[10][13] Sarađivao je od 1916. do završetka rata.[12] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917, dok je zbirka novela pod naslovom Vrela krv objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje Biblioteke jugoslovenske književnosti. U kalendaru CMK, glavne vojne uprave u Srbiji, objavljuje pripovetku Crveni krst. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[10] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene Pod okupacijom u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[14] Godine 1921. objavljuje pripovetku Njegova Belka, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.[15] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[13] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku Moji zemljaci.[15] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[10] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Preminuo je u svojoj kući na Dorćolu, 21. oktobra 1927. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[16] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[10] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. U jednom intervjuu, njegova unuka Zorka je rekla:[17] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrebna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju. Mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Za više informacija pogledajte: Borina nedelja, Borini pozorišni dani i Stari dani Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora”, a mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja.[18] Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (gimnazija, osnovana 1881, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana”, poslastičara „Koštana” u centru grada i tako dalje).[18] Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja” (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani” i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića.[19] Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću.[20] Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja”.[18][21] Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti, uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba.[22] Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. Prošlost Vranja, grada na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira, je u mnogim izvorima opisana kao ispunjena burnim događajima. Do 1878. godine, Vranje je bilo pod vlašću Osmanskog carstva, kada je položaj grada privlačio višu otomansku klasu da se u njemu nastani. U to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami.[18] Trgovci u Vranju su trgovali prekog granice, sarađivali sa otomanskim vlastima i govorili turski i arapski jezik. Nakon oslobođenja Vranja 1878, muslimani se masovno iseljavaju, a džamije i druge turske građevine su uglavnom razorene. U sudaru starih i novih vrednosti, ugledne gradske trgovačke porodice su propadale. Bora Stanković je u svojim delima opisao taj period, od 1878. do 1910, sa svim kontrastima starog i novog, sa zamenom starog života novim.[1] Stanković je retko posećivao Vranje, niti je poznato da je ikada posetio ijedno selo u okolini. Nije najbolje poznavao neke činjenice, kao na primer, geografski položaj naselja i objekata u samom gradu ili običaje koji su postojali. Ipak, on je bio vezan za Vranje snažnim emocijama i gotovo sva njegova dela su vezana za Vranje i okolinu. Sa očiglednom nostalgijom je opisivao „stare dane” i nekadšnji život u Vranju (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900, nosi naziv Stari dani). Stanković je i sam govorio da su njegovi likovi bazirani na pričama koje je slušao, i da je spakao više ljudskih sudbina u pojedine likove, da bi postigao punoću i umetničku zaokruženost. I pored svega, mnogi etnografski i fokloristički radovi identifikuju sadržaje njegovih dela kao neospornu vranjsku tradiciju, kao realan opis života u Vranju na kraju 19. i početku 20. veka.[1][23] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, „više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas”. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti, navodi Skerlić.[24] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, uoči ne znam kog ispita.” Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava”, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[25] „Borin pripovedački diskurs, njegov ’južni stil’, ’vranjanski stil’, nosi u sebi taj napor da deo reči dođe do onoga što ne može da progovori“, navodi Jerkov.[26] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[27] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[28] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[29] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića.[30] On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.[31] Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[31] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici.[31] Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim...

