ŽAN KAZNEV SOCIOLOGIJA RADIO-TELEVIZIJE BIGZ BEOGRAD 1976 BIBLIOTEKA MISAO I DILEME Predgovor RATKO BOŽOVIĆ ............................................................ Broš Latinica 145 strana NEKORIŠĆENO

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 2 OD JANUARA 1940 STRANA 16 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 23 OD JUNI 1940 STRANA 16 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 11 OD MARTA 1940 STRANA 12 MEKI POVEZ ILUSTROVANO POPRAVLJAN NA PREGIBIMA OSTALO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 5 OD JANUARA 1940 STRANA 14 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO TAGS - ANTUN FABRIS EMILIJA PUTNIK 26.10.2020

RÁDIO OSTROMA ( 1956 OKTOBER 23) HAVASI-HERCEG-KEREK KIADÁS 1957 OLDAL 93.

VSEVOLOD JOVANOVIĆ - U SVETU ELEKTRONIKE RADIO, TELEVIZIJA, RADAR IZDAVAČ: NOVO POKOLJENJE BEOGRAD 1952 STRANA: 446 TVRDOG POVEZA SA POHABANIM ZAŠTINIM OMOTOM DIMENZIJA. 23 CM STANJE: FAKSIMIL, UNUTRAŠNJOST VEOMA OČUVANA, OCENA. 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 338

D-r Predrag J. Dimitrijević, RADIO I TELEVIZIJA U MEĐUNARODNOM JAVNOM PRAVU (DOKTORSKA DISERTACIJA), Beograd, 1939. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost, bez oštećenja. Jezik srpski, ćirilica, 269 str. Štampa: `Štamparija Grafika` Beograd. Ispitna komisija: pretsednik Velizar Mitrović, članovi Mileta St. Novaković, Ilija A. Pržić.

Sadržaj: Valovita gibanja i valovi Kolijevka radioveze Kako se predaju i primaju radiovalovi Upotreba elekromagnetskih valova za bežičnu vezu Elekromagnetski valovi pomažu učenjacima Tehničke primjene elekromagnetskih valova Radio na moru i u zraku Radiolokacija Upravljanje mehanizmima pomoću radia Izdavač: Nakladni Zavod Hrvatske, Zagreb Godina: 1948 Broj strana: 68 Meki povez Biblioteka: Priroda Skladište: 2320 NEMA zadnju koricu. Ocena: 3. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2014. godine. do 100 gr - 69 dinara 101-250 gr - 76 dinara 251-500 gr - 99 dinara 501-1000gr - 106 dinara 1001-2000 gr - 129 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

kao na slici, ok unutra, čista

Povez: meki Izdavač: Radio B92, Beograd Godina izdanja: 1995 Obim: 171 Stanje: odlično

HRISTOS I PSI VIDOSAV STEVANOVIĆ RADIO B 92 BEOGRAD 1994 APATRIDI Broš Latinica 165 stranice

ŠAH - 20 PARTIJA RADIO MATCHA BIBLIOTEKA ŠAHOVSKE CENTRALE ZAGREB 1946 STRANA 71 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUANO

Antikvarne knjige, Alternativni vodic kroz Beograd 2, ne znam godinu izdanja, priredili D.Kocjan i slusaoci radio Indexa. odlicno ocuvana knjiga,535 strana.

BRANKO MILANOVIĆ PROTIV NACIZMA RADIO B92 BEOGRAD 2014 APATRIDI a) JUGOSLAVIJA - POLITIČKE PRILIKE .................................................................. LATINICA B R O Š 21 CM 171 STRANICA ODLIČNO dsp17

Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1934. Povez: Tvrd Broj strana: 230 Stanje: Veoma dobro (ima manju nalepnicu na unutrašnjoj strani prednje korice, na predlistu upisana dva broja flomasterom i običnom olovkom) Вернер Тирк је син јеврејског трговца. Студирао је музику, али је морао да одустане од студија због финансијских потешкоћа. У време хиперинфлације Вајмарске републике био је помоћник брокера, затим рачуновођа у фабрици одеће и банкарски службеник. Тирк пише за новине као што су Берлинер Тагеблатт, Арбеитер Иллустриерте Зеитунг или Дие Роте Фахне. Члан је Сцхутзвербанд деутсцхер Сцхрифтстеллер (де). Стефан Цвајг уочава његов таленат1. У марту 1933. емигрирао је у Праг. Његове књиге су спаљене 10. маја 1933. Написао је роман Клајнер Ман у униформи, где је како малограђанин постаје члан СА. Године 1937. отпутовао је у Норвешку и радио за норвешки радио. Написао је књигу о Чаробној фрули која је конфискована 1941. Након инвазије на Норвешку 1940. отишао је у Уједињено Краљевство. Због своје немачке националности, интерниран је на острво Ман у исто време када и Алфред Сон-Ретхел, а затим депортован у Аустралију. Британско држављанство је стекао 1947. Радио је као слободни писац у Лондону. Биографски детаљи после 1962. нису познати.

Милета Јакшић: МИРНА ВРЕМЕНА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1935.год. Тврди повез, 179 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.`

3OO.OO KILOMETARA U SEKUNDU SA DOKTOROM SVUGDIĆEM DEČJA BIBLIOTEKA NOLIT BEOGRAD MEKI POVEZ DOBRO OČUVANO TAGS: DOKTOR SVUGDIĆ Brzina Telefon Telegraf Radio-talasi Nepoznati zraci Prvo putovanje oko sveta Put u nepoznato Najviši vrh zemlje Let u stratosferu Svetlost Sunce Starost Zemlje Putovanje u vasionu

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

Štamparija - Jadran Požarevac - Beograd 1938.god Nacrt za omot izradila je gdja K. Garašanin - Sliku Kneza Miloša uz naslovnu stranu radila G-ca Milica Bešević po originalnoj slici - Crtež uz treći čin - Put - radio je g. Dj. Teodorović. G. Slobodanu Jovnoviću - kao čoveku koji ne samo da ume slobodno da misli - što je velika vrlina - nego zna i drugima da dozvoli slobodno da misle - što je danas jedna herojska osobina. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Sacuvana knjiga , unutrašnjost u urednom stanju, pecat i paraf vlasnika na prvoj stranici! SADRŽAJ: - Dalmacija - Na Jadranu - Dubrovnik - Na otoku Lokrumu - Put Boke Kotorske - Herceg-Novi - Jadranski „intermezzo` - Spljetske starine - Trogir i Kaštela - Uspomene s Hvara - Šibenik - Zadar - Planinski zalijev `Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac. Car je radio u Kraljevini SHS 1921. godine kao inspektor umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Odlikovan je tada Ordenom Sv. Save III reda.