odlično stanje neke stranice još nisu rasečene znači NEKORIŠĆENA KNJIGA samo ima potpis prethodnog vlasnika Dvadeset reportaža / Petar Mihočević ; ilustracije Andrije Maurovića Mihočević, Petar Zagreb : Tisak Jugoslavenske štampe, [1939] Andrija Maurović (1901 — 1981) je bio jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Prva izložba 1.2 Studije 1.3 Profesionalac 1.3.1 Zlatno doba: 1935—1941 1.3.2 Drugi svetski rat 1.3.3 Na ivici ponora 2 Opus - bibliografija 3 Smrt 4 Priznanja 5 Napomene 6 Reference 7 Knjige kao izvori 8 Vidi još 9 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba[uredi | uredi izvor] Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije[uredi | uredi izvor] Kraće vreme (1921./1922.) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac[uredi | uredi izvor] Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941[uredi | uredi izvor] Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[traži se izvor] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952.) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954.) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961.) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966.) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora[uredi | uredi izvor] `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[1] Opus - bibliografija[uredi | uredi izvor] Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul`. ISBN 978-953-98075-7-1. koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt[uredi | uredi izvor] Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj. Priznanja[uredi | uredi izvor] Kulturno društvo klub devete umetnosti iz Ljubljane (Vošnjakova 4.) je 1978. godine ustanovio nagradu `Andrija` Zagrebačko nevladino udruženje `Art 9`, koje okuplja strip crtače, scenariste, kolekcionare, istoričare i stripofile, ustanovilo je 2009. godine nagradu `Andrija Maurović` koja se dodeljuje hrvatskim strip autorima za životno delo. Napomene[uredi | uredi izvor] Na internetu se često provlači netačan podatak o međusobnoj vezi Andrije Maurovića i Vlaha Bukovca. Za magazin `Start`[1] (br. 163, 23. april 1975.) Maurović je dao intervju (`Život uložen u strip`) u kojem je rekao: `Kada sam došao na Akademiju, moj profesor aktova Vanka silno me poštivao i jednom me upitao gdje sam prije studirao. Tada sam izrekao prvu umjetničku laž. Slagao sam da sam učio u Vlaha Bukovca, koji je tada bio profesor u Pragu. Vanka mi je odgovorio da je to vidljivo iz mojih radova. I kovačić me cijenio. Bilo mi je vrlo žao kad sam morao otići s Akademije jer sam se uzdržavao od svoga rada`. Vlaho Bukovac je od 1903. godine, pa do svoje smrti 1922. godine, radio i živeo u Pragu. Reference[uredi | uredi izvor] ^ `Magazin Start` Knjige kao izvori[uredi | uredi izvor] Aleksandr Vojinović `Andrija Maurović: Prorok apokalipse`. (Izdavač `Profil internacional`. Zagreb: 2007. ISBN 978-953-12-0636-5.) Andrija Maurović: Poznato i nepoznato (Galerija `Klovićevi dvori`. Zagreb: 2007. ISBN 978-953-271-000-7.). Strip album `Majstori jugoslovenskog stripa`. Predgovor Veljko Krulčić `Andrija Maurović - Nepretenciozni genije`. (`Istarska naklada`, Pula 1986.) Strip album `Maurović`. Predgovor Darko Glavan `Andrija Maurović - od umetnosti do stripa i natrag` (NIRO Dečje novine, Gornji Milanovac 1983.) `Kandaul, erotska ostavština` (Predgovor Drago Glamuzina `Erotska imaginacija Andrije Maurovića`. Izdavač NCL Media grupa. Zagreb: 2007. ISBN 978-953-98075-7-1. Slavko Draginčić i Zdravko Zupan `Istorija Jugoslovenskog stripa` (Izdavač NIŠRO `Forum`, Novi Sad 1986.) tags: antikvarne knjige avangarda montaža ilustracije korica ilustracija knjige s ilustrovanim koricama nolit pavle bihalji

Niz Bisera Mita (Dimitrije)Nešković Pančevo 1885.g *3436*09-2021 Niz Bisera što ga je nanizao srpskoj mladeži Mita Nešković sa slikama Naklada knjižara Braća Jovanović Pančevo 1885.g autor: Dimitrije Mita Nešković Tvrd povez, ćirilica,154.strane..u orginalu 155.strana, ilustracije, format: 16+ x 11,5 cm, težina: 190.grama stanje: dobro očuvana, nema ispisivanja, !!! NAPOMENA : fgali na kraju u malom srpskom rečniku strana 155.- sa rečima c, dž, š,zacepljena stranica 115-116. u gornjem spoljnjem delu-neremeti tekst-sanirana papirnim sejlotepom 5,5 x 1,5 cm/ima pečat biblioteke iz sadržaja: - ,Vaš prijatelj `Čika-Jova`, - Pisma brace Božidara-7.pisama, , - Dvanest braće-(pesme-za svakog brata), -Naš dobri majstor Drenko , -Nečisti duh-ulovljen , -Saveti iz naroda , -Odisejevo buđenje: Priča iz starih vremena,-Odisej među Cikonima,-Odisej među Ciklopima,-Eolus,-Čarobnica Circe ,-Sirene,Scila i Harivda,-Apoloa goveda , -Nausika,kraljeva ćerka ,-Odisej među Feakima ,-Odisejkod kuće ,- Eumeos i Telemak , - Odisej u svome dvoru , -Penelopa i prosjak , -Odisejeva strela, -Borba i pobeda , -Odisej i Penelopa , -Lartes, -Odisejev otac, -mali srpski rečnik * * * Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870-1871). Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo. Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora. Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Korice izradio Marino Tartalja! Autor - osoba Blagojević, Desimir, 1905-1983 = Blagojević, Desimir, 1905-1983 Naslov Karneval anđela / Desimir Blagojević Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1930 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 84 str. ; 21 cm (Broš.) Stanje: mrlja u dnu naslovnice (kao na slici, odvojena 3 lista s početka od poveza, može se ponovo uvezati, pečat bivšeg vlasnika na 2 stranici, rikna zacepljena odozgo 2 cm, dole 1 cm, kao na slici, unutra ostatak odlično očuvan) Desimir Blagojević (1905 – 1983), jugoslavenski pesnik i novinar iz Topole. Objavio je sedam zbirki pesama. Njegove pesme uvršćene su u mnoge antologije jugoslovenske poezije, te su prevođene na engleski, nemački, francuski, češki, mađarski, italijanski i druge jezike. Blagojević bio je pripadnik neoromantičara, modernističke skupine koja se javlja sredinom 20-ih godina. Ta skupina čini levo krilo ekspresionističkog pokreta, koje će se 30-ih godina približiti socijalnoj literaturi. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. Marino Tartalja (Zagreb, 3. avgust 1894 — Zagreb, 21. april 1984) bio je hrvatski slikar i likovni pedagog, dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Tartalja je rođen u Zagrebu i potiče iz drevne splitske aristokratske porodice Tartalja (na hrvatskom: Tartaglia), koja je nastala u XII veku (1150). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Splitu. Nakon toga, školovao se u Zagrebu na Graditeljskoj stručnoj školi (1908–1912), a među njegovim učiteljima bili su poznati slikari Oton Iveković, Ivan Tišov, Robert Frangeš Mihanović i Bela Čikoš Sesija. U ta turbulentna politička vremena pred Prvi svetski rat, bojeći se političkog progona, otišao je u Italiju, u Firencu, potom u Rim, gde se 1913. godine upisao na Instituto Superiori di Belle Arti. Zatim se javio kao dobrovoljac u Srpsku vojsku na Solunski front, ali se nakon nekog vremena vratio u Rim gde je radio kao asistent Ivana Meštrovića. Posle toga je ponovo otišao za Firencu, gde se družio i izlagao s futuristima Karlom Karom, Đorđom de Kirikom i drugima. Po završetku Velikoga rata kratko se zadržao u Splitu (1918–1921), a potom je putovao Evropom na relaciji Beč, Beograd, Pariz. U Beču se oženio 1922. godine Oliverom Verom (rođenom Stanković) (1899–1973), Beograđankom, unukom Krste M. Tomanovića, gvožđarskog veletrgovca i vlasnikom najskupljeg prodatog placa u novijoj istoriji Beograda (na mestu nekadašnje Kafane `Albanije` a današnje istoimene Palate). U periodu od 1923. do 1931. godine Tartalja se trajnije nastanio sa suprugom i sinom prof. Olivijerom Tartaljom (1923–2003) u Beogradu, i to na Obilićevom vencu br. 28 (sada br. 22) kod porodice Simić sa kojom je bio u bliskom srodstvu preko supruge Olivere-Vere (majka Persida V. Stanković, bila je rođena sestra Drage, supruge Vasilija Simića). U Beogradu se 1933. godine rodila i Marinova ćerka Vladimira Tartalja-Kelemen, istoričar. Na poziv Vladimira Becića, Tartalja je 1931. godine otišao u Zagreb i postao profesor pripravnik na Akademiji likovnih umjetnosti, a ubrzo i docent (1940). Vanredni profesor postao je 1944, a redovni profesor 1947. godine. Obrazovao je brojne generacije hrvatskih i srpskih slikara. Od 1948. bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Tartalja je tokom svoje šezdesetogodišne umetničke karijere imao 30 samostalnih i oko 270 kolektivnih izložbi u Jugoslaviji i inostranstvu. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1940. s tadašnjim izabranim jugoslovenskim umetnicima; slikarem Milivojem Uzelecem, i vajarem Franom Kršinićem. U svojim ranim delima Tartalja je slikao pod snažnim uticajem postsezanističkog slikarstva, što je uostalom i bila moda tog vremena, a pred kraj je došao gotovo do potpune apstrakcije - do same ivice figurativnog slikarstva. U postimpresionističkom duhu naslikao je delo Marjan kroz masline (1920), a u istom duhu su nastale i slike iz bečkog perioda, brojne mrtve prirode, Češljanje (1924), a takve su i one iz života u Parizu; Mali lukobran (1927), Pejzaž (1928). Tartalja je posebno impresivno slikao samog sebe, autoportreti su postali njegov zaštitni znak, od onog ekspresionističkog iz 1917. godine, do onih iz gotovo apstraktnih iz 1960ih. Njegov rođeni brat bio je književnik Gvido Tartalja. Nagrade Životna nagrada Vladimir Nazor (1964) Poslednje izložbe 1975/76. Retrospektivna izložba u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. 2003. Galerija Klovićevi dvori, Zagreb KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Don Ivan Music i Hrvati u Hercegovackom ustanku 1875 - 1878 god. Marko Vego (8. januar 1907 – 26. februar 1985) bio je bosanskohercegovački arheolog, epigrafičar i historičar.[1] Predmet naučnog interesovanja Marka Vega uglavnom je bio srednji vijek. Najznačajnije rezultate dao je na polju arheologije, numizmatike, epigrafike i topografije historije srednjovjekovne Bosne. Objavio je preko 300 radova. Rođen je 1907. u Čapljini od oca Joze, radnika Duhanske stanice. Završio je klasičnu gimnaziju u Širokom Brijegu, teološki fakultet u Freiburgu i u Zagrebu, a filozofski fakultet u Zagrebu /historija/ i profesorski ispit u Beogradu. Prijavio je disertaciju za doktorat “Povijest Humske Zemlje od doseljenja Slovena do sjedinjenja s Bosnom 1322 godine” 1937. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. U nepoznatim okolnostima, predati doktorat nije branio. Kao profesor historije radio je u Državnoj realnoj gimnaziji u Nikšiću od 1938 do 1944. Učesnik antifašističkog pokreta od 1. oktobra 1944. do 15. maja 1945. Profesor je na prvom Učiteljskom kursu u Trebinju, a od 22. februara 1945. direktor je Partizanske gimnazije u Trebinju. U periodu od 1946. do 1947. bio je direktor Državne realne gimnazije u Mostaru, a od 19. septembra 1947. profesor Učiteljskog kursa u Sarajevu. U periodu od 1949. do 1950. bio je direktor Učiteljske škole u Sarajevu. Od 25. augusta 1950 do 9. decembra 1957. bio je direktor Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Penzionisan je 1965. Za svoj naučni i kulturni rad dobio je više javnih priznanja u Bosni i Hercegovini (najznačajnija 27 julska nagrada). Literatura o Marku Vegi Almaz Dautbegović, In memoriam, Marko Vego, Oslobođenje 42/13190, Sarajevo 11.03. 1985., 5. Almaz Dautbegović, Marko Vego 1907-1985., GZM (A) 45, Sarajevo 1990., 1-4. Lidija Fekeža, Izbor iz bibliografije naučnih radova Marka Vega, GZM (A) 45, Sarajevo 1990., 5-6. Tihomir Glavaš, Vego Marko, AL BiH, Tom I, ZM, Sarajevo 1988., 183. Rade Mihaljčić, Vego Marko, “Enciklopedija srpske istoriografije (Priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić)”, Knowledge, Beograd 1997., 300-301. Marko Vego, Spisak naučnih radova prof. Marka Vege (od 1937. do prve polovine 1978. godine), `Marko Vego, Iz istorije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine`, Sarajevo 1980., 487-501. Bibliografija Povijest Humske zemlje (Hercegovine), Samobor 1937. Ljubuški. Srednjovjekovni nadgrobni spomenici Bosne i Hercegovine VI, Sarajevo 1954. Don Ivan Musić i Hrvati u Hercegovačkom ustanku 1875-1878. godine, vlastito izdanje, Sarajevo 1955. Naselja srednjovekovne bosanske države, Sarajevo 1957. Historijska karta srednjovjekovne bosanske države, 1. izdanje, Sarajevo 1957. (2. izdanje 1978) Historija Broćna od najstarijih vremena do turske okupacije, Sarajevo 1961. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1962. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine II, Sarajevo 1964. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1964. Bekija kroz vijekove, Sarajevo 1964. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine IV, Sarajevo 1970. Iz istorije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1980. Historija Brotnja od najstarijih vremena do 1878. godine, Čitluk 1981. Postanak srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1982. Ivan Musić (Klobuk, Ljubuški, 24. decembar 1848 – Beograd, 11. decembar (julijanski kalnedar) 1888.) bio je srpski katolički sveštenik, hercegovački vojvoda, vođa ustanka protiv Osmanlija. Male novine navode 1850. godinu kao godinu rođenja. Rođen je u selu Klobuk pored Ljubuškog 1848. godine. Uz pomoć ujaka fra Anđela Kraljevića, koji je bio biskup u Mostaru, školovao se kao franjevački iskušenik u Širokom Brijegu. Uzeo je monaško ime Šimun. Još kao mladić, sjemeništarac, je pokušao pobjeći u Srbiju, koja je tada bila simbol slobode. Uhapšen je, ali je ujak biksup intervenisao kod turskih vlasti, pa je pušten. Ubrzo je otišao da studira medicinu u Carigradu, ali je umjesto toga završio bogosloviju u mađarskom gradu Ostrogonu. Hercegovački ustanak U junu 1875. predvodio je ustanak Hercegovaca protiv Turaka Osmanlija u Gabeli na Neretvi. Tada je bio župnik u popovopoljskom selu Ravnom. Popovsko-ljubinjski bataljon, kojim je upravljao, je imao više od pola pravoslavnih Srba. Pobijedio je Turke u dvije bitke. Njegovom zaslugom dio Hercegovine postao je slobodno područje. Izabran je za vojvodu donje Hercegovine. To se desilo 11. jula 1875. godine u srpskom pravoslavnom manastiru Zavla, na Petrovdan. Crnogorac Blažo Petrović mu je uručio čin vojvode. Ivan je tada skinuo mantiju, a ogrnuo kićenu dolamu, te se opasao kuburama, jataganom i sabljom dimijskom. Svi prisutni su digli tri prsta [2] i uzviknuli: Živio knjaz Nikola!

knjiga - skripte, bros izdanje, FUTUR - Beograd, 1938 KOMPLETNO str. 148 stanje LOSE Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogrady. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi enleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1939. Izuzetno retko sa omotom koji je izradio Mate Zlamalik. Omot minimalno iskrzan i repariran. Unutra knjiga odlično očuvana, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Silanpe, Frans Emil Naslov Sveta beda / F. E. Silanpe ; preveo M. Vučković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija A. D., 1940 (Beograd : `Planeta`) Fizički opis 372 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, M. Bogdanović, Milan = Bogdanović, Milan Zbirka Biblioteka dobitnika nobelove nagrade / Urednik Milan Bogdanović Sadržaj Sadrži i: Ljudi u letnjoj noći ISBN (Pl.) Napomene Str. 3-6: F. E. Silanpe / M. Bogdanović. Predmetne odrednice Silanpe, Frans Emil, 1888-1964 -- `Sveta beda` Sillanpää [si`l:ampæ:], Frans Eemil, finski književnik (Hämeenkyrö, 16. IX 1888 – Helsinki, 3. VI 1964). Živio kao poljodjelac i pisac. Smatrao je da su ljudi malen, ali bitan dio prirode, a instinkt temelj ljudskih postupaka. U prvome romanu Život i sunce (Elämä ja aurinko, 1916) živote ljudi stopio je s prirodom u jedinstvenu sliku; o patnjama u građanskome ratu pisao je u romanu Ponizno nasljedstvo (Hurskas kurjuus, 1918). Najpoznatiji je njegov roman Silja (poznat i kao Rano preminula – Nuorena nukkunut, 1931), pripovijest o sluškinji Silji, njezinoj ljubavi i preranoj smrti. U realističkome romanu Čovjekov put (Miehen tie, 1932) pisao je o sazrijevanju mladoga seljaka, uspoređujući njegove životne mijene s mijenama u prirodi, a u romanu Ljudi u ljetnoj noći (Ihmiset suviyössä, 1934) o sudbinama skupine ljudi povezanih u jednoj ljetnoj noći. Romani koje je pisao 1950-ih sadrže niz autobiografskih sjećanja. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1939. Frans Emil Silanpe (fin. Frans Eemil Sillanpää; Hamenkiro, 16. septembar 1888 – Helsinki, 3. jun 1964), bio je jedan od najpoznatijih finskih pisaca. Za svoje radove nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1939. godine. U obrazloženju je rečeno da se nagrada dodeljuje za: „Duboko razumevanje seljaštva svoje zemlje i izuzetnu umetničku veštinu kojom je portretisao njihov način života i odnos sa prirodom“. Radovi Elämä ja aurinko (1916) Ihmislapsia elämän saatossa (1917) Hurskas kurjuus (1919) Rakas isänmaani (1919) Hiltu ja Ragnar (1923) Enkelten suojatit (1923) Omistani ja omilleni (1924) Maan tasalta (1924) Töllinmäki (1925) Rippi (1928) Kiitos hetkistä, Herra... (1930) Nuorena nukkunut (1931) Miehen tie (1932) Virranpohjalta (1933) „Ljudi u ljetnoj noći“ Ihmiset suviyössä (1934) Viidestoista (1936) Elokuu (Mesec žetve) (1941) Ihmiselon ihanuus ja kurjuus (1945) Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 – 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950–1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma. Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici. Imao je četiri sestre i jednog brata. U detinjstvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice. Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac. U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog. U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim. Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf. Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika. Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd. Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka. Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928). Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost, pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima. Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže. Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu. Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti. Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike. Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”, sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi, u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu. Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd. Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumenta. Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica. Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića. U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju. Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”. Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije. Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942–1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju. Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika. Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život. Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih, poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći. Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947–2004. Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. – Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu. U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom, sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti. Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova. Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1] Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik. Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti. Nije prisustvovao otvaranju izložbe. Umro je 23. oktobra 1965. (Ne)Priznanja Dva puta je predložen za Oktobarsku, jednom za Sedmojulsku nagradu. Nagrade nije dobio, zbog neslaganja sa Komunističkom partijom Jugoslavije, čiji član nikada nije bio. MG78 (K)

U vrlo dobrom stanju, naknadni tvrdi povez, originalne korice zadržane. Krakov, Stanislav, 1895-1968 = Krakov, Stanislav, 1895-1968 Naše poslednje pobede / Stanislav Krakov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1928 (Beograd : Vreme) Fizički opis XII, 68 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Srbija -- U uspomenama Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih Jevreja. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu, za šta je odlikovan Ordenom Belog orla, Ordenom Jugoslovenske krune, Ordenom Svetog Save, Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova. Rođen je 28. marta 1895. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog Jevrejina i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu, a završio 1905. u Zaječaru. Posle toga je 1913. godine završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles. Tokom 1916. godine je uređivao časopis Rovovac. Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja. Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika. Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava. Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939). Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine. Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 9. jula 1940. do 1941. godine. Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997). Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940. Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata. Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.

Istorija diplomatije 2 RUS potpis general Rudolf Primorac posveta general- lajtnantu Primorcu Moskva 1946. god. Istorija diplomatije 1872-1919 Br14 Rudolf Primorac (1904 — 1979), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general JNA i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 15. aprila 1904. godine u Sutomoru kod Drniša. Osnovnu školu završio je u Drnišu, a šest razreda gimnazije u Šibeniku. Školovanje je nastavio u Vojnoj akademiji, iz koje je izišao kao potporučnik 1925. godine. Aprilski rat zatekao ga je kao majora, na dužnosti komandanta Drugog bataljona 85. pešadijskog puka. Ovaj puk, ojačan divizionom artiljerije, zatvarao je neretljanski pravac na sektoru Metkovića. Na dan proglašenja „Nezavisne Države Hrvatske“, puk se raspao, s izuzetkom Drugog bataljona, koji se, pod komandom Primorca, probio na pravac Mostar—Nevesinje i na tom sektoru vodio ogorčene borbe protiv ustaša. Posle kapitulacije Jugoslavije, kod Nevesinja su ga zarobili Italijani i odveli ga u zarobljeništvo u Rijeku. Tamo je ostao do 10. juna 1941. godine kada je, zato što je rođen na anektiranoj teritoriji (Zona 1), pušten iz zarobljeništva, nakon čega je otišao u Split. U Splitu se već avgusta 1941. godine, povezao sa splitskom partijskom organizacijom i po njenim direktivama radio u obaveštajnoj službi na popularisanju Narodnooslobodilačkog rata među oficirima bivše jugoslovenske vojske, koji su se u znatnom broju prikupili u Splitu i na razbijanju četničke organizacije, koja se u jesen 1941. već počela oformljivati. Posle uspešnog izvršenja niza specijalnih zadataka, odlukom Komunističke partije Jugoslavije prebačen je, jula 1942. godine, u Štab Četvrte operativne zone Hrvatske i postavljen za vojnog instruktora jedinica ove zone. Kao instruktor, vršio je specijalne zadatke. Oktobra 1942. godine, primljen je u članstvo KPJ. Za načelnika štaba Prve dalmatinske brigade postavljen je 5. novembra 1942. godine. U njenim operacijama do početka decembra uzeo je vidnog učešća, posebno u borbama za zauzimanje Jajca i u odbrambenim bitkama na pravcu Travnik—Jajce. Vrhovni komandant Josip Broz Tito je za taj uspešno izvršen zadatak pohvalio Prvu dalmatinsku brigadu. U decembru iste godine bio je postavljen za načelnika štaba Treće udarne divizije NOVJ. S tom divizijom prošao je mnogobrojna ratna poprišta tokom Četvrte i Pete neprijateljske ofanzive i protivofanzive u istočnoj Bosni. Svojim rukovođenjem tom divizijom u izvršavanju zadataka na Prozoru, Neretvi, Nevesinju, Javorku, Pivi i Sutjesci imao je značajan udeo. Septembra 1943. godine, postavljen je za načelnika štaba Drugog udarnog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao do jula 1944. godine. Korpus je u tom periodu imao izvanredno značajnu i vojnooperativnu i političku ulogu. Ovaj korpus je, među ostalim, učestvovao u razoružanju italijanskih trupa posle kapitulacije u Crnoj Gori i stvaranju od njih italijanskih partizanskih divizija, uključujući ih u svoje formacije, te u neprekidnim borbama za stvaranje, proširenje i odbranu slobodne teritorije u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, kao operativne osnovice za predviđeni prodor Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Srbiju. U svim ovim operacijama, Primorac je imao istaknutu ulogu, a posebno u operacijama za odbranu slobodne teritorije, kada je dva puta samostalno rukovodio operacijama dela jedinica Drugog udarnog korpusa na izuzetno važnim sektorima. Primorac je i u jesen 1943. godine, na sektoru Kolašin—Andrijevica—Berane, rukovodio jedinicama koje su posle dugotrajnih i teških borbi, uspešno odbranile Polimlje. U proleće 1944. godine, kada su snage Vermahta i četnici s linije Prijepolja i Pljevalja prodrli u južni Sandžak i deo Crne Gore, Primorac je bio određen da rukovodi operacijama delova Drugog udarnog korpusa na sektoru Mojkovca, gde je uspešno izvršio zadatak. Jula 1944. godine, postavljen je za načelnika Glavnog štaba NOV i PO Srbije i sa aerodroma u Beranima prebačen avionom u Bari u Italiji, a odatle u Srbiju, gde je već u formiranju bilo pet novih divizija NOVJ. Učestvovao je u rukovođenju završnim operacijama za oslobođenje Srbije do decembra 1944. godine, kada je postavljen za pomoćnika načelnika Vrhovnog štaba NOV i POJ. U tom svojstvu, učestvovao je u izradi planova i izvođenju i koordiniranju operacija mnogih jedinica NOVJ i Jugoslovenske armije. Za vreme rata, bio je unapređivan ovim redom: pukovnik od 1. maja 1943. godine general-major od 1. novembra 1943. godine general-potpukovnik od 1. decembra 1944. godine Aprila 1945. godine, bio je postavljen je za šefa Jugoslovenske vojne misije u Sovjetskom Savezu. Od povratka iz SSSR-a, pa do penzionisanja, u činu general-pukovnika, 1960. godine, obavljao je visoke dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Pored ostalog, bio je pomoćnik načelnika Generalštaba, glavni inspektor JNA, komandant Korpusa narodne odbrane i komandant Graničnih jedinica Jugoslavije. Umro je 13. januara 1979. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više jugoslovenskih i stranih odlikovanja, među kojima su poljski Orden Grunvaldovog krsta drugog reda i čehoslovački Orden belog lava drugog reda. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Naslov: Studije i eseji o feminizmu Autor: Dr Julka Chlapec Đorđević Izdavač: Beograd : Život i rad Godina izdanja: 1935 Pismo: latinica Br. strana: 187 Format: 19 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina; listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; veoma lepo ukoričena knjiga. Knjiga je izdata 1935. godine, štampana je u štampariji `Mlada Srbija` Vlad. M. Anđelkovića, Uskočka 4, Beograd. Kompletan sadržaj je prikazan na jednoj od slika, možete da ga pročitate ukoliko tu sliku uvećate do pune veličine. O autorki: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%88%D1%83%D0%BB%D0%BA%D0%B0_%D0%A5%D0%BB%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D1%86_%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B Julka Hlapec Đorđević (1882 — 1969) bila je srpska književnica, feministkinja, kritičarka, aktivistkinja, filozofkinja, prevoditeljka. U međuratnom periodu uz Kseniju Atanasijević, sa kojom je imala vrlo razvijen i blizak profesionalni odnos i koja je redovno pisala o njenim knjigama, predstavlja jednu od najzanačajnijih autorki i aktivistkinja. Predano i vredno je radila, objavljujući knjige i članke, sarađujući sa brojnim međunarodnim i domaćim organizacijama. Objavljivala je radove u najznačajnijim časopisima tog vremena, kako feminističkim i onima namenjenim ženama, tako i u književnim listovima glavnog toka. Zbog toga se njeno ime nalazi i u bibliografijama Srpskog književnog glasnika i Letopisa Matice srpske, ali i Ženskog pokreta i lista Život i rad, kao i mnogih drugih listova različitog profila. Pišući tridesetih godina, zahvaljujući poznavanju stranih jezika, vanrednom obrazovanju i životu u inostranstvu, svesna složenosti feminističke problematike i upoznata sa najsavremenijim idejama u toj oblasti, Julka Hlapec Đorđević i sama izgrađuje i razvija složen idejni sistem. Individualizam i konstrukcija ženskog identiteta, insistiranje na posebnosti svake žene i pluralističko shvatanje ženske prirode, ideje o modernom braku i intelektualizaciji seksualnosti, kao i transpozicija teorijskog mišljenja u književni tekst, čine idejna i problemska čvorišta njene misli i obezbeđuju joj iskorak iz njenog vremena i poziciju jedne od najznačajnijih žena u istoriji srpske književnosti i kulture, ali čije celokupno delo, nažalost, još uvek nije dovoljno proučeno. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Feminizam | 20v | Rodna ravnopravnost | Žene | Sociologija | Književnost

U dobrom stanju! Korice malo poustile i stranice jos nisu rasecene, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Oblast: Istorija Opis: 1. izdanje, Beograd 1932, str. 161, meki orig. povez, (nerasečeni tabaci), ćirilica Izdavač: Srpska kraljevska akademija Autor: Jorjo Tadić Težina: 0.3 kg Jorjo Tadić (Stari Grad na Hvaru, 5. jun 1899 — Beograd, 4. oktobar 1969) je bio srpski istoričar i akademik SANU. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju u Zadru i Splitu. Istoriju i filozofiju je studirao u Zagrebu, Berlinu, Lajpcigu, Pragu i Beogradu. Bio je jedno vreme suplent Pomorske akademije u Kotoru a potom profesor i direktor Pomorsko-trgovačke škole u Dubrovniku. Za docenta Filozofskog fakulteta u Zagrebu izabran je 1935. godine na predmetu istorija novog vijeka. Tadić je zbog svoje jugoslovenske orijentacije imao različite probleme u toj sredini, pa je želeo da pređe u Beograd.[1] Viši savetnik ministarstva prosvete u Beogradu postao je 1938. godine. Za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran je 1939. godine.[2] Od 1951. godine radio je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Bio je i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1940, a redovni član SANU od 1959. godine. Sekretar Odeljenja društvenih nauka SAN od 1. III 1963. do 6. IV 1966; od 10. V 1966. do 4. X 1969. godine član Predsedništva Srpske akademije nauka od 15. IV 1960. do 1. III 1963; od 24. IV do 4. X 1969.a do smrti 1970, direktor Istorijskog instituta u Beogradu.[3] Bio je i dopisni član zagrebačke JAZU. Istoriografski rad Jorjo Tadić se pojavio u naučnoj javnosti nakon Prvog svetskog rata, kao vrstan istoričar.[4] Njegovo delo nastajalo je tokom više decenija i čini ga veliki broj radova o srednjovekovnoj istoriji Dubrovnika i o raznim temama iz srpske i jevrejske istorije u periodu između 16. i 18. veka. Hronološki se može podeliti na dva perioda: predratni od 1925. do 1941. i posleratni od 1945. do smrti 1969. godine. Zgrožen ustaškim zločinima i ulogom rimokatoličke crkve u NDH, Tadić je, premda katolik, starinom doseljenik iz Pivske oblasti u današnjoj Crnoj Gori, 1942. godine, zajedno sa Viktorom Novakom, uzeo krsnu slavu i počeo da slavi Sv. Jovana. Od svih istraživača dao je najviše podataka i tumačenja dubrovačke istorije[5] Napisao je biografije mnogih istaknutih ličnosti iz dubrovačke isorije između ostalih i Franja Gundulića, Nikole Pracatovića, Serafima Gučetića, Cvijete Zuzorić i Johanesa Gazulusa u zbirci radova Dubrovački portreti objavljenoj 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge. U kasnijoj fazi svog stvaranja pretežno se okreće temama iz privredne istorije, a izučavanje političke istorije ostavlja za skupove u inostranstvu gde je obavio desetine radova preglednog karaktera. Njegovi radovi o privrednoj istoriji imaju izuzetno veliki istoriografski značaj zbog iznošenja niza, do tada, nepoznatih podataka o ovoj tematici. Zaslugom Jorja Tadića, koji je prijateljevao sa francuskim istoričarem Fernanom Brodelom, Brodel je imao priliku da se upozna sa serijama građe u Dubrovačkom arhivu, što ga je inspirisalo da počne da piše o `dugom trajanju` u istoriji Mediterana kao celini. Bio je jedan od najboljih latinskih paleografa svoga vremena. Izuzetno je bilo njegovo poznavanje rukopisa dubrovačkih kancelara i notara srednjeg veka. Sistematski je objavljivao dubrovačku arhivsku građu (Pisma i uputstva Dubrovačke republike I, Prilozi za istoriju zdravstvene kulture starog Dubrovnika (zajedno sa Ristom Jeremićem), Dubrovačka arhivska građa o Beograd i Građa o slikarskoj školi u Dubrovniku XVIII—XVI veka u dva toma). Pored studija usko vezanih za dubrovačku istoriju značajan je njegov rad na rasvetljavanju privredne prošlosti srpskih i balkanskih zemalja srednjeg veka. Na osnovu dubrovačke arhivske građe dobio je čitav niz brojčanih podataka o agrarnoj i rudarskoj proizvodnji u Srbiji srednjeg veka. Proučavanjem srpske ekonomije i društva pokazao je kako je Srbija od Kosovske bitke do pada Despotovine pod tursku vlast imala jednu od najrazvijenijih rudarskih proizvodnji u Evropi onoga vremena. Ukazao je na razvoj trgovačkog staleža u srednjovekovnoj Srbiji. Takođe je ukazao na značaj srpske rudarske proizvodnje za razvoj Dubrovačke republike. Objavljivao je i radove o kulturi Dubrovnika. Kao istoričar kulture naročitu pažnju je posvećivao biografijama i razmatrao je dela pojedinih književnika i likovnih umetnika. Posebno je zanimljiv njegov rad na izučavanju istorije svakodnevnog života u Dubrovačkoj republici, čiju je istoriju, sa svim njenim specifičnostima, smatrao integralnom sastavnicom srpske istorije. Njegov poslednji tekst, `Sablasti kruže Jugoslavijom`, objavljen posthumno 1971. godine upozoravao je na rastući hrvatski nacionalizam i opasnost od raspada Jugoslavije. Bibliografija Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932; Miha Pracatović–Pracat, Dubrovnik 1933; Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoleća, Sarajevo 1937; Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939; Organizacija dubrovačkog pomorstva u XVI veku, Istorijski časopis 1949: Dubrovački portreti I, Beograd, SKZ 1948. Tadić, Jorjo (1963). „Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 337—360. Privreda Dubrovnika i srpske zemlje u prvoj polovini XV veka, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 Sablasti kruže Jugoslavijom, Istorijski časopis, Beograd 1971.